понедељак, 31. август 2009.

РАСКРСНИЦА



За настанак овог коментара заслужна су два информативна повода – интервју председника Сребије „Политици“, у којем је он донекле кориговао спољнополитичке приоритете земље и оштра дискусија покренута ових дана на мом блогу о месту и положају Србије у свету.
Да почнемо од председника. „Наша земља сада има четири стуба спољне политике – ЕУ, САД, Русија и Кина“ – изјавио је Тадић. “Најважније је да Србија постане чланица ЕУ“ – овај циљ председник сматра неприоменљивим. И подвлачи да је „интерес Кине да Србија што пре постане чланица ЕУ“.
На ове изјаве веома заједљиво је одреаговао давнашњи коментатор блога Максимовић: „Његово величанство Борис Тадић коначно је одредио приоритете спољне политике приватне царевине па је сагласно величини царстава и својој улози указао част државицама које би могао да прихвати за стратегијске партнере, ако буду добре“. Неповерење према председнику изродило је и следећу мисао: „Мирише да је имао специјална овлашћења да за амерички рачун забада клин између Кине и Русије“.
Што се тиче овог последњег, одмах да се оградим – не верујем, једноставно је Тадић жив човек, па му утисци од недавне недељне посете Кини засењују све остало. Зато се многима могло учинити да се Кина упркос свим законима географије некако напрасно приближила Србији.
А што се тиче сувише самоувереног наступа председника - нисам стекла такав утисак. Пре ми се учинило сасвим супротно – господин Тадић као да се правдао током целог разговора неком невидљивом саговорнику, све се враћајући на тему главног и неприкосновеног приоритета – придруживања Европској унији.
То и није за чуђење јер председник не може да не зна да Европа данас није спремна за ширење. Последња потврда стигла је од Ерхарда Бусека, координатора Иницијативе за сарадњу у југоисточној Европи. „Балкану треба искрено поручити: у овом тренутку нема позитивног расположења међу европским државама да се настави даље ширење ЕУ“.
А код куће целокупна политика господина Тадића, укључујући коалициони потенцијал Владе, почива на тој магичној формули – Европа нема алтернативу! Зато и мора да доказује својима да се мантра још није променила.
Неки у тај евро-сан најискреније верују. Коментатор блога који је пожелео да остане анониман пише: „Србија је део Европе, хтели Ви признати или не!! Не можемо се кинеским зидом од ње оградити!!“ Истина. Али Европа може, што са задовољством и чини.
Други, као Драган, веома су скептични: „Прича о томе да млади желе на Запад јесте одавно позната. Заволели Срби америчке вредности, а онда културно добили бомбе на главу – то се зове педагогија. Лечење од идолопоклонства у историји људског рода, најефикаснијим се показало уколико се на главу оног ко се клањао страној култури управо сручи иста та култура“.
У ових пар реплика јасно се очитава колико је компликован положај Србије. Куда кренути са ове раскрснице? Треба ли се ослонити на две, три или четири ноге? Која је од ових сложених спољнополитичких конструкција најстабилнија? И какво место припада Србији у свету? Једноставно, коме и каква она треба?
Могуће да је председник у праву. Можда Кина заиста сања да види Србију у Европској унији, а Русија и САД се нешто томе и не противе превише. Рецимо да и у Европи има различитих ставова поводом ширења уније. Ипак, треба ли градити своју политику у потпуној зависности од ставова светских моћника? А шта ако се сутра нешто промени? И шта ће да ради Србија ако се њени стратешки пратнери међусобно заваде?
Мени се чини да постоји само један пут који води у потребном правцу – пут ка себи. Ка својој, а не туђој култури. Ка својој вери, својим традицијама, својој историји. Уз ослонац на себе, на своје снаге и уз неговање добрих односа свима који могу тај ослонац да подупру. Или, што је такође важно, са онима који могу да га пољуљају.

уторак, 18. август 2009.

Dmitrij Rogozin: NATO-kontingent na Kosovu smanjuje se prinudno


Поштовани пријатељи блога, данас предлажем вашој пажњи разговор мог колеге Тимура са Дмитријем Рогозином којег, верујем, не треба посебно представљати.


