понедељак, 30. новембар 2009.

РАТ СВЕТОВА ИЛИ КУЋА НА РАСКРСНИЦИ


Дискутовати о судбини држава често је продуктивно, колико и покушаји пресказивања судбине појединца. Мада, наизглед, постоје социолошке анкете, референдуми, избори на крају крајева - све те демократске процедуре позване да дају мање више јасну слику могућег развоја догађаја. Али све ове методе постају некако беспомоћне када је рећ о Босни, земљи на раскрсници светова...
Уосталом, нека о томе говоре наши саговорници. Свакоме од њих поставили смо исто питање – има ли будућност Босна и Херцеговина, држава створена у далеком Дејтону, скројена по савременом западном моделу, где је „политкоректност“ одавно потиснула историјско наслеђе и генетско сећање.
Став најближи европском виђењу, као што се и могло очекивати, изнео је Момчило Павловић, директор београдског Института за савремену историју, редовни професор Универзитета у Бања Луци. Дакле...
Тошич: Има ли ова држава БиХ будућност?
Павловић: То зависи од народа који творе БиХ, односно од суверене воље сва три народа.
Тошић: Сва три? Али два имају нешто што би се могло назвати својом државом, а рецимо Хрвати немају...
Павловић: Као што је Босна квазидржава, тако су и ентитети квази то су државе на инфузији. Будућност је вероватно у ширим интеграцијама. Југославија је могла да помири те супротности, а сада се очекује да Европа то уради. Али да не подржава један националозам на рачун другог, да не намеће решења једнима на рачун других и да не ставра проблем на следећи начин – да не почне да неке форсира, а друге стопира.
Са доста оптимизма, али као и професор Павловић, уз неке ограде, сагледава будућност Босне и Херцеговине Бранислав Лолић, председник Српског народног савеза.
Лолић: Мислим да што се тиче Босне и Херцеговине, она има будућност само уколико се сва три народа који у њој живе договоре и ако је сви прихвате као своју земљу - а прихватиће је уколико имају интерес да буду у њој.
Доктор Лолић додаје да су на данашњи дан Босном и Херцеговином можда највише задовољни управо Срби пошто имају Републику Српску. Међутим други наш саговорник, адвокат Огњен Тадић, потпредседник Српске демократске странке и полсаник Народне Скупштине РС, сматра да светла будућност очекује неке друге делове ове компликоване земље.
Тадић: Федерација има конкретан интерес и питање је само у којој мери га препознаје да постане одвојена од БиХ. Он је пре свега базиран на чињеници да би то била прва држава на европском простору која би по дефиницији имала у себи исламску компоненту. Сарајево у том случају може да очекује да у року од десетак година од дана када би прогласила самосталност постане нови Дубаји, и то Дубаји у Европи. Ниједан други део БиХ не може имати тако светлу перспективу, поготово у економском и социјалном погледу, па чак и ниједан европски део, а да то зависи само од једне политичке одлуке веома просте и за коју код већине грађана другог ентитета постоји подршка.
Без обзира на разлику у ставовима, до сада изнете прогнозе звуче мање-више оптимистички. Међутим, Слободан Наградић, потпредседник Партије демократског прогреса смтра да неће све бити баш тако једноставно и безболно.
Наградић: Шта ће с нама бити до пошљетка – нико то не зна. И у томе јесте чар живота,а ли истовремено и трагика, како се узме. Нико нема готову формулу или неко написано решење. Биће како одлуче историјски меандри, или на српском – криваје. Биће овде једна мања Палестина. Не географски. Али ће сукоби ипак бити присутни, можда мањег интензитета. Инциденти, провокације...
Тошић: Ако вас добро разумем, биће рата?
Наградић: Па неће то бити рат. Питање је шта је то рат. Рат није само ако није мир. Мора бити нешто више. Рат мора неко објавити, морају бити јасно дефенисане ратујуће стране... Али ће бити сукоба. Биће онога што ови теоретичари модерних ратова зову сукоби ниског интензитета. Наговоре се навијачи овог или оног клуба, у то се убаци још неки снајпериста домаће или стране провенијенције и то тако крене...
После ових мрачних прогноза прави је тренутак да разговарамо са филозофом. Тим пре што филозофска мисао несумњиво има шире видике од политичке. Дакле, политички филозоф Емил Влајки о будућности... свих нас.
Тошић: Како би изгледало праведно решење по вама?
Влајки: Ко зна шта је праведно решење у историјском смислу те речи. То је велико, дубоко филозофско питање. Због тога што је на једном приземном нивоу и Русија, и Србија, и Босна и Херцеговина, и ко год хоћете – то је ипак Европа, европска цивилизација, европски дух. И то све скупа треба да буде уједињено. Мени се чини у једној мало широј перспективи да ће доћи до уједињења хришћанства у односу на неке друге нехришћанске цивилизације које постају сувише претеће.
Тошић: Шта ми можемо томе да супротставимо?
Влајки: Хришћани ће схватити оно што сам малочас рекао, а то је да се ипак треба ујединити према овим осталим цивилизацијама и да ће доћи до једне антанте, доћи ће до једног споразума између хришћанских праваца. Мислим да је то процес који ће мало потрајати, али ја сам уверен да то иде у том правцу.
А у међувремену, док још траје процес уједињења хришћанских земаља, да ли вам је постало јасније каква судбина очекује Босну и Херцеговину? Мени није. Али, ако савремени политичари, аналитичари па чак и филозофи не могу да даје конкретан одговор, можда га треба потражити међу књижевницима?
Па да цитирам разговор двојице чувених писаца, нобеловца Иве Андрића и Добрице Ћосића, познатог и по свом политичком ангажману.
"У Босни вам је сада, Добрице, оно што је покојни Калај сневао, а није као дипломата смео да изговори. У Босни побеђује Бошњаштво. Старо, а младо. И нека да Бог да моја нога више никад не крочи преко Дрине...". Тако је говорио Иво Андрић, човек који је прославио Босну у свету снагом свога талента. И оно што је најважније, овај развор догодио се још за живота Јосипа Броза, у она мирна времена, када, наизглед, ништа није наговештавало предстојећу трагедију...

