Мој прилог рекламној кампањи "Пешчаника"

Обично се не бавим маргиналним за државу Русију и за државу Србију појавама као што је, рецимо, емисија „Пешчаник“. Увек су ме више забрињавали анти-руски лобисти у Влади, него у медијима.
Али, кад је већ игром случаја поменут у једном од коментара на мом блогу, хајде да размотримо и тај феномен.
У принципу, аутори програма сасвим професионално одрађују неке задатке, чим успевају до те мере да изиритирају публику да им та публика организује нападе на сајт, аутомобиле, па чак и да спречава промоцију програма у провинцијским градићима. На неки начин то је успех, и успех незанемарљив. А тек када се сам Председник земље огласи поводом напада... све у свему, имају шта да прославе. Толику медијску пажњу никада не би привукли да није сталних, рекла бих цикличних скандала везаних за „Пешчаник“.
Ко год били они незадовољни, који се питају за кога раде две Светлане, обарајући сатјове и демолирајући возила праве велику грешку. То добро знају, рецимо, естрадне звезде које су руку спремне да дају за један добар, квалитетан и медијски заступљени скандал. Сваки скандал је одлична реклама, која иначе доста кошта. Овако испада да противници „Пешчаника“ добровољно и потпуно бесплатно одрађују за ову емисију рекламни пројекат. Прочитајте коментаре корисника на текст Слободана Антонића у „Политици“ и видећете да се доста људи заинтересовало за „Пешчаник“ управо после оног скандала у Алексинцу.
А што се тиче питања за кога раде... А зар је то битно? Можда не раде ни за кога, можда најискреније верују да им је животни позив да псују Путина уживо и да поправљају Тадићу имиџ сваком приликом га поредећи са руским премјером. То је њихов избор, и њихов ниво. Али и њихово право.
Као што је наше право да променимо станицу зачувши њихове гласове. Пустите кораће, луковиће и слично да пљуцкају са својих друштвених маргина на сав остали свет. Будите хумани, - ништа друго те људе не може да одржи у центру медијске пажње. И они ће се борити за то да остану спомињани качећи своја имена за нека већа и што је најважније, - популарнија имена.
Па треба ли и ми да им правимо додатну рекламу? Ево, већ жалим што сам и ја овим постом дала свој допринос „Пешчанику“.
Ах, да, још нешто. Онај слоган, - „Ако вам је добро, онда ништа“. Довољан повод да сваки човек који воли живот заобиђе ово друштво фрустрираних.

ЈЕРЕМИЋ ОПЕТ ПОТСЕЋА НА КОСОВО - И СВОЈЕ, И ТУЂЕ

Ове седмице Министарство спољних послова Србије предузело је неколико корака који се могу окарактерисати као покушај да се свет потсети на постојање косовског питања.
Као прво, министар Јеремић је послао неких осамдесетак писама својим колегама у земљама које или нису признале независност Косова, или су остале неутралне. У писмима, поред захвалности за подршку српским напорима на очувању тероторијалне целовитости земље, постоји и молба да писмено изложе свој однос према проглашењу независности Косова и упуте изјаву у Међународни суд правде до 17. априла текуће године.
Као друго, Јеремић се упутио у Њу-Јорк да установи како стоје ствари са имплементацијом оних шест тачака, које су биле услов за долазак Еулекса у покрајину, а такође да протестује поводом формирања Косовских безбедносних снага. Према саопштењу, размештеном на сајту Владе Србије, у Њујорку се министар договорио са шефом УНМИК-а Ламбертом Занијером да ће се седница Савета безбедности посвећена догађајима на Косову одржати почетком марта. Тада ће Београд отворити и питање формирања безбедносних снага у покрајини.
Позивање на извор у овом случају није испољавање професионализма и колегијалности. Просто, српски медији су махом игнорисали ову тему. Новинари се ових дана баве углавном почетком једностране примене од стране Србије Споразума и стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Ово схватите као реплику на питање приоритета спољне политике, - без обзира што власт декларише „и Косово, и Европа“, индикатор расположења јавности очигледно скреће у правцу европске будућности. Не мислим да то некако посебно инспирише министра Јеремића, који покушава да потсети свет да питање Косова још није дефинитивно решено. Чудно је говорити нешто у иностранству, ако та тема не занима превише ни грађане унутар земље. Или ја грешим, и моја констатација се односи само на медије?
Али, вратимо се на иницијативе Јеремића. Први његов корак, онај са писмима, може се протумачити као храбро решење. Остаје нам да се надамо да је пре него што се иницијатива родила, Министарство спољних послова обавило озбиљан мониторинг расположења у земљама којима су та писма упућена. Јер ако се испостави да чак ни присталице Србије неће да се оптерећују писањем изјава за Међународни суд правде, онда ће то њени противници схватити као сигнал да су били у праву. На то су заправо и рачунали, - временом ће страсти око Косова утихнути, и ако буду упорно и чврсто, и што је најважније - без превелике буке, спроводили Ахтисаријев план, пре или касније сви ће схватити да пута назад нема. У целини, већ данас можемо слободно тврдити да су сви они који не прихвате молбу Београда потенцијално спремни да признају независност Косова.
Што се тиче разговора Јеремић – Занијер и протеста поводом формирања Косовских безбедносних снага, збуњује термин одржавања седнице Савета безбедности. Ја наравно разумем да припрема извештаја за СБ захтева неко време, али средином фебруара очекује нас догађај који би могао кардинално да промени дневни ред седнице. 17. фебруара ће косовски Албанци, несумњиво, обележити годишњицу проглашења независности, и на шта ће то праздновање изаћи, осим гарантованог признавања од стане још неколико земаља, за сада је нејасно. Али постоје сумње да ће почетком марта формирање Косовских безбедносних снага изгледати као дечија игра, док се оних шест тачака нико неће ни сетити. Ипак, будимо оптимисти.
Али најважније је да у самој Србији не дођу на мисао да их се ова питања не тичу. Јер ствара се утисак да питање Косова, сем наравно Јеремића, мало кога у земљи занима.