Dmitrij Rogozin: NATO-kontingent na Kosovu smanjuje se prinudno

Novi generalni sekretar Severnoatlantske alijanse je na svojoj prvoj konferenciji za štampu okarakterisao Kosovo kao uspešnu istoriju i sjajan primer da NATO, EU i UN mogu da rade zajedno i da osiguravaju mir, bezbednost i stabilnost u regionu. Zamolili smo ambasadora RF u NATO-u Dmitrija Rogozina da prokomentariše ovu izjavu.
- Gn Rasmusen govori o tome sa taktičkog gledišta. Zaista, Kosovo je otcepljeno od Srbije, tamo su povredjeni principi teritorijalnog integriteta države-članice UN. Srpske vlasti faktički nemaju pristupa pokrajini i sva vlast je preneta na rukovodstvo samoproklamovane republike koja je ovu nezavisnost postigla oružanim, rekao bih, terorističkim putem. NATO je faktički nastupio na strani separatista obezbedivši za njih sopstvenu državnost i izoliravši beogradske vlasti od svih poslova pokrajine, uključujući i one vezane za srpsko stanovništvo. Ali to je strateška greška jer nema nijednog naroda u svetu kome bi se moglo oduzeti deo njegove rodovske teritorije i prisiliti ga da pristane na to i da prizna svoj istorijski poraz. Opruga srpskog otpora sada je jako stisnuta, ali doći će vreme, kada će se ona olabaviti i to će negativno uticati na situaciju u Južnoj Evropi. Po mom mišljenju, greška NATO-a je u tome što je radi svojih sebičnih interesa podmetnuo pod Evropu bombu sa usporenim delovanjem koja će pre ili kasnije eksplodirati.

Kako ocenjujete postupno smanjivanje NATO-kontingenta na Kosovu?
- To je prinudno ograničavanje prisutnosti NATO-a na Kosovu – da su bili dodatni resursi, vojnici i vreme, ostali bi na duži period. Alijansa nema dovoljno vojnika, na dnevnom redu je ekonomska kriza – odakle se mogu uzimati rezerve? Pre svega, sa Kosova. Zato NATO sada prepušta kormilo Kosova, pre svega, EU, transformiše vojnu operaciju u policijsku i potajno povlači iz pokrajine kontingente država koje žele da upute vojnike u Avganistan. Mislim da će narednih nekoliko godina prisutnost NATO-a na Kosovu biti radikalno ograničena.

Predsednik Kosova Fatmir Sejdiu predložio je NATO-u Alijansi da razmotri mogućnost učešća manjeg kosovskog oružanog kontingenta u mirovnim operacijama Alijanse. Koliko je, po vašem mišljenju, ova ideja konstruktivna?
- Ako su bivši kosovski teroristi koji su, pored ostalog, secirali srpske ratne zarobljenike na pojedine organe i prodavali ove organe za evropske klinike spremni da stanu pod zastave NATO-a i da učestvuju u njegovim misijama, to govori o mnogo čemu. Ako se dogadjaji budu razvijali tako, onda će se sutra i zatočenici Gvantanama formirati NATO-kontingent, i bivši talibani boriti u redovima pripadnika Alijanse. A to znači da će Brisel mobilisati sve koji nemaju drugog životnog cilja osim prilivanja tudje krvi. To će negativno uticati na bezbednost samih zemalja-članica NATO-a pošto će ovi plaćenici iz redova bivših ekstremista, terorista i siledžija pre ili kasnije sručiti svoje mačeve na glave mirnih i zasada situiranih stanovnika Evrope. Pripadnici Alijanse moraju da vode računa o sledećem: ako ne budu hranili svoje armije, onda će hraniti one sa kojima sada oprezno saradjuju, ali neko će potom okrenuti dobro osposobljene učenike protiv njihovih učitelja. Kao što je to već bilo sa Amerikancima koji su pripremali mudžahedine protiv SSSR-a, a zatim su ovi teroristi iz arapskih zemalja sručili otete avione na Njujork i Vašington i sada pucaju u NATO-vojnike u Avganistanu.

четвртак, 13. август 2009.