уторак, 24. новембар 2009.

ГОЛ УТЕХЕ У ИЗГУБЉЕНОЈ УТАКМИЦИ


У понедељак су председник Србије Борис Тадић и министар одбране Драган Шутановац свечано отворили војну базу „Југ“. Њена је особеност у томе што се налази у потенцијалном жариштусукоба, у близини Бујановца, где локални Албанци периодично позивају да се понови пут њихове косовске сабраће.
У том контексту речи председника - „сви који желе стабилност и мир у региону, најбоље могуће међунационалне односе у просперитетној и развијеној Србији, данас су задовољни“ - одишу лаком иронијом.
Уосталом, то је иронија пораженог, који је случајно, у последњим тренуцима већ изгубљене утакмице, успео да закуца противнику гол утехе. Изградња војне базе у крајевима којима не само што предсказују придруживање Косову, већ им и активно - али не и јавно - у томе помажу, делује охрабрујуће само на први поглед. Зашто?
Као прво, зато што је се у непосредној близини, на већ отргнутом од Србије Косову налази америчка база Бондстил, која заузима површину од три хиљаде хектара. „Југ“ се скромно разместио на 35 истих.
Као друго, на отварању базе крај Бујановца, још једном је дата већ традиционална, али због тога ништа мање противречна изјава о томе да Србија неће одустати од целовитости и чланства у ЕУ. У чему се састоји та противречност?
Да не буде да потенцирам сопствени став, па и ради чистоте експеримента, позваћу се на мишљење човека који сам себе карактерише на следећи начин: “Ја нисам верник, поготово нисам православац, а нисам ни Србин“.
Дакле, политички филозоф Емил Влајки: „Борис Тадић који предводи ову такозвану проевропску коалицију, он је практично отписао Косово и са својим практичним деловањем чини све да се Косово афирмише као независна држава. Могу они причати шта год хоће јавно, али према ономе шта раде... Он има неку фикцију у глави да уколико да Косово да ће га примити у Европу. Може да се слика са том својом фикцијом – никад неће Србија као таква ући у Европу. Оно што се сада ради од Србије, то је да се она још више раскомада. Све иде у том правцу“.
Неко ће рећи - радикално. Могуће, у оном делу где се за све смртне грехове оптужује само Тадић. Јер, признаћете, ипак је преузео ризик и лично отворио базу „Југ“. Али што се тиче односа Европске уније...
Такође у понедељак, можда чак и истовремено са Тадићевим гурањем у исту врећу Косова и уније, известилац Европског парламента поздравио је своје колеге у Скупштини Србије на... албанском језику. „Зар се у Србији не говори албански језик?!“ – зачудио се Јелко Кацин на питање зашто је тако поступио. Искрено да кажем, ако се у речима Тадића и чула лака иронија, у овом Кациновом потезу очитава се редак политички цинизам.
Дакле, на молбу да прокоментарише став спских званичника да Србија никад неће признати Косово, Кацин одговара: „Не бих никога да увредим, али прво и основно правило политике је - никад не реци никад!“. Сем тога, он потсећа да Косово има пуно право на заступнике у Европском парламенту, па можда и свог комесара, док Србији истовремено поручује да не жури са подношењем кандидатуре за чланство у Европској унији. Очигледно, док не сруши берлински зид у својој глави – то је исто нешто сажето из његових изјава.
