Blog Ksenije Tosic

In Memoriam

2010-05-21T14:35:00.000+04:00

Сви ви, који сте навикли да вас са таласа Гласа Русије скоро сваког јутра и вечери поздравља драги глас нашег уредника и коментатора Ксеније Тошић...

Са превеликим болом саопштавамо вам да је наша драга Ксенија данас изненада преминула на радном месту, у 41. години живота.

За читаву српску редакцију Гласа Русије, а верујемо и за вас, поштовани слушаоци, то је огроман губитак.

Ксенија Тошић дошла је на Глас Русије пре петнаест година. Од самог почетка односила се према послу са ентузијазмом и професионално.

Програм Гласа Русије на српском језику, његов садржај и однос према слушаоцима за њу је постао много више од посла.

У данашњем програму последњи пут, поштовани слушаоци, дајемо коментаре написане њеним пером. У етру Гласа Русије последњи пут чућете глас наше вољене Ксеније Тошић.

Јеремић о глобалном, Чуркин о насушном

2010-05-18T15:37:00.001+04:00

Најјачи утисак од одржане у понедељак седнице Савета безбедности УН, посвећене косовком питању, јесте необићна расподела улога у редовима присталица очувања територијалне целовитости Србије.

Уосталом, идемо редом. Вук Јеремић, који је заступао Србију на том скупу, много је и страствено говорио о томе како „долази време које више обећава", о томе да ће „мишљење Међународног суда правде створити прилику без преседана за постизање стратешког компромиса између Срба и Албанаца" и о томе да „ова година може бити година заједничког успеха".

А затим је узео реч стални руски представник у овом органу Виталиј Чуркин и лагано спустио на земљу целу причу. Изјавивши како је „Русија озбиљно забринута због компликоване ситуације која се формира на Косову", господин Чурким се дао у набрајање. Дакле, „незапажени остају многобројни случајеви приморавања косовских Срба на продају своје имовине и напуштање покрајине", констатује Чуркин. Затим, осврнувши се на стање српског културног наслеђа на Косову, руски амбасадор подвлачи: „Посебну забринутост изазива предаја косовској полицији функција заштите значајних објеката српског наслеђа коју спроводи НАТО, као и општа тенденција ка смањењу бројносто КФОР-а". Ништа мању забринутост Русије изазива и „демонтажа предајника српских мобилних оператера, као и намера Приштине да усвоји закон по којем српски грађани не би могли да уђу на Косово без пасоша".

Наизглед, све би требало да буде обрнуто - ипак се услови живота косовских Срба пре односе на ингеренције Јеремића, него Чуркина. Народ је наравно моментално одреаговао. „Па лако би Амери са нама - ми смо Косово већ дали, али не дају Руси" одазвао се на ситуацију један од интернет корисника на сајту „Политике".

Ипак, то је вероватно сувише радикално, јер за став који испољава Србија постоје одређени разлози. Први од њих је на самој површини - жеља да се уочи решења Међународног суда правде свету још једном покаже сва сила српске мирољубивости и конструктивности.
Други, онај далеко озбиљнији, редко се помиње. Ради се о томе да Србија не успева увек да одржи баланс у оној спољнополитичкој формули „и Косово, и Европа". На тај начин, Београд је својевремено направио искорак у працу евроинтеграција и пристао на предају дела УНМИК-ових овлашћења на Косову Европљанима. Управо из тих разлога, данас, када Еулекс ћутке прати демонтирање мобилних предајника и увођење међународне границе насред териториторије Србије, оштра критика на рачун европске мисије деловала би неозбиљно.

Али зато Русија нема никаквих разлога да ћути. „Попуштање приштинским властима, нереаговање од стране Еулекса наносе штету ауторитету ове мисије која фактички излази ван оквира неутралног статуса, који јој налаже њен мандат" - отворено је изјавио Виталиј Чуркин у Савету безбедности.

Речју, ако тако и даље буде кренуло ускоро нико сем њега неће ни помињати реалне, насушне поблеме косовских Срба.

Верзија, још једна верзија

2010-05-11T16:55:00.000+04:00

Америка и даље рачуна да ће успети да наговори Србију да прихвати независност Косова. Србија се још увек опире, тврдећи да то неће учинити никада. Али има тренутака када верујем да су америчка очекивања ближа истини. Као ових дана, рецимо, када се некако истовремено појављује информација о томе да Стејт департмент позива Србију на успостављање практичне сарадње са Косовом, чиме заправо најављује посету помоћника државног секретара за Европу Филипа Гордона Србији, Косову и Македонији. А Србија на то одговара раскопавањем гробница, где би се наводно могла наћи тела 250 Албанаца побијених још '99.

Није да сам против ископавања, али ако је цео процес био покренут још 2007., када локација наводно није откривена, логично је запитамо откуда сада Тужилаштву за ратне злочине та нека нова сазнања која их терају да копају 100 метара даље.

Ако вам моја верзија делује сумануто, да видимо шта нуде други. Ето, рецимо, Јелена Милић, директор Центра за евроатлантске студије каже да је цела прича уприличена за изјашњавање Међународног суда правде о оцени косовске независности: „Наша јавност се полако припрема да можда то изјашњавање суда неће бити онако позитивно, како би човек стекао утисак да хоће на основу свих енергичних изјава нашег министра спољних послова". Видите, госпођа Милић користи ископавање да још који пут оплете по министру Јеремићу.
Или, ево још једна занимљива варијација на тему раскопавања гробница. Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права, користи прилику за још једно разрачунавње са државом: „То је збиља државни злочин који је непримерен, и заправо свака нова масовна гробница ове врсте указује на велике размере злочина који се доле десио".

А шта да раде они који нису спремни да прихвате апсолутну и неоспорну кривицу Србије, било народа, било државе, за све и свjа? Добар пример показао је Оливер Ивановић, којем у опису радног места стоји заштита српских интереса. „Са оваквим резултатима српског Тужилаштва имамо потпуно право да код међународних институција инсистирамо на проналажењу масовних гробница у којима су закопани Срби од 1999. године", рече на све то Државни секретар Министарства за Косово и Метохију.

И најзад, радничка верзија. Радници које су колеге из „Вечерњих новости" затекле у каменолому, не верују да ту има ишта сумњивог. „Ако неко нешто зна нека дође да копа. Ми ништа не знамо о овоме".

И ту се враћамо на почетак. Шта ако и овај пут ништа не буде откривено? Или, ако гробница постоји, али у њој нису покопани Албанци? А може и овако - и гробница постоји, и у њој јесу Албанци, али ни су цивили. Ништа. Сви су већ рекли шта су имали. Штета само што се за разрачунавање са неистомишљеницима користе тако морбидне теме као што је копање гробова.

Парада без Србије. Треба ли се вређати?

2010-05-07T14:49:00.002+04:00

Наше српске колеге, новинари, припремили су за нас на Дан победе својеврстан поклон.
„Војна парада у Москви за Дан победе без Србије!" - под овим насловом издање „Пресс" наводи категоричку изјаву бившег министра одбране Србије и Црне Горе Зорана Станковића: „То што наша војска није позвана на параду јесте безобразан потез Русије. Поред Јевреја и Пољака, Србија је у односу на број становника поднела највеће жртве у борби против фашизма. Ред је био да Русија пошаље позивницу за војну параду и тако испоштује наше жртве."

Одлучили смо да не гутамо ову кап жучи и замолили експерте да расчисте ствар.
Један од њих је војни новинар Мирослав Лазански који је благовремено изјавио да Србија мора сама да се наметне на учешће у паради ако није позвана на њу. Ево како господин Лазански коментарише ситуацију:

Мислим да је Русија размишљала у категоријама историјским и практичним, јер ако би Русија позвала само војску Србије онда би вероватно морала да позове и војске свих бивших југословенских република јер је антифашистичка борба била присутна у целој бившој Јогославији, истина, негде више негде мање, тако да ако су све бивше југословенске републике, а јесу, правни наследници Југославије, онда су им и армије на неки начин правни наследници.
Не можете звати само једну, а остале не. Мислим да је то историјски разлог због чега Русија није звала јер би се онда и ти неки југословенски спорови могли пренети на руску територију, а то Русији није потребно.
Тако да ја разумем на неки начин зашто Русија то није урадила, иако наравно волео бих као грађанин Србије да су војници Србије присутни на паради у Москви.
А практични разлог јесте што би онда дефиле представника свих шест армија бивших југословенских република био можда и дужи него што је дефиле, рецимо, учесника из Велике Британије, Француске и САД.

Па ипак, чиме се руководила руска страна када је бирала учеснике параде? - питали смо ветерана радио-дифузије, руководиоца пољске редакције Гласа Русије Леонида Сигана, и то, пре свега, зато што ће представници Војске Пољске 9. маја дефилирати Црвеним тргом. Дакле, ко је и зашто позван?

То су савезници из антихитлеровске коалиције: САД, Велика Британија, Француска и - Пољска, као непосредна учесница борби против фашистичких освајача на територији СССР-а.
Пољска армија борила се против Хитлерових освајача на совјетском тлу. Затим је кренула на Запад раме уз раме са Црвеном армијом и узела учешћа у Берлинској операцији.
24. јуна 1945., тј, у првој Паради победе, пољски војници и официри учествовали су под сопственим заставама. Зато је позив представника Војске Пољске на свечаности поводом 65. годишњице Победе лако објашњив.
Зато, нема смисла да се Срби љуте - исто тако могу да се љуте и други учесници Отпора којих је било широм Европе. Ако се придржавамо таквог принципа, требало би позвати и њих. Увреда је у овом случају безразложна.

Узгред да кажемо, чини нам се да ће Србију у празничним акцијама достојно заступити председник Борис Тадић и министар спољних послова Вук Јеремић.
И на крају неколико речи о победницима и побеђенима у овом рату. Нико и никада неће смети да оспори херојски допринос народа Србије нашој општој Победи. Живели хероји и слава погинулој браћи.

Па ипак, треба имати у виду чињеницу да последњих 20-так година многи српски политичари одбацују баштину Јосипа Броза Тита. Једни доказују да је прави херој тог времена био генерал Дража Михајловић који је више ратовао против партизана, док други величају Милана Недића који је положио заклетву верности Немцима, као што кажу, у циљу очувања становништва земље. Али не треба заборављати да је један део баштине Тита и његових партизана победа у 2. светском рату, што је признато широм света. И постоји опасност да ће Србија у жестини историјских дискусија, у покушајима да одбаци овај део своје историје делимично одустати и од своје победе.

И после Тита...

2010-05-05T11:19:00.003+04:00

Тог дана далеке 80-те многи су плакали.

И мени, тада једанаестогодишњем Титовом пиониру, одличном и переспективном ђаку једне новосадске школе, чији су први литерарни опуси били везани углавном за лик и дело Јосипа Броза – шта ћете, свако доба наручује своје теме – није било свеједно. Али још се живело сито, још се путовало по свету без икаквих препрека и још се у вездуху није осећао мирис барута... Па чак и средином осамдесетих, вероватно већ по инерцији, Бреговић ће написати ону чувену „Пљуни и запевај, моја Југославијо“ сa речима: „ко не слуша песму слушаће олују...“

Не знам како у другим крајевима, а поготово међу старијим људима који су знали и тамну страну „титоизма“, али у Војводини осамдесетих је било тешко схватити шта фали братству и јединству, мада се помало већ читао Драшковићев „Нож“ и нека друга полузабрањена литература. Можда би било боље да је и стала забрањена? Не верујем.

Тито, па и ови после њега, бар прво време, држали су по затворима углавном тада још потенцијалне, али жестоке националисте. Чак је и најповршнији списак веома упечатљив: Туђман, Изетбеговић, Шешељ. Њих су поимали као далеко већу опасност по систем него некакве демократски орјентисане дисиденте. И били су у праву.

Али да би сви они једног тренутка били препознати као водеће фигуре међу својим народима морала је у систему постојати једна глобална грешка. Та грешка, системска грешка, била је направљена још у рату и одмах после њега – нацинално питање гурнуто је под тепих, сви народи бивше Југославије на силу су уврштени међу победнике, жртве и џелати нашли су се у истом табору. Ко се бунио, проглашаван је за националисту. А шта је следовало националистима, зна се.

Да ли је Тито био свестан ситуације? Јесте, јер поигравао се тим национализмима, негде је једнима затезао славину, са другима временом кокетирао, понекад је знао и болно да удари. Али човек који је успео да после рата окупи под комунистичким паролама непомирене и, како сада изгледа, непомирљиве народе, човек који је успео да створи трећу силу у свету - несврстане – и који је деценијама вешто маневрисао између Истока и Запада, знао је и како се одржава мир на Балкану. Једино на шта није мислио - или није хтео да мисли – да ће после њега да се појави још шест до осам „титића“ који ће и да пресуде његовом систему, његовим вредностима, његовом делу.

Знам да ће многи осудити овај текст, углавном присећајући се колико је Тито нанео зла овима или онима. Многи ће рећи да је Тито мрзео Србе, али ће њих још више посегнути за доказима како је мрзео Хрвате, Муслимане (мада, он их је и смислио), Албанце... Ко зна.
Ипак, мислим да је Тито волео све по мало, онако очински, али је највише волео себе и свој систем за који је жртвовао оно једино што је могло да утемељи трајан мир на Балкану – истину. Истину о жртвама и џелатима, која би могла постати добар ослонац за успостављање правде. А без правде нема мира.

Кисели осмеси и историјске гримасе

2010-04-27T15:04:00.001+04:00

Опет је уторак и опет бројимо губитке. Убедљиво најјачи утисак - косовски Срби без мобилне и фиксне телефоније, што сами кажу - „Слепи, глуви, неми". И на све то председник Србије који каже: „Запрепашћен сам реакцијом Еулекса који мирно гледа на кршење људских права". Побогу, годподине Тадићу, па зар им нисте ви лично широм отворили врата?

Неко ће рећи - шта, као они Унмиковци би могли да спрече Албанце да посеку везу? Не би, али сте на њих могли да се жалите Савету Безбедности УН, где Србија још има пар савезника, рецимо Москву и Пекинг. На Еулекс можете да се жалите само Европској унији, која је колико јуче на нивоу шефова дипломатија изразила „задовољство" радом своје мисије на Косову. Али, шта ћете, Европа нема алтернативу.

Још један снажан утисак - осмех Абдулаха Гула на „историјском" трилатералном састанку, на којем је Отоманска империја мирила своје некадашње вазале... Можда грешим, али у Гуловом осмеху видела сам баш ту мисао - ја најбоље знам како са њима треба. Кисели осмеси Силајџића и Тадића само подупиру ову мисао.

Уосталом, све је то разумљиво. Ето, и Немачка редовно диже узбуну чим неко угрози њене „историјске" интересе у Хрватској. И једино још у Србији власт убеђује народ да је историја ствар за уџбенике, да се не може живети од прошлости и да се треба окренути будућности.

Сва ова неуротична атмосфера морала је наћи одушка. И нашла га је тамо где се најмање очекивало, на Скупштини партије удружених пензионера Србије... Овај на први поглед миран и достојанствен скуп, како и приличи Скупштини пензионера, ватрени говор господина Тадића претворио је у прави предизборни митинг. Опозицији је поручено да ће их председник лично „спречити да дођу на власт", упућено јој је потсећање да је „Београд горео када се ова коалиција саставила" и оптужена је, ни крива ни дужна, да је чине „птице злослутнице" и „доносиоци црних мисли"... Тако вам опозиција, ничим изазвана, постаде одједном важан чинилац политичког живота у Србији.

Можда би ту могао да помогне један краћи годишњи одмор? Ево, из личног искуства сведочим, све мање ми се јавља жеља да неког опужим за своје грешке...

Међународни правобраниоци или расадник злочина?

2010-04-23T19:53:00.005+04:00

Граница покрајине Косово и Метохија одлично је место за шверцере, зато што границу нико посебно не чува. Тамо цвета криминал, и после проглашења независности Косова тешко је нешто предузети, говорио нам је на јесен 2008. српски лидер једне од јужних косовских општина Дејан Москвић.

И како следи из последњих саопштења, ситуација се са једне стране променила – границу су почели да чувају, а са друге – посебних помака нема: буквално пре неколико дана на македонској граници код румунских полицајаца Еулекса, који су напуштали Косово, нађено је преко 300 блокова цигарета и непристојно велика резерва алкохола. Да ли су припадници Еулекса понели ову стратешку резерву како би скратили време досадног одмора, или је реч о шверцу, утврдиће мисија ЕУ, која ће спровести унутрашњу истрагу против 16 чувара реда.

Зашто су их задржали? Верзија која одмах пада на памет је да се нису договорили, нису платили, или су платили погрешном – чиновника разних фела на Косову је довољно. Шта нам дозвољава да изводимо такве закључке? Говори историчар, експерт за Балкан Михаил Јамбаев:

Само по себи формирање Косова је незаконито, одатле све и проистиче. Ако неко покуша да озакони нелегалну формацију, он се у сваком случају суочава са криминалом и сам се криминализује. Ако не ликвидираш криминалну групацију и као орган реда почнеш са њом да сарађујеш, корумпираност је неизбежна.
Ту треба рећи да је међу представницима међународних мисија било и има много пријатних људи: католика Италијана, који иду да се моле у православне српске цркве које сами чувају; Словака који ће са задовољством понудити двоглед да погледате околину са висине куле на Газиместану.

У сваком случају, то су људи из читавог света, који су дошли да зарађују новац и да напредују у служби, људи са својим слабостима и проблемима. Дешавају се анегдотске ситуације. Косовом кола прича како су једном од афричких војника телефонирали од куће и рекли да је његов отац отишао у лов и појео га је лав...
Не ради се о људима, већ о намени међународне мисије. Није први пут да се ове структуре испољавају у негативном светлу. Пример наводи историчар Михаил Јамбаев:

Без обзира на све изјаве функционера о томе да они улажу све напоре за разоткривање случаја црних трансплантолога на северу Албаније, до данас је све обавијено велом тајне. Не могу да изведем никакве исхитрене закључке ко је у то умешан, али ако су међународни чиновници чисти, могли би да оповргну информацију која цури у медије. Они то не чине. Сви ти цивилни чиновници на Косову налазе се у несигурном положају – и да нема америчког војног присуства, исти ти Албанци би их избацили из покрајине за неколико сати – сетимо се прошлогодишњих нереда које су приредили албански радикали када су разбијали возила Еулекса на улицама Приштине, закључује Михаил Јамбаев.
Не ради се о 133 боца алкохола које су хтели да провезу румунски полицајци Еулекса, већ о томе а на територији Косова међународне мисије – војне и цивилне – почињу да се разлажу. Није ваљда да клима незаконито формиране државе делује на тај начин?

О пепелу и километрима

2010-04-20T16:32:00.002+04:00

У Русији постоји уверење да је понедељак тежак дан, да су људи рођени првог дана седмице урођени баксузи и да се ниједан озбиљан посао не би требао започињати понедељком - да се не урекне. А кад је већ тако, помислила сам да рубрика у којој би смо заједно сумирали резултате седмице треба да излази уторком. Зашто не петком? Зато што тако раде сви.

А најјачи утисак минулих седам дана јесте сахрана пољског председника Леха Качињског. Да се бавим копирајтом, зауставила бих се на наслову „Покопан под пепелом". Али ја се бавим посматрањем, и оно што буквално пада у очи, јесте чињеница да је под вулканским пепелом сахрањено још доста тога - међудржавно поверење, пар пријатељстава и понека част.

Не пада пепео да прекрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. На сахрану господина Качињског није стигао газда Барак, па су многи помислили - а шта ће ми то вишечасовно стајање у цркви, кад после не могу чак ни пријатно да проћаскам са човеком од угледа и од несумњиве користи. Бивше заслуге, поготово заслуге покојника у наше време се не котирају превише. То што је господин Качињски био проверени и доследни противник независности Косова, није било довољно да председник Србије нађе начина да превали 583 километра, колико је удаљен Београд од Кракова и дође му на сахрану. Од Москве до Кракова пут је знатно дужи - 1343 километра, поготово ако на то додате још растојање од 11 151 километра - од Бразилије до Москве. Ипак, пресвукавши сако, господин Медведев је полетео кроз вулканске магловитости пут Кракова. И стигао да ода пошту човеку који за живота био веома доследан у својој мржњи према Русији.

И још пар речи о председницима. У понедељак пише „Политика": „Био је ту председник РХ Иво Јосиповић који је због проблема с исландским вулканом морао да откаже путовање на сахрану пољског председника".

„Био ту" односи се на Јасеновац, где је 18. априла одржана комеморација поводом 65-годишњице пробоја заточеника усташког логора. Ко не зна, то је она прича о 600 случајно преживелих сужњева који су 22. априла 1945 - Совјетска армија већ је освајала предграђа Берлина - подигли устанак у Јасеновцу. Преживео је 91 логораш. До краја рата остало је свега 17 дана.

„Овде сам да се с вама најдубље поклоним жртвама јасеновачких злочина", рекао је господин Јосиповић. И ја бих јако желела да у то поверујем. Смета само чињеница да се хрватски председник тога дана спремао на сахрану у Краков, и да га је пут Јасеновца натерао тек вулкански пепео са Исланда.

Губитке наступајуће седмице бројаћемо идућег уторка.

Искрено признање

2010-04-01T05:59:00.003+04:00

Постоје коинциденције које могу чак и најтрезвенијег човека учинити присталицом теорије завере.
Истогдана, 30. марта, са разликом од неколико часова дешавају се два значајна догађаја. У Хагу Међународни суд правде одбацује тужбу организације „Мајке Сребренице“ против УН, а у Београду Народна скупштина Србије усваја декларацију у којој се осуђује масовно убиство муслиманског становништва у овој босанској енклави 1995. године.
Заиста, чему тражити одштету за губитак рођака од УН, чије мировне снаге нису могле, нити су покушале да спрече трагедију, када су кривци - ево их - сами све признали. Њих и тужите.

Не изазива сумњу то да се збивања у Сребреници могу квалификовати само као злочин. Сумњу изазива друго – брзина и пренагљеност усвајања декларације у Скупштини Србије. Коме је она, заправо, била потребна?
Можемо сигурно рећи рећи да босанским муслиманима и рођацима жртава ова декларација ништане значи. Као што је и требало очекивати, нико у Сарајеву није поверовао у искреност српских посланика. Ево једног од карактеристичних коментара: „Усвајање декларације о Сребреници у Скупштини Србије без дефинисања овог злочина као геноцида – то је само нови удар задат жртвама геноцида и преживелим лицима.“
Узгред, пар речи о геноциду. По дефиницији, то су дејства усмерена на уништење неке националне, етничке, расне или верске заједнице. Таквим су у историји проглашени, на пример, истребљење Јермена у Турској 1915. и Јевреја од стране Немаца за време Другог светског рата. Геноцид у српској режији, ако прихватимо ову тврдњу босанских муслимана, испао је некако селективан и једнократан. Али и унутар српског друштва има оних који су инсистирали на укључивању дефиниције „геноцид“ у текст декларације. На то је подсетио наш саговорник, главни и одговорни уредник издања „Нова српска политичка мисао“ Ђорђе Вукадиновић.
- Већ сада у коментарима, и у свету, и у једном делу врло острашћене домаће јавности, која је на један, за нормалну земљу тешко замислив начин, увек у свакој ситуацији склона да навија, да држи страну антисрпским позицијама, у том делу домаће јавности, као и у једном делу већ, кажем, и регионалних првих реакција, па и неких међународних, практично се успоставља симетрија између злочина Холокауста и Сребренице, односно рата у Босни и Херцеговини. Ова резолуција у овом тренутку на неки начин представља обнављење, оживљавање духова, који су већ били у великој мери потиснути и маргинализовани.
Ово забрињава и Слободана Наградића, политичара из Републике, потпредседника Странке демократског напретка.
- Мислим да је она непотребна. Она ама баш никакву корист не доноси Републици Србији, а Републици Српској може потенцијално донети велику штету. Наиме, у Сребреници заиста јесте да се догодио ратни злочин, и то нико не спори. Неколико стотина људи је убијено. Дакле на овај начин ће се на неки начин показати, да је било оправдано бомбардовати положаје војске Републике Српске 1995. године. А поготово да је оправдано било бомбардовати Републику Србију 1999. године. Према томе, политички гледано, од ове резолуције српски народ у основи има само штету, јер ће остати забележено да је Скупштина Републике Србије сама донела резолуцију. Дакле, један политички акт, у коме стоји, да српски народ, дакле, Република Србија, као држава, треба да се извини.
У том случају остаје главно питање: коме је и зашто уопште ова резолуција потребна? Ево мишљења Ђорђа Вукадиновића.
- Зашто је српска власт покренула ову иницијативу, да ли је то последица спољних притиска или резултат домаће погрешне политичке калкулације? Мени се чини да има и једног и другог. Вероватно има сумњиве домаће рачунице како би тиме Београд стекао неку врсту моралне и политичке супериорности у односу са својим суседима. Ја верујем да ће ефекат бити управо супротан и да су предлагачи резолуције фактички себи натоварили хипотеку геноцида.
Током дебата присталице усвајања декларације говорили су: на тај начин „ми данас преузимамо одговорност да са будућих генерација скинемо тешко бреме које су нам оставили појединци“. Све то врло лепо звучи, али с обзиром на данашњи однос светске јавности према улози Србије и Срба у балканским ратовима крајем прошлог века, једва да ће се усвојена декларација сматрати индулгенцијом за будуће генерације. Пре, ће бити схваћена као искрено признање. Према томе, она и Србији није од велике користи.
У чему је онда ствар? Коме је и зашто ова декларација потребна? Да се вратимо на почетак, на одбацивање тужбе „Мајки Сребренице“ против УН. Ако УН нису криве, нису криви ни холандски војници који су тада чували Сребреницу. Холандија већ више година заредом тражи од Србије главу генерала Младића да би збацила са себе одговорност за те догађаје. Али сада, пошто су Срби признали сопствену кривицу, потрага за генералом може и да престане – Холандија је задовољена. А то значи да је са пута Србије у ЕУ уклоњена још једна препрека.

Рат светова или двоструки стандарди

2010-03-31T14:20:00.002+04:00

Ксенија Тошић, Тимур Блохин

Експлозије које су одјекнуле у Москви 29। марта у свету су биле примљене са негодовањем и жалошћу। Лидери већине земаља су сматрали за свој дуг да изразе подршку Русији। У извесном тренутку, као између осталог и у септембру 2001। године, после трагедије у Њујорку, појавио се осећај свеопште солидарности цивилизованог света у пружању отпора савременим варварима. Посебно јасно ово осећање се испољило после телефонског позива Барака Обаме Дмитрију Медведеву, када је амерички председник понудио свом руском колеги сарадњу у позивању на одговорност оних који су извршили ове терористичке акте. И чак се и НАТО замислио над тим да активизира заједничку, очигледно са Русијом, борбу против тероризма.

