ТАЈАНСТВЕНИ ПЛАН МЕДВЕДЕВА. ПОКУШАЈ ДЕМИСТИФИКАЦИЈЕ

Једна од најпопуларнијих тема након посете председника Медведева Београду постао је његов предлог Србији да подржи иницијативу формирања нове архитектуре европске безбедности. Оцене су се кретале од „ово је покушај увлачења Србије у нову војну алијансу“ до „Руски штит над Србијом“.
Ипак, најтачније је поимање руске иницијативе изразио „Глас јавности“ у наслову „Можда Тадић нешто зна?“, додајући да „нови концепт европске безбедности представља непознаницу за већину војно-политичких аналитичара“.
Уосталом и наша, руска издања испољавају слабо познавање теме када излагање Медеведева у Скупштини Србије називају „београдском иницијативом за ванблоковску безбедност“.
Па да покушамо разјаснимо ситуацију. Дакле, да ли је план Медведева београдска иницијатива и у чему се он заправо састоји?
Први пут ову идеју Дмитриј Медведев је поменуо у јуну 2008. Већ средином јула подршку му је изразио италијански колега Ђорђо Наполитано. „Италија је прва од заинтересованих партнера подржала идеју председника Русије Дмитрија Медеведева о јединственој архитектури европске безбедности“ саопштио је италијански предсеник након сусрета са руским лидером.
Конкретнији разговор вођен је у октобру 2008. у Евијану, у оквиру конференције посвећене међународној политици, где је Медведев изложио основне принципе новог договора о веропској безбедности.
Ево их: систем европске безбедности треба да буде једнак за све државе и треба да уједини евро-атлантски простор на основу једнаких за све правила игре. При томе, Медведев предлаже ослањање на правило три „не“: не обезбеђивати сопствену безбедност на рачун безбедности других; не допуштати акције у оквиру било којих војних савеза или коалиција које би слабиле општи безбедносни простор; не дозволити да развој било којих војних савеза угрози безбедност осталих учесника договора.
Руски предлог састоји се од четири дела. Као прво, морају бити потврђени основни принципи међудржавних односа, односно поштовање суверенитета, немешање у унутрашње послове, право на неутралност. Као друго, уводи се нови принцип такозване „дефанзивне“ одбране. Као треће, планом је предвиђен општи приступ регулисању кризних ситуација – на основу преговора. Као четврто, предлаже се утврђивање начина супсротстављања новим опасностима, који укључује узајамну сарадњу држава. При томе, како је аутор пројекта најавио у Београду – „Русија је спремна за дијалог о новој архитектури безбедности са свим заинтересованим партнерима“.
Да ли је заиста спремна за дијалог? План је већ на разматрању у НАТО-у. Генерални секретар алијансе Андерс фог Расмусен изјавио је да је НАТО спреман да размотри предлоге Дмитрија Медведева. „У новој архитектури безбедности сама Русија и њени интереси имаће реално место“, изјавио је Расмусен на конференцији Карнеги-фонда у Бриселу. Иначе, ова информација је од 18. септембра текуће године.
Додаћу још да је идеју Медведева о обнови система безбедности „од Ванкувера до Владивостока“ јавно подржао и председник Француске Никола Саркози, негде у октобру 2008. Сем тога, Москва је у августу ове године позвала Берн да посредује, благонаконост према плану испољила је и финска председница Тарја Халонен.
Речју, чак ни либерале неће превише уплашити идеја о „увлачењу“ Србије у план Медведева у друштву Расмусена и Саркозија.
Међутим, пошто не бих да лишавам српске колеге законитог права на заслужену сензацију, предлажем им да обрате пажљу на оне „летеће ватрогасце“ што им се спрема база у Нишу. Јер, што рече један мој колега, „знамо ми те спасиоце и ватрогасце - све сами војни „пензионери“ од по 35 година“. Можда баш тамо, у Нишу, треба потражити повод за разговоре о неким посебним војним интересима Кремља у Србији?

