Кисели осмеси и историјске гримасе

Опет је уторак и опет бројимо губитке. Убедљиво најјачи утисак - косовски Срби без мобилне и фиксне телефоније, што сами кажу - „Слепи, глуви, неми". И на све то председник Србије који каже: „Запрепашћен сам реакцијом Еулекса који мирно гледа на кршење људских права". Побогу, годподине Тадићу, па зар им нисте ви лично широм отворили врата?

Неко ће рећи - шта, као они Унмиковци би могли да спрече Албанце да посеку везу? Не би, али сте на њих могли да се жалите Савету Безбедности УН, где Србија још има пар савезника, рецимо Москву и Пекинг. На Еулекс можете да се жалите само Европској унији, која је колико јуче на нивоу шефова дипломатија изразила „задовољство" радом своје мисије на Косову. Али, шта ћете, Европа нема алтернативу.

Још један снажан утисак - осмех Абдулаха Гула на „историјском" трилатералном састанку, на којем је Отоманска империја мирила своје некадашње вазале... Можда грешим, али у Гуловом осмеху видела сам баш ту мисао - ја најбоље знам како са њима треба. Кисели осмеси Силајџића и Тадића само подупиру ову мисао.

Уосталом, све је то разумљиво. Ето, и Немачка редовно диже узбуну чим неко угрози њене „историјске" интересе у Хрватској. И једино још у Србији власт убеђује народ да је историја ствар за уџбенике, да се не може живети од прошлости и да се треба окренути будућности.

Сва ова неуротична атмосфера морала је наћи одушка. И нашла га је тамо где се најмање очекивало, на Скупштини партије удружених пензионера Србије... Овај на први поглед миран и достојанствен скуп, како и приличи Скупштини пензионера, ватрени говор господина Тадића претворио је у прави предизборни митинг. Опозицији је поручено да ће их председник лично „спречити да дођу на власт", упућено јој је потсећање да је „Београд горео када се ова коалиција саставила" и оптужена је, ни крива ни дужна, да је чине „птице злослутнице" и „доносиоци црних мисли"... Тако вам опозиција, ничим изазвана, постаде одједном важан чинилац политичког живота у Србији.

Можда би ту могао да помогне један краћи годишњи одмор? Ево, из личног искуства сведочим, све мање ми се јавља жеља да неког опужим за своје грешке...

Међународни правобраниоци или расадник злочина?

Граница покрајине Косово и Метохија одлично је место за шверцере, зато што границу нико посебно не чува. Тамо цвета криминал, и после проглашења независности Косова тешко је нешто предузети, говорио нам је на јесен 2008. српски лидер једне од јужних косовских општина Дејан Москвић.

И како следи из последњих саопштења, ситуација се са једне стране променила – границу су почели да чувају, а са друге – посебних помака нема: буквално пре неколико дана на македонској граници код румунских полицајаца Еулекса, који су напуштали Косово, нађено је преко 300 блокова цигарета и непристојно велика резерва алкохола. Да ли су припадници Еулекса понели ову стратешку резерву како би скратили време досадног одмора, или је реч о шверцу, утврдиће мисија ЕУ, која ће спровести унутрашњу истрагу против 16 чувара реда.

Зашто су их задржали? Верзија која одмах пада на памет је да се нису договорили, нису платили, или су платили погрешном – чиновника разних фела на Косову је довољно. Шта нам дозвољава да изводимо такве закључке? Говори историчар, експерт за Балкан Михаил Јамбаев:

Само по себи формирање Косова је незаконито, одатле све и проистиче. Ако неко покуша да озакони нелегалну формацију, он се у сваком случају суочава са криминалом и сам се криминализује. Ако не ликвидираш криминалну групацију и као орган реда почнеш са њом да сарађујеш, корумпираност је неизбежна.
Ту треба рећи да је међу представницима међународних мисија било и има много пријатних људи: католика Италијана, који иду да се моле у православне српске цркве које сами чувају; Словака који ће са задовољством понудити двоглед да погледате околину са висине куле на Газиместану.