У томе је блеснуло нешто за нас познато – на јесен прошле године у главном граду Републике Српске Бањалуци политички филозоф Емил Влајки говорио је о надолазећем збијању редова у овкиру хришћанске цивилизације пред лицем нових претњи? Не посматрамо ли ми ову појаву?

Амерички политолог Хантингтон је у књизи „Сукоб цивилизација“ рекао да ће 21. столеће бити обележено сукобом хришћанске и исламске цивилизације. Изгледа да се та хантингтонова теза пуним темпом остварује. Према томе сасвим је нормално да је оно што је Америка предложила Русији нешто изузетно реално.

Ипак са радикално-филозофским погледом господина Влајкија не слаже се врховни муфтија Русије Талгат Таџудин. Са његове тачке гледишта терористички акт извршен у Москви...

...је чудовишан злочин и никакво прикривање исламским или религиозним принципима овде никако не може да постоји। Божија религија то осуђује.

И тако идеолошки сукоб остаје по страни. Да пренесемо у том случају западни предлог за сарадњу у строго практичну раван. Између осталог, војни аналитичар Мирослав Лазански је уверен...

Што се тиче само техничке могућности за помоћ то Русији не треба дакле Русија има све техничке могућности и ефективе да се супростави свакој врсти тероризма на просторима Русије па и шире।

Оно чиме би НАТО и западне земље могле да помогну Русији, то је пре свега да уваже захтеве Русије кад су у питању потернице за појединим екстремистама који су добили политички азил у неким западним земљама, пре свега у Великој Британији. Вероватно зато што су неке западне земље понудиле помоћ Русије, вероватно ту има и неке мале гриже савести.
Док год се не уједначе критерији шта је то тероризам, ко су терористи врло је тешко водити заједничку борбу против тероризма

Какав закључак се може извести из оног што су изнели наши саговорници? Нажалост, закључак о великом неповерењу које влада у савременом свету. И ту не треба ревидирати само критерујеме тероризма – критеријуми егзистенције су уз какав прилаз такође под великим питањем.

Судите по делима њиховим…

2010-03-24T17:50:00.001+04:00

Ксенија Тошић, Тимур Блохин

Пре 11 година, 24. марта 1999., почела је операција под лирским називом „Милосрдни анђео". Она је трајала тачно 78 дана. У међувремену НАТО-армада која је предузела преваспитавање Срба у духу хуманизма, демократије и човекољубља уз коришћење преко хиљаду авиона, лансирала је више од 10 хиљада крстарећих ракета и бацила 79 хиљада тона експлозива. Погинуло је 2,5 хиљаде цивила, укључујући 89-оро деце. Рањено је 12,5 хиљада лица. Срушено је 148 стамбених објеката, као и 62 моста, оштећено 300 школа, болница, државних установа и 176 културних споменика. Бомбардовање је довело и до озбиљног загађења животне средине.

Узгред речено, на Западу се до сада верује у званичну верзију, према којој је операција извршена да би се спречала хуманитарне катастрофе. А шта се мисли о томе код нас, у Русији?

Најшире гледиште изнела је историчар-балкансиста Ирина Рудњева.
Бомбардовање не само да је нанело озбиљну материјалну штету земљи, већ је задало и ударац односу Срба према свету - они су душевно сломљени и ма како се власти трудиле да учлане земљу у неку међународну организацију, биће, на жалост, потребно дуже време да се друштво опорави.

Унеолико слично, али оштрије мишљење изнео је Михаил Јамбајев, колега гђе Рудњеве.
У земљама подвргнутим агресији резултати су из године и годину све јаднији. Биће још јаднији ако на неки начин не интервенишу сасвим чаробне снаге: можда, ће земље-агресори бити приморане да почну да се баве својим унутрашњим пословима и да се повуку са Балканског полуострва.

Штавише, Михаил Јамбајев је сигуран да то још није крај...
Мишљења сам да ће кроз неколико година на Балкану испливати снаге које су довели Американци. Имам у виду терористичку мрежу која ће дестабилизовати Европу. Док Србија прави уступке, док пристаје на даље саморазарање, то се неће прекинути.

Колумниста издања Вадим Трухачов „Правда.ру" види не мање јадне резултате те операције.
Чудан је начин увођења демократије помоћу бомби. А резултат је црна рупа у центру Балкана под називом Косово којом, фактички, управљају бандитски кланови, где су спаљене десетине светиња са листе УНЕСК-а, где је дошло до етничког чишћења, само не Албанаца, већ Срба и осталог неалбанског становништва. Ето, то је, заправо, сав резултат.

Па ипак, одлучили смо да разјаснимо има ли барем неко у Русији ко види смисао у дотичној НАТО-операцији. Али чак и Илија Јашин, један од лидера либералног покрета „Солидарност", искрено сматра да је у питању грешка.
Мислим да је то била трагична грешка. По мом мишљењу, то је искомпликовало односе између РФ и САД, и то не на нивоу руководилаца држава, већ на друштвеном нивоу. Врло добро памтим како је почео пораст антиамеричких расположења: био сам ученик вишег разреда и првим баченим бомбама почео је пораст овог негативног односа, па митинзи поред амбасаде САД, и то уз моје учешће.

Уосталом, као доследан демократа западне оријентације, гн Јашин је сигуран да
Милошевићеву диктатуру нису збациле бомбе, нити Американци, већ сами Срби који су хтели његову оставку и који су то издејствовали. Када је НАТО бомбардовао Југославију рад са прозападних, проевропских позиција био је доста тежак, али радујем се што смо тај посао, ипак, обавили.

По мишљењу Леонида Радзиховског, још једног експерта либералне оријентације, има и других резултата бомбардовања.
Но, по мом мишљењу Алијанса је постигла оно што је хтела. Хтела је да прекине етничко чишћење на Косову - етничко чишћење је прекинуто. Друга је ствар што су на Косову локални Срби видели свога Бога. То је истина. И многи Срби су побегли оданде. Тро је такође истина. Е па, то је, заправо, резултат. Што се тиче мишљења да су Срби страшно увређени овим бомбардовањем, безрезервно се слажем са њим.

Заиста, Срби су већином увређени. Али покушали смо да вратимо разговор на колосек постављеног питања - који је задатак Алијанса имала? Тешко да је то било вређање Срба...
Најјаснији и, по нашем мишљењу, најтачнији одговор дао је експерт-балканиста Георгиј Енгелгарт.
Кроз 11 година видимо да је НАТО извршио основни задатак пред којим се налазио - југословенска држава више не постоји. Алијанса је постигла своју тоталну војну присутност на Косову и учврстила своју војну контролу на Западном Балкану. Што се тиче реалних, а не декларативних задатака, типа заштите људи, права човека и кретања региона путем напретка, они су остварени.

Тешко да се томе може нешто додати. Судите по делима њиховим...

Словеначка клопка: Косово или Европа?

2010-03-19T17:37:00.002+04:00

Ксенија Тошић, Тимур Блохин

Стиуација која је настала око неформалног самита балканских лидера у словеначком Брду код Крања почиње да личи на детективски сиже. Дан пре његовог почетка сви се питају да ли ће тамо допутовати председник Србије Борис Тадић или га неће бити, да ли ће самит почаствовати својим присуством главни гост - председник Европског савета Херман ван Ромпеј?

Све је, као и обично, почело прилично мирно. Премијери Словеније и Хрватске који су иницирали самит, замислили су да окупе балканске лидере на једном месту, како би их ђутуре представили руководству ЕУ - видите, сви су спремни, сви као један верни су идеји европске интеграције. Лепо, и што је најважније, свима од користи: инцијаторима би то био плус у дипломатску касицу, ЕУ повод да размисле не би ли било боље да приме све заједно и одједном, истим тим балканским лидерима прилика да се прикажу у најбољем светлу.

Али бечки бал није успео. Господа су заборавила на то да иза европског блеска српског председника може да се крије балканска непомирљивост. Она се и испољила: господин Тадић је одбио да седи за истим столом са представницима независног Косова. Организатори, и пре свега словеначки премијер Борут Пахор, покушали су да спасу ситуацију, предложивши да се окупе без титула: то је, наводно, господин Борис Тадић, то је госпођа Јадранка Косор, а овај момак је Хашим Тачи. Идеја није прошла. Постоји сумња да се то управо десило због укидања титула: ако председника Тадића од покушаја да ошамари премијера Тачија омете дипломатска етикеција, грађанину Тадићу ништа у томе не може да спречи. А ако га не ошамари, његови га код куће неће исправно разумети. Између осталог, то су само наша нагађања. А шта је било у ствари, решили смо да питамо стручњаке.

Директор београдског института за савремену историју Момчило Павловић сматра да...
...да су то велики притисци на председника Тадића. То зависи од тога какав ће се модус наћи. Наши суседи ако добро желе Србије пре свега требало би да мало више уважавају став Србије и да мало мање по налогу Америке подржавају такозвану Косовску независност. Србија не може да прихвати ставове суседа у том смислу да Србија треба да разговора са Косовом као независном државом. Тиха дипломатија невидљиво ради и ако се дође до неког прихватљивог става онда ће Тадић вероватно отићи у Словенију али сувише је мало времена.

Други наш саговорник, главни уредник издања Нова српска политичка мисао Ђорђе Вукадиновић изразио се категоричније:

Мислим да се председник Тадић на том састанку неће моћи појавити. Односно он ће се појавити само под оним условима које је срспка страна дефинисала још пре неколико месеци - учешће делегације Косова може да буде само под ознаком УНМИК-делегације. Све друго би значило симболичко признање независности Косова, макар индиректно. Што је за Београд неприхватљиво јер је председник Тадић рекао више пута да Србија неће признати Косово ни директно, ни индиректно. Директно признање се не тражи али се индиректно признање заправо тражи из Брисела и из Вашингтона и овакве ситуације у које се доводи Београд, где мора или да се одрекне свог учешћа у неким регионалним и међународним састанцима, или да прогута ту горку пилулу, у виду косовске делегације. Такве ситуације ће се понављати.

Кaо што видите, питање још није до краја решено. Између осталог, у прес-служби председника Тадића на њега су нам одговорили класично „Без коментара", што у датој ситуацији о многоме говори.

Занимљиво како се осећају организатори у датом тренутку? Непријатно. Јер под питањем је сада и долазак високог европског функционера ван Ромпеја. А ако њега не буде, коме све то треба? Између осталог, господин Пахор је сам крив, јер, како је приметио један од спрских Интернет-корисника, требало је сам да одлучи унапред да ли жели да види на самиту већи или мањи део Србије.

„Јер гдје је много мудрости, много је бриге..."

2010-03-06T08:23:00.001+04:00

Када је Србија доласком нове владе своју спољну политику угурала у лаконску формулу - И Косово, и Европа, код многих је то изазвало здраву скепсу. Што је и логично - борити се за повратак одцепљене аутономије, тежећи истовремено да се придружите онима који отворено иступају у подшку њене независности помало је чудно. Ипак, и МИП Србије, и председник, чак нересорни министри у један глас уверавали су јавност да нико у ЕУ не поставља Србији услов да призна независност Косова као својеврсну „чланарину" за ступање у ЕУ. Убеђеност првих лица државе чак код највећих евроспектика почела је да изазива сумњу - можда они знају нешто што ми не знамо?
Како се испоставило, знају. Знају да водеће земље Европе, које су признале Косово као државу, притискају и притискаће Србију, тражећи од ње „конструктивни" прилаз питању. И ево на какав начин. Прво лака паљба из малокалибарске пушке - амбасадор Немачке у Београду Волфрам Мас изјављује да „добра регионална сарадња у духу добрих међусуседских односа спада у предуслове за улазак у Европску унију, а за нас Косово јесте сусед Србије!. Затим у бој ступа тешка артиљерија: министар иностраних послова Француске изјављује у Приштини да ће „Косово и Србија једног дана бити у Европској унији као две независне државе". И, на крају, интерконтинентална ракета: из САД, истина, за сада још не на званичном нивоу, долази упозорење да „Србија није толико значајна да би имала право вета на развој и напредак других држава овог подручја". Не може бити јасније.

Све то, као што је и требало очекивати, завршило се скандалом. Српски министар иностраних послова Вук Јеремић, саслушавши „пријатељске" препоруке западних колега одговорио је свима у исти мах: „Они који заговарају то повезивање полазе од погрешне претпоставке да би Србија, уколико би била постављена пред избор Европа или Косово, изабрала Европу. То се не би догодило".

Ту би евроскептици могли да се обрадују и, узахнувши са олакшањем, да кажу - сада је све јасно, на првом месту је Косово, а тек после евроинтеграција!

Смета само чињеница да нема никакве гаранције да је министар изрекао државни став, већ своје лично мишљење. Зашто? Зато што унутар земље ово питање је било постављена на парламентарном нивоу - лоберал-демократе су затражиле од владе да прецизира - Да ли Јеремић тако мисли као приватно лице или ипак као државни званичник?

Време ће показати. Али посматрачи са противничког крила, да га назовемо патриотским, стичу утисак да је министар Јеремић једини такав у влади. Бар неко.

Јупитер се срди

2010-03-03T17:35:00.003+04:00

Скандал који је подигао француски министар иностраних послова на Косову својеврсна је потврда његове умешаности у по злу чувене догађаје које је штампа назвала „црна трансплантологија“. Да подсетимо да је на питање дописника Гласа Америке о његовој улози у причи око тога да су Албанци отимали људе како би им вадили органе, господин Кушнер реаговао некако превише бурно. Препоручивши новинару да се лечи, он је све који га сматрају умешаним у тај случај назвао „идиотима“ и „убицама“. Јупитер се очигледно срди, значи није у праву.

А све је почело као у бајци. Прво је Кушнер свратио у Београд, како би саопштио да, као прво, одлука Запада о Косову не подлеже ревидирању; као друго, Београд, читај - министар иностраних послова Вук Јеремић - мора да ублажи реторику о косовском питању; и, као треће, Србија мора да успостави „добросуседске“ односе са властима Косова, или ће чланство у ЕУ остати за њу само сан.

Испунивши програм минимум, министар се упутио ка штићеницима на Косво, што је такође лепо. Јер ако су у Београду били приморани да га ћутећи слушају, усиљено се при томе смешкајући, у Приштини му се сасвим искрено радују. А не би ни могло бити другачије, јер управо је Бернар Кушнер био шеф администрације УН за Косово у оном усијаном периоду од 1999. до 2001. године. Може се сматрати бабицом младе државе.

Ипак, десило се оно једино што је могло да помрачи ову у највишој мери пријатељску посету – нашао се храбриша који је потсетио на улогу дипломате у ствари далекој не само од дипломатије, већ и од елементарне етике. А тема „црне трансплантологије“ односи се управо на време апсолутне власти Бернара Кушнера у покрајини. Шта више, бивши тужилац хашког трибунала Карла дел Понте оптужила је Мисију УН за Косово, између осталог Бернара Кушнера, да су је они омели да истражи овај злочин. Није ли се управо зато појавио епитет „бивши“ у титули госпође дел Понте? Јер ако је Кушнер назвао „идиотом и убицом“ новинара који се усудио да му постави незгодно питање, страшно је замислити какве је речи на свој рачун могла да чује дел Понте, која је покушала да истражи тај мрачни случај.

Остаје нада да ће званични представник Савета Европе Дик Марти, познат по својој смелости још по истрази случаја о затворима ЦИА у Европи, а који сада истражује случај продаје органа, обратити пажњу на ову чудну реакцију господина Кушнера. Можда ће му то помоћи у истрази? Макар је јасно на коју адресу да се обрати.

Држава по холивудском сценарију. Шта после одјавне шпице?

2010-02-18T07:23:00.002+04:00

Читава прича подсећа на сценарио холивудског акционог филма. За почетак, поделили су зараћене балканске народе на добре и лоше момке, затим су уз коришћење најнапреднијих ПР технологија убедили "прогресивну" западну јавност да су лоши момци толико лоши да заслужују најозбиљнију казну, а добрим не би било згорег дати комад туђе земље ради искупљења, тако рећи, претрпљеног страдања. Даље је уследио убедљив видео низ карактеристичног, али разумно дистанцираног бичевања, у виду тромесечних бомбардовања, које је чувало браниоце слабих и угњетених од непосредног контакта са лошим српским момцима, и као финална сцена – свечано проглашење независности Косова, са алузијом да ова независност представља симбол више правде. На том месту на филму обично започиње одјавна шпица, а дирнута публика напушта салу.
У стварности све је много сложеније, јер управо на том месту живот и почиње. Од тренутка проглашења независности Косова прошле су две године. Право је време да поставимо питање: да ли је успела та иста независност? Да ли је полупризната спрпска аутономна покрајина постала држава?
За почетак одлучили смо да утврдимо како оцењују стање сами косовски Албанци. Дајемо реч посланику косовског парламента Сабрији Хамитију:

- После проглашења независности Косова био је усвојен устав, који је осигурао поштовање људских права. Практично у потпуности смо формирали систем важећих закона, сарађујемо са међународним економским организацијама, постигли смо да нашу независност призна 65 земаља. Мислимо да је најважније достигнуће после ове две године независности Косова – достизање невиђених размера стабилизације и мира у региону.
То је политичка компонента. А како живе људи на Косову?
- У таквој земљи као што је Косово, која се после рата нашла у разрушеном стању, потребно је још врло дуго радити у свим правцима, али већ сада постоји прогрес, на пример, у сфери социјалних услуга. За нас је приоритетан развој образовања – земљи су потребни стручњаци. Етиничке мањине на Косову се суочавају са истим проблемима као и сав народ Косова – то су проблеми незапослености, економски проблеми.
Да додамо уз речи косовског посланика мало статистике. Према подацима Светске банке, 45% становника Косова спада у сиромашне, за 15% њих се може рећи да су на ивици беде. Половина ставновника не може да нађе посао, они који га имају морају да се задовоље просечном зарадом од 230 евра. Уосталом, адвокатима косовске независности очигледно није до статистике. За њих је ова прича пре свега сведочанство победе у великој политичкој игри:
- Мислим да се Косово после проглашења независности успешно развија као држава, изјавио нам је Антон Панчев, софијски политиколог. Осим тога, нису се оправдале песимистичке прогнозе да ће Косово утонути у хаос. Може се рећи, несумњиво, да је Косово демократска држава и то доказује чињеница изградње националних институција брзим темпом.
Разуме се, има неколико озбиљних проблема – признаје бугарски политиколог. Интеграција Срба овде је на првом месту. Тако и економски развој и међународна изолација. Али мислим да ће они бити решени у скоријој будућности.
Зашто тада Русија, па и низ земаља ЕУ не поздраве рађање нове државе?
- Искрено говорећи, у Бугарској превладава мишљење да Русија прати принцип одбране совјих економских и политичких интереса, а идеологија православног и словенског братства не игра велику улогу у руској спољној политици. Иначе ми не можемо да објаснимо, на пример, признање независности Јужне Осетије од стране Москве. Уверен сам да ће Русија једном такође признати независност Косова.
Полазећи од каквих интереса Русија ће признати независност Косова? – питали смо ми.

-Мислим да ће се Русија једном врло успешно интегрисати у европске и евроатлантске структуре, рекао је господин Панчев.
Право је време да сазнамо какав је руски став. Косовска независност није успела у принципу – ова државност не поседује своје органе управе, економија као таква у покрајини такође не постоји. Ипак, квазидржаву Косово очекује добра будућност, сматра експерт слависта Ана Филимонова:
- Држава постоји вољом оних који су је створили, а од својих геостратешких планова ове међународне структуре не одступају, зато ће се економска помоћ Косову наставити, покрајини ће се пружати дипломатска подршка, свим силама ће јачати њихова позиција на међународној сцени, без обзира на то што Русија неће допустити ступање Косова у међународне организације.
Жалосна будућност очекује Србе пре свега на северу Косова, које власти Приштине и Међународна цивилна канцеларија сад покушавају да интегришу у остатак квазидржаве, каже Филимонова.
Други наш експерт за Балкан Георгиј Енгелгарт посебну пажњу је скренуо на безбеносну ситуацију у покрајини:
- Што се тиче албанских власти, вероватније чак не толико њих, колико међународних управљачких структура које стоје иза њих, заиста се може рећи да је заслуга мисије ЕУ и постепено одлазеће администрације УН у томе што је пошло за руком да се спрече случајеви масовног насиља против српског становништва за ове две године. Док Приштина не успостави потпуну контролу над територијом Косова, она је објективно заинтересована за максимално позитиван лик, али нико не може да гарантује колико ће се та тежња очувати после постизања циља. То рађа напетост и потенцијалну нестабилност у покрајини.
Наше истраживање би било непотпуно без мишљења српске стране. Српски аналитичар, главни уредних издања Нова српска политичка мисао Ђорђе Вукадиновић био је категоричан:
- О независности се наравно не може говорити с обзиром на чињеницу да је Косово у најбољем случају наглашаван протекторат Запада, односно НАТО-пакта. С једне стране. А у мало горем случају вероватно и нека врста, како бих рекао, територије под надзором организованих криминалних наркокланова, који територију Косова и Метохије, као и неке суседне земље, користе као важну базу и уточиште за транспорт кокаина са Истока на Запад.
Тако изгледа ситауција на Косову две године после проглашења његове независности. А шта ће бити сутра? Србија, уз благослов Генералне скупштине УН, предала је косовско питање Међународном суду правде. Можда ће судије успети да одреше гордијев чвор?
- Мислим да је тај процес пре формалан, мислим да ће одлука суда бити неутрална и да неће имати велики утицај на процес међународног признања косовске независности, изјавио нам је бугарски политиколог Антон Панчев.
Формалан или не, али процес тече. И Ђорђе Вукадиновић чак полаже у њега извесне наде.
- С обзиром на то да чак и та највиша међународно-правна институција није изузета и не може да се посматра ван политичког контекста, онда можда неће бити им тако јасна осуда сецесије. Али да ће подршка сецесије бити то, ја мислим, не рачунају чак ни у Приштини и Вашингтону. У том смислу нека надања, која почињу да напомињу председници такозване републике Косово, како ће после саопштења одлуке Међународног Суда Правде покренути неки нови таласи, ја мислим, од тога нема ништа. Наравно, није узорно очекивати да ће неке стране које су признале Косово повући своју одлуку. То је исто тако мало вероватно, може да се догоди у неком случају. Јер, кажем, већина тих признања јесу последице директног политичког и финансијског притиска САД и њихових саветника.
Као што видите, мишљења се разликују, али мало ко са сигурношћу може да каже да је експеримент стварања државе успео. Очигледно, холивудски сценарији не преносе се тако лако у стварност. Ипак, као у сваком холивудском филму, и овде постоји своја поука. Ево њене суштине: ако сте грађанин мале, неутралне и не превише богате земље, можете да уводите ред на својој територији само уз дозволу Беле куће. Иначе све може да се претвори у косовску сагу, где сценаристе не занима превише живот јунака после одјавне шпице. Јер у старту циљ је другачији: свет треба да зна ко је ту главни за поделу бомби и независности. Само Русија и Кина могу да не схватају на шта се алудира. Али то је већ сасвим друга прича.

Ксенија Тошић, Тимур Блохин

ПРАКТИЧНА ПСИХОЛОГИЈА

2010-02-12T22:58:00.002+04:00

Одкуд одједном овај нови талас разговора о ступању Србије у НАТО? Вероватно одговор треба потражити не у војно-поличкој, већ у сфери практичне психологије.
Ако се осврнемо уназад приметићемо да то није први натовски талас. Пробни балон пуштен је 9. јануара, када је министар одбране Драган Шутановац изјавио да "Србију нико не условљава да уђе у НАТО, али уколико желимо у Србији европске системе вредности, то подразумева и евроатлантски систем безбедности".
Реаговање јавности било је предвидљиво: група од 200 интелектуалаца написала је отворено писмо са захтевом да се ово питање решава на референдуму.
На то су заговорници идеје „Србију у НАТО“ и рачунали. Интелектуалце су са лаким подсмехом представили као паничаре — шта вам је људи, ем нас нико у НАТО не зове, ем тема уопште није на дневном реду. На тај начин је први удар друштвеног револта — онај најмоћнији – отишао у празно.
Затим је уследио други талас. Његов врхунац био је интервју амбасадора Русије у НАТО-у Дмитрија Ригозина „Блицу“, својеврсна провера реаговања Русије на могуће придруживање Србије алијанси. Јавности је на тај начин пласирана идеја да се ни Москва неће превише бунити, једино што више неће бранити Косово које и онако ником у Србији већ одавно не треба.
Трећи талас испровоцирале су околности – некако баш на време суседне земље — Румунија и Бугарска – изразиле су жељу да се придруже америчком антиракетном пројекту. Одмах су се појавиле публикације о томе како су „Руске ракете нанишаниле Балкан“, а то би требало да значи да Србија мора под хитно у НАТО јер других гаранција безбедности за њу нема. Уосталом, што се тиче „околности“ с почетка пасуса — ту има разлога за сумњу. Сасвим је могуће да су заговорници атлантске тезе једноставно били упућени у планове суседних земаља и једноставно их искористили за пласирање своје идеје.
Који је коначни циљ? Потпуна капитулација јавности пред атлантском будућношћу Србије. Народ се поетапно навикава на ту мисао, сваки нови талас конкретизује њене обрисе. Принцип телевизијске рекламе – ако свакога дана систематски будете људима приказивали коња, кроз одређено време моћи ћете да га шаљете на избор за мис света. Тако и идеја о Србији у НАТО-у треба за почетак да постане за Србе сасвим природна, а затим и пожељна. Принцип ради без грешеке.
Додаћу да је психологија масе најбоље позната… тачно, психолозима.
Уосталом, још има наде. Али и она је из неког ирационалног домена. „Ако неко треба да ме сатре у прах, не бих желео да то буду Руси“ — неки сличан коментар нашла сам уз текст на задату тему…

О НАТО-у, уценама и савести

2010-02-09T21:30:00.002+04:00

Последњих дана јавност Србије разматра питање ступања земље у НАТО и могућу реакцију на то давнашње савезника- Москве. Одакле је одјеном испливала ова тема? Замоли смо за одговор једног од главних њузмејкера на дату тему, амбасадора Русије у Београду Александра Конузина…
"Обратио сам пажњу да је последњих недеља у Србији започела широка дискусија поводом њеног чланства у НАТО-у. Да кажем отворено, није ми баш јасно зашто је управо сада започела ова дискусија. Стиче се утисак да неко намерно намеће јавност ову тему, како би је одвукао, вероватно, од насушнијих проблема са којима се Срби суочавају у животу".
Наша запажања подударају се за закључцима амбасадора. Ради се о томе што чак при површној анализи штампе пада у очи потпуно одсуство информационих повода за покретање теме могућег придруживања Србије Алијанси. Ако ћемо поштено, њу једноставно нико тамо не зове. Мада, треба се оградити – не зове отворено. Ипак, колеге из листа "Блиц", познатог по својим евроатлантским погледима, нису били лењи па су телефонирали амбасадору Русије при НАТО-у Дмитрију Рогозину да утврде како се Русија односи према оваквом догађају. Рогозин је са себи стојственом директношћу одговорио да ако Србија буде упорно тражила чланство у НАТО-у, мораће да одустане од Косова, после чега Русија може да ревидира свој став, као, уосталом и Шпанија, додао је стални представник у Русије у НАТО-у.
Не одлазећи далеко од управног говора господина Рогозина, колеге су истог тренутка назвале његову изјаву уценом, мада је, наводно, Србија за подршку у косовском питању дала Русији своју компанију НИС. Са дуговима, истина, али то већ није тема чланка. А тема је следећа – како да се што пре ослободимо руског покровитељства и придружимо се НАТО-у.
На питање "како", најбоље је одговорио наш данашњи саговорник, господин Конузин.
"Свака држава која ступа у НАТО треба да преузме на себе правне обавезе у оквиру тог савеза, и свака држава члан НАТО-а подчињава се заједничком ставу ове алијансе. Природно, Русија не може да ингорише такво стање ствари, тим пре што прилаз Алијансе питањима евроатлантске безбедности изазива забринутост Русије. У оквиру таквог прилаза према границама Русије се померају војне инфрастурктуре. То представља претњу по нашу безбедност, узимамо то у обзир у односима са државама које су чланице НАТО-а".
Господин амбасадор се изјаснио и на рачун уцене, пошто су ту тему одмах подигле неке невладине организације, које користе сваки погодан повод за саморекламу. И тако…
"Никакву уцену Русија у погледу Србије не врши. Слажем се да односи Србије и НАТО-а треба да се решавају у интересима српског народа и државе. Колико знам, већина Срба залаже се против ступања у ову војну организацију, уз то буквално ових дана министар иностраних послова Србије Вук Јеремић потврдио је у Минхену да Београд не намерава да се придружи војним савезима. Тако испада да ни народ, ни влада не разматрају данас питање придруживања НАТО-у. Испада, понављам, да данас неко вештачки покушава да наметне ово питање, а затим и да оптужи друге за непријатељски однос према Србији".
И, наравно, о односу Русије према могућем придруживању Србије НАТО-у…
"Са своје стране желим да кажем да сви одлично знају, и у Србији одлично знају, да је РФ против проширења НАТО-а, пошто то не доприноси јачању безбедности у Европи, крши принцип јединственог безбедног евроатлантског простора и ствара претњу по безбедност Русије. То је наш став, и ми рачунамо да су га пријатељи Русије уважвали и уважавају. Ако они донесу другу одлуку, ми ћемо са своје стране такође то узимати у обзир, градећи своју сопствену политику. И ми ћемо предузимати мере за осигурање безбедности грађана Русије".
Није тешко претпоставити да ће се у Србији наћи људи који ће речи амбасадора назвати не уценом, већ директном претњом. Али претња за иницијаторе читаве ове игре око НАТО-а не потиче из Русије, њој у великој мери није тако важно да ли је Србија, која се налази прилично далеко од њених граница, ступила у НАТО. Много већу претњу њиховом безбрижном боравку на власти представља народ. Сопствени народ, који још није заборавио ужасе бомбардовања 99. године, за разлику од они који су тада успели под разним изговорима негде да "преседе". На то ће их подсетити народ. А када их подсети, чак и невладине организације ће заборавити на Кремљ – реакција Русије може да се покаже најневинијом у предстојећем ланцу догађаја.

