петак, 29. јануар 2010.

ОПРЕЗ, ПОЛИТИКА


Српска политичка сцена одавно се већ ужелела неких нових лица. Преко две деценије меша се исти шпил, сем што понека шестица постане привремено краљ.
Кад одједном, засја на политичком небу нова звезда. Низ изјава које преплавише медије могу се тумачити као пуноправни политички програм. Програмски говор делује упечатљиво, посебан дојам остављају пре свега широки либерални потези на општој демократској позадини. Збуњује само чињеница да је овај виспрени политичар заправо свештено лице од неких 79 година и, донекле, занимање: ипак је у питању новоизабрани патријарх Српске православне цркве.
За оне који сумњају, сетимо се основних теза још увек кратког политичког пута патријарха Иринеја.
Дакле, о европским аспирацијама Србије. «Ми сматрамо да смо читавом својом историјом у Европи и сигурно желимо у ту заједницу породице народа. Ми ћемо пристати на све што не буде на штету и на уштрб нашег културно-историјског идентитета. Са надом да ће Европа поштовати наш идентитет и културу, и уважавати нашу православну веру“ - каже патријарх Иринеј.
О ступању Србије у НАТО. «То није само ствар Цркве, већ целог народа. Било би пожељно да се народ пита и ако буде договора и сагласности по том питању“.
О односима Цркве и државе. Подвукавши да ће Црква помагати државу у очувању Косова и Метохије, патријарх прецизира: „Ми смо једна целина и организам и требало би да помажемо једни друге“.
О болном косовском питању. „Ја се надам да ће бити довољно свести око нашег одласка у центар наше цркве и да ће браћа са Косова схватити да то није никаква провокација, већ да се тим свечаним чином само наставља древна традиција устоличења наших патријарха“ - каже Иринеј.
И, најзад, о посети римског папе Србији. Упитан о доласку папе Бенедикта XVI у Ниш 2013. године, Иринеј каже: „ Ја сам ових дана говорио на многим местима о Миланском едикту, па сам рекао да би то можда била прилика да се представници цркава врате на онај период кад је донет едикт, да се сусретну најљудскије, да се поразговарају, а онда камо среће да се то и настави, и да се оно што се у историји десило исправи. Да кренемо једним новим путем, хришћанским путем, али увек искрено, са жељом да будемо једна црква Христова, једно стадо Христово“.
На ову последњу тему одлучили смо да поразговарамо са представником Руске православне цркве. Јер зна се да папа римски у Русију још увек није позван...
- На Истоку и на Западу увек су примали блиско к срцу поделу цркава, рекао је у разговору са нама отац Филип, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Наша је обавеза да тражимо путеве за превазилажење разлога раскола и, ако Бог тако буде хтео, за уједињавање цркава. Ми смо спремни да тражимо, али нисмо спремни да се одрекнемо православља.
Наравно, дијалог треба водити, и Руска православна црква га води. У том дијалогу постоје компликације зато што, нажалост, данас идеја Уније, која одбацује могућност самог постојања православне еклезиологије остаје активна и ми знамо да су у Источноевропским земљама унијатске цркве данас у експанзији, да се шире у оним регионима где их никад раније није било. Ова експанзија изазива неразумевање у православним редовима зато што ми видимо дијалог са католичком Црквом у једном другом току.
Дакле, дијалог има своје тешкоће и ми смо спремни да о њима разговарамо. Ми смо спремни и да се позитивно односимо према иницијативи других православних Цркава, усмереној у том правцу. Најважније је да оне не воде одрицању од православља – рекао је отац Филип.
Ипак, има разлога за осећај да паства патријарха Иринеја неће имати разумевања за нке његове изјаве колико га има Руска црква.
Већ данас многи изражавају незадовољство поводом папске посете, сматрајући да је Ватикан истријски нанео много зла Србима. До дан данас остаје нерешено питање подршке Ватикана политици истребљења Срба у Хрватској за време Другог светског рата.
Неприхватање изазива и интонација патријарха у његовом покушају да објасни косовским Албанцима да интронизација у Пећкој патријаршији није провокација, већ је само данак православним традицијама. И то на рођеној, српској земљи!
Па и тако активна подршка српским властима у њиховој тежњи да придруже Србију Европској унији изазива недоумицу код православне јавности која се већином одликује здравим скептицизмом у том погледу.
Али мене лично збуњује једна сасвим друга ствар. Када су ме посетиоци блога замолили да прокоментаришем изјаве новог патријарха у први мах сам помислила да је то неочекивана молба - ипак патријарх није политичар. А за оне који верују што Богу, што људима важи да је он изабран Божијом вољом, односно апостолским жребом, те је на тај начин ова кандидатура изнад сваке сумње. Сем тога, мени је било крајње непријатно да слушам све оне разговоре како свака странка у Србији има свог „кандидата“ у трци за патријаршијски престо. Чинило ми се некако далеко од морала све ово мешање Цркве и политике. Тако је било све до оног тренутка када ми је сам господин Иринеј одрешио руке ставивши јавности до знања да га политика и тек како занима.
Шта ћете, ако је то воља Божија да на смену светом старцу Павлу дође жив човек, преокупиран овоземаљским проблемима и нтересовањима – значи тако нам је суђено.