ПРЕРАСПОДЕЛА РЕСУРСА

„Нови генерални секретар НАТО-а обилази своје имање“. Одговарајући наслов за текст о посети Андерса Фог Расмусена Косову, зар не? Јер отцепљену од Србије покрајину често називају НАТО-творевином. Није случајно баш на десету годишњицу премијер Косова Хашим Тачи дао поражавајућу у својој абсурдности изјаву како је „бомбардовање Југославије донело демократију на Косово“. И заиста, нека општа карактеристика нашег доба је да се демократија, наизглед - највеће достигнуће у области људских права, све чешће шири уз помоћ експлозивних материја.
Али ово, онако, узгред. А сад о суштини. Чиме је ова покрајина тако заинтересовала Расмусена да је одмах после Авганистана одлужио да посети баш њу? У штабу НАТО-а кажу да је то „један од приоритета новог генералног секретара, пошто је Косово други по величини театар акција за операције НАТО-а“. А кад већ по мишљењу натоваца безбедносна ситуација у покрајини не изазива забринутост, део контингента од 14 хиљада војника могао би се пребацити на онај терен који је за њих први и главни. И мада се некоме може учинити да је 64,5 хиљаде војника за Авганистан више него довољно, у Бриселу тако не мисле. А и не могу да мисле – операцију у Авганистану сматра својим приоритетом сам Барак Обама, тако да немају куд'.
Уосталом, тешко да је то једини разлог за радикално смањење бројности НАТО-контингента на Косову. А то да се ради баш о радикалном смањењу не изазива сумњу. „Пред крај свог мандата желео бих да се КФОР сведе на мале снаге за реаговање, или да се потпуно повуче” – изјавио је Расмусен одмах по ступању на дужност. И кренуо у акцију: у јанару 2010. од око 14 хиљада војника треба да остане 10 хиљада. Овим темпом 2013., када истиче Расмусенов мандат, Србе и њихове споменика не Косову од Албанца ће чувати искључиво сами Албанци.
Срббе поменута перспектива не радује. Без обзира на компликоване односе са алијансом која је три месеца редом бомбардовала мирне српске градове, на Косову њени војници представљају „једину легитимна оружану снагу у коју Срби имају поверење“ – то се речи министра за КиМ. Па и у целини, Богдановић је доста оштро прокоментарисао Расмусенову позитивну процену безбедносне ситуације: „Човек који је задужен за безбедност тог дела Европе, па и света, не би смео себи да приушти такву изјаву, јер се она коси са стањем на терену”.
Ипак, без обзира на српске протесте, смањење бројности КФОР-а већ се не да зауставити. И ту се не ради само о пуким жељама генералног секретара. Расмусен је у марту још био познат само као дански премијер, а своју жељу да напусте Косово већ су најавили Британци и Шпанци. Разлоге су навели различите – Лондон се позвао на већ познату тезу о бољој безбедносној ситуацији, док је Мадрид више акцентирао политичку страну питања – ми то ваше Косово нит' признајемо, нити то планирамо, па што би му онда давали легитимитет својим присутством?
Али не ради се ни о политици, па чак ни о безбедности. Новинар александар Храмчихин, који се специјализује баш на натовској тематици, пише о стању војске у водећим земљама алијансе следеће: „Симптоматично је да веома популарни у медијима разговори о „растућој војној моћи“ НАТО нису поткрепљени никаквим цифрама“ – ироничан је Храмчихин, који појашњава: „Копнене снаге Француске смањују се до размера једне дивизије. Велика Британија прекида проиводњу тенкова, а њене специјалне јединице у Авганистану лете на изнајмњеним хеликоптерима Ми-8, због оштре несташице „Чинука“. Немачка 5 пута смањује број тенкова и јединица борне технике, а војних авиона - 7 пута“. Речју, криза је, па и грађанима наведених земаља све је теже објаснити ко их то угрожава после окончања хладног рата.
У овим условима треба прерасподелити ресурсе. У потрази за компромисом између наруџбине Барака Обаме и активне нежеље осталих да ратују негде на задњем дворишту планете, ново руководство алијансе нашло је соломонско решење – да повуче контингент са Косова. Што би се рекло, тамо је све већ мирно, пројекат се има сматрати успелим и завршеним. Па, заправо, у праву су људи. Српски проблем у покрајини нестаће чим се повуку. Срби ће сами отићи кад и последњи војници КФОР-а. Поготово што пресељење 100, 150 хиљада људи за балканске прилике није ништа – све је већ виђено.

уторак, 11. август 2009.

