ЗАОКРЕТ НА ЗАПАД КАО МЕТОД ПОПУЊАВАЊА БУЏЕТА

Стални гости блога нашег коментатора све чешће постављају питања која нису директно везана за дешавања у балканском региону. Дијапазон тема је најшири могући – од предлога да прокоментаришемо хистерију око свињског грипа, до молбе да одговоримо на неке инсинуације либералног публицисте Јулије Латињине које је пренела и српска штампа. Све то подстакло нас је да уведемо посебну рубрику под називом „На блогу нашег коментатора“. Надамо се да ће она привући вашу пажњу јер њене теме одређујете ви - слушаоци „Гласа Русије“ посетиоци нашег сајта и коментатори блога Ксеније Тошић.
Тошић: У четвтрак су два члана дискусионог клуба под називом „Блог Ксеније Тошич“ замолили да прокоментаришем тему односа Русије и Белорусије. И ево како је то изгледало: „Ксенија - пише Драган - ја сам хтео да Вас замолим да уколико није преурањено и уколико није контрапродуктивно, напишете понешто и о томе шта се дешава са Лукашенком. Поражавају информације које долазе у последње време до нас. Мада имам осећај да је толико сложено да је просто боље ћутати и чекати“. Тему је подржао и Топољ: „Поздрављам ваш став Драгане да Ксенија нешто напише о томе шта се дешава са Лукашенком. Његово понашање у последње вријеме је забрињавајуће. Последњи његови наступи према званичној Москви одају личност човјека кога би у Вашингтону веома радо имали за сарадника.То ми се нимало не допада“. И ови коментари заиста заслужују одговор.
Одмах да кажем - нити је преурањено, нити контрапродуктивно. Да, заиста, потези белоруског председника изазивају недоумицу посматрача. Али не и Кремља.
Ипак, на почетку да се присетимо неких последњих „достигнућа“ на путу Лукашенка. Путу, који води у никуда.
Када је чуо критику руског министра финансија поводом стања у белоруској економији, господин Лукашенко је најпре извређао самог Алексеја Кудрина да би потом и своје министре инструирао да паре од Москве не траже: „Ако не може од Русије – не треба ићи тамо, клањати се, жалити и плакати, треба потражити срећу у другом делу планете“. Затим се распаламсао такозвани „млечни рат“. Москва, одлучивши да одбрани част свог министра, потегла је тешку артиљерију у виду Главног санитарног лекара Русије Генадија Онишченка који је одмах увео ембарго на увоз млечних производа из Белоруисије. Лукашенко је одговорио тиме што је игнорисао самит ОДКБ у Москви. Сем тога, она изјављује како усвојена на самиту решења, поред осталог о стварању Колективних снага за брзо реаговање, нису легитимна. Целу причу прате изјаве у стилу – „односи двеју земаља су се толико заоштрили да оне ризикују да изгубе једна другу“; наглашавање у разговору са представником ЕУ да Белорусија никоме неће дозволити да угрози њен суверенитет, имајући у виду Москву и увођење царинске и граничне контроле на граници са Русијом - толико о Савезној држави. Али најнепријатнија је била препорука белоруског МИП-а својим грађанима да „приликом путовања у Абхазију и Јужну Осетију поштују законе Грузије“. Односно, да покушају да доспеју на територију наведених република са територије Грузије. Ако им то успе, наравно. Текст препоруке подписао је неки Александар Лукашевич, што целој ситуацији придаје фарсичну арому. Као далеко озбиљнији сигнал Москви може се разматрати чињеница да белоруски парламент није ни укључио питање о признавању Јужне Осетије и Абхазије у дневни ред пролећног заседања. Мада је то било обећано. Наравно, за паре - 2 милијарде долара кредита с неба не пада.
Све је то било. А шта имамо данас? На недавном сусрету са шефом Ревизионе коморе Русије Сергејем Степашином председник Белорусије апеловао је да се не верује гласинама о погоршању односа између Москве и Минска, које шире поједини медији. „Ми никада нећемо напустити Русију, нити ће Русија напустити нас – рекао је Лукашенко – све што они пишу с тим у вези је апсолутна лаж и злонамерно извртање чињеница сваким, па и најмањим поводом. Да и не говоримо о економским и политичким односима Белорусије у Русије“. А, да, на самит ОДКБ овај пут Лукашенко је допутовао.
Значи ли све ово да је Лукашенко заиста одлучио да се посвађа са Москвом и да се окрене Западу? Тешко. Ово ни издалека није његова прва озбиљна свађа са Кремљом. Довољно је сетити се 2007. године, када је у јануару белоруски председник покренуо јавну кампању против изградње „Северног тока“, назвавши га „најглупљим пројектом у историји Русије“. Такође тада говорио је да је „политика Русије усмерена на урушавање тежње белоруског народа и руководства Белорусије да живе са Русијом у савезној држави...“. Негде у исто време, у инревјјуу за немачки Die Welt, Лукашенко изјављује: „Нама су потребни инвеститори из Европе и САД. Ја не желим никакве спорове са Европском унијом. Насупрот, нама унија треба као партнер за диверзификацију наше енргетске политике...“. Допричао се до тога да је у срце дирнуо свог највећег опозиционара Александра Милинкевича који му је у отвореном писму понудио помоћ и подршку у његовој борби против Русије, а „за очување независности Белорусије“.
А чиме се све завршило? У марту 2007. на седници владе Савезне државе Белорусије и Русије био је подписан трговинско-економски споразум између двеју земаља који је белоруску робу мал те не ослободио царина. Осим тога, Русија је пружила Минску повољне државне кредите од милијарду и по долара у децембру 2007. и од једне милијарде у новембру 2008. године. А онда је одлучила да не жури са издвајањем још пола милијарде јер је господин Кудрин изразио сумњу у могућност Белорусије да врати дуг. И све се поново завртело у круг...
Узгред, ако неко мисли да се само Лукашенко игра сличних игара са Москвом - греши. У томе белоруски председник није нимало оригиналан. Ево, баш ових дана, слична прича десила се и са председником Таџикистана. Час тражи паре за размештање руске војне базе, заборавивши да за њу добија из Русије мал те не бесплатно наоружање; час руски језик забрањује; час му сметају руски војни саветници, који чувају границу са Авганистаном. Али чим је Москва одлучила да речју, делом и новцем подржи енергетику Таџикистана, одмах се испоставило да је руски језик унет у Устав земље као један од званичних језика. А што се тиче војне базе бр. 201, консултације се настављају, а база и даље функционише у свом пређашњем статусу.
Овде ћемо се зауставити, јер сви примери једноставно не могу да стану у један коментар. Али чињеница остаје – не треба тражити политику у акцијама и демаршима наших најближих суседа. Све су то само ситне уцене, предузете у племенитом, како они сматрају, циљу – да се своја земља извуче из дубоке економске кризе. А на чији рачун... и сами схватате.