Сребреница - злочин нације?

2010-02-05T06:32:00.003+04:00

У нашу редакцију стигло је писмо са предлогом да се потпише позив председнику Србије Борису Тадићу и српском парламенту. Апел је насловљен: Не играјте се будућношћу своје земље. Суштина је проста – резолуција која осуђује злочине у време босанског рата у по несрећи чувеној Сребреници, коју председник нуди на усвајање парламенту, у свету може да буде примљена као признање одговорности Срба за геноцид.
Међу лицима која су већ потписала писмо са позивом пронашли смо позната имена. Пре свега, то је непосредни сведок већине догађаја из тог рата, италијански новинар и политички коментатор Микеле Алтамура, који нам је у октобру прошле године детаљно говорио како се формирало међународно јавно мњење са јединственим циљем – да се докаже злочиначка, ако не геноцидна суштина Срба.
Други наш добар познаник, који је више пута коментарисао у нашем програму правни аспект балканских ратова с краја прошлог века, теоретичар права Александар Мезјаев, такође се потписао под тим позвом. И ево зашто…

- Тешко ми је да кажем зашто Тадић иступа са таквом иницијативом. Србију, нажалост, руше не само спољне силе, већ и унутрашње, које су сада можда чак разорније. Уз то, тешко је рећи колико је то иницијатива самог Тадића. Сасвим је могуће да припада и другим круговима.
У датим услувима тешко је говорити о нечијој кривици. Ако се разматрају аргументи, ни о каквој кривици Србије не може бити ни говора, напротив, то што је суд користио отворено фалсификоване доказе, говори у ствари о супротном. А ко треба да сноси одговорност за догађаје у Сребреници још предстоји да се утврди.
Јер ни једна друга страна у конфликту не спрема се да призна своју кривицу. Очигледно некоме је потребно да Србија то учини сама, кад већ није пошло за руком да се докаже њена кривица помоћу судских процедура.
О томе да господин Мејзаев у свом ставу није усамљен, сведочи не само број познатих јавних и политичких посленика који су потписали писмо. На страницама београдске "Политике" развила се оштра полемика „за“ и „против“ резолуције о Сребреници. Познати аналитичар, главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић назвао је ову идеју "самоубиством са предумишљајем". А нама је изнео следеће закључке: ова резолуција цена је за доспевање на бели шенген и споразум са ЕУ о стабилизацији и асоцијацији.
- Тешко ми је да поверујем да би неко, политичар или влада, повлачили потезе који су у суштини контрапродуктивни и који у том неком политичком смислу значе пуцање у сопствену ногу. Када Србија чији су представници већ уназад годинама непрестано ишли по региону и извињавали се у име српског народа за све што се дешавало 90-их година, а да су ти гестови били слабо, мало или нимало праћени адекватним гестовима хрватских и бошњачких страна. Тај процес преузимања одговорности од стране Србије већ толико је одмакао да се већ западним, загребачким и сарајевским медијима уврежило једно мишлење да је отрпилике Србија један кривац.
Оваква иницијатива председника Тадића без обзира на мотиве који могу бити хумани и искрени, у суштини значи повлађивање таквом схватању, и што је још горе с позивањем на резолуцију европског парламента о Сребреници заправо на неки начин легитимизује се скандалозна интерпретација по којој је малтене то први највећи геноцид у Европи након Холокауста. Тако да српска власт добровољно преузима улогу нациста…
Било би неозбиљно не саслушати и другу страну. Зашто Србија треба да призна своју кривицуи зашто јавно, шта виш - законодавно, треба да се покаје? Одговор смо потражили код српских либерал-демократа, који одавно нуде да се раскине са „мрачном прошлошћу“ и да се започе нови европски живот. Дајемо реч Зорану Остојићу из Либерално-демократске странке.
- Ово је морална обавеза пред жртвама. Правне чинењице из пресуде Међународног суда правде и политичке декларације Европског парламента су за ЛДП нешто што морамо да прихватимо ако смо искрено посвећени европским интеграцијама.
Мислимо да је то прави пут. Ми морамо да се суочимо са оним што се дешавало 90-их година као друштво. Не мислим само на Србију, мислим и на Хрватску и Босну. То подстиче дијалог, помирење, а некажњени злочини, непризнавање злочина, само могу да створе нове злочине. С друге стране ми бисмо волели да су сви народи били спремни да осуде злочине почињене у њихово име. Тек онда стичеш право да друге прозиваш што нису то урадили. Ми мислимо да Србија треба да буде стварно лидер у региону, а овим се показује то лидерство, а не неким испразним речима.
И на крају мало личих посматрања. Прво од њих тиче се предлога да се потпише некакав апел, петиција и слични папири. Нажалост, наше искуство сведочи о томе да чак и потписивање документа којим се осуђују напади и убиства колега новинара, поједини политички посленици могу да искористе као потврду веше подршке политици коју воде.
Друго посматрање тиче се суштине самог спора. „Вођство“ или лидерство Србије у признавању сопствене кривице, које предлаже Зоран Остојић, треба ипак разматрати у контексту догађаја последње деценије. Ако се сетимо бомбардовања Југославије и отцепљења Косова, неће ли резолуција, која признаје кривицу Срба за злочине у Сребреници, бити својеврсна индулгенција за оба ова догађаја? Јер против народа, који је по сопственом признању извршио геноцид, допуштене су све санкције…

ОПРЕЗ, ПОЛИТИКА

2010-01-29T17:30:00.002+04:00

Српска политичка сцена одавно се већ ужелела неких нових лица. Преко две деценије меша се исти шпил, сем што понека шестица постане привремено краљ.
Кад одједном, засја на политичком небу нова звезда. Низ изјава које преплавише медије могу се тумачити као пуноправни политички програм. Програмски говор делује упечатљиво, посебан дојам остављају пре свега широки либерални потези на општој демократској позадини. Збуњује само чињеница да је овај виспрени политичар заправо свештено лице од неких 79 година и, донекле, занимање: ипак је у питању новоизабрани патријарх Српске православне цркве.
За оне који сумњају, сетимо се основних теза још увек кратког политичког пута патријарха Иринеја.
Дакле, о европским аспирацијама Србије. «Ми сматрамо да смо читавом својом историјом у Европи и сигурно желимо у ту заједницу породице народа. Ми ћемо пристати на све што не буде на штету и на уштрб нашег културно-историјског идентитета. Са надом да ће Европа поштовати наш идентитет и културу, и уважавати нашу православну веру“ - каже патријарх Иринеј.
О ступању Србије у НАТО. «То није само ствар Цркве, већ целог народа. Било би пожељно да се народ пита и ако буде договора и сагласности по том питању“.
О односима Цркве и државе. Подвукавши да ће Црква помагати државу у очувању Косова и Метохије, патријарх прецизира: „Ми смо једна целина и организам и требало би да помажемо једни друге“.
О болном косовском питању. „Ја се надам да ће бити довољно свести око нашег одласка у центар наше цркве и да ће браћа са Косова схватити да то није никаква провокација, већ да се тим свечаним чином само наставља древна традиција устоличења наших патријарха“ - каже Иринеј.
И, најзад, о посети римског папе Србији. Упитан о доласку папе Бенедикта XVI у Ниш 2013. године, Иринеј каже: „ Ја сам ових дана говорио на многим местима о Миланском едикту, па сам рекао да би то можда била прилика да се представници цркава врате на онај период кад је донет едикт, да се сусретну најљудскије, да се поразговарају, а онда камо среће да се то и настави, и да се оно што се у историји десило исправи. Да кренемо једним новим путем, хришћанским путем, али увек искрено, са жељом да будемо једна црква Христова, једно стадо Христово“.
На ову последњу тему одлучили смо да поразговарамо са представником Руске православне цркве. Јер зна се да папа римски у Русију још увек није позван...
- На Истоку и на Западу увек су примали блиско к срцу поделу цркава, рекао је у разговору са нама отац Филип, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Наша је обавеза да тражимо путеве за превазилажење разлога раскола и, ако Бог тако буде хтео, за уједињавање цркава. Ми смо спремни да тражимо, али нисмо спремни да се одрекнемо православља.
Наравно, дијалог треба водити, и Руска православна црква га води. У том дијалогу постоје компликације зато што, нажалост, данас идеја Уније, која одбацује могућност самог постојања православне еклезиологије остаје активна и ми знамо да су у Источноевропским земљама унијатске цркве данас у експанзији, да се шире у оним регионима где их никад раније није било. Ова експанзија изазива неразумевање у православним редовима зато што ми видимо дијалог са католичком Црквом у једном другом току.
Дакле, дијалог има своје тешкоће и ми смо спремни да о њима разговарамо. Ми смо спремни и да се позитивно односимо према иницијативи других православних Цркава, усмереној у том правцу. Најважније је да оне не воде одрицању од православља – рекао је отац Филип.
Ипак, има разлога за осећај да паства патријарха Иринеја неће имати разумевања за нке његове изјаве колико га има Руска црква.
Већ данас многи изражавају незадовољство поводом папске посете, сматрајући да је Ватикан истријски нанео много зла Србима. До дан данас остаје нерешено питање подршке Ватикана политици истребљења Срба у Хрватској за време Другог светског рата.
Неприхватање изазива и интонација патријарха у његовом покушају да објасни косовским Албанцима да интронизација у Пећкој патријаршији није провокација, већ је само данак православним традицијама. И то на рођеној, српској земљи!
Па и тако активна подршка српским властима у њиховој тежњи да придруже Србију Европској унији изазива недоумицу код православне јавности која се већином одликује здравим скептицизмом у том погледу.
Али мене лично збуњује једна сасвим друга ствар. Када су ме посетиоци блога замолили да прокоментаришем изјаве новог патријарха у први мах сам помислила да је то неочекивана молба - ипак патријарх није политичар. А за оне који верују што Богу, што људима важи да је он изабран Божијом вољом, односно апостолским жребом, те је на тај начин ова кандидатура изнад сваке сумње. Сем тога, мени је било крајње непријатно да слушам све оне разговоре како свака странка у Србији има свог „кандидата“ у трци за патријаршијски престо. Чинило ми се некако далеко од морала све ово мешање Цркве и политике. Тако је било све до оног тренутка када ми је сам господин Иринеј одрешио руке ставивши јавности до знања да га политика и тек како занима.
Шта ћете, ако је то воља Божија да на смену светом старцу Павлу дође жив човек, преокупиран овоземаљским проблемима и нтересовањима – значи тако нам је суђено.

ЧИЈИ ЈЕ КОЊ?

2010-01-27T16:54:00.001+04:00

Српска штампа пуна је ових дана контрадикторних наслова. Ево неких од њих: „Порука Београду – или ЕУ или српска Митровица“; „Кандидатура Србије замрзнута до јуна“; „Моратинос и Јеремић: ЕУ не стоји иза Фејтовог плана“... И сви су ови наслови резултат мучног покушаја српских новинара да реше још један ребус, од оних које бриселска бирократија тако радо задаје Србији.
Да наведем полазне податке, илити услове задатка: специјални представник ЕУ на Косову Питер Фејт, истовремено и шеф Међународне цивилне канцеларије у покрајини, изнео је ових дана план интеграције севера Косова у албански систем. Сем тога, своју идеју господин Фејт је пропратио захтевом за међународну заједницу да уцени Србију европским интеграцијама не би ли Београд добровољно пристао на поменути план.
Револтирани Срби су први пут након више година наступили солидарно, изјавивши нешто попут - Фејт неће проћи. Али има индиција да на овом плану нису радили само давнашњи савезници Питер Фејт и Хашим Тачи. Прича се како су међу ауторима још и пет западних амбасадора у Приштини. Ако је то истина, онда пресуда непокорном срспком северу само што није ступила на снагу.
Шеф српске дипломатије Вук Јеремић коју се тих дана затекао у Бриселу, па још и у друштву европских челника,покушао је да прецизира – а ко заправо стоји за Фејтовог плана и како то може да се одрази на европске аспирације Србије?
Одговор би у Русији превели као – „нит' сам ја ја, нит' је коњ мој“. Шеф шпанске дипломатије – а управо је Шпанија, која не признаје независност Косова и која је покушала да убрза интеграцију Србије у унију, тренутно на њеном челу – приморан је био да саопшти јавности да господин Фејт у овом случају наступа у другој својој улози. Односно, управо сада Фејт говори у име Међународне цивилне канцеларије - својеврсног клуба љубитеља независног Косова - и Европска унија за његове речи и дела не одговара.
Српски медији, као уосталом и сам Јеремић, остали су задовољни. Кренула су победничка саопштења - „Фејтова стратегија није план ЕУ“; „ЕУ не стоји иза Фејтовог плана“ и слично.
Ови извештаји некако су гурнули у сенку резултате посете министра. Неутешне, треба признати. Дакле, убрзање интеграционих процеса као и пре условљено је хапшењем хашких оптуженика Младића и Хаџића. Главни тужилац Хашког трибунала, од којег наводно зависи благонаклоност Европе, поново је изјавио да нема доказа како ова двојица нису у Србији. А немачки амбасадор у Београду потсетио је да је пут за Европу „трка на дуге стазе“. Све свему, сваки пут када Србији треба напоменути да има још понеки услов за придруживање цивилизованом свету, из шешира се извлаче две познате фигуре.
Јеремића је заправо дочекао хладан туш, што је посебно непријатно у светлу децембарских успеха на европском правцу. Ако томе додамо неколико крајње болних за Србију догађаја последњих недеља - успостављање дипломатских односа између Подгорице и Приштине, избацивање са Косова министра Богдановића и заузимање српских канцеларија у општини Штрпце - јасно је да захтеви Фејта ипак на нечем почивају.
Базирају се, пре свега, на јасно израженој намери водећих земаља ЕУ да доведу случај Косово до логичког краја – потпуне капитулације Србије пред реалношћу, која и јесте независност њене јужне покрајине. А што се тиче оних земаља-чланица уније које из неких својих територијалних разлога овај став не деле, са њима иста прича - кад су већ пристале да у њихово име говори један од најактивнијих лобиста косовске независности Питер Фејт, онда ће се и са косовском државношћу кад тад помирити. Уосталом као и Србија, која се већ помирила са чињеницом да њени министри и грађани не могу ни гробље да обиђу без дозволе албанске администрације.
Жао ми је у целој причи господина Моратиноса који је искрено желео да помогне свом српском колеги. Није му успело. Што не чуди – постоји сумња да чак ни Шпанију нико ништа неће пита у овом конкретном случају.

ПРОМАЈА

2010-01-20T16:12:00.001+04:00

Одлазећи председник Хрватске Степан Месић одлучио је да пред крај мандата громогласно залупи вратима. И у том циљу помиловао је познатог широм Балкана злочинца који се прославио убијајући српску децу. То је чин за сваку осуду и жаљење – отприлике тако је одреаговао председник суседне Србије.
Сусдржаност реаговања изазвала је код Месића жељу да залупи вратима још једном, и он се упутио у Приштину. Није лоше испало – полупризната држава воли госте, посебно оне који обећавају да ће подпомоћи у питању ширења међународног признања Косова. И Месићу су поверовали, без обзира на предстојећу оставку која, признаћете, донекле ограничава његове могућности на том пољу. Али, није се за љубав Албанаца борио Месић – он је жудео за признањем Београда, за његовом што оштријом реакцијом.
А када је поново није добио, господин Месић је одлучио да призове у помоћ духове рата. Разумно проценивши да Београд у његовом садашњем европеизираном издању није баш онај град одакле треба очекивати некакво оштро реаговање, одлазећи председник Хрватске поново се окренуо босанским Србима, рачунајући да га бар ови опасни момци неће изневерити. И ту је залупио вратима трећи пут, изајвивши да би он – Месић – послао војску да премијер Републике Српске распише референдум о отцепљењу.
Наравно, све ове изјаве и акције више говоре о неком Месићевом унутрашњем проблему са Србима, али од силног лупања вратима ствара се промаја. Промаја која може и за разбукта понеку тињајућу ватру, још неутихлу након великог балканског пожара с краја прошлог века. Помињање војне нтервенције, чак и када то чини безмало почасни пензионер, у тим крајевима је ризична ствар. А поготово не треба дирати оне Србе што живе у Републици Српској – могу и да врате. Како? Лако. Довољно је да организују у Босни и трећи ентитет – хрватски. И шта ће онда њихова матица да ради? Да шаље војску да брани целовитот Босне? Да ратује са својима, правдајући то чињеницом да је гарант Дејтонског споразума?
Ипак, надајмо се да ће промаја коју је направио Месић пред одлазак остати у историји пре као пример стања у које може да западне човек приморан дуго да крије своја истинска осећања. Представљајући се свету као борац против сваке врсте национализма – што после Туђмана и није било тако тешко – господин Месић био је приморан да дуге године потискује у себи здрави хрватски национализам. И најзад, схвативши да ће му ускоро бити затворен пут на већину релевантних трибина, одлазећи председник одлучио је да пред крај пусти мало души на вољу. Може му се, јер све проблеме које Месић сада гомила решаваће неки сасвим други људи.

СУМЊИВИ САВЕЗИ И СУВИШНА КАЈАЊА

2010-01-12T16:30:00.001+04:00

Не дајући земљи да дође себи од успеха на европском правцу, власти Србије су одлучиле да потегну болна за нацију питања. Што је у принципу сасвим разумљиво – кад се већ европске аспирације нису испоставиле сасвим узалудним, можда је време и за придруживање НАТО-у? Тим пре што је управо сада, када је Европа учинила пар корака у сурет Србији, настало право време да се јавност потсети да се пут за Европску унију лакше крчи преко Северноатланског савеза. И, сем тога, треба некако доказати да су српске парије достојне елитног старосветског друштва. А то је најлакше учинити ступивши на пут покајања.
Од њега, од покајања, и да почнемо. Председник Тадић изнео је иницијативу да Народна скупштина Србије донесе резолуцију којом се осуђује злочин у Сребреници. Покајање то је увек добро: кажу да чисти душу. А још кажу да без покајања не пуштају у европски рај. Има, истина, једна нијанса – чепркање по свежим ранама увек привлачи лешинаре, посебно на Балкану. Једини начин да се призна злочин, а да се тиме не призове још пар комшијских тужби, све са оптужбом за геноцид, то је да се организуе масовно и свестрано покајање. Кајање свих и истовремено. А то је, како сведочи историја, немогуће у принципу. Ако сумњате, потражите покајничке исказе оних који су са свом озбиљношћу у Другом светском рату спроводили политику истребељења Срба, Јевреја и Цигана у Хрватској...
Да пређемо на ону другу тему, која је већ изазвала реаговање српских интелектуалаца. Њих преко две стотине проценили су да имају обавезу да се обрате јавности и потсете власт на неутрални статус Србије. Крик очаја може се укратко формулисати као „Не у НАТО без питања!“. А питати се има народ.
Овај талас испровоцирао је министар одбране Драган Шутановац, који је ових дана изјавио да „уколико желимо у Србији европске системе вредности, то подразумева и евроатлантски систем безбедности“. Интересантна је чињеница да министар свој став објашњава искључиво економском исплативошћу ступања у НАТО. То, као, није његова идеја. Поразговарајте са привредницима, они сигурно знају да ће цене некретенина одмах троструко скочити скупа са кредитним рејтингом Србије. О трошковима преоружавања, који прате придруживање Алијанси - ни речи.
Уосталом, најзанимљивији је ипак део разговора везан за евентуално реаговање Русије на такав потез. „Не видим да Русија има проблем са Бугарском која је у НАТО-у... видим и да је Хрватску, чланицу НАТО-а, посетио Владимир Путин“, приметио је министар. А у целини, Шутановац сматра „да свима који су пријатељски настројени према Србији не може да смета уколико Србија жели да се развија у позитивном правцу“. У северно-атлантском, значи.
Добро. Министар је иначе заборавио да напомене да прва лица наше државе чак и са Американцима разговарају у сасвим пријатељском маниру, о европским доајенима да и не говорим. Ипак, једва да ће Србија успети да очува привилеговане односе са Русијом, ако се уврсти ред обичних евро-атланских земаља, таквих, каква је, рецимо, Румунија. Чак ће јој и Путин можда доћи у посету, ако напипа неки заједнички интерес. Пословни.
Али наши минери који су током целе прошле године чистили Србију од натовских пројектила сигурно то не би разумели. Као што неће разумети ни они који су дочекивали авијацију Алијансе носећи мајице са метама. И то пре свега неких десетак година.
Па и сами натовци неће баш најбоље разумети ову намеру. Наравно, обрадоваће се неочекиваном савезнику, али тешко да ће му у скорије време поверовати. Јер ако је земља доскора гласно проглашавала војну неутралност, викала о НАТО-окупацији Космета, вадила из земље бомбе, кунући успут Русију што јој није на време испоручила С-300, а данас трампи идеју за кредитни рејтинг - то, признаћете, и није нека база за успостављање поверљивих односа. Додуше, може да јој се поверити почасна улога добављача топовског меса за авганистанско ратиште. Срби, ако ништа друго, умеју да ратују.
Ипак, министар Шутановац јесте донекле у праву. Од ступања Србије у НАТО заиста ће профитирати добар број пословних људи. Углавном оних што су од политике направили исплативи приватни бизнис.

СУД ИСТОРИЈЕ

2010-01-04T20:07:00.001+04:00

Јака жеља Хрватске да добије званични статус жртве оне балканске кланице с краја двадесетог века довела ју је тамо где тако интензивно позива Србију – на суд. Земље су размениле тужбе за геноцид. Сада своју реч треба да каже Међународни суд правде.
Пикантност ситуацији придаје чињеница да се Иво Јосиповић, највероватнији будући председник Хрватске, заглављене између два изборна круга, поноси својим учешћем у писању тужбе против Србије. Није га тешко разумети – за сваког правника прави је изазов да докаже да је баш Хрватска жртва геноцида, поготово ако се сетимо да је Срба пред почетак распада Југославије у суседној братској републици било око 600 хиљада, а остало негде око 150 до 200 хиљада, у зависности од извора података.
Није могао да оћути ни председник у одласку Степан Месић. Када је сазнао да Србија подноси контра тужбу пожурио је да изјави како српска тужба за геноцид нема никакве шансе јер никада нога хрватког војника није крочила на територију Србије. Занимљиво. Пратећи ову логику може се рећи да није било ни геноцида јеврејског народа јер немачки војници до сада нису примећени на територији Изарела.
Заправо ни Хрватска, ни Србија ништа у Међународном суду правде неће доказати. Суд је јако подигао ниво када је донео одлуку да се на Балкану геноцидом има сматрати само случај Сребреница. Чак ни Босна и Херцеговина, која већ добрих петнаестак година успешно експлоатише имиџ жртве, није успела да овај статус и званично добије на суду.
Експерти углас тврде да је узајамна размена тужби бесмислена ствар. Углавном се позивају на босански неуспех, али апелују и на Европску унију, куда би хтеле да ступе све земље региона, док бескрајна тужакања не потврђују њихову спремност да се придруже цивилизованој европској елити.
Ја се са тим ставом не слажем. Нова генерација Хрвата појма нема о томе да је политика истребљивања Срба, Јевреја и Цигана – апсолутно званична политика њихове државе у првом наврату, у време Другог светског рата – била сасвим успешно реализована деведесетих година XX века. Задатак из Другог светског рата – трећину Срба покрстити, трећину протерати, а трећину побити - крајем века је успешно решен. Срећом, углавном на рачун протеривања.
И ако у току судске расправе бар десети део ових података исплива на површину, Хрватима ће то бити само од корити. Јер то што се Хрватска након рата нашла у редовима победника само је горка историјска шала. А сада им се чак и то учинило недољним – пожелели су да се представе још и као жртве. Надајмо се да ће их суд бар мало отрезнити. Ако не, поново нам преостаје само да апелујемо на суд историје.