ПОСЕТА МЕДВЕДЕВА: ШТА ЈЕ ОСТАЛО ВАН ОБЈЕКТИВА

Кажу да је боље једном видети него сто пута чути. Сведоци сусрета два председника – Дмитрија Медведева и Бориса Тадића – тврде да је то био сусрет пријатеља, и ми који смо могли да га пратимо само на телевизији, радо им верујемо.
Уосталом, нисмо се ми једини затекли удаљени од епицентра дешавања – наша је судбина задесила и добру половину српског министарског кабинета. Или, што рече на блогу један од његових сталних коментатора – „не разумем каква је то држава у којој стратегијске економске уговоре подписује министар полиције, а уговоре о културној сарадњи министар иностраних послова“. На ово питање у Кремљу имају достојан одговор – за већину уговора са Србијом код нас одговара министар за ванредне ситуације. Богами, ту има о чему да се размисли.
А ако ћемо озбиљно, изостанак министра за економски развој Млађана Динкића и његовог „партајгеносе“ министра културе Небојше Брадића са јучерашњег дочека и подписивања докумената просто скандалозно је парао око. Као прво, наступајући у Скупштини Медведев је истакао да „основа наших билатералних односа треба и мора да постане економска сарадња“, чиме је дефинисао главни циљ своје посете. А ресорно министраство, Динкићево, заступала је у одлучујућем тренутку државна секретарка Весна Арсић. И као друго, идуће године у Србији треба да буду одржани Дани духовне културе Русије, што је такође било договорено током овог сусрета. Не знам како господин Брадић стоји са духовношћу, али са културом, као шеф истоименог министарства, морао би имати бар неке везе.
Чиме су се тако значајним бавили министри из Г17+ док су други у њихово име подписивали споразуме од изузетног државног значаја? Ако је веровати појединим српским таблоидима, господин Динкић је закључио да је конференција финансијског магазина „Јуромани“ у Дубровнику значајнији догађај од наведеног. Не знам зашто, али имам осећај да ће се у тренутку расподеле средстава из руског кредита министар економије затећи негде још даље.
Уосталом, Млађан Динкић, познат по својим антируским расположењима, није једини ко се у тренутку тријумфалне Медведевљеве посете Београду осећао нелагодно. Било је занимљиво прочитати мишљење поводом овог догађаја главног српског либерала Чедомира Јовановића. Дакле, „ускоро ћемо, као кандидати за чланство у ЕУ, морати да развијамо билатералне односе на једном новом нивоу, на релацији ЕУ-Русија, јер ће наша нова држава, макар у спољнополитичком смислу, бити Европска унија“. Другим речима, немојте се господо претерано радовати, још ћемо ми кад се дочепамо Европске уније да видимо шта сте ви то тамо подписали. Збуњује само чињеница да у свом покушају да обезвреди све што се догодило током ове посете Јовановић није ни приметио да нуди Србији вазални односу према Бриселу.
Али политичари су у свом утицају на масе ипак ограничени на сопствено бирачко тело, док четврта власт – медији - заиста може да створи проблеме. Шта ли су помислили грађани прочитавши наслов – „Руска база на југу Србије“? На срећу, испоставило се да је реч о изградњи у Нишу заједничког центра за ванредно реаговање и формирању одреда за деминирање. Али, ако у наведеном случају из пред инфрактног стања може да вас изведе већ друга реченица текста, има и других, далеко перфиднијих чланака. Нећу да правим колегама рекламу, али се питам, шта је требало написати под насловом „Русија нуди Србији да уђе у нови систем безбедности“ да већ први коментар уз текст буде следећи - „Ево их... почели су... већ нам "нуде" нови систем безбедности. А ови русофили на власти једва дочекали. Рује неће морати ни да нас као Чехословаке окупирају, ми ћемо сами“.
И на крају, један занимљив детаљ са церемоније дочека руског председника који је изазвао незадовољство појединих будних грађана. „Све је лепо и красно, Председник Русије је ту, наши су изабрали лепо место за дочек страних лидера, али да ли је стварно толико тешко или скупо дотерати фонтану иза, и поплочати лепо плато?“ Мислим да спрски званичници могу будним грађанима да одговоре да чак ни ради тако виског госта неће да се баве „лакировком“. Тим пре што су и без фонтане доста тога морали да гурну под тепих. Понеке министре, рецимо.