ЕВРО-ЗАМОР

Изгледа да је бескрајна игра око ступања Србије у Европску унију почела да замара грађане. Проценат Срба који подржавају интеграцију своје земље у ЕУ пао је са максималних 67 на 61 одсто. Ако се на то надовеже податак да две трећине грађана није спремно ни за милион евра да преда генерала Младића Хагу слика постаје још прецизнија. А глава Младића и јесте услов за придруживање Србије Европској унији.
Уморио се изгледа од европских игара и министар спољних послова Вук Јеремић. Саслушавши у понедељак на сусрету са европском тројком традиционално обећање о олакшавању визног режима и још традиционалније потсећање на неопходност потпуне сарадње са Хашким трибуналом, Јеремић је предложио Европљанима да дођу и сами се увере да је генерал неухватљив. Мада се Србија јако труди. „Немамо шта да кријемо, зато вас и позивам да дођете у Србију и уверите се у наше напоре“, рекао је министар потајно се вероватно понадавши да његови саговорници још нису чули за оно анкетирање везано за Младића.
Европљани су обећали да ће доћи и погледати. Али своју одговорност за пад популарности ЕУ у очима грађана Србије нису признали. Шеф чешке дипломатије на ту тему каже: „Не мислим да смо одговорни за пад подршке евроинтеграцијама Србије међу грађанима. Процес придруживања је сложен и захтева доста времена. Могу да се сетим периода када се Чешка налазила у сличној ситуацији. Људи су у почетку били одушевљени идејом, али су с временом схватили да тај процес подразумева доста тешких корака“.
Да је реч о некој другој земљи, које тежи придруживању Европској унији и која је приморана да прилагођава законодавство, начин живота и економију захтевима Европе, речи Карела Шварценберга имале би смисла.
Али у случају Србије све је далеко компликованије. Грађани земље не губе евро-ентузијазам због дужине и сложености процеса придруживања, већ због тога што је он поприлично понижавајућ. Од њих се захтева не само да предају Хашком трибуналу људе које многи сматрају херојима, већ и да признају на тај начин колективну националну кривицу за балканске ратове с краја прошлог века. Не заборављају Срби ни чињеницу да су водеће земље уније признале независност Косова, па и саме се делом за њу избориле у току бомбардовања Југославије. Памте грађани и то да су се најбоље намере Европљана на крају увек спотицале о циничне изјаве Холанђана у стилу - прво ухапсите Младића, а онда ћемо да видимо.
А на оној другој страни имамо само једно – повећање животног стандарда. Што у условима светске економске кризе више не делује тако убедљиво. Јер демонстрације и сукоби са полицијом изазвани последицама кризе забележени су у Бугарској, Чешкој, Мађарској, Летонији. Све земље-чланице уније, за разлику од Србије. У којој, узгред, гладни људи за сада не излазе на улице. Па и сама ЕУ не може да гарантује да ће преживети кризу у истом саставу и облику.
И ако разматрамо ситуацију из овог угла, пад рејтинга уније у Србији могао је бити и убедљивији. Али и тамо људи желе да верују у бољу будућност. Тако да бајка о европској будућности Србије још може да помогне у прикупљању довољног броја грађана за победу на неким будућим изборима. Али она сама за то ускоро неће бити довољна.

КАКО САМ ПОСТАЛА СРПСКИ НАЦИОНАЛИСТА

Минулог викенда поново су одјекнуле експлозије у Косовској Митровци. На догађаје који су томе претходили потсећа „Политика“: „Од краја прошле године до прексиноћ било је шест инцидента у српском делу Косовске Митровице. Прво су нападнути припадници полиције, потом су, само дан касније, 30. децембра два албанска младића ножем убола тинејџера Николу Божовића, 2. јануара експлодирала је бомба код кафића „Вива” у којем се окупља српска младеж, а исто вече на дужности је повређено шест ватрогасаца, као и чланови новинарске екипе РТС-а у Бошњачкој махали. Потом су, пред припадницима Кфора који нису реаговали, у истом насељу претучени Срби, а недуго потом полиција је спречила инцидент између Срба и Албанаца у селу Суви До, јер је претходно каменицама гађан аутомобил Србина из овог места“.

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Mirno-posle-eksplozija.sr.html

А у међувремену за Личност године 2008. на приштинском сајту ExpressOnline изабран је Хашим Тачи. Добио је 31,9% гласова, а његов основни супарник Албин Курти, лидер „Самоопредељења“ 28,7%. Албански блогери су одмах изјавили да је све намештаљка. Навешћу једно мишљење илуструјући опште расположење. Esseni пише: „Ми незаслужујемо као древни народ да нас воде он и његови другови. Да је Албин Курти био на власти све са Србима би било решено“.
Истовремено одборници Прешева, Бујановца и Медвеђе захтевају ослобађање чланова Гњиланске групе. Такође траже да припадници жандармерије и Специјалне полиције дефинитивно напусте југ Србије. Подвлачим – Србије.
И још мало цитата, овај пут из „Гласа јавности“: Skidanje naše zastave sa Trga u Zadru, paljenje zastava u Zagrebu, lažne dojave o podmetnutoj bombi u hotelu, u cik zore, koja je stigla iz jedne lokalne redakcije (!?), kamenovanje automobila, konstantno skandiranje „Ubij Srbina!“ - jednostavno nemogući uslovi za sportsko nadmetanje u „lijepoj njihovoj“. http://www.glas-javnosti.rs/clanak/politika/glas-javnosti-26-01-2009/ilic-vratite-se-kuci