ГОДИНА ВУКА

2009-12-31T15:57:00.003+04:00

2009. према источном календару сматра се годином Бика. Међутим у Србији она је прошла у знаку једне сасвим друге зверке - Вука. Вука Јеремића, дипломца Кембриџа и магистра са Харварда, једног од најмлађих шефова дипломатије у свету – интересантно, има ли још негде 35-годишњих министара? – човека, чија се популарност може поредити са популарношћу председника земље. Уосталом, непопуларност у одређеним круговимаисто тако. Због њега - Јеремића – чак је парафразирана пословица. „Наше умиљато јагње зове се Вук“ – кажу у Србији.
Узгред, о пословици – тешко да би ико сем Јеремића успео да реализује фантастичну идеју о четири светска ослонца Србије. Међутим, принцип нестабилне спољнополитичке хоклице – зачудо - ради. Ни једна земља у свету – сем, можда, Авганистана, али то је сасвим друга прича - не може да се похвали тако израженом пажњом моћника према својој маленкости. Само у 2009. Србију су обишли председник Русије и потпредседник САД. Пекинг је пристао да ову малу и далеку земљу назове својим стратешким партнером. Европске политичаре не треба ни помињати – они су се у Београду већ одавно одомаћили. А и како би другачије, кад већ планирају да пусте Србију у своју породицу. То се, уосталом, такође може укњижити као Јеремићев успех.
Са друге стране, време личног успона Вука Јеремића неће бити запамћено само по томе што Срби сада могу да путују у Европу без виза, већ и по томе што у своју јужну покрајину не могу да доспеју ни са њима, ни без њих. Али чак и у овом на први поглед безнадном проблему Јеремић је успео нешто да постигне – у дискусије око легимности проглашења независности Косова увучен је цео свет. Какву ће одлуку донети Међународни суд правде за сада се не зна, али је чињеница да су се позваним да изнесу своје мишљење осетили сви који мисле да и од њих зависи судбина света. Шта више, Јеремић се у покушају да некако обузда пораст броја земаља спремних да признају Косово кретао планетом у режиму ватрогасне бригаде. Новинари су отровно примећивали да министар тренутно брани територијалну целовитост Србије негде у близини Афричког рога. Међутим, ефекат није изостао - пред почетак расправе у Међународном суду правде резултат је још увек био у корист Србије, и још увек негде око 3 према 1. Ако узмемо у обзир да је своје емисаре на исте адресе, али у супротном циљу, слала и Бела кућа, поређење Јеремића са библијским Давидом намеће се само од себе.
Истина, има тренутака када млади и насмејани министар оправдава своје име. Дешавало се да су из редова западне дипломатије стизале поруке да би Јеремића требало некако обуздати јер свима дели лекције и делује као најугроженији Србин. Ништа зато, прошло време, гуњђање је некако утихнуло, а Јеремић је доказао да тежњу да се пошто-пото ступи у унију не мора пратити понижавајуће пристајање на принудну експропријацију дела територије. Мада, ако ћемо поштено, мени ова идеја - и Косово, и Европа - делује некако шизофренично. Али, кад се већ нашао човек спреман да споји ове супротно усмерене политичке линије - можемо му само пожелети срећу. И овом жељом допуњујемо честитку за Нову годину. Годину Тигра, кажу. А да ли ће проћи под тим, или под неким сасвим другим знаком сазнаћемо тек по њеном истеку.

КРАТАК ЛАНАЦ

2009-12-24T07:34:00.002+04:00

Србија се, дакле, не обазирући се на душебрижничке савете неких европских политичара, ипак одлучила да преда захтев за кандидатуру за чланство у ЕУ. И то је добра вест. Без обзира што многи кажу да је предаја захтева само етапа не путу за пуноправно чланство, само њено превладавање потрајало неких дестак година.
Цена је, богами, такође поприлична – 44 од 46 осумњичених за ратне злочине Срба било је оптремљено за Хаг. Поред тога, неки сумљају да је у пакетни аранжман ушло проглашење независности Косова и статут Војводине.
Уосталом, питање цене данас не стоји првом месту — сва ова дешавања већ су остала иза нас и не изазивају превелику пажњу јавности. Аналитичаре данас више занима друг ствар – шта ли се то тако пресудно десило у недрима уније да су се на Србију одједном просули сви ови евро-поклони? Од укидања виза па све до прихватања њеног захтева за кандидатуру.
Мишљења се исказују различита. Међу верзијама помињу се, рецимо, покушај Брисела да удаљи Београд од Москве, као и награда за појачање аутономије Војводине.
Ипак, мени се чини да разлози могу бити другачије природе. Као прво, у мају, након посете потпредседника САД Џоа Бајдена Балкану, Вашингтон је најзад дао сигнал и однос према Србији одмах је постао некако топлији. Као друго, ускоро напушта свој положај комесар ЕУ за проширење Оли Рен и он треба некако да реферише о обављеном раду. И треће – Србијом у својству чланице ЕУ далеко је лакше управљати. Јер, како год окренеш, унутар ове организације сви се мање више придржавају исте линије. А проблем Косова пре или касније мора да се реши — не може се оставити црна рупа насред континента. А кад је већ тако, онда Србију, непредвидљиву и склону побунама, треба држати на кратком ланцу. Добро, нек буде ланчићу. Лепом, декорисаном златним звездицама на плавој подлози.

ТАКО И ДО БЕЛИХ МЕДВЕДА МОЖЕ ДА СЕ ДОГУРА

2009-12-21T14:55:00.001+04:00

„И, Боже Вас сачувај, не читајте пре ручка совјетске новине“ – овај савет јунака Булгакова, професора Преображенског, први ми је пао на памет након упознавања са још једним ремек делом српског новинарства, објављењим ових дана у „Прессу“.
Морам да читам из службених разлога, и читам свашта. Али ову колумну било је немогуће не приметити. Међу друштвено-политичким темама, каратеристичним за колумнисте издања, њен се наслов некако сувише издвајао, неком лирском димензијом, ваљда – „Зашто кажеш љубав, а мислиш на секс“. Испоставило се, све иста прича – о Русији.
О томе како понеки српски политичари „само што нису заплакали од страха и поштовања према 163 центиметара високом историчару из Кремља“, који, иначе, није историчар, већ је правник. И о томе, како је Медведев обећао милијарду долара, а кредит дали у износу од 200 милиона. А у закључку, Русијо ми те волимо – на лошем руском – а ти нас... Класична гадост, достојна једног таблоида.
Ипак, не могу да прођем поред и да не приметим. И не зато што један момак, чим његово име почну људи да заборављају, проспе помије по Русији, схватајући да ће се друштво, подељено на русофиле и русофобе, обавезно купити на ту причу. Већ зато што међу коментарима читалаца има таквих да постаје јасно – нит'људи шта знају о кредиту, нит' о самој Русији. Страшно.
Да почнем онда од кредита. Као што је и требало очекивати, Русија се, издвајући паре за кредитирање Србије, подвргла разноразној и веома креативној критици. Некоме је мало, а неком скупо. И што да се онда не обратимо ММФ-у?
Па да пробамо причу да анализирамо. Ових 200 милиона треба да се употребе за крпљење рупа у буџету. ММФ-у исто тако можете да се обратите, и он вас највероватније неће одбити. Али, за разлику од Русије, Фонд ће сам да вас „пријатељски“ посаветује где и како да те паре употребите, коме да дате, а коме, богами, и да одузмете. Речју, заједно са парама Србија добија и активно мешање у унутрашње послове. Шта ћете, то су вам правила игре.
Сад да видимо шта је са оних осталих обећаних 800 милиона. Око њих - предвиђених за реализацију инфраструктурних пројеката – још се воде преговори. Односно, прецизира се списак радова и могућност учешча руских компанија у њиховом извођењу.
Да пређемо на коментаре уз текст. Неко је у покушају да „опере“ Русију невешто поменуо косовско питање, које са парама нема ама баш никакве везе. Али то је нормално – чим се помене Русија тема текста се некао губи под теретом многобројних „за“ и „против“. Дакле, неколико људи, одговарајући на коментар о косовском питању, без трунке сумње изјављују какао је Русија дала Чеченију, па што не би и Косово!?!
Коме дала? Кад је дала? И где су то прочитали? Не знам, вероватно код оваквих колумниста као што је овај из „Пресса“.
Треба ли демантовати овакве глупости? Вероватно не треба. Али обратићу пажњу на то да је Русија заиста допустила један озбиљан пропуст. Ради се о присутству Русије у локалним медијима и на медијском тржишту Србије. Јер овакве идеје цветају тамо где је информативни простор непопуњен. А изградња конструкција, попут ове чеченско-кредитне, дирекно нас води до верзије о леглима белих медведа на Црвеном тргу Москве. Има о чему да се размисли.

Отворени пут за Европу или зачарани круг?

2009-12-17T17:01:00.002+04:00

ОТВОРЕНИ ПУТ ЗА ЕВРОПУ ИЛИ ЗАЧАРАНИ КРУГ?
Холандија је укинула последњу препреку на путу европских интеграција Србије - јављају руске агенције. Јуче је у Београду потписан међувладин меморандум о узајамном разумевању. Овај документ претпоставља подршку напора Србије за извршавање обавеза, везаних за чланство у Европској унији.
Значи ли ти да је пут за велику Европу отворен?
Волела бих да поверујем у то, јер само у име великог циља могу се прогутати речи којима је шеф холандске дипломатије Максим Ферхаген пропратио овај чин. Након преговора са својим српским колегом Јеремићем Ферхаген је рекао: „Честитао сам министру Јеремићу на напорима које Србија улаже у сарадњи с трибуналом. То се чини не да би се задовољила Холандија, лично ја или Европа: Србија мора довести сарадњу са Трибуналом до краја због себе саме”.
Заправо министру Јеремићу треба према резултатима године исплатити повећани бонус. Не због тога што је најзад одблокиран Прелазни трговински споразум који Србија једнострано испуњава још од септембра 2008. Нити због тога што је Европска унија коначно признала право Срба – коренито европског народа – на кретање сопственим континентом без визних препрека. Па чак ни због Ферхагенове „чврсте вере“ у европску будућност Србије. Бонус је Јеремић заслужио за испољено анђеоско стрпљење. Јер морало га пуно нерава коштати да истрпи добре савете сваки пут када би неком од његових саговорника пало на памет да потсети Србију како би за њено добро било боље да призна и преузме на себе кривицу за све.
Узгред, Ферхаген као и раније потсећа да ће коначна одлука његове земље зависити од оцене коју сарадњи Београда са трибуналом да главни тужилац Серж Бранмерц. А сам Брамерц је успео ових дана да усред Београда изјави како нема доказа да Младић није у Србији.
Ето тако – зачарани круг. И Србија још више пута може да се пусти том кружном путањом ако буде нечије зле воље. Тако да ако неко чује моју идеју око бонуса за Јеремића – треба пожурити. Јер шта ће за пар месеци да кажу поменути вршитељи српске судбине знају само они сами.

НИ КОСОВО, НИ ЕВРОПА

2009-12-08T14:04:00.001+04:00

Овај децембар актуелна власт у Србији дуго ће памтити. Не само да се земља нашла у центру светске пажње због размарања легитимности проглашења независности Косова у Међународном суду правде, него је још и Европска унија учинила два велика корака у сусрет Београду. Брисел је наговорио најзад Холандију да одблокира Прелазни споразум Србије са Европском унијом, што је дошло као пријатна допуна недавном решењу о укидању виза за грађане земље.
Шта испада – да је парола „И Европа, и Косово“ почела да поприма неке реалне обрисе? Не баш сасвим. Као прво, укидање виза може се сматрати местимичним – грађане који живе на Космету, независно од националности, ова одлука не дотиче. На тај начин, Србија се прихватајући ову непристојну понуду одрекла дела суверенитета. А као друго, Максим Ферхаген, шеф холандске дипломатије и зли геније савремене Србије, овако је прокоментарисао деблокаду Прелазног трговинског споразума: „Договорили смо се да размотримо питање ратификације ССП-а за шест месеци после наредног извештаја Брамерца. Надам се да ће Ратко Младић и Горан Хаџић у међувремену бити изручени у Схевенинген, што би свакако био најбољи доказ сарадње“. Речју, деблокада Прелазног трговинског споразума је једно, а ратификација Споразума о стабилизацији и придруживању нешто сасвим друго. „Али ако се то не догоди, а тужилац Брамерц закључи у свом наредном извештају да је Србија учинила све што може у том периоду, ко сам ја да се не сложим с тим“, додао је Ферхаген. Зашто имам осећај да је ове речи пропратио језуитским осмехом?
Када нека давнашња обећања почињу да се испуњавају овако једно за другим, увек се запитам – шта би то требало да значи? Када је у питању Србија, одговора могу бити само два - или се ближе избори, или неком нешто од Србије треба. Избори, наизглед, нису на дневном реду, тим пре што је власт већ чула звоно за узбуну у самом свом срцу, на Вождовцу, где је победу однела опозиција. Све у свему, није баш најбоље време за изборе, може и да се изгуби.
А значи, преостаје друга варијанта – неком нешто од Србије треба. Шта? Највероватније је опет у питању исто то Косово, јер интерграција Србије у Европску унију без једног њеног солидног дела, па још и потенцијално експлозивног, делује као доста компликован процес. А пошто Албанце који настањују Косово не можете тек тако да вратите назад у Србију, изгледа да неко сматра да ће лакше бити да се Београд наговори да успостави какве-такве односе са Приштином, па да се целокупна одговорност за „случај Косово“ мирне савести пребаци на Брисел. Тим пре што САД данас и без својих балканских пулена имају море проблема.

О КОМШИЈАМА, СУДОВИМА И КРАВАМА

2009-12-07T15:00:00.002+04:00

На наступ бугарског представника у Међународном суду правде, шеф српске делегације одреаговао је веома емотивно – „По ко зна који пут у историји, наводно пријатељски настројена Бугарска забила је Србији нож у леђа“.
Затим се појавила вест да је Србија предложила Црној Гори да не успоставља дипломатске односе са Косовом до окончања рада Међународног суда правде. Одговор црногорског МИП-а могао се унапред предвидети - успостављање дипломатских односа са Косовом досад није обављено "само због техничких разлога", односно зато што Приштина није била спремна за то. Шта ћете кад је став свемоћног и изгледа вечног црногорског премјера Ђукановића јасан и беспоговоран: „Више пута сам српским пријатељима говорио да није рационално да настављају битке који су изгубили њихови претходници“.
А у понедељак је на суду подршку Косову изразила још и Хрватска. Позиција, коју је већ одавно изразио председник Месић звучи као искрена жеља да се Србија „декосовизује“ – као, за Србију, па и за регион, било би добро „када питање Косова не би било алфа и омега политике Србије, односно када та политика не би била на најбољем путу да постане заробљеник косовскога питања“.
Али то је само прича, јер су на делу Хрвати заправо вежбали – не заборавимо да се у истом том судском органу разматра тужба Хрватске против Србије. Смешно, али Хрвати, који су из своје земље једноставно протерали све оне Србе које нису успели да побију, сасвим озбиљно мисле да су управо Срби тамо код њих починили геноцид. Уосталом, ако суд правде призна законитост проглашења независности Косова, што не би и српски геноцид у Хрватској? На исто вам дође.
Ипак, мислим да Србија не треба да са толико бола реагује на комшијске ножеве у леђа. Нису те мете комшије цртале, само су им дозволили да се мало играју ножевима.
А то што су дојучерашња браћа сва као један стала на страну Приштине – па то је нормално. Нама овде у Русији тај проблем је познат - колико година је већ прошло од пада Берлинског зида, колико од распада Совјетског Савеза, а у суседним земљама локални политичари још увек граде каријере на борби са духовима. Као, Русија угрожава нашу независност и државност. То вам је судбина народа-ујединитеља – они вам после дођу као дежурни кривци за све недаће новокомпонованих држава.
А нама, па и Србима, нек буде наук – немојте на силу правити победнике од оних који су губили ратове, немојте око себе да ширите братство и јединство у које нико осим вас не верује. Јер после та браћа знају и да уједу. Понекад болно.
Боље да мислимо о нечем лепом. Рецимо о томе како је Латинска Америка листом стала на српску страну. Или о томе да Кина је напокон напустила своју традиционалну политику немешања. Па чак и о томе да ће сутра Русија рећи своју реч. И најзад о томе, да суд неће моћи тек тако да игнорише мишљење већине грађана наше планете, који насељавају поменуте земље.
А комшије? Ма шта комшије, није ли на баш на Балкану једна од омиљених узречица -„да комшији цркне крава“?

СУДЊИ ДАН. ПОЧЕТАК...

2009-12-01T15:53:00.002+04:00

У уторак је почело трагање за одговором на питање Генералне скупштине УН - „Да ли је једногласно проглашење независности од стране привремених институција на Косову у складу с међународним правом?". А у суштини почиње ход по мукама: 15 судија Међународног суда правде треба да разјасне свету, да ли је сецесија оправдана као таква. Пандорина кутија је одшкринута... Јер одлуку суда не прате само Срби и Албанци, повећану пажњу она изазива још код стотинак мањих и већих народа који такође теже свом „вековном циљу“ – независности.
На овом суду се очекује први чеони судар титана – Русије и САД. Нису се сретали по судским инстанцама пуне 54 године. Битка је најављена за 8. децембар – захваљујући неком мистичном сплету околности Москва и Вашингтон бране своје ставове истог дана.
Први пут у историји своје мишљење на суду изнеће и Кина. Пекинг, срећом, у друштву Бразила, Аргентине, Шпаније, Азербејџана, Венецуеле и још реда земаља, игра на нашој страни. Американцима помажу давнашњи „пријатељи“ Србије, попут Велике Британије, Немачке, Хрватске и Албаније, као и нови „обожаваоци“ – Холандија и Финска. Изгледа да је дошло време да се уџбеници из историје мало освеже...
Интересантна је подела и међу судијама: осам од њих делегирале су земље које признају независност Косова. Симболично је и то што је последњи попунио овај списак Нови Зеланд, и то сасвим недавно - 9. новембра. А то значи да се рад на повећању броја присталица независног Косова води паметно – у овом тренутку не потенцира се бројност, већ квалитет присталица косовске државности. А ако још неко од њих има и судију у главном суду наше планете... јасно је , зар не?
„Наших“, односно оних који се попут Русије не слажу са насилним черечењем суверених држава, међу судијама има мање – њих шесторица.
Став сомалског судије остаје загонетка – Сомалија се убраја у земље које се по датом питању нису изјасниле, на седници Генералне скупштине у окотобру прошле године представници Сомалије нису присутствовали, али је један од њених највећих проблема управо склоност ка множењу разноразних Сомалиленда, Пунтленда, Јубаленда и сл.
Београд је, уосталом, уверен да да су сви правни аргументи на његовој страни. А пошто суд и јесте правна инстанца, онда ће се и његова одлука базирати на праву, а не на националној припадности судија. Дај Боже...
Истовреме, Приштина се са једне стране ослања на наводне жртве „крвавог Милошевићевог режима“, док са друге апелује на чињеницу да је већ пола света признало Косово као државу, тако да је већ касно да се пришива назад за Србију.
Узгред, овај други аргумент у нашем циничном свету пре ће донети неке резултате. Логика је ту једноставна – ако после проглашења независности Косова није почела пандемија идентичних одлука по свету, онда ни његова правна легализација не би требало да изазове већу штету.
Ипак, једна је ствар отети део од пребијене и преморене Србије, а сасвим друга отети закониту територију једне Кине или Шпаније – без војне интервенције то не би прошло.
Али, ако највиша судска инстанца у свету аминује такве акције, онда ће сепаратисти надаље добијати пуноправне државе на тацни – цивилизовано, тихо и мирно, не пљујући крв по прашини и не уврћући се од пројектила. Довољан ће бити добар адвокат за вођење поступка о независности у судници.
Тако да судије имају добру тему за размишљање - од њихове одлуке зависи будућа политичка карта света. И биће добро ако не буду тражили одговор на питање - ко вам се више свиђа, Срби или Албанци? – већ на оно које реално стоји пред њима – да ли ће свет након ваше одлуке остати овакав какав је, несавршен, али мање-више стабилан, или већ можемо да почнемо са прекрајањем, па да га поново преспојимо у некој пачворк техници.

РАТ СВЕТОВА ИЛИ КУЋА НА РАСКРСНИЦИ

2009-11-30T12:55:00.004+04:00

Дискутовати о судбини држава често је продуктивно, колико и покушаји пресказивања судбине појединца. Мада, наизглед, постоје социолошке анкете, референдуми, избори на крају крајева - све те демократске процедуре позване да дају мање више јасну слику могућег развоја догађаја. Али све ове методе постају некако беспомоћне када је рећ о Босни, земљи на раскрсници светова...
Уосталом, нека о томе говоре наши саговорници. Свакоме од њих поставили смо исто питање – има ли будућност Босна и Херцеговина, држава створена у далеком Дејтону, скројена по савременом западном моделу, где је „политкоректност“ одавно потиснула историјско наслеђе и генетско сећање.
Став најближи европском виђењу, као што се и могло очекивати, изнео је Момчило Павловић, директор београдског Института за савремену историју, редовни професор Универзитета у Бања Луци. Дакле...
Тошич: Има ли ова држава БиХ будућност?
Павловић: То зависи од народа који творе БиХ, односно од суверене воље сва три народа.
Тошић: Сва три? Али два имају нешто што би се могло назвати својом државом, а рецимо Хрвати немају...
Павловић: Као што је Босна квазидржава, тако су и ентитети квази то су државе на инфузији. Будућност је вероватно у ширим интеграцијама. Југославија је могла да помири те супротности, а сада се очекује да Европа то уради. Али да не подржава један националозам на рачун другог, да не намеће решења једнима на рачун других и да не ставра проблем на следећи начин – да не почне да неке форсира, а друге стопира.
Са доста оптимизма, али као и професор Павловић, уз неке ограде, сагледава будућност Босне и Херцеговине Бранислав Лолић, председник Српског народног савеза.
Лолић: Мислим да што се тиче Босне и Херцеговине, она има будућност само уколико се сва три народа који у њој живе договоре и ако је сви прихвате као своју земљу - а прихватиће је уколико имају интерес да буду у њој.
Доктор Лолић додаје да су на данашњи дан Босном и Херцеговином можда највише задовољни управо Срби пошто имају Републику Српску. Међутим други наш саговорник, адвокат Огњен Тадић, потпредседник Српске демократске странке и полсаник Народне Скупштине РС, сматра да светла будућност очекује неке друге делове ове компликоване земље.
Тадић: Федерација има конкретан интерес и питање је само у којој мери га препознаје да постане одвојена од БиХ. Он је пре свега базиран на чињеници да би то била прва држава на европском простору која би по дефиницији имала у себи исламску компоненту. Сарајево у том случају може да очекује да у року од десетак година од дана када би прогласила самосталност постане нови Дубаји, и то Дубаји у Европи. Ниједан други део БиХ не може имати тако светлу перспективу, поготово у економском и социјалном погледу, па чак и ниједан европски део, а да то зависи само од једне политичке одлуке веома просте и за коју код већине грађана другог ентитета постоји подршка.
Без обзира на разлику у ставовима, до сада изнете прогнозе звуче мање-више оптимистички. Међутим, Слободан Наградић, потпредседник Партије демократског прогреса смтра да неће све бити баш тако једноставно и безболно.
Наградић: Шта ће с нама бити до пошљетка – нико то не зна. И у томе јесте чар живота,а ли истовремено и трагика, како се узме. Нико нема готову формулу или неко написано решење. Биће како одлуче историјски меандри, или на српском – криваје. Биће овде једна мања Палестина. Не географски. Али ће сукоби ипак бити присутни, можда мањег интензитета. Инциденти, провокације...
Тошић: Ако вас добро разумем, биће рата?
Наградић: Па неће то бити рат. Питање је шта је то рат. Рат није само ако није мир. Мора бити нешто више. Рат мора неко објавити, морају бити јасно дефенисане ратујуће стране... Али ће бити сукоба. Биће онога што ови теоретичари модерних ратова зову сукоби ниског интензитета. Наговоре се навијачи овог или оног клуба, у то се убаци још неки снајпериста домаће или стране провенијенције и то тако крене...
После ових мрачних прогноза прави је тренутак да разговарамо са филозофом. Тим пре што филозофска мисао несумњиво има шире видике од политичке. Дакле, политички филозоф Емил Влајки о будућности... свих нас.
Тошић: Како би изгледало праведно решење по вама?
Влајки: Ко зна шта је праведно решење у историјском смислу те речи. То је велико, дубоко филозофско питање. Због тога што је на једном приземном нивоу и Русија, и Србија, и Босна и Херцеговина, и ко год хоћете – то је ипак Европа, европска цивилизација, европски дух. И то све скупа треба да буде уједињено. Мени се чини у једној мало широј перспективи да ће доћи до уједињења хришћанства у односу на неке друге нехришћанске цивилизације које постају сувише претеће.
Тошић: Шта ми можемо томе да супротставимо?
Влајки: Хришћани ће схватити оно што сам малочас рекао, а то је да се ипак треба ујединити према овим осталим цивилизацијама и да ће доћи до једне антанте, доћи ће до једног споразума између хришћанских праваца. Мислим да је то процес који ће мало потрајати, али ја сам уверен да то иде у том правцу.
А у међувремену, док још траје процес уједињења хришћанских земаља, да ли вам је постало јасније каква судбина очекује Босну и Херцеговину? Мени није. Али, ако савремени политичари, аналитичари па чак и филозофи не могу да даје конкретан одговор, можда га треба потражити међу књижевницима?
Па да цитирам разговор двојице чувених писаца, нобеловца Иве Андрића и Добрице Ћосића, познатог и по свом политичком ангажману.
"У Босни вам је сада, Добрице, оно што је покојни Калај сневао, а није као дипломата смео да изговори. У Босни побеђује Бошњаштво. Старо, а младо. И нека да Бог да моја нога више никад не крочи преко Дрине...". Тако је говорио Иво Андрић, човек који је прославио Босну у свету снагом свога талента. И оно што је најважније, овај развор догодио се још за живота Јосипа Броза, у она мирна времена, када, наизглед, ништа није наговештавало предстојећу трагедију...

