петак, 21. мај 2010.

In Memoriam


Сви ви, који сте навикли да вас са таласа Гласа Русије скоро сваког јутра и вечери поздравља драги глас нашег уредника и коментатора Ксеније Тошић...

Са превеликим болом саопштавамо вам да је наша драга Ксенија данас изненада преминула на радном месту, у 41. години живота.

За читаву српску редакцију Гласа Русије, а верујемо и за вас, поштовани слушаоци, то је огроман губитак.

Ксенија Тошић дошла је на Глас Русије пре петнаест година. Од самог почетка односила се према послу са ентузијазмом и професионално.

Програм Гласа Русије на српском језику, његов садржај и однос према слушаоцима за њу је постао много више од посла.

У данашњем програму последњи пут, поштовани слушаоци, дајемо коментаре написане њеним пером. У етру Гласа Русије последњи пут чућете глас наше вољене Ксеније Тошић.

уторак, 18. мај 2010.

Јеремић о глобалном, Чуркин о насушном





Најјачи утисак од одржане у понедељак седнице Савета безбедности УН, посвећене косовком питању, јесте необићна расподела улога у редовима присталица очувања територијалне целовитости Србије.


Уосталом, идемо редом. Вук Јеремић, који је заступао Србију на том скупу, много је и страствено говорио о томе како „долази време које више обећава", о томе да ће „мишљење Међународног суда правде створити прилику без преседана за постизање стратешког компромиса између Срба и Албанаца" и о томе да „ова година може бити година заједничког успеха".


А затим је узео реч стални руски представник у овом органу Виталиј Чуркин и лагано спустио на земљу целу причу. Изјавивши како је „Русија озбиљно забринута због компликоване ситуације која се формира на Косову", господин Чурким се дао у набрајање. Дакле, „незапажени остају многобројни случајеви приморавања косовских Срба на продају своје имовине и напуштање покрајине", констатује Чуркин. Затим, осврнувши се на стање српског културног наслеђа на Косову, руски амбасадор подвлачи: „Посебну забринутост изазива предаја косовској полицији функција заштите значајних објеката српског наслеђа коју спроводи НАТО, као и општа тенденција ка смањењу бројносто КФОР-а". Ништа мању забринутост Русије изазива и „демонтажа предајника српских мобилних оператера, као и намера Приштине да усвоји закон по којем српски грађани не би могли да уђу на Косово без пасоша".


Наизглед, све би требало да буде обрнуто - ипак се услови живота косовских Срба пре односе на ингеренције Јеремића, него Чуркина. Народ је наравно моментално одреаговао. „Па лако би Амери са нама - ми смо Косово већ дали, али не дају Руси" одазвао се на ситуацију један од интернет корисника на сајту „Политике".


Ипак, то је вероватно сувише радикално, јер за став који испољава Србија постоје одређени разлози. Први од њих је на самој површини - жеља да се уочи решења Међународног суда правде свету још једном покаже сва сила српске мирољубивости и конструктивности.
Други, онај далеко озбиљнији, редко се помиње. Ради се о томе да Србија не успева увек да одржи баланс у оној спољнополитичкој формули „и Косово, и Европа". На тај начин, Београд је својевремено направио искорак у працу евроинтеграција и пристао на предају дела УНМИК-ових овлашћења на Косову Европљанима. Управо из тих разлога, данас, када Еулекс ћутке прати демонтирање мобилних предајника и увођење међународне границе насред териториторије Србије, оштра критика на рачун европске мисије деловала би неозбиљно.


Али зато Русија нема никаквих разлога да ћути. „Попуштање приштинским властима, нереаговање од стране Еулекса наносе штету ауторитету ове мисије која фактички излази ван оквира неутралног статуса, који јој налаже њен мандат" - отворено је изјавио Виталиј Чуркин у Савету безбедности.


Речју, ако тако и даље буде кренуло ускоро нико сем њега неће ни помињати реалне, насушне поблеме косовских Срба.

уторак, 11. мај 2010.

Верзија, још једна верзија

Америка и даље рачуна да ће успети да наговори Србију да прихвати независност Косова. Србија се још увек опире, тврдећи да то неће учинити никада. Али има тренутака када верујем да су америчка очекивања ближа истини. Као ових дана, рецимо, када се некако истовремено појављује информација о томе да Стејт департмент позива Србију на успостављање практичне сарадње са Косовом, чиме заправо најављује посету помоћника државног секретара за Европу Филипа Гордона Србији, Косову и Македонији. А Србија на то одговара раскопавањем гробница, где би се наводно могла наћи тела 250 Албанаца побијених још '99.

