In Memoriam

Сви ви, који сте навикли да вас са таласа Гласа Русије скоро сваког јутра и вечери поздравља драги глас нашег уредника и коментатора Ксеније Тошић...

Са превеликим болом саопштавамо вам да је наша драга Ксенија данас изненада преминула на радном месту, у 41. години живота.

За читаву српску редакцију Гласа Русије, а верујемо и за вас, поштовани слушаоци, то је огроман губитак.

Ксенија Тошић дошла је на Глас Русије пре петнаест година. Од самог почетка односила се према послу са ентузијазмом и професионално.

Програм Гласа Русије на српском језику, његов садржај и однос према слушаоцима за њу је постао много више од посла.

У данашњем програму последњи пут, поштовани слушаоци, дајемо коментаре написане њеним пером. У етру Гласа Русије последњи пут чућете глас наше вољене Ксеније Тошић.

Јеремић о глобалном, Чуркин о насушном

Најјачи утисак од одржане у понедељак седнице Савета безбедности УН, посвећене косовком питању, јесте необићна расподела улога у редовима присталица очувања територијалне целовитости Србије.

Уосталом, идемо редом. Вук Јеремић, који је заступао Србију на том скупу, много је и страствено говорио о томе како „долази време које више обећава", о томе да ће „мишљење Међународног суда правде створити прилику без преседана за постизање стратешког компромиса између Срба и Албанаца" и о томе да „ова година може бити година заједничког успеха".

А затим је узео реч стални руски представник у овом органу Виталиј Чуркин и лагано спустио на земљу целу причу. Изјавивши како је „Русија озбиљно забринута због компликоване ситуације која се формира на Косову", господин Чурким се дао у набрајање. Дакле, „незапажени остају многобројни случајеви приморавања косовских Срба на продају своје имовине и напуштање покрајине", констатује Чуркин. Затим, осврнувши се на стање српског културног наслеђа на Косову, руски амбасадор подвлачи: „Посебну забринутост изазива предаја косовској полицији функција заштите значајних објеката српског наслеђа коју спроводи НАТО, као и општа тенденција ка смањењу бројносто КФОР-а". Ништа мању забринутост Русије изазива и „демонтажа предајника српских мобилних оператера, као и намера Приштине да усвоји закон по којем српски грађани не би могли да уђу на Косово без пасоша".

Наизглед, све би требало да буде обрнуто - ипак се услови живота косовских Срба пре односе на ингеренције Јеремића, него Чуркина. Народ је наравно моментално одреаговао. „Па лако би Амери са нама - ми смо Косово већ дали, али не дају Руси" одазвао се на ситуацију један од интернет корисника на сајту „Политике".

Ипак, то је вероватно сувише радикално, јер за став који испољава Србија постоје одређени разлози. Први од њих је на самој површини - жеља да се уочи решења Међународног суда правде свету још једном покаже сва сила српске мирољубивости и конструктивности.
Други, онај далеко озбиљнији, редко се помиње. Ради се о томе да Србија не успева увек да одржи баланс у оној спољнополитичкој формули „и Косово, и Европа". На тај начин, Београд је својевремено направио искорак у працу евроинтеграција и пристао на предају дела УНМИК-ових овлашћења на Косову Европљанима. Управо из тих разлога, данас, када Еулекс ћутке прати демонтирање мобилних предајника и увођење међународне границе насред териториторије Србије, оштра критика на рачун европске мисије деловала би неозбиљно.

Али зато Русија нема никаквих разлога да ћути. „Попуштање приштинским властима, нереаговање од стране Еулекса наносе штету ауторитету ове мисије која фактички излази ван оквира неутралног статуса, који јој налаже њен мандат" - отворено је изјавио Виталиј Чуркин у Савету безбедности.

Речју, ако тако и даље буде кренуло ускоро нико сем њега неће ни помињати реалне, насушне поблеме косовских Срба.

Верзија, још једна верзија

Америка и даље рачуна да ће успети да наговори Србију да прихвати независност Косова. Србија се још увек опире, тврдећи да то неће учинити никада. Али има тренутака када верујем да су америчка очекивања ближа истини. Као ових дана, рецимо, када се некако истовремено појављује информација о томе да Стејт департмент позива Србију на успостављање практичне сарадње са Косовом, чиме заправо најављује посету помоћника државног секретара за Европу Филипа Гордона Србији, Косову и Македонији. А Србија на то одговара раскопавањем гробница, где би се наводно могла наћи тела 250 Албанаца побијених још '99.