ГОЛ УТЕХЕ У ИЗГУБЉЕНОЈ УТАКМИЦИ

2009-11-24T15:56:00.003+04:00

У понедељак су председник Србије Борис Тадић и министар одбране Драган Шутановац свечано отворили војну базу „Југ“. Њена је особеност у томе што се налази у потенцијалном жариштусукоба, у близини Бујановца, где локални Албанци периодично позивају да се понови пут њихове косовске сабраће.
У том контексту речи председника - „сви који желе стабилност и мир у региону, најбоље могуће међунационалне односе у просперитетној и развијеној Србији, данас су задовољни“ - одишу лаком иронијом.
Уосталом, то је иронија пораженог, који је случајно, у последњим тренуцима већ изгубљене утакмице, успео да закуца противнику гол утехе. Изградња војне базе у крајевима којима не само што предсказују придруживање Косову, већ им и активно - али не и јавно - у томе помажу, делује охрабрујуће само на први поглед. Зашто?
Као прво, зато што је се у непосредној близини, на већ отргнутом од Србије Косову налази америчка база Бондстил, која заузима површину од три хиљаде хектара. „Југ“ се скромно разместио на 35 истих.
Као друго, на отварању базе крај Бујановца, још једном је дата већ традиционална, али због тога ништа мање противречна изјава о томе да Србија неће одустати од целовитости и чланства у ЕУ. У чему се састоји та противречност?
Да не буде да потенцирам сопствени став, па и ради чистоте експеримента, позваћу се на мишљење човека који сам себе карактерише на следећи начин: “Ја нисам верник, поготово нисам православац, а нисам ни Србин“.
Дакле, политички филозоф Емил Влајки: „Борис Тадић који предводи ову такозвану проевропску коалицију, он је практично отписао Косово и са својим практичним деловањем чини све да се Косово афирмише као независна држава. Могу они причати шта год хоће јавно, али према ономе шта раде... Он има неку фикцију у глави да уколико да Косово да ће га примити у Европу. Може да се слика са том својом фикцијом – никад неће Србија као таква ући у Европу. Оно што се сада ради од Србије, то је да се она још више раскомада. Све иде у том правцу“.
Неко ће рећи - радикално. Могуће, у оном делу где се за све смртне грехове оптужује само Тадић. Јер, признаћете, ипак је преузео ризик и лично отворио базу „Југ“. Али што се тиче односа Европске уније...
Такође у понедељак, можда чак и истовремено са Тадићевим гурањем у исту врећу Косова и уније, известилац Европског парламента поздравио је своје колеге у Скупштини Србије на... албанском језику. „Зар се у Србији не говори албански језик?!“ – зачудио се Јелко Кацин на питање зашто је тако поступио. Искрено да кажем, ако се у речима Тадића и чула лака иронија, у овом Кациновом потезу очитава се редак политички цинизам.
Дакле, на молбу да прокоментарише став спских званичника да Србија никад неће признати Косово, Кацин одговара: „Не бих никога да увредим, али прво и основно правило политике је - никад не реци никад!“. Сем тога, он потсећа да Косово има пуно право на заступнике у Европском парламенту, па можда и свог комесара, док Србији истовремено поручује да не жури са подношењем кандидатуре за чланство у Европској унији. Очигледно, док не сруши берлински зид у својој глави – то је исто нешто сажето из његових изјава.
Све је чини се јасно - или Косово, или Европа. Или, што је још вероватније, ни једно, ни друго. Изгледа да некоме више одговара да држи Србију у неком недефинисаном стању – лакше је за управљање.
Па ипак, ово са базом је добра ствар. Кардинално се наравно ништа не мења, ал' ипак прија помисао да је Србија још сачувала пар зуба. Тек онако, за сваки случај.

БЕЗ ИНТРИГЕ, ЧИСТА ПОЛИТИКА

2009-11-20T16:02:00.001+04:00

Доста озбиљан одјек у српској штампи изазвао је позив „Јединствене Русије“ на свој конгрес у Санкт-Петербургу упућен двојици српских опозиционих вођа – председницима Демократске странке Србије и Српске напредне странке. Како су отровно приметили новинари, Николић и Коштуница лете различитим летовима и неће заједно наступати, али би управо у Русији могли да наставе разговоре о опозиционој сарадњи.
Али то је само једна од постојећих интрига. Другу рађа питање – ако Јединствена Русија, на челу са суперполураним у Србији Владимиром Путином, потенцира српску опозицију, није ли то знак хлађења односа са владајућом алијансом социјалиста и демократа?
Да почнемо од главне тезе. Русија, пуштајући Србију у своје енергетске пројекте од општег европског значаја, има не само право већ и обавезу да одржава односе са свим мање-више значајним политичким снагама те земље. Тим пре, разматрајући могућност издвајања кредита од милијарду долара Србији, Москва мора да зна и оне који би евентуално могли да одговарају за повратак тих средстава.
А сад детаљније. Тешко да ће тако озбиљна држава као што је Русија да се бави уједињавањем српске опозиције, поготово не у оквиру поменутог конгреса. Да унапред ограничим инсинуације на ову тему, потсетићу да су у Санкт-Петербург позвани представници преко 30 страних делегација. На званичном сајту Јединствене Русије можете прочитати да је „по окончању форума планирано потписивање споразума о сарадњи Сверуске политичке партије Јединствена Русија са страним партнерима“. Треба ли наглашавати да су српске странке ту у положају „једних од...“. Па и цајтнот, наравно. Чак и да постоји таква жеља, организовати за један дан озбиљан опозициони покрет, па још и у туђој земљи - то не може чак ни Путин. Али зато може да се организује међустраначка сарадња, што је један сасвим реалан и достојан циљ. Као што видите, ни мистике, ни интриге.
А сада друго спорно питање. Зашто Томислав Николић и Војислав Коштуница, а не Ивица Дачић и Борис Тадић? Као прво, Дачић у пару са нашим министром за ванредне ситуације Сергејем Шојгуом стоји на челу мешовите руско-српске међувладине комије - учесталости и резултативности њихових сусрета могу да позавиде љубавни парови. Што се тиче представника Демократске странке, њихов тесан контакт са руским званичницима условљен је стратешким карактером односа између наших земаља. Једноставније речено – ниједан ниво међустаначких односа не може да се мери са контактима на председничком нивоу.
Али све то не укида омиљену новинарску игру – нађи или смисли теорију завере, или како то рекоше колеге из листа „Данас“ - “Русија у Србији седи на две столице“. Смешно. Јер, истини за вољу, потрага за руском интригом у земљи о којој се прича да су јој владу састављали локални тајкуни у спрези са западним амбасадорима делује помало глупо.

ГЛАСАЧКИ ЛИСТИЋИ КАО ЛАКМУС ПАПИР

2009-11-18T16:20:00.002+04:00

O чему сведоче одржани у недељу косовски избори?
Министар за Косово и Метохију у Влади Србије Горан Богдановић тврди да „нелегитимни избори нису успели“, док Стејт Департмент напротив поздравља успешно одржавање избора. И ко је ту у праву?
Тешко је рећи. Али Стејт Департмент, нажалост, има више повода за оптимизам. Прилично висока излазност Срба, за коју државни секретар у већ поменутом министарству каже је нешто што ни у сну није могао очекивати, наводи на мисао да је у питању неуспех плоитике званичног Београда.
Уосталом, тешко је кривити министра, његове помоћнике или државног секретара. Околности су такве да на Косово сви они могу да дођу само као приватна лица, пожељно у возилу са затамњеним стаклима и са фалш таблицама. Проничући тајно на територију за коју би по опису радног места требали да сносе одговорност они – признаћете – сасвим основано губе део ауторитета код локаних грађана. Могли би наравно да траже званичну дозволу од власти у Приштини, али то се слабо уклапа у политику одрицања њене легитимности. А једино средство за повећање нивоа поверења косовских Срба према званичном Београду – новац за решавање њихових најелементарнијих, чак екзистенцијалних проблема – у ова кризна времена све теже је наћи. Зато се и догодило да су апел Србије да се не учествује у нелегитимним изборима чули само у оним крајевима где се осећа територијална и што је још важније економска близина матице – на северу, док су они које је зла судбина затекла у центру Косова или на југу почели помало да гледају на другу страну. Да их осуди због тога може само онај ко није видео како ти људи живе. Ми јесмо.
А још су ови избори послужили као прави лакмус за откривање главне невоље српске политике према Космету. У питању је потпуна беспомоћност на терену у чудном споју са гласним и декларативним изјавама о томе како „Србија никада неће признати Косово“ које се чују на свим међународним раскрсницама. Више и не изазива чуђење што о косовском проблему све чешће говори министар спољних послова. Куда то води види се по већ одржаним изборима. Овим темпом излазност на следећим може прећи и границу од 50%.
Узгред, о конфузности односа српске јавности према косметском питању говоре чак и наслови у неким водећим српским штампаним издањима. Навешћу пример: „Срби изгубили две, а добили три општине“ пише „Политика“ заборављајући да изборе у организацији косовских Албанаца Србија не признаје. Смешно, али у истом издању дан касније министар за Косово и Метохију потсећа да су за Београд представници косовских Срба и даље они који су изабрани 11. маја 2008. године.
Срећом, представници Срба са Космета боље се разумеју у ситуацију од колега новинара. Председник општине Штрпце, где је – ако је веровати изборној комисији Косова – преко 30% Срба изашло на недељне изборе, потврдио је у разговору за „Глас Русије“ да локални органи самоуправљања, изабрани 2008. године, настављају са радом.
„И ми ћемо то да наставимо да радимо и даље – каже Звонко Михајловић – без обзира на то какав ће даљи развој ситуације да буде што се тиче ових за нас паралелних структура које желе да стварају органи из Приштине. На њих се нећемо превише обазирати. Ми ћемо нормално, у складу са законом, наставити да радимо свој посао, без обзира што су намере Приштине такве да угасе српске институције. Они хоће да прекину институционалну везу између Срба са Космета и републике Србије и да тиме лакше етнички очисте Косово и Метохију. У првој фази хоће да угасе локалне општинске органе, а у другој хоће да преузму и просвету, и здравство, и да приватизују наше туристичке капацитете, да нам преотму територију и да за неки извесни период протерају све Србе из Штрпца. Ми тај проблем препознајемо и ми ћемо се томе супротставити. Жао ми је што држава Србија није више укључена око целе ове приче и не улаже веће напоре“ – каже Михајловић.
То заправо само потврђује све што је раније речено о улози „државе Србије“. Преостаје нам да пожелимо господину Михајловићу срећу. С обзиром на околоности, требаће му. Београд ничим, изузев декларација, не може да помогне, док Приштина на све могуће начине покушава да узме општину под контролу, укључујући ту и покушаје приватних лица да откупе територију.
Уосталом, господин Михајловић има рецепт и за ту ситуацију. “Искористио бих ову прилику“ – каже председник општине Штрпце – „и упутио апел Руској Федерацији да буде присутнија на Косову и Метохији. Понудио бих им да дођу и да погледају овде у Штрпцу и на Брезовици какве ми потенцијале имамо - мислим пре свега на ски центар Брезовица – и да се евентуално појаве као купци тог туристичког центра, па да тако завршимо посао који ће бити у интересу Срба и њиховог опстанка на простору Косова и Метохије“.
Ми смо апел пренели. Али тешко да Русија може да реши проблем са којим чак ни Београд не зна шта да ради.

КРАЈ ОВОЗЕМАЉСКОГ ПУТА...

2009-11-16T15:07:00.001+04:00

Кажу да Господ највећим искушењима подвргава оне које највише воли. Ако је тако, онда је сина свог, светог патријарха Српске православне цркве Павла волео неком посебном љубављу...
Пред крај Другог светског рата, спасавајући дете из вода Дрине будући се патријарх озбиљно разболео. Доктори му одредили три месеца највише, али му је Бог сачувао живот. Сачувао га је да буде сведок борбе комуниста против цркве, крвавих ратова с краја двадесетог века, распада земље, великих злочина, издаје, погибије невиних, повлачења своје пастве са Косова, из Хрватске и Босне, рушења храмова и најзад раскола у своме дому – у Српској православној цркви...
Рођен на туђој земљи, тада Аустро-угарској монархији, одрастао је као сироче, у младости прогнаник, увек слабог здравља – зато је кажу и био послат да се школује – Павле је био редак пример премоћи силе духа над слабошћу тела. Проживео је свој овоземаљски живот онако како је другима саветовао – „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује“.
О њему су говорили да је последњи живи светац на овој земљи. О њему кажу да ће бити заступник Срба на небу. Понеки, попут епископа шабачког Лаврентија, чак поручују да смрт патријарха Павла „није велика жалост јер је патријарх целога живота тежио Богу“.
Могуће да је са црквеног гледишта уважени епископ у праву, али смрт патријарха ипак је за народ трагичан догађај. И не ради се ту толико о губитку духовног пастира. Јер како рече председник земље – „постоје људи који самим чином свог постојања повезују читав народ“. Да ли ће се такви наћи после Павла тешко је рећи...
Ипак, и после смрти патријарх ће остати у људским срцима. И можда ће управо крај његовог овоземаљског пута помоћи да се у њима утврди главна мисао, идеја водиља и можда морални тестамент патријарха Павла: „Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди”.

Нека му је вечна слава

2009-11-15T22:20:00.004+04:00

Шта рећи... Нека му је лака земља, колико јуче последњем свецу на нашој грешној земљи...

КАКО ДА УРЕДИМО БОСНУ? ПАРАДОКСАЛНА ВЕРЗИЈА АДВОКАТА У ПОЛИТИЦИ

2009-11-11T15:26:00.003+04:00

Босна и Херцеговина... О овој земљи сами њени грађани кажу да има најкомпликованије државно уређење у свету. И заиста, два ентитета - Република Српска и Муслиманско-хрватска федерација, посебан дисктрикт Брчко, кантони као територијалне јединице и уза све то три конститутивна народа.
Са ким, ако не са правником, водити разговор на ову тему? Тако смо и поступили. Наш саговорник је Огњен Тадић, адвокат Потпредседник Српске демократске странке, посланик у Народној Скупштини Републике Српске. Тако смо и почели разговор.
Тошић: Ви сте политичар...
Огњен Тадић: Ја сам адвокат који се бави политиком
Тошић: Како је то спојиво, у ствари?
Огњен Тадић: Закон допушта
...и након овог краћег представљања, прешли смо на главну тему нашег разговора. Кључно питање, пре сбвега за правника: да ли је Република Српска посебна држава унутар Босне и Херцеговине, или је, ипак њен саставни део? Дакле...
Огњен Тадић: Нити је РС одвојена држава, нити је део БиХ већ је Босна и Херцеговина састављена од два ентитета - Републике Српске и Федерације БиХ.
Тошић: А зашто не од три? По мојој процени, гледано издалека, Хрвати би исто требали имати неки свој ентитет, и они су нација...
Огњен Тадић: По мојој процени, свашта би се требало дешавати. Али постоји Вашингтонски мировни споразум, којим је направљена федерација и постоји Дејтонски мировни споразум којим је направљена БиХ.
Тошић: Је ли то најбоље решење, тај Дејтонски мировни споразум?
Огњен Тадић: До сад нисмо ништа боље чули.
...лака иронија, која се да приметити у овим речима указивала је на то да је рано за предају и да свој одговор на суштинско питање – зашто Босна и Херцеговина слабо функционише као држава – Огњен Тадић има...
Огњен Тадић: Разлози због којих не функционише БиХ немају везе са њеним уставним уређењем, него су у непосредној вези са неповерењем које постоји у овој земљи због веома лошег историјског искуства. Сасвим је свеједно да ли је она унитарна земља, потпуно централизована или сложена у крајњем облику - и даље ће ту да живе Срби, Хрвати и Муслимани, који уколико не буду веровали једни другима неће им држава функционисати.
Тошић: А не верују?
Огњен Тадић: Очигледно не
Тошић: Али чекајте, прошло је неких 14, 15 година од рата. Ако до сад не верују, значи ли то да нема шансе да поверују?
Огњен Тадић: Ма то је само један од ратова из наше историје. Прошло је много више година од неких других ратова, од неких битака, од неких освајања... Време је овде релативна ствар и није у непосредној вези са начином живота.
...да сам писац на овој филозофској сентенци требало би да завшим - тешко да је неко у стању да да прецизнију одредницу необичном колориту који одликује ове просторе у срцу Балкана. Ипак, новинарски део душе тражио је прецизнији одговор на питање – куда даље? Дакле, замислите да сте колико сутра премијер Републике Српске – јер ви сте ипак политичар – шта би сте понудили: одвајање од Федерације, пријатељско раздруживање или...?
Огњен Тадић: Па не знам, да ли пријатељско, или какво, али мислим да је овде пренаглашено питање жеље грађана РС да РС постане самостална. Мислим да је много снажнија воља у Федерацији да Федерација буде одвојена од БиХ јет то за њу носи конкретну корист и конкретан квалитет.
Тошић: За Федерацију? Зашто? Шта они од тога имају?
Огњен Тадић: Федерација има конкретан интерес и питање је само у којој мери га препознаје да постане одвојена од БиХ. Он је прије свега базиран на чињеници да би то била прва држава на европском простору која би по дефиницији имала у себи исламску компоненту. Сарајево у том случају може да очекује да у року од десетак година од дана када би прогласило самосталност постане нови Дубаји, и то Дубаји у Европи. Ниједан други део БиХ не може имати тако светлу перспективу, поготово у економском и социјалном погледу, па чак и ниједан евроспки део, а да то зависи само од једне политичке одлуке веома просте и за коју код већине грађана другог ентитета постоји подршка.
... не знам, може ли се ишта додати овим речима. Занимљиво је можда чути шта на ову тему мисле у Сарајеву. Уосталом, то би била већ сасвим друга прича. А мени остаје само да додам да ово није цео наш разговор са Потпредседником СДС Огњеном Тадићем. Пратите наш босански циклус и чућете још доста занимљивих, понекад парадоксалних ставова наших саговорника из Републике Српске.

РЂА

2009-11-09T16:07:00.001+04:00

Минулог викенда претрпео је пораз чак и мој евроскпетицизам – постало је очигледно да је ступање у Европску унију можда једина шанса за очување Србије у њеним садашњим и овако доста размивеним границама. Могуће, ако Београд стигне да пре потпуне дезинтеграције земље ускочи у европски воз, да се Војводина неће толико упињати да побегне из српског загрљаја. Јер, наизглед, где више има да бежи - свуда наоколо све сама Европа.
Наравно, реч је о нацрту Статута Војводине који ће се наћи на дневном реду Скупштине Србије већ 16. новембра. Недељу дана за расправу је пука формалност. Већ се зна да ће овај документ подржати најмање 143 посланика.
Не може се рећи да ће Статут бити усвојен у оном виду како су га зацртали борци за слободу Војводине од Србије. Карактеристичан је у том смислу коментар главног социјалисте земље Ивице Дачића који је и унео својим амандманима најрадикалније измене у првобитни документ. У разговору са новинарима он је појаснио: „Из Статута су избачене одредбе којима се Војводина дефинише као део простора средње Европе, а уписано је да је Војводина неотуђиви део Србије! Избачено је позивање на „историјско право грађанки и грађана Војводине", а промењен је члан по којем Војводина има право да доноси законе, већ ће моћи да доноси скупштинске одлуке. Војводина неће моћи да склапа међународне уговоре, већ међурегионалне споразуме, и то уз сагласност наше спољне политике, и моћи ће да оснива представништва у регионима у Европи и у Бриселу, али уз сагласност Владе“.
Поштено да кажем, Дачић и његови партнери су доста постигли јер апетит аутора пројекта заиста запањује. Тешко је и замислити како би Београд могао да утиче на једну европску регију, све са амбасадором у Бриселу, која се уз то још сваки час позива на „историјско право грађанки и грађана Војводине", читај грађана и грађанки Аустро-Угарске монархије.
Али и у садашњем виду нацрт Статута изазива бројна питања. Пре свега то су замеци некаквог свог МИП-а и сопствена Влада. Али ово су питања правног реда. А постоји још и политички...
Док траје разматрање унетих амандмана, које опозиција сматра козметичким,а власт суштинским, нико да се осврне на макар и краткорочни историјски контекст. А тај контекст наводи на најмрачније мисли. И прва од њих је помисао на оне мале сиве створове што први напуштају тонући брод. Зашто тонући? Нажалост, управо о томе сведочи новија историја Србије. Прво је, схватајући да су Срби расејани по свим републикама бивше Југославије, грчевито покушавала да је сачува. Безуспешно. Након крвавих ратова поред је остала само Црна Гора. Не задуго – чим се испоставило да их нико неће на силу држати, и да су све војне опције искључене, Црногорци су се здушно бацили на формирање своје државности. Србија још није стигла ни себи да дође од губитка последњег у државном смислу савезника, кад ето ти и у рођеној кући проблема – оде Косово. И сада је истим путем кренула Војводина. Плашим се да ће ускоро лакше бити набројати оно што је остало, него оно што је отишло. Или, како је неко злобно, али тачно приметио на једном хравтском сајту - „Србија ти је ко Nokia, сваке године нови модел и све мања и мања“.
И не ради се о томе шта Војводина добија овим конкретним Статутом. Реч је о тенденцији. Рђа разједа ткиво Србије и тешко је рећи може ли ишта тај процес да заустави. У историји, па и новијој, наравно има примера сасвим успешне борбе против овог зла – узмимо, рецимо, пример Чеченије – али ти примери су неупотребљиви за садашњу Србију наоружану само тезом о непротивљењу злу насиљем. Тако да нам преостаје само да чекамо ко је следећи. Ја типујем на Санџак, мада оне албанске општине на југу Србије могу да преузму вођство. И у таквој ситуацији једини излаз може заиста постати чланство у Европској унији – кад и Београд добије свог газду, можда ће се ови бројни, а ситни сепаратисти најзад смирити.

РУСИЈА У БОСНИ - ЗАШТО БАШ САДА?

2009-11-05T15:48:00.001+04:00

Уочи посете министра спољних послова РФ Сергеја Лаврова Босни и Херцеговини, 29. октобра ове године, наше колеге Тимур Блохин и Ксенија Тошич, наравно уз помоћ пријатеља нашег радија, одржале су својеврсни округли сто у Бања Луци. Тему би смо окарактерисли као – „Русија у Босни – зашто баш сада?“
Дакле, да представимо учеснике: главни говорник, који се подвргао „унакрсном испитивању“ јесте Слободан Наградић, Потпредседник Партије демократског прогреса, учесник „бутмирских преговора“. Овом разговору пуно су допринели и профессор, Директор Института за савремену историју у Београду Момчило Павловић и наш колега, новинар Предраг Кнежић.
Тошић: Русија се одједном заинтересовала за БиХ. Зашто? Зашто Русија шаље тако озбиљног дипломату, што је Александар Боцан-Харченко у овом тренутку за амбадсадора?
Наградић: Могућа су два објашњења - тренутно није имао друго радно место, а друго БХ је захвалан полигон за процењивање до које мере је поједина држава, велика сила, спремна ићи. И зато није чудо да је дипломата тог калибра - а он је у досадашњим активностима показао да познаје проблем Западног Балкана - именован за то место. Балкан је иначе једино полуострво које има само једну, западну страну света – нас то вређа, исто као када се каже босански Срби...
Додик је имао контакт на највишем нивоу 15 минута, - знам бар пола о чему су разговарали, пола не знам - оно што је важније. Па је речено отприлике овако – нисмо ми незаинтересовани за економску сарадњу - то је велика ствар.
Предраг Кнежић: НАТО-пакт?
Наградић: НАТО пакт? Није дотле дошло, колико ја знам.
Тошић: Шта, нико га није питао за његову жељу да иде у НАТО?
Наградић: Нисам сигуран да је то на првом сусрету могло све да дође на ред.
Тошић: Ипак, ми у Русији имамо једну алергијску, неуралгичну тачку, то је НАТО...
Професор Момчило Павловић: Абасадор Русије у Србији Александар Конузин је јуче рекао да они могу прихвате НАТО…
Наградић: НАТО је између Србије и БиХ свугде. Али већи смо проблем ту ми. Политика није чисто рационалана ствар, ствар математике, интереса, рачуна. Политика је мало и ствар страсти, па - да тако старински кажем – и ствар морала и ако не волим ту реч...
Професор Павловић: Зашто не уведете руског играча у овим преговорима? Зашто руску опцију на било који начин не укључите?
Наградић: Ма пустио бих ја њега, ал неће он мене...
Професор Павловић: Русија има ваљане интерсе. Руски играч треба да се уведе у овим преговорима.
Наградић: Пази, не може пре зоре сванути. Већ сам говорио да Русија никад није прешла са својим интересом преко Дрине. Сад јесте.
И ова посета министра спољних послова РФ Сергеја Лаврова је један од сиглана да је Слободан Наградић у праву када каже - сад јесте. На који начин и у којој мери - показаће време, а ми потсећамо да су овај разговор са господином Наградићем, професором Момчилом Павловићем и новинаром Предрагом Кнежићем у Бања Луци водиле наше колеге Ксенија Тошић и Тимур Блохин.

Емил Влајки: Срби ће увек изабрати Русију

2009-11-05T00:06:00.003+04:00

Драги моји,

извињавам се унапред свима који не могу да одслушају наш тонски запис. Из разноразних техничких разлога већина наших разговора снимљених у Републици Српској појављиваће се само у аудио верзији. Ипак, молим све да посебну пажњу обрате на политичког филозофа Емила Влајкија. Шаљем вас одмах на сајт Гласа Русије (линк је испод наслова) и чекам ваше коментаре.

http://ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=16545&cid=66&p=04.11.2009

ТАЈАНСТВЕНИ ПЛАН МЕДВЕДЕВА. ПОКУШАЈ ДЕМИСТИФИКАЦИЈЕ

2009-10-23T16:03:00.001+05:00

Једна од најпопуларнијих тема након посете председника Медведева Београду постао је његов предлог Србији да подржи иницијативу формирања нове архитектуре европске безбедности. Оцене су се кретале од „ово је покушај увлачења Србије у нову војну алијансу“ до „Руски штит над Србијом“.
Ипак, најтачније је поимање руске иницијативе изразио „Глас јавности“ у наслову „Можда Тадић нешто зна?“, додајући да „нови концепт европске безбедности представља непознаницу за већину војно-политичких аналитичара“.
Уосталом и наша, руска издања испољавају слабо познавање теме када излагање Медеведева у Скупштини Србије називају „београдском иницијативом за ванблоковску безбедност“.
Па да покушамо разјаснимо ситуацију. Дакле, да ли је план Медведева београдска иницијатива и у чему се он заправо састоји?
Први пут ову идеју Дмитриј Медведев је поменуо у јуну 2008. Већ средином јула подршку му је изразио италијански колега Ђорђо Наполитано. „Италија је прва од заинтересованих партнера подржала идеју председника Русије Дмитрија Медеведева о јединственој архитектури европске безбедности“ саопштио је италијански предсеник након сусрета са руским лидером.
Конкретнији разговор вођен је у октобру 2008. у Евијану, у оквиру конференције посвећене међународној политици, где је Медведев изложио основне принципе новог договора о веропској безбедности.
Ево их: систем европске безбедности треба да буде једнак за све државе и треба да уједини евро-атлантски простор на основу једнаких за све правила игре. При томе, Медведев предлаже ослањање на правило три „не“: не обезбеђивати сопствену безбедност на рачун безбедности других; не допуштати акције у оквиру било којих војних савеза или коалиција које би слабиле општи безбедносни простор; не дозволити да развој било којих војних савеза угрози безбедност осталих учесника договора.
Руски предлог састоји се од четири дела. Као прво, морају бити потврђени основни принципи међудржавних односа, односно поштовање суверенитета, немешање у унутрашње послове, право на неутралност. Као друго, уводи се нови принцип такозване „дефанзивне“ одбране. Као треће, планом је предвиђен општи приступ регулисању кризних ситуација – на основу преговора. Као четврто, предлаже се утврђивање начина супсротстављања новим опасностима, који укључује узајамну сарадњу држава. При томе, како је аутор пројекта најавио у Београду – „Русија је спремна за дијалог о новој архитектури безбедности са свим заинтересованим партнерима“.
Да ли је заиста спремна за дијалог? План је већ на разматрању у НАТО-у. Генерални секретар алијансе Андерс фог Расмусен изјавио је да је НАТО спреман да размотри предлоге Дмитрија Медведева. „У новој архитектури безбедности сама Русија и њени интереси имаће реално место“, изјавио је Расмусен на конференцији Карнеги-фонда у Бриселу. Иначе, ова информација је од 18. септембра текуће године.
Додаћу још да је идеју Медведева о обнови система безбедности „од Ванкувера до Владивостока“ јавно подржао и председник Француске Никола Саркози, негде у октобру 2008. Сем тога, Москва је у августу ове године позвала Берн да посредује, благонаконост према плану испољила је и финска председница Тарја Халонен.
Речју, чак ни либерале неће превише уплашити идеја о „увлачењу“ Србије у план Медведева у друштву Расмусена и Саркозија.
Међутим, пошто не бих да лишавам српске колеге законитог права на заслужену сензацију, предлажем им да обрате пажљу на оне „летеће ватрогасце“ што им се спрема база у Нишу. Јер, што рече један мој колега, „знамо ми те спасиоце и ватрогасце - све сами војни „пензионери“ од по 35 година“. Можда баш тамо, у Нишу, треба потражити повод за разговоре о неким посебним војним интересима Кремља у Србији?