У сваком случају, то су људи из читавог света, који су дошли да зарађују новац и да напредују у служби, људи са својим слабостима и проблемима. Дешавају се анегдотске ситуације. Косовом кола прича како су једном од афричких војника телефонирали од куће и рекли да је његов отац отишао у лов и појео га је лав...
Не ради се о људима, већ о намени међународне мисије. Није први пут да се ове структуре испољавају у негативном светлу. Пример наводи историчар Михаил Јамбаев:

Без обзира на све изјаве функционера о томе да они улажу све напоре за разоткривање случаја црних трансплантолога на северу Албаније, до данас је све обавијено велом тајне. Не могу да изведем никакве исхитрене закључке ко је у то умешан, али ако су међународни чиновници чисти, могли би да оповргну информацију која цури у медије. Они то не чине. Сви ти цивилни чиновници на Косову налазе се у несигурном положају – и да нема америчког војног присуства, исти ти Албанци би их избацили из покрајине за неколико сати – сетимо се прошлогодишњих нереда које су приредили албански радикали када су разбијали возила Еулекса на улицама Приштине, закључује Михаил Јамбаев.
Не ради се о 133 боца алкохола које су хтели да провезу румунски полицајци Еулекса, већ о томе а на територији Косова међународне мисије – војне и цивилне – почињу да се разлажу. Није ваљда да клима незаконито формиране државе делује на тај начин?

О пепелу и километрима

У Русији постоји уверење да је понедељак тежак дан, да су људи рођени првог дана седмице урођени баксузи и да се ниједан озбиљан посао не би требао започињати понедељком - да се не урекне. А кад је већ тако, помислила сам да рубрика у којој би смо заједно сумирали резултате седмице треба да излази уторком. Зашто не петком? Зато што тако раде сви.

А најјачи утисак минулих седам дана јесте сахрана пољског председника Леха Качињског. Да се бавим копирајтом, зауставила бих се на наслову „Покопан под пепелом". Али ја се бавим посматрањем, и оно што буквално пада у очи, јесте чињеница да је под вулканским пепелом сахрањено још доста тога - међудржавно поверење, пар пријатељстава и понека част.

Не пада пепео да прекрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. На сахрану господина Качињског није стигао газда Барак, па су многи помислили - а шта ће ми то вишечасовно стајање у цркви, кад после не могу чак ни пријатно да проћаскам са човеком од угледа и од несумњиве користи. Бивше заслуге, поготово заслуге покојника у наше време се не котирају превише. То што је господин Качињски био проверени и доследни противник независности Косова, није било довољно да председник Србије нађе начина да превали 583 километра, колико је удаљен Београд од Кракова и дође му на сахрану. Од Москве до Кракова пут је знатно дужи - 1343 километра, поготово ако на то додате још растојање од 11 151 километра - од Бразилије до Москве. Ипак, пресвукавши сако, господин Медведев је полетео кроз вулканске магловитости пут Кракова. И стигао да ода пошту човеку који за живота био веома доследан у својој мржњи према Русији.

И још пар речи о председницима. У понедељак пише „Политика": „Био је ту председник РХ Иво Јосиповић који је због проблема с исландским вулканом морао да откаже путовање на сахрану пољског председника".

„Био ту" односи се на Јасеновац, где је 18. априла одржана комеморација поводом 65-годишњице пробоја заточеника усташког логора. Ко не зна, то је она прича о 600 случајно преживелих сужњева који су 22. априла 1945 - Совјетска армија већ је освајала предграђа Берлина - подигли устанак у Јасеновцу. Преживео је 91 логораш. До краја рата остало је свега 17 дана.

„Овде сам да се с вама најдубље поклоним жртвама јасеновачких злочина", рекао је господин Јосиповић. И ја бих јако желела да у то поверујем. Смета само чињеница да се хрватски председник тога дана спремао на сахрану у Краков, и да га је пут Јасеновца натерао тек вулкански пепео са Исланда.

Губитке наступајуће седмице бројаћемо идућег уторка.

Искрено признање

Постоје коинциденције које могу чак и најтрезвенијег човека учинити присталицом теорије завере.
Истогдана, 30. марта, са разликом од неколико часова дешавају се два значајна догађаја. У Хагу Међународни суд правде одбацује тужбу организације „Мајке Сребренице“ против УН, а у Београду Народна скупштина Србије усваја декларацију у којој се осуђује масовно убиство муслиманског становништва у овој босанској енклави 1995. године.
Заиста, чему тражити одштету за губитак рођака од УН, чије мировне снаге нису могле, нити су покушале да спрече трагедију, када су кривци - ево их - сами све признали. Њих и тужите.