Све је чини се јасно - или Косово, или Европа. Или, што је још вероватније, ни једно, ни друго. Изгледа да некоме више одговара да држи Србију у неком недефинисаном стању – лакше је за управљање.
Па ипак, ово са базом је добра ствар. Кардинално се наравно ништа не мења, ал' ипак прија помисао да је Србија још сачувала пар зуба. Тек онако, за сваки случај.

петак, 20. новембар 2009.

БЕЗ ИНТРИГЕ, ЧИСТА ПОЛИТИКА


Доста озбиљан одјек у српској штампи изазвао је позив „Јединствене Русије“ на свој конгрес у Санкт-Петербургу упућен двојици српских опозиционих вођа – председницима Демократске странке Србије и Српске напредне странке. Како су отровно приметили новинари, Николић и Коштуница лете различитим летовима и неће заједно наступати, али би управо у Русији могли да наставе разговоре о опозиционој сарадњи.
Али то је само једна од постојећих интрига. Другу рађа питање – ако Јединствена Русија, на челу са суперполураним у Србији Владимиром Путином, потенцира српску опозицију, није ли то знак хлађења односа са владајућом алијансом социјалиста и демократа?
Да почнемо од главне тезе. Русија, пуштајући Србију у своје енергетске пројекте од општег европског значаја, има не само право већ и обавезу да одржава односе са свим мање-више значајним политичким снагама те земље. Тим пре, разматрајући могућност издвајања кредита од милијарду долара Србији, Москва мора да зна и оне који би евентуално могли да одговарају за повратак тих средстава.
А сад детаљније. Тешко да ће тако озбиљна држава као што је Русија да се бави уједињавањем српске опозиције, поготово не у оквиру поменутог конгреса. Да унапред ограничим инсинуације на ову тему, потсетићу да су у Санкт-Петербург позвани представници преко 30 страних делегација. На званичном сајту Јединствене Русије можете прочитати да је „по окончању форума планирано потписивање споразума о сарадњи Сверуске политичке партије Јединствена Русија са страним партнерима“. Треба ли наглашавати да су српске странке ту у положају „једних од...“. Па и цајтнот, наравно. Чак и да постоји таква жеља, организовати за један дан озбиљан опозициони покрет, па још и у туђој земљи - то не може чак ни Путин. Али зато може да се организује међустраначка сарадња, што је један сасвим реалан и достојан циљ. Као што видите, ни мистике, ни интриге.
А сада друго спорно питање. Зашто Томислав Николић и Војислав Коштуница, а не Ивица Дачић и Борис Тадић? Као прво, Дачић у пару са нашим министром за ванредне ситуације Сергејем Шојгуом стоји на челу мешовите руско-српске међувладине комије - учесталости и резултативности њихових сусрета могу да позавиде љубавни парови. Што се тиче представника Демократске странке, њихов тесан контакт са руским званичницима условљен је стратешким карактером односа између наших земаља. Једноставније речено – ниједан ниво међустаначких односа не може да се мери са контактима на председничком нивоу.
Али све то не укида омиљену новинарску игру – нађи или смисли теорију завере, или како то рекоше колеге из листа „Данас“ - “Русија у Србији седи на две столице“. Смешно. Јер, истини за вољу, потрага за руском интригом у земљи о којој се прича да су јој владу састављали локални тајкуни у спрези са западним амбасадорима делује помало глупо.