ПОСЕТА МЕДВЕДЕВА: ШТА ЈЕ ОСТАЛО ВАН ОБЈЕКТИВА

2009-10-21T16:51:00.002+05:00

Кажу да је боље једном видети него сто пута чути. Сведоци сусрета два председника – Дмитрија Медведева и Бориса Тадића – тврде да је то био сусрет пријатеља, и ми који смо могли да га пратимо само на телевизији, радо им верујемо.
Уосталом, нисмо се ми једини затекли удаљени од епицентра дешавања – наша је судбина задесила и добру половину српског министарског кабинета. Или, што рече на блогу један од његових сталних коментатора – „не разумем каква је то држава у којој стратегијске економске уговоре подписује министар полиције, а уговоре о културној сарадњи министар иностраних послова“. На ово питање у Кремљу имају достојан одговор – за већину уговора са Србијом код нас одговара министар за ванредне ситуације. Богами, ту има о чему да се размисли.
А ако ћемо озбиљно, изостанак министра за економски развој Млађана Динкића и његовог „партајгеносе“ министра културе Небојше Брадића са јучерашњег дочека и подписивања докумената просто скандалозно је парао око. Као прво, наступајући у Скупштини Медведев је истакао да „основа наших билатералних односа треба и мора да постане економска сарадња“, чиме је дефинисао главни циљ своје посете. А ресорно министраство, Динкићево, заступала је у одлучујућем тренутку државна секретарка Весна Арсић. И као друго, идуће године у Србији треба да буду одржани Дани духовне културе Русије, што је такође било договорено током овог сусрета. Не знам како господин Брадић стоји са духовношћу, али са културом, као шеф истоименог министарства, морао би имати бар неке везе.
Чиме су се тако значајним бавили министри из Г17+ док су други у њихово име подписивали споразуме од изузетног државног значаја? Ако је веровати појединим српским таблоидима, господин Динкић је закључио да је конференција финансијског магазина „Јуромани“ у Дубровнику значајнији догађај од наведеног. Не знам зашто, али имам осећај да ће се у тренутку расподеле средстава из руског кредита министар економије затећи негде још даље.
Уосталом, Млађан Динкић, познат по својим антируским расположењима, није једини ко се у тренутку тријумфалне Медведевљеве посете Београду осећао нелагодно. Било је занимљиво прочитати мишљење поводом овог догађаја главног српског либерала Чедомира Јовановића. Дакле, „ускоро ћемо, као кандидати за чланство у ЕУ, морати да развијамо билатералне односе на једном новом нивоу, на релацији ЕУ-Русија, јер ће наша нова држава, макар у спољнополитичком смислу, бити Европска унија“. Другим речима, немојте се господо претерано радовати, још ћемо ми кад се дочепамо Европске уније да видимо шта сте ви то тамо подписали. Збуњује само чињеница да у свом покушају да обезвреди све што се догодило током ове посете Јовановић није ни приметио да нуди Србији вазални односу према Бриселу.
Али политичари су у свом утицају на масе ипак ограничени на сопствено бирачко тело, док четврта власт – медији - заиста може да створи проблеме. Шта ли су помислили грађани прочитавши наслов – „Руска база на југу Србије“? На срећу, испоставило се да је реч о изградњи у Нишу заједничког центра за ванредно реаговање и формирању одреда за деминирање. Али, ако у наведеном случају из пред инфрактног стања може да вас изведе већ друга реченица текста, има и других, далеко перфиднијих чланака. Нећу да правим колегама рекламу, али се питам, шта је требало написати под насловом „Русија нуди Србији да уђе у нови систем безбедности“ да већ први коментар уз текст буде следећи - „Ево их... почели су... већ нам "нуде" нови систем безбедности. А ови русофили на власти једва дочекали. Рује неће морати ни да нас као Чехословаке окупирају, ми ћемо сами“.
И на крају, један занимљив детаљ са церемоније дочека руског председника који је изазвао незадовољство појединих будних грађана. „Све је лепо и красно, Председник Русије је ту, наши су изабрали лепо место за дочек страних лидера, али да ли је стварно толико тешко или скупо дотерати фонтану иза, и поплочати лепо плато?“ Мислим да спрски званичници могу будним грађанима да одговоре да чак ни ради тако виског госта неће да се баве „лакировком“. Тим пре што су и без фонтане доста тога морали да гурну под тепих. Понеке министре, рецимо.

ОСУЂЕНО НА ПРОПАСТ

2009-10-13T19:49:00.002+05:00

Шведски министар спољних послова Карл Билд у свом блогу резимирао је резултате пропалог сусрета у Бутмиру и каснијих преговора у Београду: „Одушевио сам се предивном јесењом шетњом кроз дивни и историјски Калемегдан смештен на ушћу Саве у Дунав. Још су Римљани тамо имали своје легије. Опстао је кроз векове“.
Заправо, ова реплика садржи све – и разочарење, и замор и чак некакво поимање пролазности овог политичког тренутка у ширем историјском контексту. И то је логично – пресећи у моменту босански чвор, како су то напрасно пред петнаесту годишњицу Дејтонског споразума одлучили неки западни политичари, једноставно је немогуће.
Црту је подвукао лидер босанских Срба Милорад Додик: „Уколико је састанак у Бутмиру направљен како би се само удовољило Бошњацима, онда је то још једна грешка међународне заједнице и ми у томе не желимо да учествујемо“.
Сем тога, постоји сумња да ни босански Хрвати нису спремни да „задовољавају“ бошњаке. Како рече већ поменути Додик, „Фрустрирани су у БиХ и Срби и Хрвати, незадовољство је превелико и то је, напросто, чињеница“. Тако да централизације, коју су уз употребу тешке артиљерије у виду Вашингтона одлучили да спроведу босански муслимани највероватније неће бити.
Грешке су све ту, на површини. Ево је прва од њих: „Стрпљење међународне заједнице je на измаку. Више се неће толерисати блокаде и недостатак воље за спровођење реформи“. Очигледно да је ова порука коју је касније формулисао Високи међународни представник у БиХ Валентин Инцко легла у основу преговора са лидерима 7 босанских странака у бази Бутмир. Наизглед, све су промислили - и војну базу као место сусрета, тек да се не заборави ко је ту јачи, и шрагарепу која у 90% случајева пали – чланство у ЕУ и НАТО-у. Али нешто овај пут није прорадило.
У чему је ствар? Само у томе што босанске Србе, за које је и сам Дејтонски споразум представљао велики територијални компромис, не можете натерати да се у име накаквих евроатлантских интеграција одрекну дела својих овлашћења. Нису они за Европску унију ратовали, или како је то мање- више дипломатски формулисао господин Додик – „Не дозвољавамо урушавање Српске зарад нејасне приче о путу у Европску унију“.
И ту прелазимо на другу грешку: „Лидерима политичких странака у БиХ сугерисано је шта њихова земља треба да предузме како би се наставио процес евроатланске интеграције“, изјавио је након састанка у Бутмиру први заменик државног секретара САД Џејмс Штајнберг. Позната интонација, зар не? Класичан пример извртања руку. Међутим, наведене методе застареле су још 1995. – након потписивања Дејтонског споразума. За протеклих скоро 15 година Република Српска стекла је све карактеристике самосталне, независне и политички, и економски од Запада државе. Како је то тако испало? „Не могу навести ни један једини пример да су нам помогли када смо тражили њихову помоћ“, каже на то Милорад Додик. Тако да се на данашњи дан господин Додик далеко више плаши незадовољства сопствених грађана него некаквих имагинарних претњи из Вашингтона.
И трећа грешка. „Према саопштењима у Бутмир су стигли амбасадори Немачке, Француске, Италије, Јапана, Турске. Руски амбасадор у БиХ Александар Боцан-Харченко такође је добио позив, али није присутствовао састанку“. Зашто? Русија неће давати легитимитет сусрету чији је циљ покушај да се изврши притисак на једну од страна да би се спровела уставна реформа. Нека се тиме боље бави амбасадор Јапана.
У целини, цела ове прича унапред је осуђена на пропаст. И чини ми се да је главни кривац тим који је стао на чело спољнополитичког ресора САД. Госпођа Клинтон очигледно по старој, још дејтонској, од супруга наслеђеној навици користи ђон-методе. Па и уплитање у преговарачки процес особе попут Мадлин Олбрајт дало је своје клице – прича се да је њена идеја око уједињавања Сарајева наљутила чак и представнике Европске уније. А можда да пробају неке друге играче, који се нису заглавили у историји? То би у сваком случају дало боље резултате.

РАЗУМ И ОСЕЋАЊА ИЛИ КОМЕ ДАТИ ПАРЕ ДА БАР НЕШТО ДОБИЈЕШ НАЗАД

2009-10-06T16:47:00.001+05:00

Министри финансија, као људи који могу да процене последице својих изјава, редко меркају за себе славу главних њусмејкера. Ипак, потпредседник руске Владе Алексеј Кудрин, најавивши да Русија неће издвојити новац за Белорусију и Украјину, али је истовремено спремна да кредитира Бугарску и Србију, обезбедио је новинаре послом за целу предстојећу седмицу.
Већ сами наслови злата вреде: „Србија: за покриће дефицита и нови метро“; „Руски атом бугарским грађанима“; „Александру Лукашенку покварили кредитну историју“... Једино што није изазвало превелико изненађење јесте одбијање Русије да издвоји пет милијарди долара Украјини за пуњење резервоара гасом – ту је и без новинара све јасно.
Министар Кудрин се наравно није упуштао у разјашњавање разлога, само је упутио Кијев на ММФ, којем Русија издаваја солидна средства и пред којим је спремна да заступа интересе најближих суседа. Али су разлози у овом случају на површини. Као прво, потпуно је нејасно у чије ће руке ове паре доспети и од кога после треба да се наплате – много анархично делује у овом тренутку потичка структура у Украјини. Као друго, у Кијеву нема чак ни руског амбасадора - толико о нивоу међудржавних односа на данашњи дан.
Прича са Белорусијом је нешто компликованија, али је зато са новинарске тачке гледишта права посластица. Ради се о томе да је председник братске и савезне државе прошлог петка наступио са разорном критиком на рачун руског премјера Владимира Путина, који су колеге из листа „Комерсант“ оценили као „Говор који кошта 500 милиона“.
Да наведемо основне тезе ове „оптужнице“: „Путин је угрозио безбедност двеју земаља“; „Путин спречава испоруке јефтиних и квалитетних белоруских намирница у Русију“; „Путин покушава да спречи интеграционе процесе између Русије и Белорусије“.
Шта ли је навело белоруског председника да да ове скандалозне изјаве? Ништа посебно – такође овог петка сазнало се да питање признавања Јужне Осетије и Абхазије није укуључено у план јесењег заседања белоруског парламента. „За то што ми још увек нисмо признали Јужну Осетију и Абхазију крив је нажалост сам наш савезник... Почели су по централним медијима које контролише држава да нас нападају. Као, ми им нисмо дали 500 милиона, и они нису признали независност. Као да ја за паре треба да признајем или не признајем“ – тако је Лукашенко објаснио свој потез.
Тешко је оспорити исправност овог става белоруског председника – стварно, што би морао да признаје за паре? Многима се овде у Русији чинило да то треба да уради само зато што је то сасвим природно за савезну државу.
Уосталом, без обзира што премјеров секретар за штампу изјавио да „Владимир Путин зна за изјаве председника Белорусије, али не намерава да реагује на њих“, последњу траншу кредита од две милијарде Белорусија за сада неће добити.
Али ће зато паре да добију Бугарска – најављено је издвајање 3,8 милијарди евра за изградњу атомске електране Белене – и Србија – милијарду долара за метро и крпљење буџетских рупа.
Неко ће помислити да је Русија трампила браћу Словене за такође браћу и такође Словене. Није наравно. Једноставно је Кудрин сео и израчунао колико кошта помоћ ближим, а колико даљим земљама. Или, како то рече на страницама „Комсомољске правде“ пуковник ФСБ у оставци и сарадник службе економске безбедности Андреј Адамов - „стручњаци, који одговарају за издвајање ових кредита су установили: новац из Србије и Бугарске ће се вратити са процентима. У виду новца, а не у виду политичких изјава, уцена и пријатељских обећања“.
Чак и ако Русија у једном тренутку буде морала да отпише дуг Србији и Бугарској – ништа се, нажалост, не сме искључити – енергетски споразуми са овим земљама вреде тога да се подупру још неким ништа мање значајним пројектима. Уз то, своји људи у Европи увек могу да затребају.
Откуда таква убеђеност да је овај пут у рачуници руског Министарства финансија разум превладао осећања? Све је једноставно. Бугари, отакада су изабрали нову власт, одмах су се бацили на ревизију енергетских споразума са Русијом. Али, уместо да се осете повређеним и изјаве како је Бугарима место на енергетској маргини Европе, наши министри су размислили и одлучили да дају паре.
Што се тиче Србије, ту Русија такође не гаји илузије. Наш амбасадор у Београду већ отвореним текстом говори о постојању антируског лобија у Влади Србије. Сем тога, људима који доносе важне одлуке у Русији редовно стижу прегледи штампе из земаља на чијим питањима раде. Несумњиво су већ упознати и са следећим „експертним“ коментаром, изнетим поводом руског кредита на „Б-92“: „Део кредита је за буџетски дефицит што је у реду, али за други део би требало видети за шта би се користио и под којим условима се добија“.
Али без обзира на све Русија ће дати паре – и за метро, и за рупе у буџету, и за још понешто. Зашто? Ма све из истих разлога – превладавања разума над осећањима. Што би се, онако узгред, могло пожелети и нашој браћи Словенима. Свима, без изузетка.

ИСТОРИЈСКЕ ЛЕКЦИЈЕ

2009-10-02T16:37:00.002+05:00

Сви смо ми волели у детињству да слажемо коцкице. Старија генерација слагала их је у слике, они млађи више су волели просторне конструкције од лего коцки. Ето, предлажем занимљиву игру – састави од цитата и наслова слику будућности Србије.
Дакле, полазни материјал за слику бр. 1.
- Насиље нас консеквентно води у фашизам и то није само форма понашања људи на улици или у свакодневном животу, изјавио је јуче Борис Тадић, председник Србије поводом бруталног убиства француског државаљанина Бриса Татона.
- „Навијачима Партизана, Црвене звезде и Рада забранићемо организовано окупљање, организовани одлазак и организовано присуство на фудбалским утакмицама и осталим спортским приредбама. Што се тиче фудбала, то подразумева пражњење „севера" и „југа"! - најавио је републички тужилац Слободан Радовановић.
- Пет дана раније, из саопштења Тужилаштва: Републички јавни тужилац Слободан Радовановић затражио од Уставног суда Србије да се забране покрет "Образ" и "Српски народни покрет 1389".
- Наслови у штампи 31. августа: Председник потписао Закон о јавном информисању
- Председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић: „Кад власт доноси репресивни закон против медија, она то никад не чини да би грађане заштитила од клевета већ да би заштитила себе од критике“.
- Плакат на протестном митингу новинара: "Стоп антиевропском закону о медијима".
Дакле, какву слику видимо? Заиста, имате осећај да је репересивни апарат прорадио пуном паром.
А сад да додамо још две коцкице, негде са стране.
- Владимир Вукчевић: Младић у Хагу до краја године
- Расим Љајић: Оставка ако до краја године не ухапсимо Младића
А сад да на тренутак замислимо да ове изјаве нису без основа. Ако је тако, онда је власт учинила све што је у њеној моћи да неутралише све основне снаге које би јој могле покварити ужитак од успешно обављеног посла - екстрадиције генерала Младића у Хаг.
Ако се забрана „организованог присуства на фудбалским утакмицама“ још ту и тамо да разумети, јер се уводи у контексту општеграђанског револта, изазваног жестоким убиством које су починили бандити, окићени навијачким реквизитима, - оне две претходне слабије су мотивисане: забрана десничарских организација изазвана је њиховим апелима за спречавање геј-параде, док је Закон о јавном информисању уведен за дневнополитичке потребе једног министра којег су поједини медији јако повредили.
Нико не каже да власт жртвује невине овчице – и медији често знају да изађу ван оквира доброг укуса, и патриоте радо користе лумпен методе у својој борби; навијаче нећу ни да помињем. Међутим, проблем је у томе што иза сваког злочина, било да је реч о клевети или убиству, стоји конкретан човек са именом и презименом. И судити и кажњавати, - строго, јако строго кажњавати – треба управо те људе, док власт, олакшавајући себи задатак, покушава да укине ... друштвене појаве.
И шта тиме добијамо? Кренете, рецимо, у троје на утакмицу, погрешите сектор, обучете мајицу са неким „погрешним“ натписом, напишете „Министар је лопов!“... и све то може да вас кошта затвора.
Речју, ружна слика испада од ових коцкица. Нећу да говорим о томе да наведене методе немају везе са демократијом - да се не упуштам у полемику са људима којима је демократија професија.
Да размотримо боље могуће последице. Ако отворите уџбеник из истирије, поглавља под насловом „Версајски мир“ и „Вајмарска република“, можете сазнати чиме се завршио покушај увођења либералне демократије у Немачкој после Првог светског рата.
Потпуна демилитаризација, репарације срачунате на 70 година унапред (до 1988.!), прерасподела територија у корист победника – ови понижавајући и немилосрдни услови „Версајске бруке“, како су овај документ називали Немци, надјачали су све покушаје либерализације немачког друштва. Све то је изазвало отпор, који се временом преточио у формирање Национал-социјалистичке партије. Чему ја све ово причам? Тек толико да напоменем да се нацистички „пивски пуч“ у Минхену из 1923. завршио хапшењем Хитлера. Из затвора је изашао са већ готовим првим поглављем свој животног дела „Мајн кампф“. Све остало постало је део трагичне историје човечанства.
Мислим да се сличност са положајем у којем се нашла Србија од када су је светски моћници прогласили једином кривом за все балканске несреће види из авиона. Треба ли онда понављати историјске грешке?
Уосталом, увек је лакше бити слеп на неке озбиљне друштвене проблеме; лакше је једноставно укидати, забрањивати, хапсити. И тако све до оног тренутка док се у Србији не појави нека своја пивница.

АМПУТАЦИЈА КАО СРЕДСТВО СОЦИЈАЛНЕ ТЕРАПИЈЕ

2009-09-30T16:52:00.001+05:00

Ипак се десило оно најстрашније - преминуо је млади насмејани Француз, кога се жестоко претукли хулигани који себе називају навијачима. Преминуо усред града који је овог лета дочекивао госте из 140 земља света у оквиру сјајно организоване Универзијаде-2009. Усред града који је „Гардијан“ оценио као „број један за ноћни провод“, уз додатак да је ипак „најбоље од свега што су Срби изузетно пријатељски настројени”. Данас је Београд у жалости. Али то је, чини се, тек почетак.
Власт је на овај трагичан догађај одреаговала са свом озбиљношћу. Информисала је да су готово сво починиоци већ ухапшени, преквалификовала кривично дело из тешког убиства у покушају у тешко убиство, и јавно се покајала. „Србија ће реаговати с највећом могућом озбиљношћу, по принципу строгости. У Србији за насилничке групе и екстремне политичке организације убудуће неће бити места“ – обећао је председник земље Борис Тадић.
Све је то у суштини правилно. У свакој другој земљи слична изјава деловала би достојанствено и била би на месту. Али у датом случају ми не можемо да игноришемо контекст у којем се догодило ово убиство, као што не можемо да занемаримо шта се има у виду под „екстремним политичким организацијама“.
Вратимо се корак назад. Брис Татон био је фактички масакриран 17. септембра, три дана пре срећом отказане геј-параде. У том тренутку је атмосфера у друштву била напета до усијања, до оног степена када може да експлодира било где и било којим поводом. Званичници су се буквално утркивали у покушају да прикажу како су широких погледа, изјашњавајући се на свим нивоима за одржавање поворке сексуалних мањина; медији су жигосали сваког ко би макар покушао да изрази сумњу у одрживост овог скупа у датом тренутку и на датом месту; у Београд су полако почели да пристижу странци спремни да подрже српске борце за права геј-популације. И све је то представљено као крунски доказ да је Србија зрела за придруживање европским културним вредностима. Тим пре што су ову тезу на все начине подржавали амбасадори западних земаља у Београду.
Сва ова какофонија послужила је као музичка пратња за сазревање незадовољства тихе и мање тихе већине. Незадовољства, изазваног кршењем друштвених традиција; незадовољства чији је извор још дубљи, негде на нивоу осећаја потпуног националног понижења. Речју, мало им је, овим светлоношама цивилизације, што су нас три месеца бомбардовали, па затим насилно отели 15% територије, сад још хоће и геј-културу да нам наметну!?! И док је старија генерација тихо псовала, ови млађи су одлучили да узму правду у своје руке. И баш су се ту, у невреме, затекли несрећни француски навијачи.
Знам, многи ће рећи да бомбардовање од пре десет година нема никакве везе са дивљањем навијача. Скептике упућујем на адресу http://www.blic.rs/ на коментаре уз текст „Умро Брис Татон“. Под ником „Једна“ кратак пост: „А да ли ће мени неко да врати руку изгубљену априла 99-е?“ Шире тумачење можете наћи на страницама „Политике“, где психолог Жарко Требјешанин даје сасвим сувисло објашњење новог таласа ксенофобије у Србији.
А сада један корак напред. Лидери „екстремних политичких организација“ – да цитирам Тадића – већ су у затвору. Административна казна од 30 дана. Сада, у контексту политичке кампање за борбу против насиља, њихова даља судбина делује ми сасвим неизвесно. Велико је искушење да се „највећа могућа озбиљност, по принципу строгости“ опроба баш на овом популарном примеру. Ако се младим националистима придруже још и пар познатих међу навијачима имена, биће то добар повод да се свету, који је већ помислио како Србија још није спремна крочи у свет европске цивилизације, предочи извештај о превазилажењу ксенофобије у друштву.
Али ова медота налик је ампутацији, док је друштву неопходна социјална терапија. И ако би се председник сетио да његов задатак није да заступа сексуалне мањине, него да буде председник свих Срба, чак и оних који су против геј-параде, па чак и против западних вредности у целини, могло би се говорити о некаквој основи за спровођење поменуте терапије. Али, све док је за власт Србији важније мишљење старанаца од мишљења сопственог народа, овај пут је за њу затворен. Уз то, да будемо искрени, далеко је лакше хапсити, него разговарати.
Ипак, мислим да то води формирању далеко озбиљнијег жаришта отпора, чији талас може лако да спере осмехе са лица оних који су убеђени да им увођење „белог шенгена“ довољно за опстанак на власти.

ОСОБИТОСТИ НАЦИОНАЛНОГ ОДГОЈА

2009-09-24T15:58:00.001+05:00

Била је – а можда и још постоји - на једном од српских тв-канала петоминутна емисија у којој су одабраним политичким или јавним делатницима постављали идентична питања, а све у циљу истицања разлика у њиховом поимању друштвених и социјаних појава. Једно од обавезних за све госте питања звучало је отприлике овако: „Да ли би сте летовали у Хрватској?“. И гости би већином одговарали потврдно, чак се местимично чудећи неактуалности питања – ма шта вам је људи, од оног рата прошло већ добрих петнаестак година!?!
И то је у принципу разумљиво. Тешко да би се неко у бившој братској републици усудио да јавно увреди познату личност, па макар и трипут била српског порекла. А ја, ето, као мало познати носилац српског презимена, у догледној будућности на одмор у Хрватску сигурно нећу отићи. Немојте ме погрешно разумети – у принципу ништа против Хрвата немам. Али више волим да се са њима састајем на некој неутралној територији. У Москви, рецимо.
Летовање у једној од најлепших земаља света лако се може претворити у акт политичке борбе за право Срба на одмор, а понекад и у борбу за пуко преживљавање. Јер ако вас - не дај Боже – у неком хрватском камењару уједе змија, нико вам не гарантује да вам неки локални следбеник Хипократа неће, завиривши у ваш пасош, дијагностицирати обично лоше варење. Исту дијагнозу – ма ви сте се, човече, прејели – можете чути и случају можданог удара. Ако сте, пак, одлучили да на одмор поведете малолетну децу, позорност треба удвостручити - нечија случајно згажена кула од песка може се завршити повицима „Убиј Србина!“.
Параноја, рећи ће неко. Не баш сасвим. Недавни инцидент у Прагу, када су хрватски школарци опсели аутобус са младим београдским математичарима и узвикивали ове и неке друге популарне код њих пароле, наводи на питање - у каквој то атмосфери, побогу, расту хрватска деца? Уосталом, овај феномен разјаснио је градоначелник другог по величини града Хрватске - Сплита. На питање зашто се изјашњава против пословања са Србима, и зашто тврди да му Србин никада неће ући у породицу, Жељко Керим са дечијом наивношћу признаје: „Тако сам одгојен“.
И колико их „тако одгојених“? Не знам, и на својој кожи нисам спремна да проверавам. Али то није разлог да се не запитам о разлозима ескалације хрватског национализма. Јер, да будемо искрени, проблем Срба у Хрватској одавно је и сасвим успешно решен. Хрвати су чак и државни празник тим поводом увели - Дан победе и домовинске захвалности. И сваке године 5. августа, на дан када су последњих 250 хиљада Срба напустили Хрватску, прва лица државе држе патриотске, испуњене захвланости говоре. Сва прва лица, укључујући председника Степана Месића, тако забринутог за одржавање имиџа борца против свих врста националне дискриминације. Јер шта је то имиџ у поређењу са потребом да се изрази захвалност браниоцима домовине од доброг дела њеног становништва!
Ипак, у чему је ствар? Чему толика мржња према онима којих у земљи мал те не и нема? Ма, све је једноставно. Криза је. А у кризна времена најлакше је пучанству објаснити да су за све криви Срби. То консолидује друштво, јер супротном, пук би могао обратити позорност на делатност Владе.
Али постоји и други, на тако привремен разлог. Јер да би одрасла генерација слободна од мржње према онима, којима су њени очеви толико скривили, требало би у најмњу руку ту кривицу признати. И то најбоље знају Немци, који и дан данас воде своју децу и унуке у музеје Холокауста. Са Хрватском се у том смислу историја доста злобно нашалила – из свих ратова XX века Хрвати су неким чудом изашли као победници. И не само као победници - у овом последњем чак су успели да се представе као жртве. Па зашто је онда шала испала злобна? Зато што није тешко обманути међународну јавност, искористивши у свом интересу нову светску прерасподелу граница. Тешко је избрисати из генетског кода злочине предака, јако тешко. И зато морају да негују мржњу према онима који су очеве и дедове претворили у злочинце. Јер жртва, она је увек крива, зар не?