Не изазива сумњу то да се збивања у Сребреници могу квалификовати само као злочин. Сумњу изазива друго – брзина и пренагљеност усвајања декларације у Скупштини Србије. Коме је она, заправо, била потребна?
Можемо сигурно рећи рећи да босанским муслиманима и рођацима жртава ова декларација ништане значи. Као што је и требало очекивати, нико у Сарајеву није поверовао у искреност српских посланика. Ево једног од карактеристичних коментара: „Усвајање декларације о Сребреници у Скупштини Србије без дефинисања овог злочина као геноцида – то је само нови удар задат жртвама геноцида и преживелим лицима.“
Узгред, пар речи о геноциду. По дефиницији, то су дејства усмерена на уништење неке националне, етничке, расне или верске заједнице. Таквим су у историји проглашени, на пример, истребљење Јермена у Турској 1915. и Јевреја од стране Немаца за време Другог светског рата. Геноцид у српској режији, ако прихватимо ову тврдњу босанских муслимана, испао је некако селективан и једнократан. Али и унутар српског друштва има оних који су инсистирали на укључивању дефиниције „геноцид“ у текст декларације. На то је подсетио наш саговорник, главни и одговорни уредник издања „Нова српска политичка мисао“ Ђорђе Вукадиновић.
- Већ сада у коментарима, и у свету, и у једном делу врло острашћене домаће јавности, која је на један, за нормалну земљу тешко замислив начин, увек у свакој ситуацији склона да навија, да држи страну антисрпским позицијама, у том делу домаће јавности, као и у једном делу већ, кажем, и регионалних првих реакција, па и неких међународних, практично се успоставља симетрија између злочина Холокауста и Сребренице, односно рата у Босни и Херцеговини. Ова резолуција у овом тренутку на неки начин представља обнављење, оживљавање духова, који су већ били у великој мери потиснути и маргинализовани.
Ово забрињава и Слободана Наградића, политичара из Републике, потпредседника Странке демократског напретка.
- Мислим да је она непотребна. Она ама баш никакву корист не доноси Републици Србији, а Републици Српској може потенцијално донети велику штету. Наиме, у Сребреници заиста јесте да се догодио ратни злочин, и то нико не спори. Неколико стотина људи је убијено. Дакле на овај начин ће се на неки начин показати, да је било оправдано бомбардовати положаје војске Републике Српске 1995. године. А поготово да је оправдано било бомбардовати Републику Србију 1999. године. Према томе, политички гледано, од ове резолуције српски народ у основи има само штету, јер ће остати забележено да је Скупштина Републике Србије сама донела резолуцију. Дакле, један политички акт, у коме стоји, да српски народ, дакле, Република Србија, као држава, треба да се извини.
У том случају остаје главно питање: коме је и зашто уопште ова резолуција потребна? Ево мишљења Ђорђа Вукадиновића.
- Зашто је српска власт покренула ову иницијативу, да ли је то последица спољних притиска или резултат домаће погрешне политичке калкулације? Мени се чини да има и једног и другог. Вероватно има сумњиве домаће рачунице како би тиме Београд стекао неку врсту моралне и политичке супериорности у односу са својим суседима. Ја верујем да ће ефекат бити управо супротан и да су предлагачи резолуције фактички себи натоварили хипотеку геноцида.
Током дебата присталице усвајања декларације говорили су: на тај начин „ми данас преузимамо одговорност да са будућих генерација скинемо тешко бреме које су нам оставили појединци“. Све то врло лепо звучи, али с обзиром на данашњи однос светске јавности према улози Србије и Срба у балканским ратовима крајем прошлог века, једва да ће се усвојена декларација сматрати индулгенцијом за будуће генерације. Пре, ће бити схваћена као искрено признање. Према томе, она и Србији није од велике користи.
У чему је онда ствар? Коме је и зашто ова декларација потребна? Да се вратимо на почетак, на одбацивање тужбе „Мајки Сребренице“ против УН. Ако УН нису криве, нису криви ни холандски војници који су тада чували Сребреницу. Холандија већ више година заредом тражи од Србије главу генерала Младића да би збацила са себе одговорност за те догађаје. Али сада, пошто су Срби признали сопствену кривицу, потрага за генералом може и да престане – Холандија је задовољена. А то значи да је са пута Србије у ЕУ уклоњена још једна препрека.