среда, 18. новембар 2009.

ГЛАСАЧКИ ЛИСТИЋИ КАО ЛАКМУС ПАПИР


O чему сведоче одржани у недељу косовски избори?
Министар за Косово и Метохију у Влади Србије Горан Богдановић тврди да „нелегитимни избори нису успели“, док Стејт Департмент напротив поздравља успешно одржавање избора. И ко је ту у праву?
Тешко је рећи. Али Стејт Департмент, нажалост, има више повода за оптимизам. Прилично висока излазност Срба, за коју државни секретар у већ поменутом министарству каже је нешто што ни у сну није могао очекивати, наводи на мисао да је у питању неуспех плоитике званичног Београда.
Уосталом, тешко је кривити министра, његове помоћнике или државног секретара. Околности су такве да на Косово сви они могу да дођу само као приватна лица, пожељно у возилу са затамњеним стаклима и са фалш таблицама. Проничући тајно на територију за коју би по опису радног места требали да сносе одговорност они – признаћете – сасвим основано губе део ауторитета код локаних грађана. Могли би наравно да траже званичну дозволу од власти у Приштини, али то се слабо уклапа у политику одрицања њене легитимности. А једино средство за повећање нивоа поверења косовских Срба према званичном Београду – новац за решавање њихових најелементарнијих, чак екзистенцијалних проблема – у ова кризна времена све теже је наћи. Зато се и догодило да су апел Србије да се не учествује у нелегитимним изборима чули само у оним крајевима где се осећа територијална и што је још важније економска близина матице – на северу, док су они које је зла судбина затекла у центру Косова или на југу почели помало да гледају на другу страну. Да их осуди због тога може само онај ко није видео како ти људи живе. Ми јесмо.
А још су ови избори послужили као прави лакмус за откривање главне невоље српске политике према Космету. У питању је потпуна беспомоћност на терену у чудном споју са гласним и декларативним изјавама о томе како „Србија никада неће признати Косово“ које се чују на свим међународним раскрсницама. Више и не изазива чуђење што о косовском проблему све чешће говори министар спољних послова. Куда то води види се по већ одржаним изборима. Овим темпом излазност на следећим може прећи и границу од 50%.
Узгред, о конфузности односа српске јавности према косметском питању говоре чак и наслови у неким водећим српским штампаним издањима. Навешћу пример: „Срби изгубили две, а добили три општине“ пише „Политика“ заборављајући да изборе у организацији косовских Албанаца Србија не признаје. Смешно, али у истом издању дан касније министар за Косово и Метохију потсећа да су за Београд представници косовских Срба и даље они који су изабрани 11. маја 2008. године.
Срећом, представници Срба са Космета боље се разумеју у ситуацију од колега новинара. Председник општине Штрпце, где је – ако је веровати изборној комисији Косова – преко 30% Срба изашло на недељне изборе, потврдио је у разговору за „Глас Русије“ да локални органи самоуправљања, изабрани 2008. године, настављају са радом.
„И ми ћемо то да наставимо да радимо и даље – каже Звонко Михајловић – без обзира на то какав ће даљи развој ситуације да буде што се тиче ових за нас паралелних структура које желе да стварају органи из Приштине. На њих се нећемо превише обазирати. Ми ћемо нормално, у складу са законом, наставити да радимо свој посао, без обзира што су намере Приштине такве да угасе српске институције. Они хоће да прекину институционалну везу између Срба са Космета и републике Србије и да тиме лакше етнички очисте Косово и Метохију. У првој фази хоће да угасе локалне општинске органе, а у другој хоће да преузму и просвету, и здравство, и да приватизују наше туристичке капацитете, да нам преотму територију и да за неки извесни период протерају све Србе из Штрпца. Ми тај проблем препознајемо и ми ћемо се томе супротставити. Жао ми је што држава Србија није више укључена око целе ове приче и не улаже веће напоре“ – каже Михајловић.
То заправо само потврђује све што је раније речено о улози „државе Србије“. Преостаје нам да пожелимо господину Михајловићу срећу. С обзиром на околоности, требаће му. Београд ничим, изузев декларација, не може да помогне, док Приштина на све могуће начине покушава да узме општину под контролу, укључујући ту и покушаје приватних лица да откупе територију.
Уосталом, господин Михајловић има рецепт и за ту ситуацију. “Искористио бих ову прилику“ – каже председник општине Штрпце – „и упутио апел Руској Федерацији да буде присутнија на Косову и Метохији. Понудио бих им да дођу и да погледају овде у Штрпцу и на Брезовици какве ми потенцијале имамо - мислим пре свега на ски центар Брезовица – и да се евентуално појаве као купци тог туристичког центра, па да тако завршимо посао који ће бити у интересу Срба и њиховог опстанка на простору Косова и Метохије“.
Ми смо апел пренели. Али тешко да Русија може да реши проблем са којим чак ни Београд не зна шта да ради.