ПРЕД КИМ ЈЕ КАПИТУЛИРАЛА ДРЖАВА?

2009-09-22T16:47:00.002+05:00

Сећате ли се на који су начин организатори срећом отказане геј-параде у Београду саопштили јавности да она ипак неће бити одржана? „Симболика ове манифестације свуда у свету је да се симболично прошета центром града и покаже да смо равноправни грађани“. Након чега су Ушће, где је Милошевић знао да окупи и по пола милиона грађана, обележили као ливаду, недостојну њихове Поворке поноса. Симболично је да је пар дана касније на све ове изјаве одговорио нико други до амбасадор Велике Британије Стивен Вордсворт. Амбасадор је наравно изразио жаљење поводом отказивања ове манифестације (чега?), али је на крају ипак додао да је из разговора са људима стекао утисак да већина мисли да поворка не треба да буде одржана. На тај начин, по Вордсворту, њено одржавање било би "недемократско, јер га већина не жели". Е, управо ту негде, између ова два става заглавила се државна власт Србије. Са једне стране министар полиције већ данима уверава јавност да никаве забране за одржавање геј-параде није било, већ да је једноставно била понуђена безбеднија локација. Са друге стране, медији мал те не углас оптужују власт да је капитулирала пред хулиганима, који су обећали да ће учеснике те параде да бију, и да их бију озбиљно. Искрено речено, ако је и капитулирала, било је пред киме да се капитулира – просто збрајање података показује да се у Београду тога дана могла окупити армија од преко 10 хиљада противника геј-параде. Број самих учесника није прецизиран, али се према различитим подацима процењивао највише на 500. Уосталом, ако је веровати српским медијима, сви њени потенцијални учесници могли су комотно да сместе на „ливади“ испред резиденције амбасадора Шведске Кристера Бригенса, који је позвао растужене геј-активисте да се орасположе уз чашу вина и у друштву његових колега — амбасадора других европских земаља. Кажу да се окупило око 150 људи. Амбасадори су уз вино испољиљи разумевање за све проблеме геј-популације у Србији, тако да је Европска комисија ускоро изнедрила пресуду следеће садржине: „Европска комисија жали што „Поворка поноса“ није могла да буде одржана. Комисија је дубоко забринута због претњи екстремистичких група насиљем организаторима и учесницима. Такво подстицање насиља мора да буде јасно осуђено“. И ту је држава морала да капитулира по други пут. Прво пред хулаганима, а затим и под притиском такозваних слободних медија и европских емисара који тим медијима диктирају ток мисли. У покушају да докаже да се Београд није предао некаквим „неофашистима“, тужилаштво је уз помоћ Министарства правде донело одлуку да забрани делатности две најпознатије организације десничарског опредељења – „Образ“ и покрет „1389“. Кажу, због пропаганде насиља. Нека, нек покушају. Али последице могу бити веома изненађујуће за власт. Ови млади људи, веома животно и политички активни, представљају тек „војно“ крило тихог, али веома незадовољног постојећом политиком народа. И тај је народ, како је приметио амбасадор Вордсворт, у већини. А забрана, ко свака забрана – само изазива активно супротстављање. Ништа, отићи ће ови клинци у илегалу, сешће, размислиће. А онда ће да освану под новом фирмом, већ уједињени и научени као да се понашају јавно, а како кад нема ко да види. Да ли је то циљ? Не мислим. Једноставно, власт се орјентише на оне проблеме које има на данашњи дан. А на данашњи дан незадовољство испољава Европа. Мада и ови своји знају да уједу. Државни секретар у Министарству правде, тек да Европа не заборави, напомиње: „Посебан апсурд је што се то дешава неколико месеци пре укидања виза грађанима Србије“. Све се измешало у главама званичника – визе са геј-парадама, хулигани са амбасадорима… Али још је горе то што се вредности које носи геј-парада повезују са вредностима слободне Европе у главама грађана. И то је озбиљна тема за размишљање.

ИПАК СЕ НЕШТО У ОВОМ СВЕТУ МЕЊА

2009-09-18T16:50:00.001+05:00

Све је почело честитком од Максимовића: „Б-92 јавља да је Обама одустао од противракетног штита - свака част. Поздравите Путина, Медведева, Руски и све наше народе!“. Ипак, велико је неповерење према Американцима у српском народу: „Драги господине Максимовићу, немојте да будете толико радосни око аамеричке одлуке о ПВО систему који неће бити постављен у Пољској. Сигуран сам да се ради о некој ПРЕВАРИ, али не могу да прозрем о чему се ради“, пише Ненад. И најзад главно питање – не, пре ће бити да је то претпоставка – „Бојим се да пентаговнов ракетни штит не заврши у Србији“, рече Петар.
Као што знате ништа мање скептичан поводом Обамине одлуке био је и амбасадор Русије у НАТО Дмитриј Рогозин. Изјавивши да не подржава баш превише одушевљење руских експерата тим поводом, Рогозин је конкретизовао свој став: „бродови, на којима САД намеравају да разместе своје нове елементе противракетне одбране могу да доплове и до Русије у случају заоштравања односа имеђу Москве и Вашингтона“.
Могу. Шта више један од аутора плана размештања ракета и радара у Чешкој и Пољској, бивши и садашњи шеф Пентагона Роберт Гејтс брзо је исправио грешке свог председника, не остављајући простор за лирска одступања: „Ми можемо да у најкраћем року разместимо системе за откривање и ракете-пресретаче у Северној и Јужној Европи, који могу да обезбеде заштиту од Ирана и (sic!) других потенцијалнох противника“.
Заиста у Јужној Европи постоји већ одавно припремљен терен на територији отетој од Србије уз ангажовање целокупне натовске армаде. То је оно место које косовски Албанци из нејасних разлога називају својом, па још и независном државом. А у бити, најважнијим „културним“ спомеником ових предела с пуним правом можемо сматрати америчку базу Бондстил. База, која заузима површину од 775 хектара и у коју су Американци већ уложили преко 500 милиона долара, сасвим се лепо може употребити за премештање америчких антиракетних планова из Централне и Јужну Европу. Плус, ако се уједини Косово и Албанија ето вам и излаз на море... Даље ову стратегију можемо да не градимо – нека се тиме играју у Пентагону.
Шта онда испада - да је Обама саопштио како намерава да узме у обзир интересе и забринутост Русије тек да би замаглио истинске циљеве? Ја тако не мислим. И ево из којих разлога: одлука америчког председника да одустане од постављања антиракетног штита у Пољској и Чешкој, ако се посматра са финансијске и политичке, а не војне тачке гледишта, може се оценити мал те не као револуционарна.
Да почнемо од економског аспекта. Замислите само снагу ударца који је Обама нанео финансијским интересима одбрамбеног лобија. Лобија који је годинама провлачио кроз Конгрес потпуно неупотребљив по мишљењу бројних експерата антиракетни ситем САД у Европи. И Конгрес, мада је периодично смањивао обим финансирања, ипак је редовно ове одбрамбене лобисте снабдевао парама. Ако говоримо у цифрама, изградња објеката у Пољској и Чешкој требало би да кошта око милијарду долара. И ако неко одједном покуша да изврши атентат на Барака Обаму, ја бих лично наручиоца тражила негде у том миљеу. Мада и без њих Обама има доста непријатеља...
А сад ће их бити још више. Источноевропски политички мешетари који су правили своје карјере на страху од Русије никада му неће опростити ни своје понизно отворено писмо, чија је основна идеја била „Не остављајте нас насамо са руским медведом!“, ни то што је једноставно прегазио антируски кордон који је Буш тако темељно градио на нашим границама. Лекцију ће схватити не само у Балтичким земљама, у Пољској и Чешкој. Одустајање од штита отрезниће и наше пријатеље у Кијеву и Тбилисију. Шта ћете, пре или касније у свим овим земљама морали су да схвате да велики момци имају своје интересе и да у кризна времена заборављају на своје већином имагинарне сукобе. А они који мисле да на том супротстављању нешто за себе ућаре обично попуњавају редове лузера.
Али, вратимо се одлукама Барака Обаме. Америка се од њиховог усвајања сигурно није променила. Колико јуче америчка обавештајна служба уврстила је Русију у своје потенцијалне непријатеље, САД и даље активно „модернизују“ отворено непријатељску, па још и дислоцирану на нашим границама војску Грузије... И сличне ствари могу да се набрајају у недоглед.
Али без обзира на све то, нешто се у овом нашем свету мења. Можда зато што је одрасла генерација политичара који су се у јеку хладног рата више занимали за испите, девојке и провод.

МОСКВА – БЕОГРАД: РАЗМЕНА ИСКУСТВА, ИЛИ КАКО ПРЕЖИВЕТИ ГЕЈ-ПАРАДУ

2009-09-14T16:43:00.002+05:00

Ето, и дотле смо стигли. Тема планиране за 20. септембар у Београду геј-параде нашла се насловној страни тако уваженог издања као што је „Политика“. Па добро, и ми имамо шта да кажемо на задату тему, поготово што је градоначелник нашег главног града Јуриј Лужков добровољно преузео на себе улогу главног светског страшила за хомосексуалце.
Па да од Лужкова и почнемо. Ту сасвим недавно, 9. септембра, саопштено је да је Тверски суд Москве приступио разматрању тужбе за увреду части, коју су борци за права сексуалних мањина поднели против градоначелника Москве, а везано за његове јавне и некоректне изјаве о хомосексуалцима. И шта је то тако погодило подносиоце тужбе? У директном програму „Лицем ка граду“ Лужков је изјавио да постоје два разлога због којих геј-парада у Москви неће бити одржана. По његовим речима, „први је – друштвени морал. Наше друштво одликује се здравим моралом и не прихвата све те...“. Не, то како је Јуриј Михајлович „почастио“ представнике геј–заједнице, нећемо да понављамо. Из истих разлога, ради заштите здравог морала. Али зато ћемо обавезно навести и други разлог, због којег ова весела манифестација у дугиним бојама, која тако оживљава улице напредних европских градова, у Москви неће проћи. Лужков је био директан: „Ако се они окупе, чак да замислимо и да којим чудом добију званичну дозволу за одржавање параде, њих ће једноставно поубијати. Ми имамо радикалне хришћане који су огорчени на таква, како они кажу, демонска испољавања“.
На све горе речено треба додати да у се Стазбуру већ налазе две жалбе руских геј-активиста поводом забране прве и друге московске геј параде. Осим тога, Лужков се више пута налазио на мети својих колега-градоначелника разних европских градова, међу којима има представника сексуалних мањина и који то не крију. Међутим и ту је Лужков остао веран себи - на питање: „Да ли би сте дозволили одржавање геј-параде у Москви ако би своје учешће најавили градоначелници Париза и Берлина?“, он је одбрусио: „Нисам дозволио и нећу дозволити“.
Са градоначелником је све јасно. А шта се у Москви дешава на делу? У реалности ми имамо безброј геј-клубова, текстове у женским издањима под насловом „Мој најбољи друг је геј, и то је дивно!“, бројне естрадне и ине звезде које не крију своје сексуалне аспирације и свеопшту толеранцију, која вуче корене из опште незаинтересованости Московљана за живот комшија. Радијатори им не цуре? Не бацају флаше са деветог спрата? Не укључују бургију у два сата ујутру? Све остало наше суграђане мало забрињава. Мегалополис живи по својим законима.
Узгред, све ово добро знају људи хомосексуалних наклоности који су имали несрећу да се роде на Балкану. И ако их је судбина довела у далеку Москву, кући ће се вратити само у крајњем, безизлазном случају.
Што се тиче „радикалних хришћана“, које помиње Лужков, већином се ради о бакицама са иконама у рукама у пратњи младића астеничне грађе и бледог лика, окићених православном симболиком. Ако узмемо у обзир култ тела који негују московски хомосексуалци, велико је питање ко би у дирекном сукобу однео победу.
А што се тиче сукоба на линији градоначелник – геј-активисти, то је део нашег московског фолклора, нешто попут хроничних гужви на путевима, невероватне скупоће и легенди о нашој саобраћајној полицији. И свима се исплати – активистима да покажу свету свој самопрегорни рад на заштити хомосексуалних права, а градоначелнику да још једном потсети суграђане да је он строги отац овог лакомисленог града.
А сада, да се осврнемо на Београд. Ситуација у земљи где сви једни друге знају до десетог колена и где су традиције често јаче од закона, потпуно је другачија. Тамо где је већина очева спремна пре да убије сина, него да се помири са његовим геј-опредељењем, одржавање параде представља озбиљну опасност. Тим пре што су све омладинске патриотске организације изразиле спремност да се овој акцији најактивније успротиве. И зна се на који начин.
Београдски градоначелник Драган Ђилас, којег је јако тешко уврстити међу конзервативце, доста је јасно оцртао проблем: „Не плашим се само за безбедност људи на манифестацији, већ се питам шта ће бити када учесници геј параде крену кући. Да ли ће сваког од њих чувати по два полицајца? Неће! Када ја то кажем, испада да позивам да их туку. Не, ја само упозоравам шта може да се деси“.
Уосталом, људи који тврде да је геј-парада као акција усмерена на заштиту права и слобода грађана, и који позивају владајућу странку и председника Србије да подрже њихову акцију, једва да су спремни да чују, а камоли прихвате аргументе београдског градоначелника. Они имају други циљ, исти као и њихове московске колеге – да привуку свеопшту пажњу. Пажњу према себи, персоналну. А све на рачун оних несрећника који су се већ подвргли остакизму друштва, често и породице, а сада још ризикују да заврше у болници. Све у име права и слобода. Чијих? Оних који их у све то гурају - активиста.
А све остало, безбедност обичних учесника, углед земље – а снимци из Београда, где се одвијају крвавава дешавања муњевито ће обићи цео свет – све је то небитно у поређењу са сјајном могућношћу да се стекне светска слава. Јер Би-би-си ће са задовољством да их интервјуише, зар не?
И још један детаљ - српски навијачи и младе патриоте су људи добро увежбани, за разлику од феминизираних танконогих младића хомосексуалне орјентације и, мада агресивних, али ипак жена које бране лезбијске интересе. Тренирани, што на улици, што у теретани. И то вам нису бакице са иконама, као у равнодушној према свему Москви.

БРАВО ЧАВЕЗ, ИЛИ КАДА ЋЕ СРБИЈА ПРИЗНАТИ ЈУЖНУ ОСЕТИЈУ И АБХАЗИЈУ?

2009-09-11T16:20:00.001+05:00

Централна вест четвртка – Венецуела признаје Јужну Осетију и Абхазију - изазвала је неподељено одобравање у руском парламенту. На ову тему изјаснили су се многи и уз приметно задовољство. За нас је ипак најинтересантније у том контексту неизбежно поређење са косовким случајем.
Први је паралелу повукао заменик председника Комитета за послове ЗНД Константин Затулин, који је истакао да се све одвија „онако, како смо и говорили – постепено суверенитет Јужне Осетије и Абхазије почињу да признају оне државе које не следе у стопу спољну политику Вашингтона. Уз то, ми не изврћемо руке, како су то чиниле САД у погледу признања Косова“ – подвукао је посланик.
Још дубље загазио је потпредседник Думе Владимир Жириновски, што се уосталом могло и очекивати. Дакле, редовна сензација у ауторству најпознатијег либералног демократе Русије: „У наредним годинама независност Јужне Осетије и Абхазије признаће још 10 до 15 земаља. Међу њима могу бити наши суседи из ЗНД – Белорусија, Јерменија, Киргизија, као и друге државе, рецимо, Србија, низ латиноамеричких и афричких земаља“, истакао је Жириновски.
Није тешко замислити како су се загрцнули јутарњом кафом неки српски званичници, листајући спољнополитичке билтене. Тему признања две одцепљене од Грузије републике власти Србије веома пажљиво заобилазе. Како показује мониторинг српске штампе, новинари такође. Политика забијања главе у песак када је у питању поменути проблем лако је разумљива – нико није спреман да се лиши једног од четири спољнополитичка ослонца, међу које Београд убраја Брисел, Вашингтон, Москву и Пекинг. Речју, нека их, те велике и опасне, неког криво погледаш - оде још део територије. Или могу подршку да укину, што такође није добро.
Међутим, у народу не деле баш сви овај став. Међу коментарима на вест да је Хуго Чавез одлучио да призна Јужну Осетију и Абхазију на сајту „Политике“ доминирали су следећи: „Браво господине Чавез! И Србија би требала да призна те две државе. Признавање њих нема никакве везе са Косметом“, пише Нада. Предраг Марковић проширује тему: „Он је једини буквално човек на свету који се не боји да каже јавно какви су Американци, човек који се не боји Америке и њених санкција. Камо пусте среће да и Србија призна ове две републике и да каже свету - ви сте признали нелегално Косово, е, сад ћемо и ми признати Абхазију и Осетију, па видите шта ће те да радите убудуће. Браво за Чавеза који покушава да освести цео свет“.
Повике „Браво!“, смењују тврдње „Један је Хуго Чавез!“, али је најтачније разлог за такав однос према председнику далеке Венецуеле изразио следећи коментар: „ВЕЛИКО хвала господину ХУГУ ЧАВЕЗУ. То је државник, а не као неки“.
Ови „неки“, мислим, одлично су разумели шта има у виду како неименовани корисник сајта. Чавес, неустрашиви падобранац, последњи Мохиканац у борби против америчког неоимперијализма, и као личност, и као политичар близак је српском менталитету, док власти Србије градећи своју политику на бескрајним компромисима у условима жестоких уцена од стране ЕУ и САД не изазивају разумевање код доброг дела становништва. Многима је једноставно досадило да гутају понижења у име сите, али за сада магловите будућности у рођачком загрљају брижне евро-атланске фамилије. А ту се још и чавесов дух мота, будећи неке забрањене и заборављене жеље...

ЕВРОПА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ. ШТЕТА...

2009-09-10T15:46:00.002+05:00

Последњих дана у светској штампи све су учесталији интервјуи, анализе, коментари и изјаве посвећени европским перспективама Србије.
У четвртак, рецимо, наше колеге из „Дојче веле“ на српској страници објављују текст под речитим насловом „Сви путеви ка ЕУ воде преко Холандије!“. Коментаришући перспективе придруживања Србије Европској унији директор за Балкан у Министарству спољних послова Шведске, која председава унијом, фактички пере руке: „Ту је првенствено питање сарадње са Трибуналом у Хагу, која мора да буде побољшана како би земље чланице ЕУ подржале следећи корак Србије ка ЕУ“. Речју, одлука о деблокади прелазног споразума, као и пре, остаје на властима Холандије. А оне су против, у најмању руку до оног тренукта док генерал Младић не добије стални боравак у Хагу.
Некако истовремено на задату тему изјаснили су се и стари пријатељи Србије – носилац Нобелове награде за мир Марти Ахтисари и Међународна кризна група. Овај први био је кратак и јасан: „Србија неће моћи да се придружи ЕУ без признања независности Косова”. Што се тиче организације познатије у Србији као Група за стварање криза, њен коментар је повређено-емотиван. Уосталом, тамо сматрају да Европска унија покушава на све начине да приближи себи Србију, вређајући на тај начин косовске власти. На њу се љуте: „Европска унија има за циљ да постигне значајан напредак у односима са Србијом и је постала изузетно осетљива на њене интересе, тако да је увредила и дестабилизовала власти у Приштини“, каже директор за Балкан у МКГ Марко Прелец, и додаје: „Заборавља се да Еулекс није ту да води напред стабилизацију Србије и западног Балкана, већ Косова“.
И најзад, треба свему овоме додати оптимистичку изјаву минист р унутрашњих послова Словеније Катарине Кресал, која је након сусрета са својим балканским колегама изразила мишљење да ће „безвизни режим са земљама ЕУ за Србију, Македонију и Црну Гору бити – највероватније - уведен до краја текуће године“.
И ту, усред овог прегледа, ако могу тако да кажем, стручних ставова, наш београдски колега Јован Бирач пише: „Ко је ових дана покушао да добије шенгенску визу, прича о стављању Србије на белу листу изгледала му је реално колико и удар комете идуће године... И даље морате да стојите у редовима од раних јутарњих сати и погнуте главе слушате дрске команде радника обезбеђења. И док чекате ваша два минута, непрестано пребирате да ли сте понели сваки од тражена 24 документа, копија и превода, за чије вам је сакупљање требало више времена него што ћете боравити у Европи... Проверавате да ли вам се зуби виде на слици и да ли је „глава довољно велика“, да ли сте јутрос променили гаће и да ли су двоје деце и жена, који остају у Србији, довољна гаранција да нећете остати у печалби“. И тужан закључак на крају: „И стварно делује надреално да идуће године тога више бити неће. Да ћемо преко ноћи постати добродошли, а да одлазак у иностранство нећемо морати да плаћамо достојанством“.Али најтужније је то што ће оним српским политичарима који одређују спољнополитичке приоритете услужни референти ставити на сто извештаје који садрже процене из првог дела овог текста. Понижења грађана у редовима и њихова неверица у боље сутра остаће на маргинама. Штета. Јер управо они – грађани – одредиће на идућим изборима има ли Европа алтернативу, или нека је, нек иде до ђавола, са свим тим њеним редовима, дрчним обезбеђењем и бескрајном папирологијом.

ДЕДА ДРАГОЉУБУ, ИЗ РУСИЈЕ С ЉУБАВЉУ

2009-09-03T16:22:00.004+05:00

Поштено речено, тема данашњег разговора за мене је изузетно непријатна. И мада ми се често обраћају са молбом да прокомнетаришем русофобска расположења у делу српске јавности, ја не волим да се враћам на ту тему. И без обзира што ме редовно упозоравају да „не прође ни једна једина седмица, а да на овим балканским просторима не осване неки чланак који у негативном светлу представља Русију“, увек ми се чинило да не доличи једној компанији ранга „Гласа Русије“ да одговара на уједе којекаквих ситних провинцијских новинара који покушавају да дигну себи рејтинг за рачун једне непрегледне Русије.
Вероватно би и сада „прећутала“ молбу Топоља, који ми је на блогу написао -„замолио бих вас да нешто напишете о константној медијској пропаганди против руског народа и Русије“ – да није једног писма које нам је ових дана стигло у редакцију. Послао га је Драгољуб Батиница из Кикинде, за нас - деда Драгољуб. „У прилогу Вам шаљем срамни напис“, пише дубоко револтирани слушалац, и додаје – „уједно Вам шаљем и мој, т.ј. наш одговор уреднику листа, и ако се он ограђује од написа“.
О чему се ради? Шта је тако наљутило уваженог деда Драгољуба да је одлучио да заједно са неколико својих пријатеља-пензионера упути гневно писмо у „Прес“, а његову копију нама? У свом писму главном уреднику Батиница пише: „У Вашим дневним новинама од 07.08.2009. године са гневом и запрепашћењем прочитах тзв. коментар од некаквог русофоба са српским именом Ђорђа Одавића... Ваш „цењени“ коментатор окомио се на нама блиски Руски народ по рецепту Гебелса, те тај народ назива стоком, разбојницима, убицама и пљачкашима“.
Е, ту сам се већ ја нашла увређена. Не, није ми криво због руског народа – он нит зна за постојање неког тамо момка са миђнушом у уху и кривим осмехом, нит ће икада, на срећу, за њега чути, колико год се Одавић упињао. Криво ми је због деда Драгољуба, који се толико насекирао због нас. Тим пре што могу да замислим како су се слатко насмејали у „Пресу“ кад су добили његово писмо – колеге-новинари се одликују редким цинизмом, а то што ће пар пензионера престати да купује новине, на њивову плату неће никако утицати.
Али зато ја имам више могућности да адекватно одговорим, што у овој прилици са задовољством и користим. Поготово што поменути Одавић, који себе изгледа сматра новинаром, оставља широки простор за чисто професионалну критику. „Можда сам ја луд, али шта ће нам Медведев на прослави ослобођења Београда. Сад ће сви да гракну, „али Црвена армија је помогла ослобађању Србије од фашиста!" Јесте, али је силовала на хиљаде Српкиња. Пјана ослободилачка стока је сматрала да им следују локалне лепотице, па су почели да силују све редом и то не само да силују, него и да убијају успут“, пише Одавић у тексту под насловом „Из Русије с љубављу“. А закључак који изводи аутор, подсећајући да је „дугачак списак руских грехова према Србији“, јесте да би председник Медведев могао и да се извини. Да се извини за шта? Вероватно за оних преко седам хиљада војника Црвене армије што изгинуше ослобађајући Србију. Узгред, то су званични подаци.
Код колеге је све једноставније. Шта ће њему било какви подаци, кад може једноставно да каже “хиљаде“? Био је један случај овде код нас, у Русији, када је један исти такав“професионалац“ ко овај Одавић изјавио како су Срби побили у Босни 200 хиљада муслимана. То што је погинулих у тим крајевима свих националности побројано око 98 хиљада није ни битно. Јер 200 хиљада – то звучи!
Па и у целини, цела та прича око силовања, поготово оних што су се наводно догодила пре 65 година, делује некако чудно. Текст оставља исти утисак као и оне прописно, по свим муслиманским законима замотане жене од преко шездесет, које су пред камерама западних канала средином деведесетих чило извештавале о масовним српским силовањима ...
Не, нећу да кажем да се тако нешто није дешавало и да није могло да се деси. Рат, он озбиљно мења правила игре. Али, да ли је могло све то и другачије да изгледа? Отац ми је причао како су се жене по српским селима крајем рата клањале бику, кад прође улицом – тако се мало мушкараца вратило из рата. А ту, на дохват руке, војници, ослободиоци, па се још ужелели женске пажње... А онда, ко гром из ведра неба, дође она уклета '48., кад су се два Јосипа – Броз и Стаљин - силно разишла у погледима, и када се за везу са Русом могло и на Голом отоку завршити... Лакше је било све објаснити принудом.
Али циљ Одавића није анализа ситуације, нити покушај да се сагледа истина и пренесе читаоцима - његов је циљ био да назове Русе стоком и да затражи, „у име народа“, извињење од самог председника Русије. Шта ћете, уз ову посету многи ће покушати да пласирају своје памфлете – где ће још наћи такву могућност да се за њих чује? И други ће лежено да оперишу бројкама и да се поигравају речима, олако ће прозивати целе нације... Може им се јер су сити и слободни, па још и без икаквих моралних начела. За оно „сити и слободни“ заслужни баш они „оматорели партизани и комунисти“ – како их презриво велича Одавић – и још неких седам хиљада палих руских војника. А што се тиче моралних начела - за то су већ одговорни моји драги ветерани, па деда Драгољуб - требало је да их дерете ко волове у купусу док су још били мали, те којекакве „одавиће“.