Тако су српске рукометаше дочекали у Хрватској.
Да ли се осећате угрожено? Ја да. Без обзира што сам далеко, чак у Москви, где се иначе са својим срспким презименом и пореклом осећам сасвим комфорно.
Прича о националној и верској трпељивости на Балкану пала је у воду. Политичари ту и тамо још позивају своје народе на испољавање толеранције, али некако невешто и неубедљиво. Можда зато што и сами до краја у то не верују.
Не верујем више ни ја, некадашњи Титов пионир, одрасла у Војводини, где седамдесетих – осамдесетих година никог није превише занимало које си националности. А онда је Бабилонска кула звана Југославија пала и сахранила под својим рушевинама остатке илузија.
И данас, када неко од наших комшија креће да ми објашњава како су Срби криви за све, ја само кажем - „Ја вам нисам баш најбољи саговорник. Ја сам српски националиста и ви сте ме направили таквом“.

У каквом то свету живимо?

Бугарски парламент изгласава пуштање у погон два од четири реактора нуклеарне електране Козлодуј, мада је њихово затварање био услов за придруживање Европској унији.
Албанија и Приштина отварају границе, мада територија Косова није међународно призната као држава. Значи ли то да Србија отвара границе са Албанијом?
Обама наређује замрзавање рада тужилаштва Гванатанама на рок од 120 дана, чему се противе 4 затвореника којима је суђење већ почело.
Украјина тврди да јој је циљ ступање у Европску унију и истовремено спречава испоруке гаса Европи. Као, схватиће да без Украјине немају куд. Кажу да мозак боље ради кад је хладно.
НАТО формира оружане снаге Косова, тврдећи да тиме само повећава стабилност у региону. Кажу боље да ови злочинци буду „под демократском контролом“ НАТО –пакта.
Савет безбедности УН доноси некакве резолуције на које ни Израел, ни Хамас никако не реагују. Само ви причајте, а ми ћемо у међувремену овде да позавршавамо неке започете послове.
Хилари Клинтон је наводно позвала телефоном Сергеја Лаврова, али га није добила. Званични представник Стејт департмента Роберт Вуд тврди да је „државни секретар покушала да позове, али је Лавров током викенда на путу, па није био доступан“. Смешно.
Убица деце у Белгији „нема психијатријску прошлост“. Што би рекли, - савршено нормалан.
На сајту http://www.zapatriarha.ru/ текло народно гласање за новог Патријарха руске право славне цркве. Људи углавном гласали за митрополита Кирила, све док сајт нису открили љубитељи јапанске анимације. И онда је убедљиво прво место заузео 70-годишњи Нуширо Икуо, митрополит Даниил, етнички Јапанац који већ годинама мирно шири православну веру у земљи излазећег Сунца.
Православна Грузија хапси православне јерменске активисте, оптужујући за шпијунажу и стварање незаконитих оружаних формација. Истовремено Русија и Турска раде на побољшању безбедносне ситуације на Кавказу. Први резултат - „Могу да кажем да никад нисмо били тако близу плана за коначну нормализацију односа са Јерменијом, као што смо сада”, тврди турски министар спољних послова Али Бабаџан.
Док градоначелник Амстердама затвара кварт „црвених фењера“, нови амерички председник дозвољава државно финансирање организација које се залажу да дозволу абортуса.
Саркози прво јавно пати када га оставља жена, затим се жени манекенком коју је цео свет видео без одеће и најзад отпушта министарку Рашиду Дати 21 дан након њеног порођаја. Човек очигледно има велики проблем са женама.
У Србији падају најозбиљније оптужбе на рачун Чеде Јовановича и Бебе Поповића. Један (бивши?) криминалац и један бивши министар полиције оптужују их за умешаност у убиство Ђинђића. Тужилаштво ћути. Што би рекли овде код нас, - не копај дубоко, повредићеш каблове.
А сада краћи дијалог из „Псећег срца“ Михаила Булгакова:
- Никад немојте читати совјетске новине за доручком!
- Али, професоре, других нема!?
- Онда немојте читати никакве.

ГАНДИЈЕМ НА ВОЈСКУ

Београд је уложио оштар протест поводом формирања војске Косова, на шта је Јап де Хоп Схефер, генерални секретар НАТО, изјавио да „може да разуме да има незадовољства у Београду“ због тога што је Кфор добио задатак да обучава КБС“. Ипак, он сматра да је „далеко боље да за питање безбедности буду задужене професионалне снаге под демократском контролом“. Посебно ми се допада ово – „под демократком контролом“. Откад су то војни савези носиоци демократије!?!
За свакога ко је био на Косову савршено је јасно да поред оних 16 000 војника Кфора ником не треба „лако наоружана формација која ће бити коришћена у кризним цивилним ситуацијама и за деминирање“.
Смешно - неко покушава да нам докаже да ће ове лако наоружане убице да растерују митинге нешто радикалније настројених истомишљеника. Покрајина је пуна наоружаних људи и једино што јој треба је потпуна демилитаризација.
Али то није циљ наших западних пријатеља. Они у овом тренутку решавају друга два задатка - збрињавање ветерана рата и учвршћивање државности Косова.
Државу по дефиницији чине јасно одређене и међународно признате границе, као и потпуна власт државе на тој територији. А војска вам је неопходна за очување граница од напада споља и одржавање потпуне власти унутар државне територије. На тај начин, војска постаје први услов опстанка државе.
Не треба се заваравати ни њеним малим размерама. Довољно је да постоји језгро. Једног дана Кфор ће се повући...
А Србија на све то реагује гандијевским протестима. Чиста бела голубица. Жао ми је само оних људи што још мисле да могу да остану и да преживе на својој земљи, а да нису при томе Албанци.