ТРАКТАТ О ИМПЕРИЈАМА

Прошле недеље активно смо пратили посету подпредседника САД Џозефа Бајдена Кијеву и Тбилисију. Узев у обзир активно интересовање наших слушалаца и читалаца како према самом Бајдену, добро познатом у Србији политичару, тако и према руско-америчким односима у целини, постова на блогу нашег коментатора Ксеније Тошич било је више него довољно. И што је најважније, уље на ватру долио је сам Џо Бајден у свом интервјуу издању Wall Street Journal, а касније и државни секретар Хилари Клинтон својим покушајем да исправи ситуацију. С обзиром да су нас посетиоци блога редовно обавештавали о свим овим изјавама и демантијима, све питајући се – ма шта ови Американци уствари хоће!? – наша колегиница је одлучила да настави тему.
Тошић: Ако је веровати посматрачу швајцарског издања Ле Темпс, „Обама доручкује са Бајденом сваког петка, све остало време подпредседник живи свој живот“. Ја лично стекла сам утисак да су пар заједничких доручака њих двојица ипак пропустили. У најмању руку, господин Бајден је доспео прво у руке новинара Wall Street Journal-а, а тек онда на доручак код председника. А можда нису ни доручковали. Ако је судити по јавним изјавама, оног петка Обама је доручковао у друштву државног секретара Хилари Клинтон.
Разговор господина Бајдена са колегама из Wall Street Journal-а такође је донекле подсећао на пријатно ћаскање уз мезе. Јер како се још, осим са пар већ попијених пића, може објаснити онај степен отворености, када председника и премјера Русије угледни амерички политичар назива „момцима“. Узгред, ево како је Бајден окарактерисао Путина и Медведева: „Ови момци уопште нису идеолози осредњег интелектуалног нивоа, који се држе нечега у шта више нико не верује. У дубини, они су доста прагматични“. Хвала и на овоме.
Према нашеј земљи и њеном народу амерички подпредседник испољио је далеко оштрији однос: „Реалност се сатоји у томе да Руси оно што јесу. Становништво се смањује. Економија слаби. Банкарски сектор и структура тешко да ће издржати следећих 15 година. Они су у ситуацији када се свет мења на њихове очи, а они се хватају за нешто у прошлости, што се никако не може задржати“. Како да се не сетимо Кондолизе Рајс са њеном теоријом о скором изумирању руске нације? Уосталом нас је Бајден још поштедео, ако упоредимо са карактеристиком коју је дао својевремено Србима. Сећате се – „они су гомила неписмених дегенерика, децоубица, касапа и силеџија“?
А сад да упоредимо са оним што је говорио председник Обама пред студентима Високе школе економије у Москви: „Нема таквог места у свету где се не би осећао руски утицај, неодвојиви саставни део светског културног наслеђа. Није заобишао тај утицај и моју земљу, која је имала среће да деценијама пружа уточиште руским емигрантима и која се богатила достигнућима руске културе и развијала захваљујући сарадњи са Русијом“.
Наравно, гости мог блога, који су имали могућност да упореде све ове изјаве, нису издржали. Ево пар цитата: „САД већ сада не знају ни шта раде, ни куда гоне. Предсједник прича и ради једно, његов замјеник друго“ ; „Заиста се више не зна ко шта изјављује у владајућој номенклатури САД.Они личе, већ сада, на раштимовани оркестар“.
Оприлике на исти начин су одреаговали у Москви, поверивши помоћнику председника Сергеју Приходку да изрази општу недоумицу: „Поставља се питање: ко одређује спољну политику САД – председник или, нека и уважени, али чланиви његове екипе? То смо већ прошли“ - рекао је Приходко, сетивши се, вероватно, Дика Чејнија, који је дуго година био мрачни алтер-его Буша-јуниора.
Да одговори на ово питање руског руководства пожурила је државна секретарка САД Хилари Клинтон. „Ми – читај екипа – желимо оно, о чему је говорио председник за време недавног московког самитта. Ми желимо јаку, мирну Русију у процвату“. И додала: „Ми разматрамо Русију као велику државу“.
У овој последњој, сасвим, узгред, ласкавој за Русију реченици и види се сав амерички спољнопилитички конфуз. Проблем поделе света на велике и не тако велике државе подразумева и одговарјући однос према њима. Ако је велика – ми, Американци, има да је поштујемо. А ако баш и није - очекује је одговарајући третман. Зашто? Зато што саме САД себе позиционирају као највећу од империја. Отуда и бахате Бајденове изјаве. Уостало, не само отуда – добро познајући укусе својих суграђана, господин Бајден је свесно градио карјеру на крајње неполиткоректним изјавама. Навешћу још један пример, овај пут намењен руководству Бајденове вољене Грузије: „Да ли ме брине то што ови момци не граде демократију? Оно што ме брине највише јесте чињеница да они и не схавтају како да граде демократију“. Очигледно, без обзира што спада у вољене, Грузија ипак не спада у велике, па се самим тим њени руководиоци излажу учитељској критици великог брата.
Ипак, стекла сам утисак да председник Обама размишља у мало другачијим категоријама. Навешћу цитат из његовог говора у Москви: “На несрећу, понекад се јавља осећај да превладавају старе предрасуде, стари начин размишљања – концепција моћи, чији су корени у прошлости, а не у будућности. Од двадесетог века добили смо у наследство ону тачку гледишта да је САД и Русији суђено да вечно буду антагонисти, као да моћна Русија или моћна Америка могу да се уутврде у том статусу само кроз међусобно супротствљање“ – изјавио је Обама. И додао: „Отишла су она времена, када су се империје играле другим сувереним државама, као да су у питању фигуре на дасци за шах“.
Московски студенти, као и домаћини – Путин и Медведев – Обаму су разумели. А код куће – тешко. Чак и своји, најближи, из исте екипе. Зашто? Зато што су сви они својевремено били наметнути младом председнику. И наметнути зато што се њихово спољнополитичко искуство не може поредити са његовим, Обаминим. Они знају: „То је јако тешка ствар – суочити се са губитком империје“. Ово је из Бајдена и о нама. Али то је и упозорење Обами - ми нећемо дозволити да се Америка нађе у истом положају. А то значи да ова партија шаха још траје. И биће их још, ма колико се то Обами не свиђало.