СРБИЈА У ПОТРАЗИ ЗА ПУТИНОМ


Тешко је замислити земљу у којој би премијер једне друге државе могао да по рејтингу популарности конкурише сваком домаћем политичару. Ипак, интересовање за лик и дело Владимира Путина у Србији сасвим се може поредити са оним код грађана Русије.
У једном од водећих издања у земљи, београдској „Политици“, ових дана појавила се публикација московског дописника Љубинке Милинчић посвећена 10. годишњици владавине Путина. И овај текст, који, узгред, веома позитивно карактерише свог главног јунака, изазвао је најживље реаговање грађана. Одзив је био толико ватрен и емотиван, да је местимично подсећао на вапај очајника. И на то би власти Србије требало да обрате пажњу.
Али, за почетак, коментар који доста говори о самом тексту: „Нови Руски Цар. Ниједну негативну реч нисам прочитао у тексту аутора. Да ли иједан српски политичар може да се похвали тиме?!“ – пише Далибор. И одмах да додам - сви коментари, са једним јединим изузетком, су похвални.
Тако да одмах дамо простор оном једином који се усудио да изрази свој негативан однос према Путину: „Путин ништа друго не ради што је Јелцин радио, него су цене нафте и гаса скочиле три пута почетком 2000., што није био случај деведесетих и са тим нема никакве везе Путин. Јако је жалосно што се нео-комунисти и даље на један тотално фанатичан начин диве Русима, од којих не да Србија кроз векове није имала никакву корист, већ само штету. Већина Руса благе везе нема ни где је Србија, и то је на русофилску несрећу реалност, коју русофили по Србији не желе да виде“. Ово је био Миланов обрачун са неким, и мени се чини да није Путин у питању.
И још један карактеристичан моменат може се приметити у овим коментарима. На усхићени усклик Љиљане Кијановић - „Обожавам Владимира Путина, за мене највећи државник данашњице“ - неко ко је пожелео да остане анониман – ако она 4 слова Позз на крају поста нису неки ник нејм – доста сувисло одговара: „Мислим да ми Срби немамо мјеру у ничему!!! Све што је Путин урадио јесте јако добро, ту нема шта да се замјери, човјеку треба скинути капу, али заиста брине оволика еуфорија нас Срба. Мислим да то само говори колико је код нас јако лоше, колико нећемо ништа да радимо на себи, колико то препуштамо другима, јер опростите, грађани Србије, Путин неће радити ваше послове, нити то може да се очекује“.
А сада оно на шта власти Србије морају заиста да обрате пажњу. Бар из разлога очувања себе на власти. „Ако има „Путина“ међу Србима, а пре ће бити да је међу Српкињама, нека се одмах јави - под хитно...“; „Прави пример да се све може кад се хоће. Значи, ови наши немају никакав изговор“; „Без икакове злурадости, само са великим жаљењем, усуђујем се рећи, да са данашњом Власти заиста не видим некога у њој коме је тако, као г. Путину за Русију, стало до Србије“.
И најзад, о Путину и демократији. Милорад пише: «Демократским методама или не, председник Путин је сачувао Русију, уздигао је и поставио на пиједестал поштовања. У ком су се оно америчком граду дигли црнци па су их демократски убедили?“
Дакле, има о чему да се размисли. Ако на све то додамо информацију како су грађани качили по прозорима Путинове слике за време посете подпредседника САД Србији, као и еуфорију насталу после саопштења како на руско-српски самит у Београду долази Дмитриј Медведев, слика постаје још јаснија. И она не радује око, мада ласка нашем руководству. Ако су власти Србије довеле грађане до стања када су спремни да позову „на царство“ премјера друге земље - то је јако озбиљан сигнал. Сем тога, прича да Европа нема алтернативу, уз потпуну нежељу саме Европе да изађе у сурет Србији, очигледно губи на привлачности. Срби су се ужелели чврсте руке, хтели би да и њих неко подигне са колена, и још се надају препороду националног достојанства. А то значи да реда у земљи нема, да понижавајући однос Запада почиње да одвраћа чак и оне који деле његове вредности, и што је најгоре - вере у домаће политичаре има све мање. Зато су и смислили себи Путина.
И само редки још опомињу као hary: „Нажалост, Русима је свеједно волимо ми њих или не“. Није истина hary, није нам свеједно, али ако треба нешто да се ради, мораћете сами.

четвртак, 6. август 2009.