СВЕТ СЕ ПРОМЕНИО, АМЕРИКА ЈОШ НИЈЕ

Јуче је ступио на дужност 44. предеседник САД, тамнопути Барак Обама. У свету овај догађај углавном је примљен са одушевљењем, оцењен као историјски и као пролог озбиљних промена како унутар Америке, тако и ван њених граница.
Ипак, након пажљивог читања инаугурационог говора, који садржи заиста историјску реченицу - „Свет се променио, мора и Америка“ – остаје чудан осећај да се свет сигурно променио, а да Америка за сада не схвата како треба да се мења.
Терористима је саопштено да се Америка неће одрећи свог начина живота и да ће их победити. Ирак, како је најављено, биће препуштен коначно његовом народу, док ће операција у Авганистану, насупрот, постати ефикаснија. Муслиманима је речено да не криве Запад за своје системске грешке, а сиромашнима је обећана солидарност.
А у целини, - „Америка је пријатељ сваке нације, сваког бића које се труди да живи достојанствено и у миру“.
Какви се закључци могу извести? Нажалост, повода за опитимизам нема.
Из срамне ирачке авантуре треба се што пре узвући, - неефикасно, а у ова кризна времена и прескупо. А то значи хитно повлачење и препуштање међусобно непомирљивим шиитима, сунитима и Курдима разорене земље. Ту је наравно могуће повлачење гордо уздигнуте главе, јер, забога, све је то био пуки авантуризам Буша.
Око Авганистана није све тако једноставно, мада увек постоји могућност да се део операције пребаци на савезнике из НАТО-пакта. Можда се управо то има у виду, када је реч о повећању ефикасности операције?
Што се тиче терориста, - наизглед, све је речено како треба. Осим најаве да ће Америка и даље сама да одлучује ко јесте терориста, а ко би могао и да избегне неминовну америчку одмазду. На који начин они то одређују да се наслутити и из чињенице да се у овом тренутку САД баве формирањем армије Косова на бази Ослободилачке војске Косова. А Срби ту изгледа потпадају баш под терористе, јер како се другачије може објаснити изјава новог државног секретара Хилари Клинтон да је управо она наговарала мужа да бомбардује Југославију? „Ја сам га натерала да бомбардује. Једноставно се није могло допустити да на крају двадесетог века имате оно што се могло разумети као највећи холокауст нашег времена. Зашто имамо НАТО, ако не да заштити наш начин живота?“.
Ово му дође као коментар на Обамину изјаву како је Америка пријатељ сваке нације која се труди да живи достојанствено и у миру. А ко је ту мирољубивији и достојанственији, - терористи из ОВК или српска војска и полиција – то ће већ да одлучи сам ујка Сем, ма као се звао у овом историјском тренутку.
Уосталом, има у говору Обаме и момената који уливају наду, - поруке муслиманима и сиромашнима. И у једном, и у другом случају имате осећај да им Америка нуди да сами решавају своје проблеме. Јер солидарност не подразумева директну матерјалну помоћ, а без улагања пада и политички утицај. Што се тиче идеје да се Запад не криви за системске грешке муслиманских земаља, то већ личи на умивање руку. Изгледа да је нови председник спреман мало за прикочи америчку експанзију.
Што би за многе земље, укључујући Србију, могло бити само од користи. У новој америчкој администрацији, поред већ поменуте Хилари Клинтон, имате још и Џоа Бајдена, увереног да независност Косова представља победу муслиманске демократије. Такође остаје министар одбране Роберт Гејтс, који је у октобру подржао независност и територијалну целовитост Косова на терену, у пријатељском разговору са албанском администрацијом покрајине. Треба ли очекивати позитивне промене у односу према Србији? Не баш. Боље би било да у обновљеној Белој кући на њу једноставно забораве.

РАСНА ТЕОРИЈА ТАМНОПУТЕ МИНИСТАРКЕ

„Русија има становништво које стари, непопуњиво је и, нажалост, физички нездраво“.
На овај начин госпођица Кондолиза Рајс, министар у одласку, прешла је у својој мржњи према Русији на расно-физиолошки ниво.
Разлога за мржњу заиста има, - каже је због Русије престала да свира клавир и почела да се бави политиком. А онда је Русија страшно разочарала, јер уместо да јој једе из руке три пута је поштено ујела.
Први пут када није дозволила да статус Косова постане и званично независтан.
Други пут када је зауставила једног од кућних љубимаца госпођице Рајс у његовој жељи да побије народ Јужне Осетије на спавању.
И трећи пут, када је склопивши дил да пани Јуљом, оставила другог њеног љубимца крај разбијеног корита.
Али све су то политичке игре у којима неко губи, неко добија, и ту не би требало улагати превише емоција. Ипак, одговарајући на питање о могућој опасности, изазваној јачањем Русије, госпођица Рајс прелази оквире савремене, мање-више коректне политичке реторике и прелази у сферу расне теорије која некако сумануто звучи из уста обојене министарке.
Шта јој би да процењује виталност једне нације, па још на тако низак начин? Вероватно је у питању тешка судбина жена, поготово тамнопутих, у политици. Да би се пробила на Олимп морала је бити беља од Макејна, бруталнија од Буша и агресивнија од Рамсфелда.
И у томе је успела, али ће „челична магнолија“ ипак завршити на отпаду историје, јер водила је спољну политику вероватно најнепопуларнијег америчког председника. Са таквим педигреом неће је више узети чак ни републиканци.
Боље да је децу рађала... Можда би мање снаге трошила на тако непродуктивну ствар као што је мржња.