БАЈДЕН У ТБИЛИСИЈУ: ПРВА ЉУБАВ ЗАБОРАВА НЕМА

Настављамо да пратимо посету подпредседника САД суседним Русији земљама – Украјини и Грузији. Како је то било у Кијеву размотрили смо јуче. Данас путујемо у Тбилиси.
Како укопати чак и најискуснијег политичара? Приредите му сурет са децом-избеглицама из ратне зоне. Ако је у питању Американац, побрините се да деца из осетинских села још и бриљантно говоре енглески. И све ће вам успети, чак и ако се презивате Сакашвили.
Тако се десило и са подпредседником САД Џозефом Бајденом. Саслушавши списак дечијих недаћа и жеља, међу којима је навећа да се врате својим кућама, Бајден је био дирнут у само срце. „Америци се никако не свиђа оно што је учинила Русија, али то не значи да са њом треба прекинути разговор. Када с неким не разговараш, онда је једини излаз – рат. У већини земаља народ је добар, али, можда, нису тако добри лидери“ – рече Бајден деци и настави: „САД могу да кажу целом свету да ми стојимо поред вас, и да ако они, Руси, не испуне своја обећања, то ће бити њихов проблем“. Али, подвукао је подпредседник, „Русија је за почињено платила високу цену – дипломатску, имам у виду. И оне земље које су јако подржавале Русију сада говоре о њој ружне ствари. Русија је сама себе изоловала.“
А даље је настао ефекат сусрета са народом у току предизборне кампање, када за одржавање тонуса разговора почиње да се користи тешка артиљерија. Већ сав у ватри свог говора, Бајден саопштава деци како Русија жели да економија Грузије буде слаба. „Она каже, - наставља Бајден - да ви немате будућност, и да то није демократија, да је демократија неефикасна“. И саветује да учвршћују економију, јер тада ће, наводно, и отцепљене републике пожелети да се врате у састав Грузије.
Оставимо по страни питање шта ће помислити они „не баш тако добри лидери“ у Кремљу и нашој, московској Белој кући. Ако затреба – неће обратити пажњу, ако нађу да може да се искористи – подсетиће га. Али све остало, посебно суманута идеја да Русија жели крах грузијске економије – то је већ из области распиривања међунационалне мржње, с тим да се трују будуће генерације. Сумњам је да је управо то од Бајдена тражио тамнопути председник Обама.
Узгред, лирских одступања је током ове посете било далеко више него у Кијеву. Рецимо, у Тбилисију он је отворено подржао ступање земље у НАТО. Смешно. Осим озбиљних проблема са сопственом територијалном целовитошћу, као и нерешених конфликата са суседима, Грузију још одликује и дуготрајна и нерешива унутарполитичка криза. У поређењу са њом Украјина делује као идеалан кандидат за чланство у НАТОу.
Уосталом, у ништа мање патетичној атмосфери, на вечери коју му је приредио Михаил Сакашвили у новој преседничкој резиденцији, и где је био представљен мајци председника, Бајден је ипак допустио себи да испољи мало своје чувене ироније. Посаветовавши председнику да „слуша маму“, пошто и он, - као подпредсеник САД - још увек тако поступа, Бајден је самој мами препоручио да се побрине за сина. „Он нам је јако потребан и он је јако важан човек за нас“ – додао је Бајден, чиме је вероватно јако растужио грузијску опозицију. Сакашвили, без обзира што му је заиста неопходна појачана мајчинска брига, Вашингтону је још увек потребнији од свих тих опозиционара. Можда то и није лоше, јер опозиција би могла коначно да престане да се држи за америчку сукњу и да предузме неке напоре уз ослонац на сопствене снаге. А ако грузијски оппозиционари још нису спремни да до краја у то поверују, онда још једна препорука подпредседника САД, истина, грузијској деци: „Нека вам служи као пример паметни и талентовани председник Грузије“.
Али све су то речи, које потресају само ваздух. А што се тиче изјаве Бајдена у парламенту Грузије о томе да САД раде на „одржавању грузијске војске у радном стању“, то је већ донело конкретне резултате. „Грузија се спрема да ступи у НАТО, а, као што знате, један од основних услова за ступање јесте наоружање, које одговара стандардима Алијансе“ – рекао је представник Стејтдепартмента САД Филип Кроули, одговарајући на питање о молби грузијског председника да му се пружи војна помоћ. Ето вам и ресетовања односа са Русијом.
А сад, по традицији, да покушамо да упоредимо посету Бајдена Тбилисију са његовом недавном балканском турнејом. Ма нема ту посебно ни шта да се пореди – иста патетична фразеологија ко на Косову. Тамо је Бајден говорио о неповратности косовске независности, о дугом и болном путу до ње и о етничким чишћењима којима се подвргавао слободољубиви албански народ на том путу. Тамо, у Приштини, уручили су му Орден слободе, а у Тбилисију награђен је орденом Светог Георгија. И – наравно – деца, све са цвећем и сузама радосницама. Дакле, сад знамо - ако крене код нас, за Москву, треба пажљиво да промислимо сву спољну атрибутику. Можда тако и нађемо заједнички језик.