ОСУЂЕНО НА ПРОПАСТ

Шведски министар спољних послова Карл Билд у свом блогу резимирао је резултате пропалог сусрета у Бутмиру и каснијих преговора у Београду: „Одушевио сам се предивном јесењом шетњом кроз дивни и историјски Калемегдан смештен на ушћу Саве у Дунав. Још су Римљани тамо имали своје легије. Опстао је кроз векове“.
Заправо, ова реплика садржи све – и разочарење, и замор и чак некакво поимање пролазности овог политичког тренутка у ширем историјском контексту. И то је логично – пресећи у моменту босански чвор, како су то напрасно пред петнаесту годишњицу Дејтонског споразума одлучили неки западни политичари, једноставно је немогуће.
Црту је подвукао лидер босанских Срба Милорад Додик: „Уколико је састанак у Бутмиру направљен како би се само удовољило Бошњацима, онда је то још једна грешка међународне заједнице и ми у томе не желимо да учествујемо“.
Сем тога, постоји сумња да ни босански Хрвати нису спремни да „задовољавају“ бошњаке. Како рече већ поменути Додик, „Фрустрирани су у БиХ и Срби и Хрвати, незадовољство је превелико и то је, напросто, чињеница“. Тако да централизације, коју су уз употребу тешке артиљерије у виду Вашингтона одлучили да спроведу босански муслимани највероватније неће бити.
Грешке су све ту, на површини. Ево је прва од њих: „Стрпљење међународне заједнице je на измаку. Више се неће толерисати блокаде и недостатак воље за спровођење реформи“. Очигледно да је ова порука коју је касније формулисао Високи међународни представник у БиХ Валентин Инцко легла у основу преговора са лидерима 7 босанских странака у бази Бутмир. Наизглед, све су промислили - и војну базу као место сусрета, тек да се не заборави ко је ту јачи, и шрагарепу која у 90% случајева пали – чланство у ЕУ и НАТО-у. Али нешто овај пут није прорадило.
У чему је ствар? Само у томе што босанске Србе, за које је и сам Дејтонски споразум представљао велики територијални компромис, не можете натерати да се у име накаквих евроатлантских интеграција одрекну дела својих овлашћења. Нису они за Европску унију ратовали, или како је то мање- више дипломатски формулисао господин Додик – „Не дозвољавамо урушавање Српске зарад нејасне приче о путу у Европску унију“.
И ту прелазимо на другу грешку: „Лидерима политичких странака у БиХ сугерисано је шта њихова земља треба да предузме како би се наставио процес евроатланске интеграције“, изјавио је након састанка у Бутмиру први заменик државног секретара САД Џејмс Штајнберг. Позната интонација, зар не? Класичан пример извртања руку. Међутим, наведене методе застареле су још 1995. – након потписивања Дејтонског споразума. За протеклих скоро 15 година Република Српска стекла је све карактеристике самосталне, независне и политички, и економски од Запада државе. Како је то тако испало? „Не могу навести ни један једини пример да су нам помогли када смо тражили њихову помоћ“, каже на то Милорад Додик. Тако да се на данашњи дан господин Додик далеко више плаши незадовољства сопствених грађана него некаквих имагинарних претњи из Вашингтона.
И трећа грешка. „Према саопштењима у Бутмир су стигли амбасадори Немачке, Француске, Италије, Јапана, Турске. Руски амбасадор у БиХ Александар Боцан-Харченко такође је добио позив, али није присутствовао састанку“. Зашто? Русија неће давати легитимитет сусрету чији је циљ покушај да се изврши притисак на једну од страна да би се спровела уставна реформа. Нека се тиме боље бави амбасадор Јапана.
У целини, цела ове прича унапред је осуђена на пропаст. И чини ми се да је главни кривац тим који је стао на чело спољнополитичког ресора САД. Госпођа Клинтон очигледно по старој, још дејтонској, од супруга наслеђеној навици користи ђон-методе. Па и уплитање у преговарачки процес особе попут Мадлин Олбрајт дало је своје клице – прича се да је њена идеја око уједињавања Сарајева наљутила чак и представнике Европске уније. А можда да пробају неке друге играче, који се нису заглавили у историји? То би у сваком случају дало боље резултате.