ШТАМПАРСКА ГРЕШКА МЕЂУНАРОДНИХ РАЗМЕРА

Једна права детективска прича одвијала се ових дана што на границама Босне и Херцеговине, што у штампи.
Дакле, 17. јануара у београдском „Прессу“ појавио се текст насловљен „Русима не дају у Босну!“. „Сарајево без најаве увело визе за руске држављане, због чега је више од стотину Руса у протеклих двадесет дана враћено с босанске границе“, пише издање.
Ми смо то проверили и добили потврду да је најмање једна особа са руским исправама била скинута са аутобуса који је ишао из Србије у правцу Бања Луке.
Затим смо свратили на сајт Министарства иностраних послова Босне и Херцеговине. Тамо са леве стране имате одељак „Конзуларне информације“. Један клик и добијате исцрпну информацију о визама у документу насловљеном „Одлука о визама“, датираном 16.12. 2008. Одлука је ступила на снагу 24. децембра, а према том документу Руска Федерација не спада у земље чијим грађанима не треба виза за улазак и боравак на територији БиХ до 90 дана. На слово „Р“ тамо ћете наћи само Румунију, таман између Португалије и САД.
Чему тако детаљан опис? Проблем је у томе што је министар иностраних послова БиХ Свен Алкалај изјавио, одговарајући на питања новинара и оштро саопштење СДС-а да је ова одлука у супротности са интересима земље, да „визе за Русе нису уведене“ и да „нема никаквих препрека за њихов улазак у БиХ“. Случај враћања руских грађана са границе министру није познат, а ако се тако нешто и десило разлог је подеран пасош или пасош које не ваља... Тако је говорио министар, а његов помоћник Зоран Перковић, заборавивши да усагласи став са руководством, саопштио је да је у питању... штампарска грешка.
Било како било, овај дипломатски скандал Босни и Херцеговини сигурно неће бити од користи.
Као прво, не знам колико у Сарајеву сматрају Републику Српску делом земље, али руске инвестиције у њој заузимају све значајније место.
Као друго, на тај начин може се угрозити потписани 2002. године споразум изеђу Владе РС и Москве који омогућава радницима из РС и БиХ да иду на рад у Руску Федерацију.
И као треће, - ако погледате односе Москве и Сарајева у ширем контексту, они и без овог скандала нису баш једноставни. Треба вероватно потсетити на инцидент који се десио после проглашења независности Косова. Тада је амбасада Босне и Херцеговине у Москви добила писмо од неке неурачунљиве особе са претљама у стилу „све ћемо вас побити због Косова“. Ову ситуацију члан босанског Председништва Харис Силајџић искористио је за оптуживање руских дипломатских кругова, државних медија и академских кругова за вођење шире кампање против против БиХ и „посебно бошњака“.
А из овога се већ може извести закључак да ако је и било штампарске грешке у спорној „Одлуци о визама“, та грешка могла је бити и намерна.

Победа или почетак краја једне премијерске карјере?

Ове ноћи су се премијери Русије и Украјине договорили око транзита и испорука гаса на веома једноставном принципу - 20% попуста од тржишне цене за Украјину, и иста цена транзита за Русију до краја 2009. године.

Најприродније питање је следеће - зар је морало пола Европе да се смрзне да би се постигао тако једноставан договор?

Ја бих то питање поставила председнику Украјине Виктору Јушченку. Јер лопта је и сада на његовој страни. Мада је председника Медведева у телефонском разговору уверио да је дама стигла у Москву са пуним овлашћењима за склапање валидног споразума око транзита и испорука гаса, што је и она сама потврдила за јавност, ипак, очекујем још спотицања на путу гаса до потрошача. Јер ако је она победник, јасно је ко је ту изгубио. А ја нисам сигурна да је Јушченко спреман за пензију, па још тако срамну.

Дај Боже да грешим, али Јушченко сада може да повуче потез којим би минирао све што је пани Јуља договорила у Москви. Тиме потпуно уништава њен ауторитет, показује и својима у Украјини, и осталом свету ко је газда у кући.

Видећемо већ наредних дана. Али ужасава ме сама мисао да сви ми зависимо од болесних амбиција једног човека чији је рејтинг на ивици цензуса.