НЕЗДРАВА ИНЕРЦИЈА

Данас у рубрици „На блогу нашег коментатора“ Ксенија Тошич осврће се на догађаје од пре годину дана, на онај брзи, жестоки и у многоме поучни рат у Јужној Осетији. Као повод послужила су обраћања неколико сталних коментатора њеног блога, поред осталих ово: „Ускоро ће се навршити годину дана од америчко-НАТО-грузијске агресије на ЈО и Абхазију као и геноцида од стране истих над руским мировњацима и народом Јужне Осетије, пише Топољ. Замолио бих вас Ксенија да напишете један ауторски текст на ту тему као и о онима који су наоружавали Грузију. Међу њима је на жалост била и Србија“. Дајемо реч Ксенији Тошић.
Тошић: Од оних трагичних догађаја у Јужној Осетији прошло је годину дана. Да ли је то довољно да би се извлачили некакви озбиљни закључци? Ипак, да покушамо.
Прво питање – може ли све то да се понови? Може. У свом недавном интервјуу за Вашингтон Пост председник Грузије Михаил Сакашвили позвао је САД да му што пре испоруче одбрамбене системе. „Ми желимо да земља још увек постоји кад све то стигне до нас“ – рекао је Сакашвили. А 5. августа у свом обраћању сенаторима Александар Вершбоу – заменик министра одбране за међународну безбедност - изајвио је како САД нису пружале Грузији директну војну помоћ од августа прошле године. Међутим - “свака суверена држава има право на одбрамбени потенцијал за заштиту својих граница, и Грузија ту није изузетак“, истиче Вершбоу. И зато ће део средстава која Конгрес издваја за Грузију бити упућен баш у ту сферу. Е, то заправо и јесте сос под којим ће се служити наоружавање Грузије. Москва је све правилно разумела и већ је оптужила САД за наставак испорука наоружања агресивном режиму Сакашвилија.
Уосталом, САД ни издалека нису једини његов лиферант. У том списку у разно време могле су се запазити Бугарска, Грчка, Летонија, Естонија, Литванија, Турска, Чешка, Босна и Херцеговина, Украјина, Израел и Србија. Признаћете, тешко да би се све ове земље могле сматрати непријатељима Русије. У чему је онда ствар? Највероватније у природи формирања Влада већине ових земаља, које су често коалиционе, састављене од веома различитих странака. Кабинети балансирају на тананим компромисима, на подели утицајних сфера, а често и на подршци споља. И ту спољну подршку свака странка, а понекад и цела Влада, мора нечим да плати. Поред осталог, и обавезом испоручивања Грузији наоружања. Ова прича има доста лобиста по целој Европи. А ако је неко и помислио да можда не треба чачкати мечку, све сумње би се развејале причом да овај шармантни љубитељ вина, ружа и фонтана није толико луд да зарати са Русијом. Испоставило се да јесте.
А могли су и раније да схвате да нешто у целој овој причи не штима. Рецимо, тачно је установљено да су грузијску армију тренирали амерички и израелски инструктори. И они нису могли да не виде кога и за шта спремају. Не мислим да су озбиљни војни стручњаци били поносни на ону подивљалу полупијану и разуздану руљу, која је уз смех и подврискивања снимала своје подвиге мобилним телефонима. Подвиге, попут спаљивања аутомобила са четворочланом породицом усред Цхинвала, или директног стрељања миротвораца, неспремних да одговоре без одговарајућег мандата. Такве не припремају за „учвршћивање одбрамбеног потенцијала“. Узгред, руско тужилаштво је све те мобилне пажљиво покупило и снимке укључило у доказни материјал о злочинима Сакашвилијевог режима. Даљи разговор водиће се у Европском суду за људска права.
И још један парадокс. Чак и удруженим напорима, све ове земље тешко да би могле да испоруче Грузији довољно наоружања за реалну војну конфронтацију са Русијом. Као прво, за толики број војних складишта не била довољна и цела територија већ добрано очерупане земље. Као друго – реалан рат са Русијом, а не са 58. армијом њеног Северно-Кавкаског војног округа, Тбилиси не би могао никада да изгура.
И што је најважније, тешко да ће иједна од земаља које тако активно наоружавају Грузију бити спремна да се умеша у прави конфликт. Јер за све, укључујући САД, очигледно је да је само добра воља Кремља зауставила армију која је већ била спремна да се устоличи у Тбилисију. Следећи пут те добре воље може и да не буде. Зашто? Зато што Русија због низа историјских, па и географских разлога не може себи да дозволи луксуз да виче „упомоћ“ док убијају њене миротворце. Она је обавезна да заустави непријатеља, иначе ће се ти непријатељи страшно намножити и биће то далеко озбиљнији играчи.
Москва то зна, знају то и њени партнери из НАТО-а, наши амерички пријатељи, па чак европски парламентарци који тако воде да дигну дреку сваким поводом. Управо зато су се све санкције свеле на вербалну осуду и привремено заустављање неких мање важних контаката и заједничких програма. Управо зато је Москва све те санкције једноставно игнорисала.
На тај начин, они који данас настављају да се играју игре „наоружајте Сакашвилија“, играју се ватром. Јер јасно је да судбину новог рата може да одреди сезонска депресија једног човека. Такође је јасно да му Русија више неће дозволити да млатара песницама по ближој околини. И још је јасније да се такозвана међународна заједница неће мешати. И коме онда треба цела ова прича? Западно-украјинским националистима? Источноевропским и балтичким политичарима, чија карјера почива на антируским фрустрацијама? Лобистима америчке војне индустрије? Не, они заиста нису вредни новог рата. Време је да се више прекине та нездрава инерција наоружавања Сакашвилија.