РАЗУМ И ОСЕЋАЊА ИЛИ КОМЕ ДАТИ ПАРЕ ДА БАР НЕШТО ДОБИЈЕШ НАЗАД

Министри финансија, као људи који могу да процене последице својих изјава, редко меркају за себе славу главних њусмејкера. Ипак, потпредседник руске Владе Алексеј Кудрин, најавивши да Русија неће издвојити новац за Белорусију и Украјину, али је истовремено спремна да кредитира Бугарску и Србију, обезбедио је новинаре послом за целу предстојећу седмицу.
Већ сами наслови злата вреде: „Србија: за покриће дефицита и нови метро“; „Руски атом бугарским грађанима“; „Александру Лукашенку покварили кредитну историју“... Једино што није изазвало превелико изненађење јесте одбијање Русије да издвоји пет милијарди долара Украјини за пуњење резервоара гасом – ту је и без новинара све јасно.
Министар Кудрин се наравно није упуштао у разјашњавање разлога, само је упутио Кијев на ММФ, којем Русија издаваја солидна средства и пред којим је спремна да заступа интересе најближих суседа. Али су разлози у овом случају на површини. Као прво, потпуно је нејасно у чије ће руке ове паре доспети и од кога после треба да се наплате – много анархично делује у овом тренутку потичка структура у Украјини. Као друго, у Кијеву нема чак ни руског амбасадора - толико о нивоу међудржавних односа на данашњи дан.
Прича са Белорусијом је нешто компликованија, али је зато са новинарске тачке гледишта права посластица. Ради се о томе да је председник братске и савезне државе прошлог петка наступио са разорном критиком на рачун руског премјера Владимира Путина, који су колеге из листа „Комерсант“ оценили као „Говор који кошта 500 милиона“.
Да наведемо основне тезе ове „оптужнице“: „Путин је угрозио безбедност двеју земаља“; „Путин спречава испоруке јефтиних и квалитетних белоруских намирница у Русију“; „Путин покушава да спречи интеграционе процесе између Русије и Белорусије“.
Шта ли је навело белоруског председника да да ове скандалозне изјаве? Ништа посебно – такође овог петка сазнало се да питање признавања Јужне Осетије и Абхазије није укуључено у план јесењег заседања белоруског парламента. „За то што ми још увек нисмо признали Јужну Осетију и Абхазију крив је нажалост сам наш савезник... Почели су по централним медијима које контролише држава да нас нападају. Као, ми им нисмо дали 500 милиона, и они нису признали независност. Као да ја за паре треба да признајем или не признајем“ – тако је Лукашенко објаснио свој потез.
Тешко је оспорити исправност овог става белоруског председника – стварно, што би морао да признаје за паре? Многима се овде у Русији чинило да то треба да уради само зато што је то сасвим природно за савезну државу.
Уосталом, без обзира што премјеров секретар за штампу изјавио да „Владимир Путин зна за изјаве председника Белорусије, али не намерава да реагује на њих“, последњу траншу кредита од две милијарде Белорусија за сада неће добити.
Али ће зато паре да добију Бугарска – најављено је издвајање 3,8 милијарди евра за изградњу атомске електране Белене – и Србија – милијарду долара за метро и крпљење буџетских рупа.
Неко ће помислити да је Русија трампила браћу Словене за такође браћу и такође Словене. Није наравно. Једноставно је Кудрин сео и израчунао колико кошта помоћ ближим, а колико даљим земљама. Или, како то рече на страницама „Комсомољске правде“ пуковник ФСБ у оставци и сарадник службе економске безбедности Андреј Адамов - „стручњаци, који одговарају за издвајање ових кредита су установили: новац из Србије и Бугарске ће се вратити са процентима. У виду новца, а не у виду политичких изјава, уцена и пријатељских обећања“.
Чак и ако Русија у једном тренутку буде морала да отпише дуг Србији и Бугарској – ништа се, нажалост, не сме искључити – енергетски споразуми са овим земљама вреде тога да се подупру још неким ништа мање значајним пројектима. Уз то, своји људи у Европи увек могу да затребају.
Откуда таква убеђеност да је овај пут у рачуници руског Министарства финансија разум превладао осећања? Све је једноставно. Бугари, отакада су изабрали нову власт, одмах су се бацили на ревизију енергетских споразума са Русијом. Али, уместо да се осете повређеним и изјаве како је Бугарима место на енергетској маргини Европе, наши министри су размислили и одлучили да дају паре.
Што се тиче Србије, ту Русија такође не гаји илузије. Наш амбасадор у Београду већ отвореним текстом говори о постојању антируског лобија у Влади Србије. Сем тога, људима који доносе важне одлуке у Русији редовно стижу прегледи штампе из земаља на чијим питањима раде. Несумњиво су већ упознати и са следећим „експертним“ коментаром, изнетим поводом руског кредита на „Б-92“: „Део кредита је за буџетски дефицит што је у реду, али за други део би требало видети за шта би се користио и под којим условима се добија“.
Али без обзира на све Русија ће дати паре – и за метро, и за рупе у буџету, и за још понешто. Зашто? Ма све из истих разлога – превладавања разума над осећањима. Што би се, онако узгред, могло пожелети и нашој браћи Словенима. Свима, без изузетка.