понедељак, 16. новембар 2009.

КРАЈ ОВОЗЕМАЉСКОГ ПУТА...


Кажу да Господ највећим искушењима подвргава оне које највише воли. Ако је тако, онда је сина свог, светог патријарха Српске православне цркве Павла волео неком посебном љубављу...
Пред крај Другог светског рата, спасавајући дете из вода Дрине будући се патријарх озбиљно разболео. Доктори му одредили три месеца највише, али му је Бог сачувао живот. Сачувао га је да буде сведок борбе комуниста против цркве, крвавих ратова с краја двадесетог века, распада земље, великих злочина, издаје, погибије невиних, повлачења своје пастве са Косова, из Хрватске и Босне, рушења храмова и најзад раскола у своме дому – у Српској православној цркви...
Рођен на туђој земљи, тада Аустро-угарској монархији, одрастао је као сироче, у младости прогнаник, увек слабог здравља – зато је кажу и био послат да се школује – Павле је био редак пример премоћи силе духа над слабошћу тела. Проживео је свој овоземаљски живот онако како је другима саветовао – „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује“.
О њему су говорили да је последњи живи светац на овој земљи. О њему кажу да ће бити заступник Срба на небу. Понеки, попут епископа шабачког Лаврентија, чак поручују да смрт патријарха Павла „није велика жалост јер је патријарх целога живота тежио Богу“.
Могуће да је са црквеног гледишта уважени епископ у праву, али смрт патријарха ипак је за народ трагичан догађај. И не ради се ту толико о губитку духовног пастира. Јер како рече председник земље – „постоје људи који самим чином свог постојања повезују читав народ“. Да ли ће се такви наћи после Павла тешко је рећи...
Ипак, и после смрти патријарх ће остати у људским срцима. И можда ће управо крај његовог овоземаљског пута помоћи да се у њима утврди главна мисао, идеја водиља и можда морални тестамент патријарха Павла: „Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди”.

недеља, 15. новембар 2009.

Нека му је вечна слава


Шта рећи... Нека му је лака земља, колико јуче последњем свецу на нашој грешној земљи...

среда, 11. новембар 2009.

