уторак, 09. јун 2009.

ИЗ ПАРИЗА, С ЉУБАВЉУ

Његова изјава својом конфузношћу, емотивношћу, уз обавезно понављање већ реченог, подсећала је на оскаровске говоре: „Ја сам крајње задовољан тиме што је председник Саркози био спреман да позитивно одговори на наш позив да посети Косово до краја ове године. Он је позитивно одговорио на наш позив и спреман је да дође у Приштину“. Хашим Тачи није крио одушевљење.
Логично. Јер мало ко је од светских моћника спреман лично да дође и види својих руку дело – полунезависну државну творевину, чедо многих отаца – и међу њима је министар спољних послова Француске, господин Кушнер – узгојено у америчком геостратешком инкубатору. Велик је ризик суочавања са лошим генима, у најмању руку са нескривеним криминалним склоностима.
Уосталом, француски председник је као човек склон нетрадиционалним решењима. Да ли је у питању природна радозналост, да ли жеља да се Француска врати на велику политичку сцену – уз јавно незадовољство већег дела америчког естаблишмента – али нешто тера господина Саркозија да добровољно преузима на себе улогу глобалног миротворца. И ако ради тог великог циља треба разговарати са сумњивим момцима – ништа, то му дође као цена његовог поимања своје високе мисије. И зато је одмах после напада на успавани Цхинвал господин Саркози пожурио да пружи руку организатору ове крваве акције, свом грузијском колеги Сакашвилију - све у име мира.
А после овог чина, ништа га не кошта да пружи руку и Хашиму Тачију. Јер нико га још није ухватио са скалпером у руци. Па није ваљда лично трговао органима отетих Срба!?
Уосталом узвишена миротворачка мисија не трпи гадљивост. На Балкану, рецимо, на наше очи рађа се нова тактика помирења Србије и Косова. Прво потпредседник САД лети за Приштину из Београда, затим Саркози једне недеље дочекује Бориса Тадића, а следеће Хашима Тачија - тек да се нико не увреди. Шта више, француски председник, по речима његовог министра Кушнера, планира крајем године да посети... да, да, баш тако – и Београд, и Приштину. И што је најбитније, са свима бележи пуно узајамно разумевање, свима дели обећања за чланство у Европској унији и свима нуди финансијску помоћ.
Резултат – Париз су потпуно задовољени напустили и Борис Тадић, и Хашим Тачи. Сви су реферисали о пуној подршци Француске, о својим озбиљним спољнополитичким успесима и о новим перспективама – неко даљег признања, неко разноразних интеграција. И само је председник Француске, испративши госте са широким и искреним осмехом, остао насамо са осећајем своје велике миротворачаке мисије. Тешке мисије.

петак, 05. јун 2009.