ИСТОРИЈСКЕ ЛЕКЦИЈЕ

Сви смо ми волели у детињству да слажемо коцкице. Старија генерација слагала их је у слике, они млађи више су волели просторне конструкције од лего коцки. Ето, предлажем занимљиву игру – састави од цитата и наслова слику будућности Србије.
Дакле, полазни материјал за слику бр. 1.
- Насиље нас консеквентно води у фашизам и то није само форма понашања људи на улици или у свакодневном животу, изјавио је јуче Борис Тадић, председник Србије поводом бруталног убиства француског државаљанина Бриса Татона.
- „Навијачима Партизана, Црвене звезде и Рада забранићемо организовано окупљање, организовани одлазак и организовано присуство на фудбалским утакмицама и осталим спортским приредбама. Што се тиче фудбала, то подразумева пражњење „севера" и „југа"! - најавио је републички тужилац Слободан Радовановић.
- Пет дана раније, из саопштења Тужилаштва: Републички јавни тужилац Слободан Радовановић затражио од Уставног суда Србије да се забране покрет "Образ" и "Српски народни покрет 1389".
- Наслови у штампи 31. августа: Председник потписао Закон о јавном информисању
- Председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић: „Кад власт доноси репресивни закон против медија, она то никад не чини да би грађане заштитила од клевета већ да би заштитила себе од критике“.
- Плакат на протестном митингу новинара: "Стоп антиевропском закону о медијима".
Дакле, какву слику видимо? Заиста, имате осећај да је репересивни апарат прорадио пуном паром.
А сад да додамо још две коцкице, негде са стране.
- Владимир Вукчевић: Младић у Хагу до краја године
- Расим Љајић: Оставка ако до краја године не ухапсимо Младића
А сад да на тренутак замислимо да ове изјаве нису без основа. Ако је тако, онда је власт учинила све што је у њеној моћи да неутралише све основне снаге које би јој могле покварити ужитак од успешно обављеног посла - екстрадиције генерала Младића у Хаг.
Ако се забрана „организованог присуства на фудбалским утакмицама“ још ту и тамо да разумети, јер се уводи у контексту општеграђанског револта, изазваног жестоким убиством које су починили бандити, окићени навијачким реквизитима, - оне две претходне слабије су мотивисане: забрана десничарских организација изазвана је њиховим апелима за спречавање геј-параде, док је Закон о јавном информисању уведен за дневнополитичке потребе једног министра којег су поједини медији јако повредили.
Нико не каже да власт жртвује невине овчице – и медији често знају да изађу ван оквира доброг укуса, и патриоте радо користе лумпен методе у својој борби; навијаче нећу ни да помињем. Међутим, проблем је у томе што иза сваког злочина, било да је реч о клевети или убиству, стоји конкретан човек са именом и презименом. И судити и кажњавати, - строго, јако строго кажњавати – треба управо те људе, док власт, олакшавајући себи задатак, покушава да укине ... друштвене појаве.
И шта тиме добијамо? Кренете, рецимо, у троје на утакмицу, погрешите сектор, обучете мајицу са неким „погрешним“ натписом, напишете „Министар је лопов!“... и све то може да вас кошта затвора.
Речју, ружна слика испада од ових коцкица. Нећу да говорим о томе да наведене методе немају везе са демократијом - да се не упуштам у полемику са људима којима је демократија професија.
Да размотримо боље могуће последице. Ако отворите уџбеник из истирије, поглавља под насловом „Версајски мир“ и „Вајмарска република“, можете сазнати чиме се завршио покушај увођења либералне демократије у Немачкој после Првог светског рата.
Потпуна демилитаризација, репарације срачунате на 70 година унапред (до 1988.!), прерасподела територија у корист победника – ови понижавајући и немилосрдни услови „Версајске бруке“, како су овај документ називали Немци, надјачали су све покушаје либерализације немачког друштва. Све то је изазвало отпор, који се временом преточио у формирање Национал-социјалистичке партије. Чему ја све ово причам? Тек толико да напоменем да се нацистички „пивски пуч“ у Минхену из 1923. завршио хапшењем Хитлера. Из затвора је изашао са већ готовим првим поглављем свој животног дела „Мајн кампф“. Све остало постало је део трагичне историје човечанства.
Мислим да се сличност са положајем у којем се нашла Србија од када су је светски моћници прогласили једином кривом за все балканске несреће види из авиона. Треба ли онда понављати историјске грешке?
Уосталом, увек је лакше бити слеп на неке озбиљне друштвене проблеме; лакше је једноставно укидати, забрањивати, хапсити. И тако све до оног тренутка док се у Србији не појави нека своја пивница.