КАКО ДА УРЕДИМО БОСНУ? ПАРАДОКСАЛНА ВЕРЗИЈА АДВОКАТА У ПОЛИТИЦИ


Босна и Херцеговина... О овој земљи сами њени грађани кажу да има најкомпликованије државно уређење у свету. И заиста, два ентитета - Република Српска и Муслиманско-хрватска федерација, посебан дисктрикт Брчко, кантони као територијалне јединице и уза све то три конститутивна народа.
Са ким, ако не са правником, водити разговор на ову тему? Тако смо и поступили. Наш саговорник је Огњен Тадић, адвокат Потпредседник Српске демократске странке, посланик у Народној Скупштини Републике Српске. Тако смо и почели разговор.
Тошић: Ви сте политичар...
Огњен Тадић: Ја сам адвокат који се бави политиком
Тошић: Како је то спојиво, у ствари?
Огњен Тадић: Закон допушта
...и након овог краћег представљања, прешли смо на главну тему нашег разговора. Кључно питање, пре сбвега за правника: да ли је Република Српска посебна држава унутар Босне и Херцеговине, или је, ипак њен саставни део? Дакле...
Огњен Тадић: Нити је РС одвојена држава, нити је део БиХ већ је Босна и Херцеговина састављена од два ентитета - Републике Српске и Федерације БиХ.
Тошић: А зашто не од три? По мојој процени, гледано издалека, Хрвати би исто требали имати неки свој ентитет, и они су нација...
Огњен Тадић: По мојој процени, свашта би се требало дешавати. Али постоји Вашингтонски мировни споразум, којим је направљена федерација и постоји Дејтонски мировни споразум којим је направљена БиХ.
Тошић: Је ли то најбоље решење, тај Дејтонски мировни споразум?
Огњен Тадић: До сад нисмо ништа боље чули.
...лака иронија, која се да приметити у овим речима указивала је на то да је рано за предају и да свој одговор на суштинско питање – зашто Босна и Херцеговина слабо функционише као држава – Огњен Тадић има...
Огњен Тадић: Разлози због којих не функционише БиХ немају везе са њеним уставним уређењем, него су у непосредној вези са неповерењем које постоји у овој земљи због веома лошег историјског искуства. Сасвим је свеједно да ли је она унитарна земља, потпуно централизована или сложена у крајњем облику - и даље ће ту да живе Срби, Хрвати и Муслимани, који уколико не буду веровали једни другима неће им држава функционисати.
Тошић: А не верују?
Огњен Тадић: Очигледно не
Тошић: Али чекајте, прошло је неких 14, 15 година од рата. Ако до сад не верују, значи ли то да нема шансе да поверују?
Огњен Тадић: Ма то је само један од ратова из наше историје. Прошло је много више година од неких других ратова, од неких битака, од неких освајања... Време је овде релативна ствар и није у непосредној вези са начином живота.
...да сам писац на овој филозофској сентенци требало би да завшим - тешко да је неко у стању да да прецизнију одредницу необичном колориту који одликује ове просторе у срцу Балкана. Ипак, новинарски део душе тражио је прецизнији одговор на питање – куда даље? Дакле, замислите да сте колико сутра премијер Републике Српске – јер ви сте ипак политичар – шта би сте понудили: одвајање од Федерације, пријатељско раздруживање или...?
Огњен Тадић: Па не знам, да ли пријатељско, или какво, али мислим да је овде пренаглашено питање жеље грађана РС да РС постане самостална. Мислим да је много снажнија воља у Федерацији да Федерација буде одвојена од БиХ јет то за њу носи конкретну корист и конкретан квалитет.
Тошић: За Федерацију? Зашто? Шта они од тога имају?
Огњен Тадић: Федерација има конкретан интерес и питање је само у којој мери га препознаје да постане одвојена од БиХ. Он је прије свега базиран на чињеници да би то била прва држава на европском простору која би по дефиницији имала у себи исламску компоненту. Сарајево у том случају може да очекује да у року од десетак година од дана када би прогласило самосталност постане нови Дубаји, и то Дубаји у Европи. Ниједан други део БиХ не може имати тако светлу перспективу, поготово у економском и социјалном погледу, па чак и ниједан евроспки део, а да то зависи само од једне политичке одлуке веома просте и за коју код већине грађана другог ентитета постоји подршка.
... не знам, може ли се ишта додати овим речима. Занимљиво је можда чути шта на ову тему мисле у Сарајеву. Уосталом, то би била већ сасвим друга прича. А мени остаје само да додам да ово није цео наш разговор са Потпредседником СДС Огњеном Тадићем. Пратите наш босански циклус и чућете још доста занимљивих, понекад парадоксалних ставова наших саговорника из Републике Српске.