Није да сам против ископавања, али ако је цео процес био покренут још 2007., када локација наводно није откривена, логично је запитамо откуда сада Тужилаштву за ратне злочине та нека нова сазнања која их терају да копају 100 метара даље.

Ако вам моја верзија делује сумануто, да видимо шта нуде други. Ето, рецимо, Јелена Милић, директор Центра за евроатлантске студије каже да је цела прича уприличена за изјашњавање Међународног суда правде о оцени косовске независности: „Наша јавност се полако припрема да можда то изјашњавање суда неће бити онако позитивно, како би човек стекао утисак да хоће на основу свих енергичних изјава нашег министра спољних послова". Видите, госпођа Милић користи ископавање да још који пут оплете по министру Јеремићу.
Или, ево још једна занимљива варијација на тему раскопавања гробница. Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права, користи прилику за још једно разрачунавње са државом: „То је збиља државни злочин који је непримерен, и заправо свака нова масовна гробница ове врсте указује на велике размере злочина који се доле десио".

А шта да раде они који нису спремни да прихвате апсолутну и неоспорну кривицу Србије, било народа, било државе, за све и свjа? Добар пример показао је Оливер Ивановић, којем у опису радног места стоји заштита српских интереса. „Са оваквим резултатима српског Тужилаштва имамо потпуно право да код међународних институција инсистирамо на проналажењу масовних гробница у којима су закопани Срби од 1999. године", рече на све то Државни секретар Министарства за Косово и Метохију.

И најзад, радничка верзија. Радници које су колеге из „Вечерњих новости" затекле у каменолому, не верују да ту има ишта сумњивог. „Ако неко нешто зна нека дође да копа. Ми ништа не знамо о овоме".

И ту се враћамо на почетак. Шта ако и овај пут ништа не буде откривено? Или, ако гробница постоји, али у њој нису покопани Албанци? А може и овако - и гробница постоји, и у њој јесу Албанци, али ни су цивили. Ништа. Сви су већ рекли шта су имали. Штета само што се за разрачунавање са неистомишљеницима користе тако морбидне теме као што је копање гробова.

Парада без Србије. Треба ли се вређати?

Наше српске колеге, новинари, припремили су за нас на Дан победе својеврстан поклон.
„Војна парада у Москви за Дан победе без Србије!" - под овим насловом издање „Пресс" наводи категоричку изјаву бившег министра одбране Србије и Црне Горе Зорана Станковића: „То што наша војска није позвана на параду јесте безобразан потез Русије. Поред Јевреја и Пољака, Србија је у односу на број становника поднела највеће жртве у борби против фашизма. Ред је био да Русија пошаље позивницу за војну параду и тако испоштује наше жртве."

Одлучили смо да не гутамо ову кап жучи и замолили експерте да расчисте ствар.
Један од њих је војни новинар Мирослав Лазански који је благовремено изјавио да Србија мора сама да се наметне на учешће у паради ако није позвана на њу. Ево како господин Лазански коментарише ситуацију:

Мислим да је Русија размишљала у категоријама историјским и практичним, јер ако би Русија позвала само војску Србије онда би вероватно морала да позове и војске свих бивших југословенских република јер је антифашистичка борба била присутна у целој бившој Јогославији, истина, негде више негде мање, тако да ако су све бивше југословенске републике, а јесу, правни наследници Југославије, онда су им и армије на неки начин правни наследници.
Не можете звати само једну, а остале не. Мислим да је то историјски разлог због чега Русија није звала јер би се онда и ти неки југословенски спорови могли пренети на руску територију, а то Русији није потребно.
Тако да ја разумем на неки начин зашто Русија то није урадила, иако наравно волео бих као грађанин Србије да су војници Србије присутни на паради у Москви.
А практични разлог јесте што би онда дефиле представника свих шест армија бивших југословенских република био можда и дужи него што је дефиле, рецимо, учесника из Велике Британије, Француске и САД.

Па ипак, чиме се руководила руска страна када је бирала учеснике параде? - питали смо ветерана радио-дифузије, руководиоца пољске редакције Гласа Русије Леонида Сигана, и то, пре свега, зато што ће представници Војске Пољске 9. маја дефилирати Црвеним тргом. Дакле, ко је и зашто позван?