БАЈДЕН У УКРАЈИНИ: РАЗМИШЉАЊА О СЛОБОДИ, КРАЈУ И ПОЧЕТКУ

Тешко је наследство припало новој администрацији САД од њених предходника! Расчишћавањем спољнополитичких рушевина које су остале после Буша и Клинтона морају да се баве сви. Оне најтеже преузео је на себе сам Обама - још је млад и храбар. И зато је управо он покушао да се помири с исламским светом и водио преговоре са Москвом.
А што се тиче разновсрсних штићеника, разбацаних по свету, за њихове проблеме задужен је далеко искуснији, - а стога и циничнији - подпредседник Џозеф Бајден. Тако да сада много путује, све се питајући: шта ли смо ми то тамо радили - на Балкану, у Закавказју, на руским границама? Узгред, лична заменица „ми“ у датом случају сасвим је на месту. Управо се Бајден прославио репликом о Косову као првој муслиманској демократији. Сем тога, прошле године, оних ратних дана, хитно је отпутовао за Тбилиси не би ли на тај начин изразио подршку Сакашвилију. А сада, већ у својству Обаминог подпредседника, приморан је да понешто од реченог и учињеног – ајд', да будем фина - лагано коригује.
У мају смо пажљиво пратили његове посете Босни, Србији и Косову. А данас још пажљивије пратимо турнеју у ове наше крајеве, у Кијев и Тбилиси. Па да покушамо да упоредимо.
Истине ради, треба рећи да је задатак на Балкану ипак био једноставнији. Тамо је Бајден имао да обиђе два чисто америчка пројекта и једну увређену, али бесправну Србију. Овде, на постсовјетском простору, далеко је теже. Поготово после сусрета Обама – Медведев.
Дакле, идемо за Кијев. Шта је затекао тамо господин Бајден? Посвађане на мртво име наранџасте партнере, велике економске проблеме и једног будућег председника.
Да почнемо од овог последњег. Кажу да је на сусрету са лидером Партије Региона Виктором Јануковичем потпредседник САД истакао да веома вероватно „разговара са будућим председником Украјине“. А онда је забележен дијалог достојан позорнице. Јанукович је наводно на то одговорио „Из ваших уста у божије уши“, на шта му је Бајден саопштио да га „Бог и не слуша тако често“. И ту не могу да не истакнем префињени смисао за хумор господина Бајдена, који ће још више пута испољити током посете Кијеву. Што је и разумљиво – неће ваљда плакати.
А што се тиче основног садржаја овог сусрета, ево га: „Америка је одбацила политику фаворитизма. Ми смо спремни да сарађујемо са оним, кога изабере народ Украјине. Не типујемо ни на једног од кандидата“. И то је највероватније истина. Као прво, тешко је назвати успешним претходни пројекат: рејтинг Јушченка стрмоглаво се приближава нивоу статистичке грешке. Поред тога, фаворизована је, како се Американцима тада чинило, некаква демократсака коалиција, а добили су класичну политичку пијацу. И као друго, постоје неке украјинске политичке традиције - данас ти је фаворит и савезник, а већ сутра противник, ако не и непријатељ. Могли су и нас да питају, а не да проверавају у пракси – жао ми народа.
Да, узгред, о демократији и коалицијама. Резултате посете Бајден је сумирао у свом наступу пред украјинским политичарима и бизнисменима. Власт је позвао на помирење у име превазилажења кризе. „Зашто постоји толики раскол међу лидерима да то иде на штету развоју...“ – запитао се Бајден. И извео закључке. Назвавши Украјину најдемократичнијом земљом региона, он је приметио: „Међутим, као и у свакој правој демократији, слобода представља тек почетак, а никако крај“. И ту сам поново ухватила себе како се смешкам – обожавам ову Бајденову фину иронију. И било би смешно, да није једне околности – ову лекцију подпредседник није прочитао малолетницима, већ озбиљним, како они сами мисле, и одговорним пред народом политичарима.
Разговор о економији био је смртно озбиљан. „Украјина користи три пута више енергије него земље Европске уније у просеку, укључујући суседну Пољску“ – приметио је Бајден. И то је гаранција да за Украјину више неће били „лаких“ пара, ма кога изабрала себи за председника.
И последње, о НАТОу. У свом говору Бајден није помињао НАТО, ограничио се на неке дежурне, али бодреће изјаве. „Администрација Обаме неће одступити од подршке слободне и независне Украјине. Ми не верујемо да партнерство са једном земљом треба да се развија на рачун друге. Тако не може да буде, тако неће ни бити“. Ако узмемо у обзир да Русија на слободу и независност суседне земље не претендује, Бајденов говор можемо протумачити као апел украјинским политичарима да се смире и нормализују односе са великим суседом.
А сада да покушамо да понешто да упоредимо. У Београду се господин Бајден понашао далеко скромније. Никог није учио како треба да живи, чак је поласкао земљи назвавши је регионалним лидером, предложио је да се болно питање у којем нико није спреман да попусти стави ад акта. А после одласка чак је и обећање испунио – интервенисао у питању зближавања Србије са Европском унијом.
Зашто је онда у Кијеву подпредседник САД наступио тако оштро? За то постоје два разлога. Први је тај што изнимна оданост украјинских политичара Вашингтону, праћена израженим антируским наступима, никако не погодује нормализацији руско-америчких односа. И други – ипак јако горак осећај изазивају резултати делатности наранџастих политичара, које је тако отворено подржавала Америка.
Уосталом, Кијев – то је тек почетак. Сутра идемо за Тбилиси. Тим пре што је праћење ироничних реплика господина Бајдена право задовољство.

СТАБИЛНОСТ ПО НАРЕЂЕЊУ

Интересантне коинциденције се могу пропратити последњих дана у различитим изјавама, везаним за стање на Космету.
Рецимо, фактички истовремено нови генерални секретар НАТОа најављује смањење бројности КФОРа због побољшања безбедносне слике у покрајини, док Шеф Канцеларије Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице у Београду тврди да око хиљаду српских породица изражава жељу да се врати на Косово. Као да је неко наредио да се ситуација у покрајини има сматрати стабилном, а остатак света мора у то убедити.
Мотивација новог руководства НАТОа је разумљива и лежи на површини. Групација алијансе на Косову је трећа по бројности, одмах иза Ирака и Авганистана. У самом јеку је економска криза, пара за војно-политичке пројекте нема, а ту је још и смена администрације у Вашингтону праћена сменом приоритета. Држати 14 хиљада војника на Косову, када сви они требају мисији у Авганистану је нерационално. Тим пре што ће за чување оних малобројних преосталих на Космету Срба бити довољне и оне две и по хиљаде, колико треба да их остане после радикалног смањења бројности. Ново руководство – нови поглед. Рационалнији.
Што се тиче Канцеларије Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице, ту је ситуација компликованија. Шеф Канцеларије Ленарт Коцалаинен поставио је себи веома тежак задатак - да докаже да се избеглице са Косова враћају у покрајину, а ако се враћају некако нерадо и слабо, онда само кривицом Београда и искључиво из економских разлога. Па да видимо како је то покушао да изведе.
„Расељени са Косова наводе да су безбедност, нестабилност и слобода кретања главни разлози зашто се не враћају“, каже Коцалаинен и додаје: „Лично мислим да су разлози и немогућност запошљавања, као и други социјални и економски разлози“.
Чудан утисак оставља и покушај Коцалаинена да пребаци одговорност на Београд. По његовом мишљењу власти Србије активно подржавају повратак расељених лица само на речима. Истовремено представник Високог комесаријата за избеглице тврди да расељени у Србији живе у веома лошим условима у колективном смештају, у објектима у којима „заиста немају живот достојан човека“. Наравно, звучи цинично, али је тешко смислити бољи начин да се у људима пробуди најјача могућа жеља да се врате кући.
Али Коцалаинен и даље инсистира да „када до спремности за повратак дође, онда нема стварне помоћи“. И тим поводом изражава очекивање да ће Влада Србије усвојити Стратегију за интеграцију „која мора бити реалистична“. Што је и природно, јер из његових речи следи да му је неко поставио задатак да питање расељених лица реши у две наредне године.
А сада да се на тренутак вратимо изјавама високих званичника НАТОа. Командант НАТО-снага у Југоисточној Европи, амерички адмирал Марк Фицџералд директно је изјавио: „даље смањење зависиће од ситуације и политичких помака у следећих 12 до 14 месеци, могуће је смањење броја НАТО војника до 2,5 хиљаде“. Признаћете, осећај да постоји неки општи центар који доноси одлуке везане за Косово од оваквог поређења само се појачава.Али, наређење наређењем, а ситуација не постаје једноставнија. За последњих десет година на Космет се вратило мање од три хиљаде људи. Зашто? Да узмемо пример од 16. јула, свеж. Дакле, тога дана је био у селу Грабац, општина Клина, претучен 61-годишњи Радош Магић. У болницу је стигао у несвесном стању, а и тешко да би ишта сувисло могао да каже – ударци су стигли с леђа. Сајт www.kosovo-metohija.com пише: „До средине јануара о безбедности повратника овде бринуо је италијански КФОР, а од 16. јануара, када се КФОР повукао из Грабца и Биче, за безбедност су задужене повремене КФОР патроле које чине два војника“. Треба ли томе ишта додати?