понедељак, 9. новембар 2009.

РЂА


Минулог викенда претрпео је пораз чак и мој евроскпетицизам – постало је очигледно да је ступање у Европску унију можда једина шанса за очување Србије у њеним садашњим и овако доста размивеним границама. Могуће, ако Београд стигне да пре потпуне дезинтеграције земље ускочи у европски воз, да се Војводина неће толико упињати да побегне из српског загрљаја. Јер, наизглед, где више има да бежи - свуда наоколо све сама Европа.
Наравно, реч је о нацрту Статута Војводине који ће се наћи на дневном реду Скупштине Србије већ 16. новембра. Недељу дана за расправу је пука формалност. Већ се зна да ће овај документ подржати најмање 143 посланика.
Не може се рећи да ће Статут бити усвојен у оном виду како су га зацртали борци за слободу Војводине од Србије. Карактеристичан је у том смислу коментар главног социјалисте земље Ивице Дачића који је и унео својим амандманима најрадикалније измене у првобитни документ. У разговору са новинарима он је појаснио: „Из Статута су избачене одредбе којима се Војводина дефинише као део простора средње Европе, а уписано је да је Војводина неотуђиви део Србије! Избачено је позивање на „историјско право грађанки и грађана Војводине", а промењен је члан по којем Војводина има право да доноси законе, већ ће моћи да доноси скупштинске одлуке. Војводина неће моћи да склапа међународне уговоре, већ међурегионалне споразуме, и то уз сагласност наше спољне политике, и моћи ће да оснива представништва у регионима у Европи и у Бриселу, али уз сагласност Владе“.
Поштено да кажем, Дачић и његови партнери су доста постигли јер апетит аутора пројекта заиста запањује. Тешко је и замислити како би Београд могао да утиче на једну европску регију, све са амбасадором у Бриселу, која се уз то још сваки час позива на „историјско право грађанки и грађана Војводине", читај грађана и грађанки Аустро-Угарске монархије.
Али и у садашњем виду нацрт Статута изазива бројна питања. Пре свега то су замеци некаквог свог МИП-а и сопствена Влада. Али ово су питања правног реда. А постоји још и политички...
Док траје разматрање унетих амандмана, које опозиција сматра козметичким,а власт суштинским, нико да се осврне на макар и краткорочни историјски контекст. А тај контекст наводи на најмрачније мисли. И прва од њих је помисао на оне мале сиве створове што први напуштају тонући брод. Зашто тонући? Нажалост, управо о томе сведочи новија историја Србије. Прво је, схватајући да су Срби расејани по свим републикама бивше Југославије, грчевито покушавала да је сачува. Безуспешно. Након крвавих ратова поред је остала само Црна Гора. Не задуго – чим се испоставило да их нико неће на силу држати, и да су све војне опције искључене, Црногорци су се здушно бацили на формирање своје државности. Србија још није стигла ни себи да дође од губитка последњег у државном смислу савезника, кад ето ти и у рођеној кући проблема – оде Косово. И сада је истим путем кренула Војводина. Плашим се да ће ускоро лакше бити набројати оно што је остало, него оно што је отишло. Или, како је неко злобно, али тачно приметио на једном хравтском сајту - „Србија ти је ко Nokia, сваке године нови модел и све мања и мања“.
И не ради се о томе шта Војводина добија овим конкретним Статутом. Реч је о тенденцији. Рђа разједа ткиво Србије и тешко је рећи може ли ишта тај процес да заустави. У историји, па и новијој, наравно има примера сасвим успешне борбе против овог зла – узмимо, рецимо, пример Чеченије – али ти примери су неупотребљиви за садашњу Србију наоружану само тезом о непротивљењу злу насиљем. Тако да нам преостаје само да чекамо ко је следећи. Ја типујем на Санџак, мада оне албанске општине на југу Србије могу да преузму вођство. И у таквој ситуацији једини излаз може заиста постати чланство у Европској унији – кад и Београд добије свог газду, можда ће се ови бројни, а ситни сепаратисти најзад смирити.