ДИЈАГНОЗА

Са великим интересовањем пратим развој једне занимљиве друштвене болести у листу „Блиц“ – русофобије. Обољење пролази кроз различите фазе, каткад бележим стање ремисије, каткад болест прелази у акутно стање. Данашња клиничка слика одражена је овде: http://www.blic.rs/temadana.php?id=74306
Оценила бих то као грозницу, појачану несаницом, јер ко би још у 5 ујутру размештао тако нешто на сајту у здравој памети!?!
Нећу залазити у историју, - гостујућа у „Блицу“ госпођа Стојановић позиционирана је као историчар, док ја то нисам. Али дозволићу себи да се бар у малој мери сматрам стручњаком за политичка дешавања данашњице, јер се овим послом бавим од 1996. године.
Дакле, госпођа пише: „„Gasna kriza” je, po ko zna koji put, pokazala suštinu odnosa Rusije i njenih „zavisnika” na Balkanu. Bilateralni sukob s Ukrajinom iskorišćen je, s ruske strane, za pokazivanje moći i ucenu Evrope. Srbija je tako postala jedna od žrtava ruske politike, i to malo vremena pošto su se izjalovila velika srpska očekivanja od Rusije - od Kosova do NIS-a. I onda, kao u nekoj priči: dok sam se pripremala za pisanje teksta o najnovijem srpsko-ruskom nesporazumu, gas je počeo da stiže iz Mađarske, Nemačke i Austrije. Bio je to događaj jakog simboličkog naboja...“
Текст даље скреће у Сан-Стефански мир, а ја би се радије зауставила у данашњици. Ово, по мишљењу Стојановићеве „показивање моћи и уцена Европе“ Русију кошта к'о светог Петра кајгана. „Гаспром“ је за ово време изгубио 1,2 милијарде долара. Узгред, управо та компанија треба да гради „Јужни ток“, реновира складиште „Банатски Двор“ и уложи средства у модернизацију НИС-а. Тек толико да потсетим кога још може да оштети цела ова прича. Да и не говоримо колико ће Русију коштати сасвим природна жеља Европе да диверзификује изворе снабдевања енергијом. Преорјентација руског гасног извоза на Исток захтева пуно времена, а и економску кризу не треба заборављати. Само непријатељ Русије могао је да јој пожели ситуацију у којој се затекла. Поготово што постоји опасност да Украјина одбије транзит руског гаса преко своје територије. Ауторка изгледа у својој фобичности мисли да се Русији јакој, агресивној и бахатој све може, и није у стању да види да ова ситуација није за сами Русију нимало бенигна.
Даље, госпођа пише: „Srbija je tako postala jedna od žrtava ruske politike, i to malo vremena pošto su se izjalovila velika srpska očekivanja od Rusije - od Kosova do NIS-a“. Сада је ред на мене да питам, - каква то очекивања у вези косова и НИС-а Русија није испунила?
Око НИС-а је све просто, - понудила је цену, која је уз одређена превирања у Србији ипак прихваћена. Нико Србију није терао да пристане на све то. Хоћеш – нећеш, и готово.
А око Косова... ту морам да станем мало, да узмем ваздуха, јер увек када ступам у дискусију са београдским „интелектуалцима из круга двојке“ добијем жељу да пређем на оно што се зове ненормативна лексика. Проблем је у томе што мене није мрзело да одавде, из Москве, кренем пут Косова и Метохије да својим очима видим шта се тамо и како дешава, како живе људи, шта желе и шта им треба. А у Београду, по разноразним блицевима, деведесетдвојкама и сл. седе људи који олако користе појам „Косово“ у политичким споровима, а у суштини појма немају ни шта је то, ни са чим се једе. То је из оне приче, - треба признати реалност, Косово је изгубљено, наш пут је Европа, нећете ваљда да вам Албанци седе у Скупштини... и сл. Тако и овде – да би доказала како је Русија „лош момак“ Стојановићева подиже тезу о изјаловљеним очекивањима око Косова. Верујем да њу саму то Косово занима колико и лањски снег.
И ту морам да потсетим да је управо Русија чувала и чува - бар са међународно-правног становишта - Космет у саставу Србије. И то док се сама Србија борила за своје место у Европској унији. Није случајно никла она Путинова ... „да ми не можемо бити већи Срби од самих Срба“.
И, на крају, о томе, како је... „gas počeo da stiže iz Mađarske, Nemačke i Austrije. Bio je to događaj jakog simboličkog naboja...“ Дакле ето их прави СПАСИОЦИ Србије од руске гасне игре, ето их велики, највећи пријатељи Србије уз њеној историји. Вукући паралелу са Сан-Стефанским миром Стојановићева пише „Srbiju su tada „spasle” upravo Austrougarska i Nemačka“.
За историчара је доста глупо да се позива на спасилачку улогу Немачке и Аустроугарске у српској историји, - могу да је оборе ђаци петог разреда. И сви они који су рођени пре марта 1999. године. Или поштована историчарка сматра да је и милосрдни анђео био својеврсни спас за Србију?
Најтужније је у овој причи то што је све изречено само са једним циљем, - да се као главни непријатељ Србије представи ... Русија.

НИ ЈА, НИ МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ НЕ КРАДЕМО ГАС!

Ово писмо очаја нашла сам у списку најчитанијих постова у руском трагачу „Јандекс“. Мислим да је вредно ваше, па и свачије пажње. Понекад се мора стати и размислити. То је и хтео да нам каже аутор који се потписао ником san_san55. А ја сам само била слободна да га преведем.
“Господо Руси и остали Европљани! Ја, као Украјинац, молим вас све да ми опростите због понашања моје Владе, али ни ја лично, ни моји пријатељи не крадемо ваш гас! Највећи вентил који нам је доступан, - то су ручке наших шпорета.
Немојте слушати ваше идеологе и медије, који једноставно покушавају да заваде два (и више) народа. И то им иде од руке. Већ се може видети како на конкурсу дечијих цртежа у Русији деца цртају како запорожски козаци краду ваш гас. И у својим песмицама деца траже да се дугови исплате украјинским салом. И то више није у домену хумора, поготово ако се појављује у вестима.
На Западу националност „Украјинац“ почиње да се асоцира са речју „лопов“. Украјина не краде гас! Краду некилоко десетина чиновника, њихова имена су позната како вашем руководству, тако и „Гаспрому“. И они не краду гас, већ паре које за њега добијају. Мислите да ми не плаћамо гас? Плаћамо га! А куда даље иду те паре и зашто оне не стижу снабдевачу ја не разумем исто као и ви. Ја нисам представник „Укрнефтегаса“, нити сам банкар.
Украјина још покушава (као и Русија) да производи нешто самостално. И да сеје. И да ствара. То је оно што ради Украјина, њен народ, као и Русија, као и цела Европа. Она ради. А не краде и не дели плен. ТО цео не народ НЕ МОЖЕ да ради! Ако вам медији нису до краја испрали мозак, покушајте у то да поверујете и да не оптужујете цео народ. Са истим успехом може се написати да гас који стиже у Крим краду кримски Татари и морнари Руске Флоте. А у Бердичеву ко краде?
Једноставно покушајте да објасните ситуацију сами себи и, по могућности, својој деци. Да следећа генерација не би израсла у непријатеље”.

