Ето га најзад и крај ове чудне, засићене разним догађајима године. Њен почетак и крај поклопили су се са почетком и крајем нафтно-гасне одисеје, а између сусрета председника наших земаља одиграо се низ догађаја који на овај или онај начин повезују Русију и Србију.
Да покушамо да их поређамо хронолошки: фебруар — проглашење независности Косова, када су Србија и Русија наступиле заједничким фронтом отпора; мај – победа руског музичара на Еуросонгу, одржаном у Београду; септембар, октобар – Србија уз подршку Русије и Генералне скупштине УН поставља питање Међународном суду правде о законитости проглашења независности Косова; децембар – смрт Патријарха Алексија Другог, када нас заједничка несрећа поново упућује једне на друге…
А у међувремену пратили смо ружну антируску кампању у српској штампи, све са насловима „Пљачка века“ и слично. Забележен је и покушај опорезивања руских стручњака који раде на разминирању аеродрома у Нишу, које се, узгред, финансира из џепа руских пореских обвезника. И још лепше, — прича како се Руси не баве разминирањем Србије, већ чисте будућу трасу „Јужног тока“. Било је и још увек се понегде чују приче како пријатељство са Русијом искључује савез са Бриселом. На високом нивоу, нивоу министра у Влади, било је речено — „ја нисам ушао у савез са Тадићем због успостављања поданичког односа према Русији, већ због убрзања европског пута Србије“. Остаје ми само да се дивим стрпљењу руских политичара и енергетичара, који нису одбацили првобитни план претварања Србије у регионалну гасну силу. Мада, када је министар за ванредне ситуације Русије Сергеј Шојгу одговарајући на питање о ниској цени за НИС рекао — “ако вам је јефтино, немојте да га продајете“, учинило ми се да је стрпљење при крају.
Али без обзира на све, ово није толико година сувишних речи, колико великих и корисних послова, лепих потеза и симболичних догађаја. Јер као што знамо енергетски споразум између наших земаља ипак је потписан, расте робни промет, а политички односи су скоро идеални. И ту, поред већ традиционалне подршке Москве када је у питању Косово, треба истаћи и подршку коју је Србија пружила Русији у УН када се гласало о антифашистичкој резолуцији. А тада су против биле САД, док су се земље ЕУ уздржале.
Међу симболична дешавања може се убројати победа Билана управо у Београду, што је касније имало наставак у виду предаје кључева од Еуросонга Москви. Кажу да је познанство градоначелника било не само пријатно, већ и корисно. Помињу се велики заједнички подухвати, укључујући изградњу метроа.
Изузетно лепим и високо оцењеним у Москви потезом сматра се долазак председника Србије Бориса Тадића на сахрану Пратијарха Алексија Другог. И још неколико добрих речи председнику, — без обзира на активан отпор коалиционих парнера, и чак на претње да ће Влада бити оборена, он је нашао у себи довољно снаге да направи избор у корист споразума са Русијом. И чини се да је то прави избор.
И ако већ говоримо неке лепе речи, могли би захвалити за очување наших односа на високом нивоу и министру спољних послова Србије Вуку Јеремићу који је много тога урадио не само за подписивање енергетског споразума, већ и за рушење укорењеног у српској јавности мита – или Русија, или Европа. Њему припадају и главне речи, и то не само ове године, — Русија је наш најбољи пријатељ. А све остале речи ћемо покушати да заборавимо. Ипак је Нова година. И њој нас чекају, надам се, само добра дела, без сувишних речи.
30.12.2008
Да покушамо да их поређамо хронолошки: фебруар — проглашење независности Косова, када су Србија и Русија наступиле заједничким фронтом отпора; мај – победа руског музичара на Еуросонгу, одржаном у Београду; септембар, октобар – Србија уз подршку Русије и Генералне скупштине УН поставља питање Међународном суду правде о законитости проглашења независности Косова; децембар – смрт Патријарха Алексија Другог, када нас заједничка несрећа поново упућује једне на друге…
А у међувремену пратили смо ружну антируску кампању у српској штампи, све са насловима „Пљачка века“ и слично. Забележен је и покушај опорезивања руских стручњака који раде на разминирању аеродрома у Нишу, које се, узгред, финансира из џепа руских пореских обвезника. И још лепше, — прича како се Руси не баве разминирањем Србије, већ чисте будућу трасу „Јужног тока“. Било је и још увек се понегде чују приче како пријатељство са Русијом искључује савез са Бриселом. На високом нивоу, нивоу министра у Влади, било је речено — „ја нисам ушао у савез са Тадићем због успостављања поданичког односа према Русији, већ због убрзања европског пута Србије“. Остаје ми само да се дивим стрпљењу руских политичара и енергетичара, који нису одбацили првобитни план претварања Србије у регионалну гасну силу. Мада, када је министар за ванредне ситуације Русије Сергеј Шојгу одговарајући на питање о ниској цени за НИС рекао — “ако вам је јефтино, немојте да га продајете“, учинило ми се да је стрпљење при крају.
Али без обзира на све, ово није толико година сувишних речи, колико великих и корисних послова, лепих потеза и симболичних догађаја. Јер као што знамо енергетски споразум између наших земаља ипак је потписан, расте робни промет, а политички односи су скоро идеални. И ту, поред већ традиционалне подршке Москве када је у питању Косово, треба истаћи и подршку коју је Србија пружила Русији у УН када се гласало о антифашистичкој резолуцији. А тада су против биле САД, док су се земље ЕУ уздржале.
Међу симболична дешавања може се убројати победа Билана управо у Београду, што је касније имало наставак у виду предаје кључева од Еуросонга Москви. Кажу да је познанство градоначелника било не само пријатно, већ и корисно. Помињу се велики заједнички подухвати, укључујући изградњу метроа.
Изузетно лепим и високо оцењеним у Москви потезом сматра се долазак председника Србије Бориса Тадића на сахрану Пратијарха Алексија Другог. И још неколико добрих речи председнику, — без обзира на активан отпор коалиционих парнера, и чак на претње да ће Влада бити оборена, он је нашао у себи довољно снаге да направи избор у корист споразума са Русијом. И чини се да је то прави избор.
И ако већ говоримо неке лепе речи, могли би захвалити за очување наших односа на високом нивоу и министру спољних послова Србије Вуку Јеремићу који је много тога урадио не само за подписивање енергетског споразума, већ и за рушење укорењеног у српској јавности мита – или Русија, или Европа. Њему припадају и главне речи, и то не само ове године, — Русија је наш најбољи пријатељ. А све остале речи ћемо покушати да заборавимо. Ипак је Нова година. И њој нас чекају, надам се, само добра дела, без сувишних речи.
30.12.2008
Постови