КАКО ДА ИЗГРАДИМО ОДНОСЕ РУСИЈЕ И САД?

Отворено писмо бивших источноевропских лидера председнику САД Бараку Обами, које јако подсећа на вапај остављене жене - најбоље сам ти године дала! – изазвало је у Србији озбиљан одјек. Што не чуди – Србија је заједно са Пакистаном на челу списка земаља са јаким антиамеричким расположењима. Наравно, не ради се о званичној политици, већ о расположењима међу грађанима. И зато наинтересантнији коментари на писмо повређених у својим наискренијим осећањима „интелектуалаца и бивших политичара Централне и источне Европе“ – тако се сами представљају – стижу управо из народа.
Али пре него што ослушнемо vox populi хтела бих да обратим пажњу на то како је београдска „Политика“ представила овај догађај. Упознавши читаоце са основним тезама писма „Политика“ наставља: „О томе какав би могао да буде одговор америчког председника Обаме на писмо бивших лидера источне и средње Европе за ББЦ је говорио демократски конгресмен и члан одбора за спољну политику Бред Шерман“.
Пун цитат нећемо наводити, покушаћу да у основним тезама изложим став конгресмена. Дакле, „у писму није наведено све оно што смо последњих година учинили за источну Европу, укључујући и 109 милијарди долара које смо дали ММФ како би помогао том делу света да преброди економску кризу“, подсећа Шерман. Осим тога, он доста отровно примећује – „У писму се не помиње ни врло ограничени допринос тих земаља мисији у Авганистану” и констатује како је „једна Британија претрпела седам пута веће губитке од свих земаља источне и централне Европе заједно”. „Било је за очекивати да ће они који су имали користи од ширења НАТОа бити са нама на првој линији фронта“, закључује политичар и шаље ауторе писма у политички нокаут: „САД у протеклих двадесетак година у сваком спору источне Европе и Москве, заузимале антируску позицију, због чега су платиле високу геополитичку цену“.
Наравно да се после такве артиљеријске припреме терена грађани нису устручавали у својим коментарима на текст. Ђорђе Милићевић био је најкраћи и најконкретнији: „Конгресмен Шерман је чини ми се залепио прилично врућ шамар овој скупини лидера“.
Мало деликатнији, али ништа мање жесток био је Борис К.: „Кад прочитам овако нешто не чуди ме што Немци, Британци и генерално сви на западу мисле о словенима оно што мисле (најгоре). Испаде да су их кроз историју само Руси угњетавали а ови на западу (посебно Немачка) мазили и пазили ... Ако се још и сами словенски народи у тим земљама слажу са овим својим политичарима онда немам речи ...“
И још. Љубиша пише: „Ови бивши политичари су мутиводе и хтели би да на све могуће начине продуже „хладни рат“ и заборављају да испуне свој дуг према НАТО-пакту, од кога добијају знатне финансије. Вероватно им је мало и хтели би још више да зараде на рачун антиракетног штита, који САД не желе да реализују. Браво Барак Обама, браво Бред Шерман!“
Остали коментари су у истом стилу, тако да бих се на овом и зауставила. Хтела бих, ипак, пар речи да додам и у своје име. Уза сво поштовање према подписницима, а има међу њима и људи који сопственом биографијом доказују да их није тако лако заплашити, ствара се утисак да их је неко добро насамарио са овим писмом. Јер како је могуће да се једна уважена чланица Европске уније тако отворено заклиње у верност Вашингтону!? Поред тога, да ли господа заиста рачунају да ће поучавајући председника САД на тему како треба да гради односе са Русијом постићи жељени ефекат? И још, ко би боље од Валенсе и Хавела требао да зна како на моћнике делује комбинација просјачког тона и подсећања на минуле заслуге? Па и лака уцена у стилу – „Потпуно одбацивање програма (изградње антиракетног штита) или укључивање Русије у тај процес без консултација са Пољском и Чешком може да ослаби ниво поверења према САД у целом региону“ – једва да ће се свидети икоме у Вашингтону.
Али највише сумњи у писму изазива следећи пасус: „И наравно остаје питање како имати посла са Русијом. Наша нада да ће се односи са Русијом побољшати и да ће Москва најзад у потпуности признати наш суверенитет и независност након ступања у НАТО и ЕУ, није се обистинила“. Оштар осећај нелагоде и срамоте за заслужне источноевропске политичаре пратио ме је док сам читала ове редове. Јер у њима пише далеко више него што су хтели да саопште свету – они ни сами не верују до краја у сопствени суверенитет, који су спремни да баце под ноге било коме, само да то није Русија. И најсмешније је то што Русији он не треба ни као поклон.

КО ЈЕ НА БАЛКАНУ ЈЕДНАКИЈИ ОД ДРУГИХ?

Сваки пут када Европска унија чини корак у сусрет некој од земаља балканског региона невољно се присетим 7. заповести из Орвелове „Животињске фарме“ - све животиње су једнаке, али су неке једнакије од других.
Тако и сада, када је Европска комисија једногласно донела одлуку о стављању на такозвану белу шенгенску листу три земље региона – Србије, Македоније и Црне Горе – остаје неки талог, који би се могао формулисати у виду зачуђеног питања – а Албанија и Босна? Шта су сада па оне скривиле?
Сем тога, што је већ одавно постало уобичајено, за Србију постоји још један допунски услов. У Европу без виза од 1. јануара 2010. могу да путују само они грађани земље који су имали среће да се роде и живе у њеним северним и централним деловима. А ако се неко родио на Космету – нема човек среће. Ако се још родио и као Србин – нема среће два пута.
Наравно, оно што актуална власт сматра својим врхунским достигнућем неизоставно подвргава најоштријој критици опозиција. И без озира на то што у тексту Меморандума ЕК пише да Србија још од 1999. није у могућности да на лицу места обавља послове провере података који се односе на особе с пребивалиштем на Косову, српска опозиција сматра да је реч о једној обичној превари. Превари чији је циљ да Србија, приставши на бели шенген само за један део својих грађана, посредно, али фактички призна независност Косова.
И заиста, онај коме то треба управо ће на тај начин и протумачити пристанак Србије на овај сумњиви са гледишта људких права услов Уније. Зашто са гледишта људских права? Зато што ја лично сумњам да су косовски Албанци баш одушевљени чињеницом да их унапред и све од реда третирају као сумњива за Европу лица. Али ово тек онако, узгред.
А што се тиче главне опасности, она се не састоји у томе да ће неко помислити да је Србија на тај начин признала Косово. Далеко већи ризик крије се у ватреној жељи земаља региона да се по сваку цену придруже елитном клубу под називом Европска унија. Зашто? Као прво, зато што то квари саму Европску унију, која се играјући своју орвеловску игру све више удаљава од основних начела демократије и елементарног поштовања према људима. И као друго, понашање у стилу „бирај мене, ја сам бољи од комшије“, које је постало део регионалног бонтона од кад су све земље решиле да припоје Балкан Европи по сваку цену, компликује и онако сложене односе међу бившим републикама Југославије. Узгред, у границама те земље Словенија и Хрватска нису имале Бог зна шта да деле. И тако је било све до тренутка када је једна од ових земаља, придруживши се ЕУ, напрасно постала „једнакија“.
И на крају, једно питање у празно: да ли су то заиста оне вредности Европске уније које треба обавезно наметнути помало заосталим током дугих братоубилачких ратова у погледу идеја високе хуманости балканским народима?

НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС КРОЗ ЛИЧНИ ПРЕСЕК

Треба ли веровати у случајне коинциденције? Бојко Борисов, који још није званично ни стао на чело владе Бугарске, стопира два енергетска руско-бугарска пројекта: изградњу атомске централе Белене и гасовода Јужни ток. Разлог звучи доста патетично: наиме, у руковоство партије, која је однела победу на недавним изборима, стижу забрињавајући сигнали о акцијама државних компанија које не узимају у обзир ни светску кризу, ни нациоанлне интересе Бугарске. И управо то изазива сумњу – чим политичари почињу да потежу „национални интерес“, одмах иза те размазане формулације провирује неки далеко конкретнији интерес.
Господину Борисову, са свим његовим „забринутостима“ могло би се безрезервно поверовати, да није три збуњујућа фактора. Као прво, још не ступивши на дужност, будући премијер стигао је да уведе мораторијум на енергетске споразуме са Русијом. Као друго, урадио је то истог дана када Бугарска подписује споразум о придруживању пројекту „Набуко“ који покушава да конкурише „Јужном току“. И треће, споразуме око Белена и „Јужног тока“ финансијски консултанти будућег премјера планирају да провере за недељу дана, ако је веровати представнику нове власти. Исти извор додаје: све ће зависити од резултата провере и... нових преговора са руском страном, чије представнике очекују ових дана у Бугарској.
Да ли је могуће за недељу дана проверити у којој мери велики енергетски споразуми одговарају националним интересима земље? И какве везе са свим тим имају преговори са руском страном која је своју реч већ рекла? Ту се и појављује сумња да се ради о неком другом интересу, далеко скромнијих размера од оног националног.
Тим пре што се сви још сећају епопеје око подписивања руско-српског енергетског споразума. Ако се сетимо њених основних етапа добићемо следећу слику: 25. јануара 2008., негде између првог и другог круга председничких избора у Србији, тадашњи и садашњи председник Србије Борис Тадић у друштву бившег премјера Војислава Коштунице подписује у Москви међувладин споразум о сарадњи у нафтно-гасној сфери. Затим, 7. јула формира се нова Влада у фактички старом саставу, али другачијем расположењу, и њен нови – стари економски блок почиње активну борбу против сарадње са Русијом. Све као код Бугара, са аудиторском ревизијом и уз позивање на заштиту националног интереса. И шта на крају? Конкретни споразуми у нафтно-гасној сфери били су подписани тек 24. децембра 2008. године у присутству истог тог председника Бориса Тадића.
Коме је требао овај застој? Ни Гаспрому, нити европским потрошачима. О становништву Србије, за које је свака тачка овог споразума – од реконструкције гасног складишта „Банатски двор“, преко изградње гасовода „Јужни ток“, па све до најспорније продаје НИС-а, која је на крају помогла да се закрпе неке буџетске рупе – представља шансу за запошљавање, исплату пензија или бар гаранцију грејања у зимској сезони, не треба ни говорити.
А то значи да се интерес мора тражити или на нечијим личним рачунима, или у политичким интересима појединаца. Али што се тиче националног интереса, све ове игре, како у Србији, тако и у Бугарској, могу само да му нашкоде. Слична неозбиљност, када када се важни међународни споразуми подписују тако да трају једну политичку сезону, док не стигне нека нова гарнитура на власт, тешко да ће погодовати инвестиционој клими у овим земљама.

КО ВЛАДА АМЕРИКОМ?