среда, 27. јануар 2010.

ЧИЈИ ЈЕ КОЊ?


Српска штампа пуна је ових дана контрадикторних наслова. Ево неких од њих: „Порука Београду – или ЕУ или српска Митровица“; „Кандидатура Србије замрзнута до јуна“; „Моратинос и Јеремић: ЕУ не стоји иза Фејтовог плана“... И сви су ови наслови резултат мучног покушаја српских новинара да реше још један ребус, од оних које бриселска бирократија тако радо задаје Србији.
Да наведем полазне податке, илити услове задатка: специјални представник ЕУ на Косову Питер Фејт, истовремено и шеф Међународне цивилне канцеларије у покрајини, изнео је ових дана план интеграције севера Косова у албански систем. Сем тога, своју идеју господин Фејт је пропратио захтевом за међународну заједницу да уцени Србију европским интеграцијама не би ли Београд добровољно пристао на поменути план.
Револтирани Срби су први пут након више година наступили солидарно, изјавивши нешто попут - Фејт неће проћи. Али има индиција да на овом плану нису радили само давнашњи савезници Питер Фејт и Хашим Тачи. Прича се како су међу ауторима још и пет западних амбасадора у Приштини. Ако је то истина, онда пресуда непокорном срспком северу само што није ступила на снагу.
Шеф српске дипломатије Вук Јеремић коју се тих дана затекао у Бриселу, па још и у друштву европских челника,покушао је да прецизира – а ко заправо стоји за Фејтовог плана и како то може да се одрази на европске аспирације Србије?
Одговор би у Русији превели као – „нит' сам ја ја, нит' је коњ мој“. Шеф шпанске дипломатије – а управо је Шпанија, која не признаје независност Косова и која је покушала да убрза интеграцију Србије у унију, тренутно на њеном челу – приморан је био да саопшти јавности да господин Фејт у овом случају наступа у другој својој улози. Односно, управо сада Фејт говори у име Међународне цивилне канцеларије - својеврсног клуба љубитеља независног Косова - и Европска унија за његове речи и дела не одговара.
Српски медији, као уосталом и сам Јеремић, остали су задовољни. Кренула су победничка саопштења - „Фејтова стратегија није план ЕУ“; „ЕУ не стоји иза Фејтовог плана“ и слично.
Ови извештаји некако су гурнули у сенку резултате посете министра. Неутешне, треба признати. Дакле, убрзање интеграционих процеса као и пре условљено је хапшењем хашких оптуженика Младића и Хаџића. Главни тужилац Хашког трибунала, од којег наводно зависи благонаклоност Европе, поново је изјавио да нема доказа како ова двојица нису у Србији. А немачки амбасадор у Београду потсетио је да је пут за Европу „трка на дуге стазе“. Све свему, сваки пут када Србији треба напоменути да има још понеки услов за придруживање цивилизованом свету, из шешира се извлаче две познате фигуре.
Јеремића је заправо дочекао хладан туш, што је посебно непријатно у светлу децембарских успеха на европском правцу. Ако томе додамо неколико крајње болних за Србију догађаја последњих недеља - успостављање дипломатских односа између Подгорице и Приштине, избацивање са Косова министра Богдановића и заузимање српских канцеларија у општини Штрпце - јасно је да захтеви Фејта ипак на нечем почивају.
Базирају се, пре свега, на јасно израженој намери водећих земаља ЕУ да доведу случај Косово до логичког краја – потпуне капитулације Србије пред реалношћу, која и јесте независност њене јужне покрајине. А што се тиче оних земаља-чланица уније које из неких својих територијалних разлога овај став не деле, са њима иста прича - кад су већ пристале да у њихово име говори један од најактивнијих лобиста косовске независности Питер Фејт, онда ће се и са косовском државношћу кад тад помирити. Уосталом као и Србија, која се већ помирила са чињеницом да њени министри и грађани не могу ни гробље да обиђу без дозволе албанске администрације.
Жао ми је у целој причи господина Моратиноса који је искрено желео да помогне свом српском колеги. Није му успело. Што не чуди – постоји сумња да чак ни Шпанију нико ништа неће пита у овом конкретном случају.

среда, 20. јануар 2010.