КЛОПКА ЗА ПРЕДСЕДНИКА

2009-09-01T16:43:00.001+05:00

Где престаје демократија? Тамо где се власт концентрише у једним рукама.
Председник Србије направио је свој избор и ради очувања на власти владајуће коалиције, чију основу чини Демократска странка, потписао је измене закона о информисању. Измене, које не остављају шансу новинарским истраживањима – казне за покушај да се неки званичник ухвати у лажи у стању су да доведу издање до банкротства.
Колико год се председникова прес служба упињала да објасни народу да ће председник Тадић „пратити ефекте примене овог закона сматрајући да је слобода медија претпоставка слободног друштва“, сам потпис Бориса Тадића под овим документом не оставља му шансе да се узвиси над ситуацијом. Закон о јавном информисању – то је перфидна, префињена клопка за председника који себе позиционира не само као демократу, већ и као човека који оставља себи за право да се успротиви јавном мњењу уколико се оно не поклапа са његовим моралним начелима. Од сада Борис Тадић постаје обичан политичар, јер уз његову помоћ данас је могуће затворити сваки медиј који себи дозволи да лопова назове лоповом, а лажова лажовом. Да ли ће му странка бити захвална за то што је свој углед уградио у њен опстанак на власти, показаће време. Али српским новинарима то никако не олакшава ситуацију.
Уосталом, водећи српски медији одавно су схватили откуд ветар дува. Једно штампано издање са богатом историјом, којем је нова Влада донела и новог главног уредника, некако је аутоматски укључило аутоцензуру. Независни аутори полако су почели да се осипају. Други медиј, који би се могао сматрати информативним холдингом, одвано већ не примећује све оно што што не треба да примети. Али зато помахнитало критикује друге земље за гушење слободе говора. Русију најрађе.
Кад смо код Русије... Шта све нису писали до јуче још слободни и тако бахати у тој својој слободи српски аутори о ситуацији са медијима код нас. Навешћу пар примера, тек да упоредимо ситуацију када нови Закон о јавном информисању у Србији буде прорадио пуном паром.
Дакле, директно: „Кремљу није било тешко да телевизијске станице и новине претвори у гласноговорнике режима“.
Нешто финије: „Што се тиче степена политичких и економских слобода, контроле медија и правосуђа, проблематичним изборниим процесима, Русија се не разликује од, рецимо, Мексика, Турске, или Филипина“.
И, најзад, са лаком нијансом похвале: „Оно што јесте преседан је да је овог пута уследила реакција шефа руске државе, односно да је уредник „Новаје Газете“ Димитриј Муратов позван да код председника Медведева поведе делегацију листа који опасно штрчи у односу на „хипнопедијски црвеноармејски хор“ руских контролисаних медија у Кремљу“.
И шта сада? А сада ће драге колеге морати да забораве на вештину говора, која порађа сличне метафоре, и да се у потпуности посвете убрзаном курсу езоповог језика - да им матично издање не би банкротирало. Можда ће и Русију оставити на миру. Балван у свом оку порастао је до размера које силно ометају разгледање ситуације иза мора, иза гора.
Ипак, да се вратимо председнику - главном губитнику у овој ситуацији. Јер Тадић није само подлегао уцени свог коалиционог партнера који је иницирао целу причу не би ли расчистио рачуне са једним локалним медијским газдом. Све је далеко горе – господин председник подлегао је највећем искушењу власти, искушењу да преузме контролу над медијима. Да ли ће искористити ову могућност, он, који се тако поноси својим демократским ставовима? Не знам. Али ми се учинило да се Милошевићев дух злурадо насмејао гледајући иза рамена како господин Тадић подписује овај веома опасан документ.

РАСКРСНИЦА

2009-08-31T16:28:00.005+05:00

За настанак овог коментара заслужна су два информативна повода – интервју председника Сребије „Политици“, у којем је он донекле кориговао спољнополитичке приоритете земље и оштра дискусија покренута ових дана на мом блогу о месту и положају Србије у свету.
Да почнемо од председника. „Наша земља сада има четири стуба спољне политике – ЕУ, САД, Русија и Кина“ – изјавио је Тадић. “Најважније је да Србија постане чланица ЕУ“ – овај циљ председник сматра неприоменљивим. И подвлачи да је „интерес Кине да Србија што пре постане чланица ЕУ“.
На ове изјаве веома заједљиво је одреаговао давнашњи коментатор блога Максимовић: „Његово величанство Борис Тадић коначно је одредио приоритете спољне политике приватне царевине па је сагласно величини царстава и својој улози указао част државицама које би могао да прихвати за стратегијске партнере, ако буду добре“. Неповерење према председнику изродило је и следећу мисао: „Мирише да је имао специјална овлашћења да за амерички рачун забада клин између Кине и Русије“.
Што се тиче овог последњег, одмах да се оградим – не верујем, једноставно је Тадић жив човек, па му утисци од недавне недељне посете Кини засењују све остало. Зато се многима могло учинити да се Кина упркос свим законима географије некако напрасно приближила Србији.
А што се тиче сувише самоувереног наступа председника - нисам стекла такав утисак. Пре ми се учинило сасвим супротно – господин Тадић као да се правдао током целог разговора неком невидљивом саговорнику, све се враћајући на тему главног и неприкосновеног приоритета – придруживања Европској унији.
То и није за чуђење јер председник не може да не зна да Европа данас није спремна за ширење. Последња потврда стигла је од Ерхарда Бусека, координатора Иницијативе за сарадњу у југоисточној Европи. „Балкану треба искрено поручити: у овом тренутку нема позитивног расположења међу европским државама да се настави даље ширење ЕУ“.
А код куће целокупна политика господина Тадића, укључујући коалициони потенцијал Владе, почива на тој магичној формули – Европа нема алтернативу! Зато и мора да доказује својима да се мантра још није променила.
Неки у тај евро-сан најискреније верују. Коментатор блога који је пожелео да остане анониман пише: „Србија је део Европе, хтели Ви признати или не!! Не можемо се кинеским зидом од ње оградити!!“ Истина. Али Европа може, што са задовољством и чини.
Други, као Драган, веома су скептични: „Прича о томе да млади желе на Запад јесте одавно позната. Заволели Срби америчке вредности, а онда културно добили бомбе на главу – то се зове педагогија. Лечење од идолопоклонства у историји људског рода, најефикаснијим се показало уколико се на главу оног ко се клањао страној култури управо сручи иста та култура“.
У ових пар реплика јасно се очитава колико је компликован положај Србије. Куда кренути са ове раскрснице? Треба ли се ослонити на две, три или четири ноге? Која је од ових сложених спољнополитичких конструкција најстабилнија? И какво место припада Србији у свету? Једноставно, коме и каква она треба?
Могуће да је председник у праву. Можда Кина заиста сања да види Србију у Европској унији, а Русија и САД се нешто томе и не противе превише. Рецимо да и у Европи има различитих ставова поводом ширења уније. Ипак, треба ли градити своју политику у потпуној зависности од ставова светских моћника? А шта ако се сутра нешто промени? И шта ће да ради Србија ако се њени стратешки пратнери међусобно заваде?
Мени се чини да постоји само један пут који води у потребном правцу – пут ка себи. Ка својој, а не туђој култури. Ка својој вери, својим традицијама, својој историји. Уз ослонац на себе, на своје снаге и уз неговање добрих односа свима који могу тај ослонац да подупру. Или, што је такође важно, са онима који могу да га пољуљају.

Dmitrij Rogozin: NATO-kontingent na Kosovu smanjuje se prinudno

2009-08-18T16:03:00.004+05:00

Поштовани пријатељи блога, данас предлажем вашој пажњи разговор мог колеге Тимура са Дмитријем Рогозином којег, верујем, не треба посебно представљати.

Dmitrij Rogozin: NATO-kontingent na Kosovu smanjuje se prinudno

Novi generalni sekretar Severnoatlantske alijanse je na svojoj prvoj konferenciji za štampu okarakterisao Kosovo kao uspešnu istoriju i sjajan primer da NATO, EU i UN mogu da rade zajedno i da osiguravaju mir, bezbednost i stabilnost u regionu. Zamolili smo ambasadora RF u NATO-u Dmitrija Rogozina da prokomentariše ovu izjavu.

- Gn Rasmusen govori o tome sa taktičkog gledišta. Zaista, Kosovo je otcepljeno od Srbije, tamo su povredjeni principi teritorijalnog integriteta države-članice UN. Srpske vlasti faktički nemaju pristupa pokrajini i sva vlast je preneta na rukovodstvo samoproklamovane republike koja je ovu nezavisnost postigla oružanim, rekao bih, terorističkim putem. NATO je faktički nastupio na strani separatista obezbedivši za njih sopstvenu državnost i izoliravši beogradske vlasti od svih poslova pokrajine, uključujući i one vezane za srpsko stanovništvo. Ali to je strateška greška jer nema nijednog naroda u svetu kome bi se moglo oduzeti deo njegove rodovske teritorije i prisiliti ga da pristane na to i da prizna svoj istorijski poraz. Opruga srpskog otpora sada je jako stisnuta, ali doći će vreme, kada će se ona olabaviti i to će negativno uticati na situaciju u Južnoj Evropi. Po mom mišljenju, greška NATO-a je u tome što je radi svojih sebičnih interesa podmetnuo pod Evropu bombu sa usporenim delovanjem koja će pre ili kasnije eksplodirati.

Kako ocenjujete postupno smanjivanje NATO-kontingenta na Kosovu?

- To je prinudno ograničavanje prisutnosti NATO-a na Kosovu – da su bili dodatni resursi, vojnici i vreme, ostali bi na duži period. Alijansa nema dovoljno vojnika, na dnevnom redu je ekonomska kriza – odakle se mogu uzimati rezerve? Pre svega, sa Kosova. Zato NATO sada prepušta kormilo Kosova, pre svega, EU, transformiše vojnu operaciju u policijsku i potajno povlači iz pokrajine kontingente država koje žele da upute vojnike u Avganistan. Mislim da će narednih nekoliko godina prisutnost NATO-a na Kosovu biti radikalno ograničena.

Predsednik Kosova Fatmir Sejdiu predložio je NATO-u Alijansi da razmotri mogućnost učešća manjeg kosovskog oružanog kontingenta u mirovnim operacijama Alijanse. Koliko je, po vašem mišljenju, ova ideja konstruktivna?

- Ako su bivši kosovski teroristi koji su, pored ostalog, secirali srpske ratne zarobljenike na pojedine organe i prodavali ove organe za evropske klinike spremni da stanu pod zastave NATO-a i da učestvuju u njegovim misijama, to govori o mnogo čemu. Ako se dogadjaji budu razvijali tako, onda će se sutra i zatočenici Gvantanama formirati NATO-kontingent, i bivši talibani boriti u redovima pripadnika Alijanse. A to znači da će Brisel mobilisati sve koji nemaju drugog životnog cilja osim prilivanja tudje krvi. To će negativno uticati na bezbednost samih zemalja-članica NATO-a pošto će ovi plaćenici iz redova bivših ekstremista, terorista i siledžija pre ili kasnije sručiti svoje mačeve na glave mirnih i zasada situiranih stanovnika Evrope. Pripadnici Alijanse moraju da vode računa o sledećem: ako ne budu hranili svoje armije, onda će hraniti one sa kojima sada oprezno saradjuju, ali neko će potom okrenuti dobro osposobljene učenike protiv njihovih učitelja. Kao što je to već bilo sa Amerikancima koji su pripremali mudžahedine protiv SSSR-a, a zatim su ovi teroristi iz arapskih zemalja sručili otete avione na Njujork i Vašington i sada pucaju u NATO-vojnike u Avganistanu.

ПРЕРАСПОДЕЛА РЕСУРСА

2009-08-13T17:12:00.002+05:00

„Нови генерални секретар НАТО-а обилази своје имање“. Одговарајући наслов за текст о посети Андерса Фог Расмусена Косову, зар не? Јер отцепљену од Србије покрајину често називају НАТО-творевином. Није случајно баш на десету годишњицу премијер Косова Хашим Тачи дао поражавајућу у својој абсурдности изјаву како је „бомбардовање Југославије донело демократију на Косово“. И заиста, нека општа карактеристика нашег доба је да се демократија, наизглед - највеће достигнуће у области људских права, све чешће шири уз помоћ експлозивних материја.
Али ово, онако, узгред. А сад о суштини. Чиме је ова покрајина тако заинтересовала Расмусена да је одмах после Авганистана одлужио да посети баш њу? У штабу НАТО-а кажу да је то „један од приоритета новог генералног секретара, пошто је Косово други по величини театар акција за операције НАТО-а“. А кад већ по мишљењу натоваца безбедносна ситуација у покрајини не изазива забринутост, део контингента од 14 хиљада војника могао би се пребацити на онај терен који је за њих први и главни. И мада се некоме може учинити да је 64,5 хиљаде војника за Авганистан више него довољно, у Бриселу тако не мисле. А и не могу да мисле – операцију у Авганистану сматра својим приоритетом сам Барак Обама, тако да немају куд'.
Уосталом, тешко да је то једини разлог за радикално смањење бројности НАТО-контингента на Косову. А то да се ради баш о радикалном смањењу не изазива сумњу. „Пред крај свог мандата желео бих да се КФОР сведе на мале снаге за реаговање, или да се потпуно повуче” – изјавио је Расмусен одмах по ступању на дужност. И кренуо у акцију: у јанару 2010. од око 14 хиљада војника треба да остане 10 хиљада. Овим темпом 2013., када истиче Расмусенов мандат, Србе и њихове споменика не Косову од Албанца ће чувати искључиво сами Албанци.
Срббе поменута перспектива не радује. Без обзира на компликоване односе са алијансом која је три месеца редом бомбардовала мирне српске градове, на Косову њени војници представљају „једину легитимна оружану снагу у коју Срби имају поверење“ – то се речи министра за КиМ. Па и у целини, Богдановић је доста оштро прокоментарисао Расмусенову позитивну процену безбедносне ситуације: „Човек који је задужен за безбедност тог дела Европе, па и света, не би смео себи да приушти такву изјаву, јер се она коси са стањем на терену”.
Ипак, без обзира на српске протесте, смањење бројности КФОР-а већ се не да зауставити. И ту се не ради само о пуким жељама генералног секретара. Расмусен је у марту још био познат само као дански премијер, а своју жељу да напусте Косово већ су најавили Британци и Шпанци. Разлоге су навели различите – Лондон се позвао на већ познату тезу о бољој безбедносној ситуацији, док је Мадрид више акцентирао политичку страну питања – ми то ваше Косово нит' признајемо, нити то планирамо, па што би му онда давали легитимитет својим присутством?
Али не ради се ни о политици, па чак ни о безбедности. Новинар александар Храмчихин, који се специјализује баш на натовској тематици, пише о стању војске у водећим земљама алијансе следеће: „Симптоматично је да веома популарни у медијима разговори о „растућој војној моћи“ НАТО нису поткрепљени никаквим цифрама“ – ироничан је Храмчихин, који појашњава: „Копнене снаге Француске смањују се до размера једне дивизије. Велика Британија прекида проиводњу тенкова, а њене специјалне јединице у Авганистану лете на изнајмњеним хеликоптерима Ми-8, због оштре несташице „Чинука“. Немачка 5 пута смањује број тенкова и јединица борне технике, а војних авиона - 7 пута“. Речју, криза је, па и грађанима наведених земаља све је теже објаснити ко их то угрожава после окончања хладног рата.
У овим условима треба прерасподелити ресурсе. У потрази за компромисом између наруџбине Барака Обаме и активне нежеље осталих да ратују негде на задњем дворишту планете, ново руководство алијансе нашло је соломонско решење – да повуче контингент са Косова. Што би се рекло, тамо је све већ мирно, пројекат се има сматрати успелим и завршеним. Па, заправо, у праву су људи. Српски проблем у покрајини нестаће чим се повуку. Срби ће сами отићи кад и последњи војници КФОР-а. Поготово што пресељење 100, 150 хиљада људи за балканске прилике није ништа – све је већ виђено.

СРБИЈА У ПОТРАЗИ ЗА ПУТИНОМ

2009-08-11T16:03:00.001+05:00

Тешко је замислити земљу у којој би премијер једне друге државе могао да по рејтингу популарности конкурише сваком домаћем политичару. Ипак, интересовање за лик и дело Владимира Путина у Србији сасвим се може поредити са оним код грађана Русије.
У једном од водећих издања у земљи, београдској „Политици“, ових дана појавила се публикација московског дописника Љубинке Милинчић посвећена 10. годишњици владавине Путина. И овај текст, који, узгред, веома позитивно карактерише свог главног јунака, изазвао је најживље реаговање грађана. Одзив је био толико ватрен и емотиван, да је местимично подсећао на вапај очајника. И на то би власти Србије требало да обрате пажњу.
Али, за почетак, коментар који доста говори о самом тексту: „Нови Руски Цар. Ниједну негативну реч нисам прочитао у тексту аутора. Да ли иједан српски политичар може да се похвали тиме?!“ – пише Далибор. И одмах да додам - сви коментари, са једним јединим изузетком, су похвални.
Тако да одмах дамо простор оном једином који се усудио да изрази свој негативан однос према Путину: „Путин ништа друго не ради што је Јелцин радио, него су цене нафте и гаса скочиле три пута почетком 2000., што није био случај деведесетих и са тим нема никакве везе Путин. Јако је жалосно што се нео-комунисти и даље на један тотално фанатичан начин диве Русима, од којих не да Србија кроз векове није имала никакву корист, већ само штету. Већина Руса благе везе нема ни где је Србија, и то је на русофилску несрећу реалност, коју русофили по Србији не желе да виде“. Ово је био Миланов обрачун са неким, и мени се чини да није Путин у питању.
И још један карактеристичан моменат може се приметити у овим коментарима. На усхићени усклик Љиљане Кијановић - „Обожавам Владимира Путина, за мене највећи државник данашњице“ - неко ко је пожелео да остане анониман – ако она 4 слова Позз на крају поста нису неки ник нејм – доста сувисло одговара: „Мислим да ми Срби немамо мјеру у ничему!!! Све што је Путин урадио јесте јако добро, ту нема шта да се замјери, човјеку треба скинути капу, али заиста брине оволика еуфорија нас Срба. Мислим да то само говори колико је код нас јако лоше, колико нећемо ништа да радимо на себи, колико то препуштамо другима, јер опростите, грађани Србије, Путин неће радити ваше послове, нити то може да се очекује“.
А сада оно на шта власти Србије морају заиста да обрате пажњу. Бар из разлога очувања себе на власти. „Ако има „Путина“ међу Србима, а пре ће бити да је међу Српкињама, нека се одмах јави - под хитно...“; „Прави пример да се све може кад се хоће. Значи, ови наши немају никакав изговор“; „Без икакове злурадости, само са великим жаљењем, усуђујем се рећи, да са данашњом Власти заиста не видим некога у њој коме је тако, као г. Путину за Русију, стало до Србије“.
И најзад, о Путину и демократији. Милорад пише: «Демократским методама или не, председник Путин је сачувао Русију, уздигао је и поставио на пиједестал поштовања. У ком су се оно америчком граду дигли црнци па су их демократски убедили?“
Дакле, има о чему да се размисли. Ако на све то додамо информацију како су грађани качили по прозорима Путинове слике за време посете подпредседника САД Србији, као и еуфорију насталу после саопштења како на руско-српски самит у Београду долази Дмитриј Медведев, слика постаје још јаснија. И она не радује око, мада ласка нашем руководству. Ако су власти Србије довеле грађане до стања када су спремни да позову „на царство“ премјера друге земље - то је јако озбиљан сигнал. Сем тога, прича да Европа нема алтернативу, уз потпуну нежељу саме Европе да изађе у сурет Србији, очигледно губи на привлачности. Срби су се ужелели чврсте руке, хтели би да и њих неко подигне са колена, и још се надају препороду националног достојанства. А то значи да реда у земљи нема, да понижавајући однос Запада почиње да одвраћа чак и оне који деле његове вредности, и што је најгоре - вере у домаће политичаре има све мање. Зато су и смислили себи Путина.
И само редки још опомињу као hary: „Нажалост, Русима је свеједно волимо ми њих или не“. Није истина hary, није нам свеједно, али ако треба нешто да се ради, мораћете сами.

НЕЗДРАВА ИНЕРЦИЈА

2009-08-06T16:29:00.001+05:00

Данас у рубрици „На блогу нашег коментатора“ Ксенија Тошич осврће се на догађаје од пре годину дана, на онај брзи, жестоки и у многоме поучни рат у Јужној Осетији. Као повод послужила су обраћања неколико сталних коментатора њеног блога, поред осталих ово: „Ускоро ће се навршити годину дана од америчко-НАТО-грузијске агресије на ЈО и Абхазију као и геноцида од стране истих над руским мировњацима и народом Јужне Осетије, пише Топољ. Замолио бих вас Ксенија да напишете један ауторски текст на ту тему као и о онима који су наоружавали Грузију. Међу њима је на жалост била и Србија“. Дајемо реч Ксенији Тошић.
Тошић: Од оних трагичних догађаја у Јужној Осетији прошло је годину дана. Да ли је то довољно да би се извлачили некакви озбиљни закључци? Ипак, да покушамо.
Прво питање – може ли све то да се понови? Може. У свом недавном интервјуу за Вашингтон Пост председник Грузије Михаил Сакашвили позвао је САД да му што пре испоруче одбрамбене системе. „Ми желимо да земља још увек постоји кад све то стигне до нас“ – рекао је Сакашвили. А 5. августа у свом обраћању сенаторима Александар Вершбоу – заменик министра одбране за међународну безбедност - изајвио је како САД нису пружале Грузији директну војну помоћ од августа прошле године. Међутим - “свака суверена држава има право на одбрамбени потенцијал за заштиту својих граница, и Грузија ту није изузетак“, истиче Вершбоу. И зато ће део средстава која Конгрес издваја за Грузију бити упућен баш у ту сферу. Е, то заправо и јесте сос под којим ће се служити наоружавање Грузије. Москва је све правилно разумела и већ је оптужила САД за наставак испорука наоружања агресивном режиму Сакашвилија.
Уосталом, САД ни издалека нису једини његов лиферант. У том списку у разно време могле су се запазити Бугарска, Грчка, Летонија, Естонија, Литванија, Турска, Чешка, Босна и Херцеговина, Украјина, Израел и Србија. Признаћете, тешко да би се све ове земље могле сматрати непријатељима Русије. У чему је онда ствар? Највероватније у природи формирања Влада већине ових земаља, које су често коалиционе, састављене од веома различитих странака. Кабинети балансирају на тананим компромисима, на подели утицајних сфера, а често и на подршци споља. И ту спољну подршку свака странка, а понекад и цела Влада, мора нечим да плати. Поред осталог, и обавезом испоручивања Грузији наоружања. Ова прича има доста лобиста по целој Европи. А ако је неко и помислио да можда не треба чачкати мечку, све сумње би се развејале причом да овај шармантни љубитељ вина, ружа и фонтана није толико луд да зарати са Русијом. Испоставило се да јесте.
А могли су и раније да схвате да нешто у целој овој причи не штима. Рецимо, тачно је установљено да су грузијску армију тренирали амерички и израелски инструктори. И они нису могли да не виде кога и за шта спремају. Не мислим да су озбиљни војни стручњаци били поносни на ону подивљалу полупијану и разуздану руљу, која је уз смех и подврискивања снимала своје подвиге мобилним телефонима. Подвиге, попут спаљивања аутомобила са четворочланом породицом усред Цхинвала, или директног стрељања миротвораца, неспремних да одговоре без одговарајућег мандата. Такве не припремају за „учвршћивање одбрамбеног потенцијала“. Узгред, руско тужилаштво је све те мобилне пажљиво покупило и снимке укључило у доказни материјал о злочинима Сакашвилијевог режима. Даљи разговор водиће се у Европском суду за људска права.
И још један парадокс. Чак и удруженим напорима, све ове земље тешко да би могле да испоруче Грузији довољно наоружања за реалну војну конфронтацију са Русијом. Као прво, за толики број војних складишта не била довољна и цела територија већ добрано очерупане земље. Као друго – реалан рат са Русијом, а не са 58. армијом њеног Северно-Кавкаског војног округа, Тбилиси не би могао никада да изгура.
И што је најважније, тешко да ће иједна од земаља које тако активно наоружавају Грузију бити спремна да се умеша у прави конфликт. Јер за све, укључујући САД, очигледно је да је само добра воља Кремља зауставила армију која је већ била спремна да се устоличи у Тбилисију. Следећи пут те добре воље може и да не буде. Зашто? Зато што Русија због низа историјских, па и географских разлога не може себи да дозволи луксуз да виче „упомоћ“ док убијају њене миротворце. Она је обавезна да заустави непријатеља, иначе ће се ти непријатељи страшно намножити и биће то далеко озбиљнији играчи.
Москва то зна, знају то и њени партнери из НАТО-а, наши амерички пријатељи, па чак европски парламентарци који тако воде да дигну дреку сваким поводом. Управо зато су се све санкције свеле на вербалну осуду и привремено заустављање неких мање важних контаката и заједничких програма. Управо зато је Москва све те санкције једноставно игнорисала.
На тај начин, они који данас настављају да се играју игре „наоружајте Сакашвилија“, играју се ватром. Јер јасно је да судбину новог рата може да одреди сезонска депресија једног човека. Такође је јасно да му Русија више неће дозволити да млатара песницама по ближој околини. И још је јасније да се такозвана међународна заједница неће мешати. И коме онда треба цела ова прича? Западно-украјинским националистима? Источноевропским и балтичким политичарима, чија карјера почива на антируским фрустрацијама? Лобистима америчке војне индустрије? Не, они заиста нису вредни новог рата. Време је да се више прекине та нездрава инерција наоружавања Сакашвилија.