То су савезници из антихитлеровске коалиције: САД, Велика Британија, Француска и - Пољска, као непосредна учесница борби против фашистичких освајача на територији СССР-а.
Пољска армија борила се против Хитлерових освајача на совјетском тлу. Затим је кренула на Запад раме уз раме са Црвеном армијом и узела учешћа у Берлинској операцији.
24. јуна 1945., тј, у првој Паради победе, пољски војници и официри учествовали су под сопственим заставама. Зато је позив представника Војске Пољске на свечаности поводом 65. годишњице Победе лако објашњив.
Зато, нема смисла да се Срби љуте - исто тако могу да се љуте и други учесници Отпора којих је било широм Европе. Ако се придржавамо таквог принципа, требало би позвати и њих. Увреда је у овом случају безразложна.

Узгред да кажемо, чини нам се да ће Србију у празничним акцијама достојно заступити председник Борис Тадић и министар спољних послова Вук Јеремић.
И на крају неколико речи о победницима и побеђенима у овом рату. Нико и никада неће смети да оспори херојски допринос народа Србије нашој општој Победи. Живели хероји и слава погинулој браћи.

Па ипак, треба имати у виду чињеницу да последњих 20-так година многи српски политичари одбацују баштину Јосипа Броза Тита. Једни доказују да је прави херој тог времена био генерал Дража Михајловић који је више ратовао против партизана, док други величају Милана Недића који је положио заклетву верности Немцима, као што кажу, у циљу очувања становништва земље. Али не треба заборављати да је један део баштине Тита и његових партизана победа у 2. светском рату, што је признато широм света. И постоји опасност да ће Србија у жестини историјских дискусија, у покушајима да одбаци овај део своје историје делимично одустати и од своје победе.

И после Тита...

Тог дана далеке 80-те многи су плакали.

И мени, тада једанаестогодишњем Титовом пиониру, одличном и переспективном ђаку једне новосадске школе, чији су први литерарни опуси били везани углавном за лик и дело Јосипа Броза – шта ћете, свако доба наручује своје теме – није било свеједно. Али још се живело сито, још се путовало по свету без икаквих препрека и још се у вездуху није осећао мирис барута... Па чак и средином осамдесетих, вероватно већ по инерцији, Бреговић ће написати ону чувену „Пљуни и запевај, моја Југославијо“ сa речима: „ко не слуша песму слушаће олују...“

Не знам како у другим крајевима, а поготово међу старијим људима који су знали и тамну страну „титоизма“, али у Војводини осамдесетих је било тешко схватити шта фали братству и јединству, мада се помало већ читао Драшковићев „Нож“ и нека друга полузабрањена литература. Можда би било боље да је и стала забрањена? Не верујем.

Тито, па и ови после њега, бар прво време, држали су по затворима углавном тада још потенцијалне, али жестоке националисте. Чак је и најповршнији списак веома упечатљив: Туђман, Изетбеговић, Шешељ. Њих су поимали као далеко већу опасност по систем него некакве демократски орјентисане дисиденте. И били су у праву.

Али да би сви они једног тренутка били препознати као водеће фигуре међу својим народима морала је у систему постојати једна глобална грешка. Та грешка, системска грешка, била је направљена још у рату и одмах после њега – нацинално питање гурнуто је под тепих, сви народи бивше Југославије на силу су уврштени међу победнике, жртве и џелати нашли су се у истом табору. Ко се бунио, проглашаван је за националисту. А шта је следовало националистима, зна се.

Да ли је Тито био свестан ситуације? Јесте, јер поигравао се тим национализмима, негде је једнима затезао славину, са другима временом кокетирао, понекад је знао и болно да удари. Али човек који је успео да после рата окупи под комунистичким паролама непомирене и, како сада изгледа, непомирљиве народе, човек који је успео да створи трећу силу у свету - несврстане – и који је деценијама вешто маневрисао између Истока и Запада, знао је и како се одржава мир на Балкану. Једино на шта није мислио - или није хтео да мисли – да ће после њега да се појави још шест до осам „титића“ који ће и да пресуде његовом систему, његовим вредностима, његовом делу.

Знам да ће многи осудити овај текст, углавном присећајући се колико је Тито нанео зла овима или онима. Многи ће рећи да је Тито мрзео Србе, али ће њих још више посегнути за доказима како је мрзео Хрвате, Муслимане (мада, он их је и смислио), Албанце... Ко зна.
Ипак, мислим да је Тито волео све по мало, онако очински, али је највише волео себе и свој систем за који је жртвовао оно једино што је могло да утемељи трајан мир на Балкану – истину. Истину о жртвама и џелатима, која би могла постати добар ослонац за успостављање правде. А без правде нема мира.