ДОДАТАН НАПРЕДАК НА ПУТУ ЗА НИКУДА

У четвртак је главни тужилац Хашког трибунала дао Србији оцену из владања. Изјава како је Београд учинио „додатан напедак у сарадњи са Хашким трибуналом“ може се сматрати прелазном оценом.
А ради се о приступу веома важним документима, поред осталог и дневнику Ратка Младића, о сведоцима и архивама. На крају крајева, ту је и хапшење Радована Карџића. Последње, истина, у овај садашњи извештај није доспело, јер је још раније позитивно оцењено. У Хагу наравно, овима код куће се није баш свидело.
Али, вратимо се извештају Сержа Брамерца. Као главни проблем сарадње са Србијом он је поново – да ли сте можда сумњали?– навео хапшење Младића и Хаџића. Поред тога, Брамерц је саопштио да тужилаштво сматра да су оба бегунца доступна српским властима. И на тај начин потпуно је дезавуисао свој местимично оптимистички почетак.
Очигледно од потпуне беспоћности у овој бескрајној игри мачке и миша, Душан Игњатовић, директор Канцеларије Националног савета за сарадњу са Трибуналом, је изјавио: „Мислим да ће ова седница, без обзира што ни на њој није употребљен израз „пуна сарадња“, бити запамћена као тренутак након кога је дошло до пробоја у процесу даљих европских интеграција Србије“.
Било би смешно, да није толико тужно. Јер портпарол Министарства спољних послова Холандије Јоб ван ден Берг, најавио је могућу промену става владе те земље, али тек када чује од Брамерца управо те речи - „пуна сарадња“.
Узгред, а шта ако неког од ове двојице, који су претворени у главно оруђе за ломљење кичме Србији, више нема међу живима? Треба ли их тражити и под земљом? И шта ће да ради Европска унија ако их којим случајем ипак ухапсе? Неће ваљда морати да прими Србију у своје редове?
У принципу, демонстрација силе, жеља да се још мало понизи онај најпонизнији, да се провери - а шта је још спреман да учини да би постао део нашег праведног света? – сасвим је обична појава у светској политици. Али овако перверзно, када те једном руком маме, шаљући те другом директно у нокаут - тако се редко понашају чак и најокорелији циници.
Ако говоримо искрено, Хашки трибунал већ је одавно постао правни инструмент за претварање Срба у главне - а можда и једине – кривце за све невоље Балкана с краја двадесетог века. Али то, што Србију уз то терају да се бави покајничким бичевањем себе саме, јако подсећа на голооточке методе. Јер то су тамо смислили да се преваспитавањем сина мора бавити отац, оца – син, а брата брат. Потказујеш - исправљаш се; помажеш у хапшењу – добијаш похвалу. Али са целим државама тако редко поступају. Сем, наравно, ако није реч о Србији.

уторак, 02. јун 2009.

О ХАКЕРИМА И ПЛАНИНАМА


Понекад је јако занимљиво пратити вести. Последњег дана маја стиже информација да су Албанија и Косово учини важан корак ка уједињавању својих саобраћајних инфраструктура. „У присутству шефова влада Салија Берише и Хашима Тачија данас је у близини места Калимаш на северу Албаније отворен тунел - кључни елемент савремене аутомагистрале која треба да споји Приштину и албанску луку Драч“.
А следећег дана стиже и њено пуно и исцрпно тумачење: „Косовски хакери извели су успешан напад на сајт једне од српских странака у БиХ –Партије демократског прогреса и окачили банер са апелом за признање косовске независности. Осим тога, на сајту је размештена „вест“ о стварању Велике Албаније, која укључује саму Албанију, Косово, Македонију, грчки Епир и неке друге регионе. Текст је илустрован недељном фотографијом са сусрета премјера Косова и Албаније Хашима Тачија и Салија Берише“.
Након информације косовских хакера постаје посебно јасно шта значи изјава Хашима Тачија – „ово је аутопут наде, поверења, мира, стабилности и интеграције целог региона“ и како Албанци ту интергацију доживљавају у пракси. И посебно „обимно“ звучи подсећање да је кључни елемент „овог духовног, моралног и физичког заједништва“ – по Тачију – „независност Косова“.
Наравно, нико озбиљно није мислио да две етнички чисте албанске државе неће једном одлучити да се уједине. На планети су такви примери паралелног битисања две моноетничке државне творевине редки, али, како пракса показује, веома експлозивни. Сетимо се два европска примера: Босне и Херцеговине, која има у свом саставу фактички српску државу - Републику Српку, и Румуније која до данас није успела да се помири са државношћу Молдавије.
Ипак, у оба наведена случаја постоје озбиљни фактори судржавања амбиција: Букурешт, мада покушава да утиче на изборне процесе у Молдавији, ипак држи у глави да на стражу молдавских интереса може да стане Русија. У босанском случају лоше скројену државу заједничким напорима подржавају, макар формално, неколико политичких тешкаша - од Вашингтона, преко Москве, до Брисела. И без обзира на све то, немирни штићеници периодично доспевају на насловне стране.
А шта може да сусдржи две албанске државе, осим планина које их деле? Мислим, само једно - чињеница да Албанци у Македонији, Грчкој, Црној Гори и на југу Србије још нису сасвим спремни за уједињавање. И није ствар до планина, ствар је до хакера – у наше доба интернета „интеграциони процеси“ очигледно ће кренути брже. Питајте антиглобалисте.