ПРОМАЈА


Одлазећи председник Хрватске Степан Месић одлучио је да пред крај мандата громогласно залупи вратима. И у том циљу помиловао је познатог широм Балкана злочинца који се прославио убијајући српску децу. То је чин за сваку осуду и жаљење – отприлике тако је одреаговао председник суседне Србије.
Сусдржаност реаговања изазвала је код Месића жељу да залупи вратима још једном, и он се упутио у Приштину. Није лоше испало – полупризната држава воли госте, посебно оне који обећавају да ће подпомоћи у питању ширења међународног признања Косова. И Месићу су поверовали, без обзира на предстојећу оставку која, признаћете, донекле ограничава његове могућности на том пољу. Али, није се за љубав Албанаца борио Месић – он је жудео за признањем Београда, за његовом што оштријом реакцијом.
А када је поново није добио, господин Месић је одлучио да призове у помоћ духове рата. Разумно проценивши да Београд у његовом садашњем европеизираном издању није баш онај град одакле треба очекивати некакво оштро реаговање, одлазећи председник Хрватске поново се окренуо босанским Србима, рачунајући да га бар ови опасни момци неће изневерити. И ту је залупио вратима трећи пут, изајвивши да би он – Месић – послао војску да премијер Републике Српске распише референдум о отцепљењу.
Наравно, све ове изјаве и акције више говоре о неком Месићевом унутрашњем проблему са Србима, али од силног лупања вратима ствара се промаја. Промаја која може и за разбукта понеку тињајућу ватру, још неутихлу након великог балканског пожара с краја прошлог века. Помињање војне нтервенције, чак и када то чини безмало почасни пензионер, у тим крајевима је ризична ствар. А поготово не треба дирати оне Србе што живе у Републици Српској – могу и да врате. Како? Лако. Довољно је да организују у Босни и трећи ентитет – хрватски. И шта ће онда њихова матица да ради? Да шаље војску да брани целовитот Босне? Да ратује са својима, правдајући то чињеницом да је гарант Дејтонског споразума?
Ипак, надајмо се да ће промаја коју је направио Месић пред одлазак остати у историји пре као пример стања у које може да западне човек приморан дуго да крије своја истинска осећања. Представљајући се свету као борац против сваке врсте национализма – што после Туђмана и није било тако тешко – господин Месић био је приморан да дуге године потискује у себи здрави хрватски национализам. И најзад, схвативши да ће му ускоро бити затворен пут на већину релевантних трибина, одлазећи председник одлучио је да пред крај пусти мало души на вољу. Може му се, јер све проблеме које Месић сада гомила решаваће неки сасвим други људи.

уторак, 12. јануар 2010.

СУМЊИВИ САВЕЗИ И СУВИШНА КАЈАЊА


Не дајући земљи да дође себи од успеха на европском правцу, власти Србије су одлучиле да потегну болна за нацију питања. Што је у принципу сасвим разумљиво – кад се већ европске аспирације нису испоставиле сасвим узалудним, можда је време и за придруживање НАТО-у? Тим пре што је управо сада, када је Европа учинила пар корака у сурет Србији, настало право време да се јавност потсети да се пут за Европску унију лакше крчи преко Северноатланског савеза. И, сем тога, треба некако доказати да су српске парије достојне елитног старосветског друштва. А то је најлакше учинити ступивши на пут покајања.
Од њега, од покајања, и да почнемо. Председник Тадић изнео је иницијативу да Народна скупштина Србије донесе резолуцију којом се осуђује злочин у Сребреници. Покајање то је увек добро: кажу да чисти душу. А још кажу да без покајања не пуштају у европски рај. Има, истина, једна нијанса – чепркање по свежим ранама увек привлачи лешинаре, посебно на Балкану. Једини начин да се призна злочин, а да се тиме не призове још пар комшијских тужби, све са оптужбом за геноцид, то је да се организуе масовно и свестрано покајање. Кајање свих и истовремено. А то је, како сведочи историја, немогуће у принципу. Ако сумњате, потражите покајничке исказе оних који су са свом озбиљношћу у Другом светском рату спроводили политику истребељења Срба, Јевреја и Цигана у Хрватској...
Да пређемо на ону другу тему, која је већ изазвала реаговање српских интелектуалаца. Њих преко две стотине проценили су да имају обавезу да се обрате јавности и потсете власт на неутрални статус Србије. Крик очаја може се укратко формулисати као „Не у НАТО без питања!“. А питати се има народ.
Овај талас испровоцирао је министар одбране Драган Шутановац, који је ових дана изјавио да „уколико желимо у Србији европске системе вредности, то подразумева и евроатлантски систем безбедности“. Интересантна је чињеница да министар свој став објашњава искључиво економском исплативошћу ступања у НАТО. То, као, није његова идеја. Поразговарајте са привредницима, они сигурно знају да ће цене некретенина одмах троструко скочити скупа са кредитним рејтингом Србије. О трошковима преоружавања, који прате придруживање Алијанси - ни речи.
Уосталом, најзанимљивији је ипак део разговора везан за евентуално реаговање Русије на такав потез. „Не видим да Русија има проблем са Бугарском која је у НАТО-у... видим и да је Хрватску, чланицу НАТО-а, посетио Владимир Путин“, приметио је министар. А у целини, Шутановац сматра „да свима који су пријатељски настројени према Србији не може да смета уколико Србија жели да се развија у позитивном правцу“. У северно-атлантском, значи.
Добро. Министар је иначе заборавио да напомене да прва лица наше државе чак и са Американцима разговарају у сасвим пријатељском маниру, о европским доајенима да и не говорим. Ипак, једва да ће Србија успети да очува привилеговане односе са Русијом, ако се уврсти ред обичних евро-атланских земаља, таквих, каква је, рецимо, Румунија. Чак ће јој и Путин можда доћи у посету, ако напипа неки заједнички интерес. Пословни.
Али наши минери који су током целе прошле године чистили Србију од натовских пројектила сигурно то не би разумели. Као што неће разумети ни они који су дочекивали авијацију Алијансе носећи мајице са метама. И то пре свега неких десетак година.
Па и сами натовци неће баш најбоље разумети ову намеру. Наравно, обрадоваће се неочекиваном савезнику, али тешко да ће му у скорије време поверовати. Јер ако је земља доскора гласно проглашавала војну неутралност, викала о НАТО-окупацији Космета, вадила из земље бомбе, кунући успут Русију што јој није на време испоручила С-300, а данас трампи идеју за кредитни рејтинг - то, признаћете, и није нека база за успостављање поверљивих односа. Додуше, може да јој се поверити почасна улога добављача топовског меса за авганистанско ратиште. Срби, ако ништа друго, умеју да ратују.
Ипак, министар Шутановац јесте донекле у праву. Од ступања Србије у НАТО заиста ће профитирати добар број пословних људи. Углавном оних што су од политике направили исплативи приватни бизнис.