Ето, завршила се и посета Барака Обаме Москви. Политиколози сумирају резултате оријентишући се углфвном на своје политичке симпатије. А председници, како руски, тако и амерички, припремају се за нови састанак у италијанској Аквили, где данас почиње самит Г-8. У светлости општесветског тренда за смањивањем трошкова могли би да одлете једним авионом. Тим пре што је јасно да разговор није завршен. Питања је кудикамо више него одговора. На нека од њих данас и покушавао да одговоримо.
Дакле, прво питање: да ли је Русија изгубила потписавши споразум о војном транзиту преко своје територије у Авганистан? Одговор на њега може се потражити како на карти света, тако и у немилој статистици Државног антинаркотичког комитета РФ. Авганистан се са свим његовим талибанима, плантажама мака и хаосом на плану управљања налази уз нашу границу. И на сва упозорења о опасности пуштања америчких војника на нашу територију може се одговорити само једно: авганистанско зло је веће.
Друго отворено питање је грузијско. Може ли се став америчког председника оценити као попуштање или Обама, као и раније, оштро осудјује дејства Русије?
Хајде да упоредимо. Његов политички учитељ и идол Збигњев Бржезински је у отвореном писму давао америчком лидеру следећа упутства: „За време сусрета Обама-Медведев, председник САД више не сме да чини кораке који игноришу Повељу о стратешкој сарадњи САД коју је ова земља потписала са Грузијом и Украјином. Он не сме да чини Медведеву ни најмању алузију на то. У супротном случају то ће дати Русији зелено светло за употребу силе против Грузије и Украјине.“
А сада да видимо шта је сам ученик говорио на ову тему у Москви: „Потврдио сам нашу убеђеност да се територијални интегритет Грузије мора поштовати. Не слажемо се и са данашњим границама Грузије. Нисмо заинтересовани ни за ратни конфликт. Сва ова питања треба да се регулишу. Председник Медведев и ја желимо да одустамо од супарништва и да напредујемо.“
Осим тога, Обама је обећао премијеру РФ Владимиру Путину да ће узети у обзир став Русије креирајући америчку политику према Грузији и Украјини. Е па, да ли је амерички председник испунио упутство свог наставника? Одговор је на вама.
Треће отворено питање је противракетна одбрана. „Желим да радим заједно са Русијом на новој архитектури, новој конфигурацији противракетне одбране. Знам да је Русија против конфигурације америчке противракетне одбране у Европи која се данас планира“ – рекао је Барак Обама.
Уосталом, убедљивост изјава америчког лидера смањује се у контексту изјаве његовог саветника Герија Сејмора који тврди да ће се ракетна одбрана у Европи појачавати у сваком случају. „Уколико Русија буде и даље инсистирала на свом захтеву у погледу противракетне одбране, неће бити никаквог уговора о стратешком офанзивном наоружању“ – изјављује Сејмор.
И то нас директно води према за данас последњем, али можда, првом по значају питању, одговор на које је Барак Обама тражио у Москви – ко влада Русијом? Многи су приметили да су неке изјаве америчког председника дате уочи посете изгледале као покушај мешања у међусобне односе председника и премијера РФ. Обама је тада, пре личног сусрета, о руском премијеру рекао да Путин задржава огроман утицај, иако једном ногом стоји у прошлости.
А сада да упоредимо то са оценом које је удостојен Медведев: „Председник Медведев је врло проницљив и прогресиван човек. Сматрам да он успешно води Русију у 21. век“.
Једва да ћемо сазнати шта Барак Обама мисли у ствари. Али постоји сумња да су то одјеци предизборне кампање у којој Обама мора тачно да погађа шта америчка публика жели од њега да чује. Тако да се трудио за своје медије. А у Москви је све изгледало другачије: „Знам за онај изванредан рад који сте вршили ради руског народа на свом претходном положају премијера, опростите, председника и вршите и сада на положају премијера“ – рекао је Обама гледајући у очи свом саговорнику. И где је он прави?
Бог ће га знати! А можда не Бог, већ они који у ствари владају Америком. Они који су му сугерисали да одржи говор о Путину пред полазак. Или они који дезавуишу његове речи о противракетној одбрани. Или они који дају упутства у отвореним писмима уочи сусрета са руски колегом. А шта сте ви мислили? Да амерички председник може да говори и ради све што пожели?
Узгред речено, негде овде треба тражити одговор и на питања о неиспуњеним предизборним обећањима Барака Обаме – од затварања Гвантанама до повлачења трупа из Ирака.

СРБИ САВЕТУЈУ МЕДВЕДЕВА И ОБАМУ

Посета америчког председника Москви заузима насловне стране светске штампе, и српска ту није изузетак. Треба признати да су се наше београдске колеге, акредитоване у Москви, баш потрудиле. Српски медији по брзини информисања јавности о овим дешавањима не заостају за руским информативним агенцијама. Али тамошњи политичари, политиколози и аналитичари не журе са проценом ситуације. Зато ову празнину са великим задовољством попуњавају комјутеризовани грађани на сајтовима различитих информативних издања. И, поштено говорећи, често је њихово мишљење далеко занимљивије и садржајније од свега што би могли рећи они што за сада ћуте.
Нажалост, како то често бива у Србији, у коментарима има доста повређености и страховања. Неко ко се подписао као „dr no“ на сајту Б-92 излаже квинтесенцију овог првог осећања: „Ми смо 1999. били бомбардовани зато што између осталог нисмо хтели да дозволимо неограничен пролаз НАТО снага преко своје територије. Сада, 10 година касније, гледамо како моћна Русија дозвољава Американцима да возе шта хоће преко њихове територије. Србија се сагињати неће!“
А ево га пример класичних српских страховања: „А ни реч о Косову и Метохији? Значи ли то да су нас Руси пустили низ воду...?“ - пише Мартин из Пирота.
Уосталом, нећемо о тужним темама. Јако смешну, али истовремено и речиту дискусију нашли смо на сајту „Блица“. Коментаришући сусрет два председника, неко под ником Боки пише: „Ма кажите шта хоћете, Обама је цар. И драго ми је што све покушава дипломатским путем“. Осамнаест минута касније стиже одговор, подписан са Боки 2: „Ма кажите шта хоћете, Медведев је цар. И драго ми је што све покушава дипломатским путем“. Резимира Хераклит: „Цареви? Бојим се да је Путин једини цар, Медведев пијун, а Обама ће испасти наивко!“
Нешто садржајнија дискусија вођена је на сајту „Политике“, где је већа пажња била поклоњена сусрету Обаме са руском опозицијом.
Читалац, који се не без разлога подписао као Незгодан примећуј: „Веома занимљиво, а када Медведев узврати посету, има ли он с каквом опозицијом разговарати? Једино да поведе Каспарова, па с њим да размени коју“. Борис К. наставља тему: „Занимљива је та игра са опозицијама. Како кад УСА председник иде у посету некој западној земљи нема таквих сусрета са опозицијом? Само са земљама којима хоће да мењају власт и понашање. Ех, ништа ново...“
И још једно упозорење, овај пут подпшисано са BMX: „Председник Обама не дрзи своју реч и то Руси знају. Прокламовао је затварање Гвантанама и није га затворио! Спречио је председничким декретом објављивање нових фотоматеријала мучења затвореника у америчким затворима у Баграму, Абу Граибу и одлучио да не гони агенте ЦИА-е који су мучили. Обећао је повлачење из Ирака али није то и спровео у дело (нити ће), јер таквог бесплатног танковања нафте тренутно нема нигде на овој планети ....итд!“
Ипак, да не завршавамо овај преглед мишљења на тако високој ноти неповерења. И зато, уместо резимеа, коментар Мићка на сајту „Политике“:
„Видим да до сада никоме није битно што је направљен неки договор о смањењу нуклеарног наоружања... важно да сте одмах ускочили у теорије завера... ццц још ћемо да се бринемо да перфидни Американци у сред Кремља не насанкају наивне Русе. Важно да смо ми ту у коментарима Политике да им скренемо пажњу да се добро причувају. Много смо јаки, бре!»