четвртак, 5. новембар 2009.

РУСИЈА У БОСНИ - ЗАШТО БАШ САДА?


Уочи посете министра спољних послова РФ Сергеја Лаврова Босни и Херцеговини, 29. октобра ове године, наше колеге Тимур Блохин и Ксенија Тошич, наравно уз помоћ пријатеља нашег радија, одржале су својеврсни округли сто у Бања Луци. Тему би смо окарактерисли као – „Русија у Босни – зашто баш сада?“
Дакле, да представимо учеснике: главни говорник, који се подвргао „унакрсном испитивању“ јесте Слободан Наградић, Потпредседник Партије демократског прогреса, учесник „бутмирских преговора“. Овом разговору пуно су допринели и профессор, Директор Института за савремену историју у Београду Момчило Павловић и наш колега, новинар Предраг Кнежић.
Тошић: Русија се одједном заинтересовала за БиХ. Зашто? Зашто Русија шаље тако озбиљног дипломату, што је Александар Боцан-Харченко у овом тренутку за амбадсадора?
Наградић: Могућа су два објашњења - тренутно није имао друго радно место, а друго БХ је захвалан полигон за процењивање до које мере је поједина држава, велика сила, спремна ићи. И зато није чудо да је дипломата тог калибра - а он је у досадашњим активностима показао да познаје проблем Западног Балкана - именован за то место. Балкан је иначе једино полуострво које има само једну, западну страну света – нас то вређа, исто као када се каже босански Срби...
Додик је имао контакт на највишем нивоу 15 минута, - знам бар пола о чему су разговарали, пола не знам - оно што је важније. Па је речено отприлике овако – нисмо ми незаинтересовани за економску сарадњу - то је велика ствар.
Предраг Кнежић: НАТО-пакт?
Наградић: НАТО пакт? Није дотле дошло, колико ја знам.
Тошић: Шта, нико га није питао за његову жељу да иде у НАТО?
Наградић: Нисам сигуран да је то на првом сусрету могло све да дође на ред.
Тошић: Ипак, ми у Русији имамо једну алергијску, неуралгичну тачку, то је НАТО...
Професор Момчило Павловић: Абасадор Русије у Србији Александар Конузин је јуче рекао да они могу прихвате НАТО…
Наградић: НАТО је између Србије и БиХ свугде. Али већи смо проблем ту ми. Политика није чисто рационалана ствар, ствар математике, интереса, рачуна. Политика је мало и ствар страсти, па - да тако старински кажем – и ствар морала и ако не волим ту реч...
Професор Павловић: Зашто не уведете руског играча у овим преговорима? Зашто руску опцију на било који начин не укључите?
Наградић: Ма пустио бих ја њега, ал неће он мене...
Професор Павловић: Русија има ваљане интерсе. Руски играч треба да се уведе у овим преговорима.
Наградић: Пази, не може пре зоре сванути. Већ сам говорио да Русија никад није прешла са својим интересом преко Дрине. Сад јесте.
И ова посета министра спољних послова РФ Сергеја Лаврова је један од сиглана да је Слободан Наградић у праву када каже - сад јесте. На који начин и у којој мери - показаће време, а ми потсећамо да су овај разговор са господином Наградићем, професором Момчилом Павловићем и новинаром Предрагом Кнежићем у Бања Луци водиле наше колеге Ксенија Тошић и Тимур Блохин.

Емил Влајки: Срби ће увек изабрати Русију

Драги моји,
извињавам се унапред свима који не могу да одслушају наш тонски запис. Из разноразних техничких разлога већина наших разговора снимљених у Републици Српској појављиваће се само у аудио верзији. Ипак, молим све да посебну пажњу обрате на политичког филозофа Емила Влајкија. Шаљем вас одмах на сајт Гласа Русије (линк је испод наслова) и чекам ваше коментаре.