понедељак, 04. јануар 2010.

СУД ИСТОРИЈЕ

Јака жеља Хрватске да добије званични статус жртве оне балканске кланице с краја двадесетог века довела ју је тамо где тако интензивно позива Србију – на суд. Земље су размениле тужбе за геноцид. Сада своју реч треба да каже Међународни суд правде.
Пикантност ситуацији придаје чињеница да се Иво Јосиповић, највероватнији будући председник Хрватске, заглављене између два изборна круга, поноси својим учешћем у писању тужбе против Србије. Није га тешко разумети – за сваког правника прави је изазов да докаже да је баш Хрватска жртва геноцида, поготово ако се сетимо да је Срба пред почетак распада Југославије у суседној братској републици било око 600 хиљада, а остало негде око 150 до 200 хиљада, у зависности од извора података.
Није могао да оћути ни председник у одласку Степан Месић. Када је сазнао да Србија подноси контра тужбу пожурио је да изјави како српска тужба за геноцид нема никакве шансе јер никада нога хрватког војника није крочила на територију Србије. Занимљиво. Пратећи ову логику може се рећи да није било ни геноцида јеврејског народа јер немачки војници до сада нису примећени на територији Изарела.
Заправо ни Хрватска, ни Србија ништа у Међународном суду правде неће доказати. Суд је јако подигао ниво када је донео одлуку да се на Балкану геноцидом има сматрати само случај Сребреница. Чак ни Босна и Херцеговина, која већ добрих петнаестак година успешно експлоатише имиџ жртве, није успела да овај статус и званично добије на суду.
Експерти углас тврде да је узајамна размена тужби бесмислена ствар. Углавном се позивају на босански неуспех, али апелују и на Европску унију, куда би хтеле да ступе све земље региона, док бескрајна тужакања не потврђују њихову спремност да се придруже цивилизованој европској елити.
Ја се са тим ставом не слажем. Нова генерација Хрвата појма нема о томе да је политика истребљивања Срба, Јевреја и Цигана – апсолутно званична политика њихове државе у првом наврату, у време Другог светског рата – била сасвим успешно реализована деведесетих година XX века. Задатак из Другог светског рата – трећину Срба покрстити, трећину протерати, а трећину побити - крајем века је успешно решен. Срећом, углавном на рачун протеривања.
И ако у току судске расправе бар десети део ових података исплива на површину, Хрватима ће то бити само од корити. Јер то што се Хрватска након рата нашла у редовима победника само је горка историјска шала. А сада им се чак и то учинило недољним – пожелели су да се представе још и као жртве. Надајмо се да ће их суд бар мало отрезнити. Ако не, поново нам преостаје само да апелујемо на суд историје.