БАЛКАНСКА ЛУКАВОСТ ЦРНОГОРСКОГ ПРЕМЈЕРА

Изјава црногорског премијера Мила Ђукановића о могућем ревидирању одлуке о признању независности Косова, ако Међународни суд у Хагу прогласи ову независност незаконитом, изазвала је живо интересовање јавности и најразличитија тумачења. Не чуди, јер је то питање одавно већ напустило границе балканског региона. Независност Косова је поделила свет на два неједнака дела, и уз то постала је непревладиви камен спотицања у односима Русије и САД.
И одједном, у самом јеку америчке борбе за увећање броја земаља које признају Косово, чему се врло активно и за сада сасвим успешно супротстављају Русија и Србија, мала балканска земља изјављује да може да промени политички вектор. Јер није тајна да би ревидирање одлуке у датом случају значило не просто нови обрт у развоју сукоба, нешто попут новог оружја у отегнутом фронтовском рату, он би могао да предодреди победу тима Москва-Београд.
Није ваљда Ђукановић одлучио да промени политичку оријентацију? Или је реч о испољавању таквог својства, не сасвим некорисног за политичара, као што је „балканска лукавост“, како је тачно приметио један од наших саговорника?
Да пробамо да се разаберемо у томе. Али пре него што дамо реч нашим експертима, да поклонимо минуту црногорској опозицији. Ђукановићу опозициона Нова српска демократија назвала је ову изјаву триком усмереним на привлачење туриста из Србије. Ми, са своје стране, можемо да додамо да би овај трик могао да буде и окрет у страну моћника руског коцкарског бизниса, који га активно извозе у земље балканског региона, између осталог у Црну Гору, која је ипак ближе него Алтај и Приморје.
Уосталом, како сматра експерт Интернет издања Фонд стратешке културе Андреј Арешев, изјава Мила Ђукановића може да буде усмерена и унутар сопствене земље:
„Чини ми се да црногорске власти решавају своје политичке проблеме, говори Андреј Арешев – као што знамо, признање независности Косова од стране Црне Горе, изазвало је буру негодовања и поделило јавно мњење у тој земљи. Процес, везан за разматрање тужбе Србије у Хагу, биће дуготрајан и није сигурно да ће резултат бити у корист Београда. Пресуде овог суда, да подсетим, имају карактер препоруке, а Косово су већ признале главне западне државе. Осим тога, убеђен сам да се на Међународни суд у Хагу врши, и вршиће се политички притисак. Ђукановић одлично зна за насталу ситуацију и да тешко да ће му се пружити прилика да реализује своје обећање. У тој ситуацији може се играти дипломатска игра, како би се повратио реноме у очима сопственог народа“.
Наш наредни саговорник, научни сарадник Иститута за славистику РАН Михаил Јамбаев, мање је скептичан како у погледу одлука Међународног суда, тако и у погледу могућег ревидирања признања независности Косова од стране Црне Горе:
„Ђукановић, којег, подвлачим, жута штампа повезује са мафијом, жели да покаже своју приврженост међународном праву и праву као таквом, говори Михаил Јамбаев. Ако суд у Хагу призна да проглашење независности Косова противречи међународном праву, Ђукановић може да ревидира своју одлуку и да се прикаже као лојалан члан међународне заједнице. Црногорски премијер се испољава као флексибилан дипломата, на њега је примењив израз „балканска лукавост““.
Несумњиво, мишљење господина Јамбаева звучи оптимистичније за Србију. Ипак, постоје основе да се сматра да га је већ оповргао сам Ђукановић. Да подсетимо, у истом интервјуу за београдски Блиц он отворено говори: „Више пута смо говорили нашим српским пријатељима да није рационално да настављају да воде политичке битке које су изгубили њихови претходници, једноставно да не троше енергију, своју и политичке јавности, на питањима која су дефинитивно добила епилог, негативан за Србију, као израз вишегодишње погрешне политике“, изјавио је црногорски премијер. И то је његово право мишљење о томе да ли Србија треба да се бори за очување Косова. Па и у позитивну за Београд одлуку Међународног суда правде Ђукановић не верује. А то значи да може мирно да говори оно што прија Москви и Београду - ништа не кошта, а можда и корист донесе?

Ксенија Тошић, Тимур Блохин

ХАМЛЕТОВСКИ ИЗБОР

Нажалост, дешавања последњих дана сведоче о хамлетовском избору пред којим се налазе косовски Срби. Уз то, питање бити или не бити не стоји у филозофско-етичком, већ најдиректнијем, екзистенцијалном смислу. Отуда повратак готово свих који су у знак протеста напустили КПС на своја радна места, отуда жеља преко 800 породица да се врате на Косово, па било оно и трипут независно.
Отуда и правдање у интонацији којом државни секретар у Министарству за Косово и Метохију коментарише председничко саопштењење према коме председник сматра да не постоје услови да Србија позове своје сународнике на изборе које су косовске власти расписале за 15. новембар. Ивановић признаје да ће и Влада свакако подржати „утицајан“ став председника, али из одређених разлога који је „лимитирају да донесе супротну одлуку“. Испада конфузно. “Прво, ове изборе организује косовска влада, што значи влада независне државе Косово. Друго, она их организује по Ахтисаријевом плану који смо ми одбацили. Трећа ствар је - ми смо имали изборе 11. маја прошле године и тешко да било ко може другачије размишљати него да ми подржавмо изборе које смо сами организовали. Не можемо у том смислу подржати учешће Срба на било каквим другим изборима”, каже Ивановић.
Превише речи. И шта ће му то? Могао је једноставно да каже да ми независно Косово не признајемо, и да никакве изборе, које спроводи налегитимна и самопроглашена на делу наше територије влада, нећемо признати. И ништа више, нема никакве потребе за правдањем.
Ипак, мора. Јер косметски Срби нису сами, нити су се својом вољом затекли у незамисливом положају када почињу више да верују обећањима албанских власти него Влади у Београду. Немушта политика истог тог Министарства за КиМ, које је неспособно да изради јасну линију понашања за косметске Србе и тим пре је неспособно да ту линију подржи материјално, већ одавно је већину Срба - оних што живе јужније од Ибра – довела на ивицу преживљавања. Зато и испада да сви заједно и у знак протеста напуштају КПС, а затим, схвативши да Београд не планира да их узме на издржавање, исто се тако сви заједно враћају на посао.
А проблем је заправо само у томе што никоме косметски Сби не требају. Спроводити политику непризнавања Косова треба јер је његова такозвана независност једна насилно наметнута и нелегитимна ствар. Али у том случају косовско питање проглашава се за националну идеју уз коју иде и промишљена државна политика очувања српског становништва у покрајини. А то, са своје стране, подразумева посебно и моћно финансирање програма за побољшање животног стандарда косметских Срба. Речју, тако да Албанци долазе код Срба да траже посао, а не обрнуто. И у том случају за повратак Косова у утицајну сферу Србије никаква сила неће затребати. Сами ће доћи.
Али у пракси испада да за очување себе на власти патриотска реторика савршено одговара, али само ако није повезана са матерјалним трошковима за грађане Србије. Јер плаћати посебан косовски порез теже је него окупљати митинге. Зато национална идеја и не успева.
Жао ми је само косметских Срба. Не само што ће морати да раде са Албанцима и по њиховим правилима, већ ће и у самој Србији да се нађу дежурне патриоте, које ће их колективно за то осудити.