уторак, 4. август 2009.

САКУПЉАЊЕ АЛБАНСКИХ ЗЕМАЉА


Не бих желела да стварам хистерију, али око Космета се множе забрињавајуће коинциденције. Некако истовремено нови генерални секретар НАТО-а даје програмску изјаву о потпуном повлачењу снага НАТО-а из Косова, док на границама покрајине сазрева нови сепартистички покрет.
Уосталом, покрет сазрева већ толико дуго да се коинциденцијом овде има сматрати само добро одабран термин за истицање захтева за стварање још једне територијалне јединице коју насељавају представници само једне нације – албанске. Формирајте нам посебан регион, спроведите демилитаризацију – натовци из комшилука ће своју сами да спроведу – и можемо да почнемо да формирамо трећу албанску државу на Балкану. А ако ови наши у Македонији мало убрзају процес, биће и четврта.
А чиме ће на све то одговорити Србија? Децентрализацијом и регионализацијом по директном налогу Европске уније. На тај начин захтев Албанца са југа Србије може се разматрати као узвратна иницијатива. Па шта што Европска унија није мислила на мононационалне територијалне јединице? Већину њених чланица апсолутно не збуњује постојање две чисто албанске државе у Европи.
Али овај проблем има и другу страну. Паралелно сакупљању албанских земаља тече процес обездржављења Србије. Статут Војводине, бошњачки захтеви и декларације, Албанци на југу, плус захтев Еропске уније да се држава децентрализује. Ствара се осећај да је под Србију подметнута мина са одгођеним дејством. Али, без обзира на очигледну неопходност разматрања ових проблема у склопу, власти Србије из неких непознатих разлога решавају сваки проблем понаособ. Питање Статута Војводине покушавају да договоре унутар једне странке, са Бошњацима играју на међусобним сукобима њихових лидера, са Албанцима покушавају тихо да се договоре, после чега испливавају овакви захтеви, па још праћени нападима на полицију. И што је најтужније, ситуацију у свом интересу користе они који би најрадије видели Србију у НАТО-пакту, а који тврде да само тај корак може да заштити државу од распада.
Узгред, о НАТО-у. НАТО повлачи свој контингент са Косова, сматрајући да је независна држава коју су тамо створили сасвим безбедна и бенигна. А кад је већ тако, зашто иста таква не би била и друга албанска државна творевина у Србији – Прешевска?
Ствара се утисак да је после инспекцијске посете Бајдена Балкану негде тамо, где су целу ову причу и закували, решено да су сви послови мање – више завршени, да пројекат „независно Косово“ ради, пројекат „распад Србије“ тече плански и да се сами Срби нешто превише и не буне – више су ангажовани на својим дневнополитичким сукобима. А то значи да све може да се остави онако како јесте - само ће се докувати. И заиста, докле више бављења тим Балканима, кад постоје тако занимљива места за примену снага као што су Авганистан и Иран?
Само ми је Србије жао – некако се све чешће присећам оног чувеног пророчанства о Србима за под једну шљиву.