ГЛАВУ НА КОЦКУ

У уторак је прича око испорука руског гаса Европи добила веома речит развој. На захтев руског премјера Владимира Путина – „У првом реду задовољити потребе оних земаља које су највише пострадале у овом сукобу, -Балкан и Словачку“, из „Нафтогаса“ Украјине стигао је циничан одговор: компанија не може да испуни захтев „Гаспрома“ о транзиту 76 милиона кубних метара гаса дневно преко гасне станице „Суџа“ пошто би то наводно оставило без гаса Луганску, Доњецку, Одеску и делимично Дњепропетровску област Украјине.
А у међувремену, према подацима Уније послодаваца Србије прошле недеље губици 30 водећих извозних компанија изнели су негде око 220 милиона долара. Ако се криза настави, ове недеље изгубиће још 323,5 милиона. И све то у условима тешке економске кризе.
Откуда толики цинизам? Наравно свој интерес увек је пречи. Ипак, да ли у Украјини заиста верују да ће и овај пут проћи некажњено? Да ће већ по традицији сви да оптужују Русију за енергетску уцену, а да ће Кијеву све отпиосати као демократској земљи која тежи западним вредностима? И да ће му у име ове велике политичке игре опростити не само смрзавање својих грађана, него милионске губитке?
Наравно да не. Чак и украјински политичари схватају да је овај пут истински кривац свима познат. И без обзира на све, стављају главу на коцку. А то је већ јако опасно. Јер објашњења за овај покушај колективног самоубиства наранџасте коалиције могу бити два, и ниједно од њих не слути на добро.
Прво објашњење су понудили Американци. Сами су се прозвали. Дакле, „САД сматрају бесмисленим тврдње да у гасном конфликту Украјина делује по налогу Вашингтона“, - саопштио је званични представник Стејт департмента Шон Мекормак, коментаришући недавну изјаву заменика председника „Гаспрома“ Александра Медведева. Смешно. Медведев је само претпоставио да причом диригује неко из иностранства, а на питање - из које земље? - одбио је да одговори.
Али сама претпоставка делује доста логично. Јер само с оне стране океана може се равнодушно посматрати како се смрзава Европа. Али, ако одбацимо иронију, вреди обратити пажњу на информацију која се појавила у листу „Известија“. Новине, наиме, пишу де се према „Повељи о стратешком партнерству“, коју су децембру потписали Кондолиза Рајс и шеф украјинске дипломатије Владимир Огризко управо Вашингтон обавезао да помогне у модернизацији трошних украјинских гасовода. Прича се, узгред, да је Украјина спремна и да прода свој гасоводни систем Американцима. Ко ће да узме паре јасно је унапред.
А сад пар речи о другом објашњењу тајанственог понашања украјинских политичара, које делује далеко опсније. Украјина се у ствари налази на ивици банкротства. Не само политичког, већ и оног правог – економског. И могуће да је овај корак, - залеђивање Европе, - био сигнал самој Европи, па и Русији, да Украјини треба хитна помоћ. У новцу, кредитима, у гасу... у било чему, само да огромна земља са 50-так милиона грађана на повуче са собом на економско дно пола континента.
И ако је то заиста тако, ако украјински политичари не покушавају да сачувају добро име државе зато што знају да од њега и овако ускоро неће остати ништа, ако знају да је земља банкрот и да се неће извући из дугова и из кризе, - онда су избрали прави пут. Спасаваћемо је сви заједно, немамо куд. Истина, остаје слаба нада да ће тај процес да се одвија већ под руководством неких других политичких актера у Кијеву.

Чија је ово застава?

Овако смо ми у Русији прославили Дан Устава. Симпатична забуна, зар не? Уосталом, Мисс устав заслужује опроштај. Ипак је у питању братски народ.

НЕВЕРОВАТНО

Ово је заиста невероватно! Украјина објашњава да не може да пусти руски гас у Европу зато што ће четири њене области остати без гаса!?! Што ће рећи, Европа, која је свој гас поштено платила може да смрзава, а ми се о својим грађанима бринемо за њен рачун.

Ето, изгледа да ће гас кренути. Ако наравно не дође до техничког куршлуса, што у случају са нашим украјинским пријатељима није тешко замислити.

Уствари, прича је далико компликованија него што делује на први поглед. Док смо се сви помало смејали јадној, малој Украјини испало је да је она и заиста јадна и мала. И веома несрећна. Стручњаци тврде да се курс гривне током 2008. преполовио, и да је металуршка индустрија пала за 65%. Криза удара далеко јаче него по осталој Европи, са Русијом је нема смисла ни поредити.

Можда то понеког и обрадује, некога ко се нада да би ова наранџаста власт могла пасти. Мене лично ова тешка ситуација у суседству само плаши. Док ми не доградимо све заобилазне јужне, северне, плаве и остале токове мораћемо да се договарамо са једном земљом која колабира у економском, политичком и социјалном смислу.

Велика је опасност распада земље, јер политичка подела у земљи је и географска - на источни и западни део.

Још већа је опасност да ће председник земље, који нема шта да изгуби увести ванредно стање.

Социјални бунт у Украјини... с обзиром на темперамент наших комшија увек постоји опасност прерастања у... сами знате.

А да ли је ико спреман после ове гасне авантуре да помогне земљи од неких педесетак милиона становника? Ко, можда Русија или Европа?

А требало би. Јер ништа страшније од нестабилне, растрзане бунтовима Украјине која се протеже по целој граници између Русије и Европе не да се замислити.

Нисам сентиментална. Само размишљам о томе да ипак живимо сви у истој кући, где не можемо да игноришемо нечију пропаст.

АНТИРУСКА БУРА У ЧАШИ ВОДЕ

Свих ових дана смо пажљиво и веома забринуто пратили развој гасне кризе. И то је сасвим природно, јер су се на ивици смрзавања нашле готово све земље Балкана. Звали смо рођаке и пријатеље у Србији, питали како стоје са грејањем и ужасавали се пратећи како се шири списак градова који су остали без гаса. И једног о тих дана наше колеге са радија „Ехо Москве“ јављају како се „по Србији шири талас антируских иступања. У току једне од протестних акција, саопштава британско издање „Дејли мејл“, житељи Крагујевца спалили су руску заставу“, — јавио је московски радио. Међутим, зашто ни једно српско издање укључујући критички расположени према Русији Б-92 не саопштава о таласу антируских протеста? И какве везе са свим тим има „Дејли мејл“? Уосталом, ипак је неко у Србији приметио овај, ако смем тако да кажем, талас. „Блиц“ стидљиво у дну великог чланка посвећеног гасном питању саопштава: „Мештани насеља Илина Вода јуче су спалили руску заставу љути због тога што им је искључен гас. Према речима активисте Месне заједнице Радована Мирковића „обавештени су за Божић да ће остати без грејања“, а за то криве и Русију и Србију која је чекала последњи моменат да грађанима пошаље лошу вест и није обезбедила резерве овог енергента“. И велика, велика фотографија, где два наизглед не баш трезна мушкарца спаљују руску заставу. Ето, и то је цео тај талас „антируских иступања“. Што се тиче самих тих дивљака све је доста једноставно. У закону Србије постоји члан 175 који дословце гласи: „Ко јавно изложи порузи страну државу, њену заставу, грб или химну, казниће се новчаном казном или затвором до три месеца“. А ако се нико не досети да их тужи, довољна им је казна што су њихова подбула лица виђена широм света захваљујући издањима попут „Блица“ и „Дејли Мејла“. Сад их зна пола света, све са испољеним финим манирима. Друга је прича око деловања поменутих издања, чију су информацију не само проширили, већ и хипертрофирали неки наши медији. Све то нема везе са слободом говора, у питању је антируска пропаганда на делу. Узгред, нисам случајно поменула ћутање Б-92, — уза сав критички однос према Кремљу колеге су испољиле довољно професионализма да се не упуштају у ову сумњиву причу са очигледно режираном фотографијом. Зашто режираном? Навешћу мишљење познатог блогера, професора измештеног у Косовску Митровицу Приштинског универзитета Ирине Антанасијевић. Проучивши снимак она пише: „Снимак је намештен. Нашли су пијанце који су за паре спремни да спале све заставе овог света. Овај празник духа организовали су Хелсиншки одбор за људска права и жена која се зове Јелена Милић. Пролазници се труде да не упадну у кадар“. Ми се ипак надамо да Хелсиншки одбор, без обзира на познату по свом непријатељском односу према Русији госпођу Милић, нема везе са свим тим. Мада учешће „Дејли мејла“ и радија „Ехо Москве“ у тиражирању овог информативног смећа наводи на мисао да су антируске акције могле бити дело неке невладине организације. А у суштини, Србија је врло достојанствено одреаговала на гасну кризу. Председник Борис Тадић је ситуацију прокоментарисао на следћеи начин: „Прекинуто је снабдевање гасом не само у Србији, већ и у многим земљама, услед кризе између руског испоручиоца и Украјине, настале због вишегодишњих украјинских дуговања“. „Ова криза је показала колико су неопходни нови, алтернативни правци у снабдевању гасом Европе и Србије. Уколико једна земља не измири своје обавезе, онда трпе сви који су плаћали гас на време, а наша земља је једна од њих“, додао је Тадић. Треба рећи да исто мишљење дели и руски премијер Владимир Путин. Говорећи о гаранцијама за не понављање сличне ситуације, он је изјавио: „Најбоља је гаранција – прелазак на транспарентне, јасне тржишне односе и у погледу транзита, и у погледу ипоруке гаса. Тржишне цене производа, и тржишне цене транзита. И — дивезификација путева снабдевања гасом: изградња нових гасовода „Јужни ток“, „Северни ток“, можда проширење „Плавог тока“. Заиста, једина позитивна ствар у целој причи је чињеница да је сада и руској власти, и нашим европским партнерима постало јасно да треба све ове „токове“ градити по хитном поступку, без обзира на све економске тешкоће. И то је једино што још греје у овој дугој и хладној божићној седмици.