Није да сам против ископавања, али ако је цео процес био покренут још 2007., када локација наводно није откривена, логично је запитамо откуда сада Тужилаштву за ратне злочине та нека нова сазнања која их терају да копају 100 метара даље.

Ако вам моја верзија делује сумануто, да видимо шта нуде други. Ето, рецимо, Јелена Милић, директор Центра за евроатлантске студије каже да је цела прича уприличена за изјашњавање Међународног суда правде о оцени косовске независности: „Наша јавност се полако припрема да можда то изјашњавање суда неће бити онако позитивно, како би човек стекао утисак да хоће на основу свих енергичних изјава нашег министра спољних послова". Видите, госпођа Милић користи ископавање да још који пут оплете по министру Јеремићу.
Или, ево још једна занимљива варијација на тему раскопавања гробница. Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права, користи прилику за још једно разрачунавње са државом: „То је збиља државни злочин који је непримерен, и заправо свака нова масовна гробница ове врсте указује на велике размере злочина који се доле десио".

А шта да раде они који нису спремни да прихвате апсолутну и неоспорну кривицу Србије, било народа, било државе, за све и свjа? Добар пример показао је Оливер Ивановић, којем у опису радног места стоји заштита српских интереса. „Са оваквим резултатима српског Тужилаштва имамо потпуно право да код међународних институција инсистирамо на проналажењу масовних гробница у којима су закопани Срби од 1999. године", рече на све то Државни секретар Министарства за Косово и Метохију.

И најзад, радничка верзија. Радници које су колеге из „Вечерњих новости" затекле у каменолому, не верују да ту има ишта сумњивог. „Ако неко нешто зна нека дође да копа. Ми ништа не знамо о овоме".

И ту се враћамо на почетак. Шта ако и овај пут ништа не буде откривено? Или, ако гробница постоји, али у њој нису покопани Албанци? А може и овако - и гробница постоји, и у њој јесу Албанци, али ни су цивили. Ништа. Сви су већ рекли шта су имали. Штета само што се за разрачунавање са неистомишљеницима користе тако морбидне теме као што је копање гробова.

петак, 07. мај 2010.

Парада без Србије. Треба ли се вређати?



Наше српске колеге, новинари, припремили су за нас на Дан победе својеврстан поклон.
„Војна парада у Москви за Дан победе без Србије!" - под овим насловом издање „Пресс" наводи категоричку изјаву бившег министра одбране Србије и Црне Горе Зорана Станковића: „То што наша војска није позвана на параду јесте безобразан потез Русије. Поред Јевреја и Пољака, Србија је у односу на број становника поднела највеће жртве у борби против фашизма. Ред је био да Русија пошаље позивницу за војну параду и тако испоштује наше жртве."


Одлучили смо да не гутамо ову кап жучи и замолили експерте да расчисте ствар.
Један од њих је војни новинар Мирослав Лазански који је благовремено изјавио да Србија мора сама да се наметне на учешће у паради ако није позвана на њу. Ево како господин Лазански коментарише ситуацију:


Мислим да је Русија размишљала у категоријама историјским и практичним, јер ако би Русија позвала само војску Србије онда би вероватно морала да позове и војске свих бивших југословенских република јер је антифашистичка борба била присутна у целој бившој Јогославији, истина, негде више негде мање, тако да ако су све бивше југословенске републике, а јесу, правни наследници Југославије, онда су им и армије на неки начин правни наследници.
Не можете звати само једну, а остале не. Мислим да је то историјски разлог због чега Русија није звала јер би се онда и ти неки југословенски спорови могли пренети на руску територију, а то Русији није потребно.
Тако да ја разумем на неки начин зашто Русија то није урадила, иако наравно волео бих као грађанин Србије да су војници Србије присутни на паради у Москви.
А практични разлог јесте што би онда дефиле представника свих шест армија бивших југословенских република био можда и дужи него што је дефиле, рецимо, учесника из Велике Британије, Француске и САД.


Па ипак, чиме се руководила руска страна када је бирала учеснике параде? - питали смо ветерана радио-дифузије, руководиоца пољске редакције Гласа Русије Леонида Сигана, и то, пре свега, зато што ће представници Војске Пољске 9. маја дефилирати Црвеним тргом. Дакле, ко је и зашто позван?


То су савезници из антихитлеровске коалиције: САД, Велика Британија, Француска и - Пољска, као непосредна учесница борби против фашистичких освајача на територији СССР-а.
Пољска армија борила се против Хитлерових освајача на совјетском тлу. Затим је кренула на Запад раме уз раме са Црвеном армијом и узела учешћа у Берлинској операцији.
24. јуна 1945., тј, у првој Паради победе, пољски војници и официри учествовали су под сопственим заставама. Зато је позив представника Војске Пољске на свечаности поводом 65. годишњице Победе лако објашњив.
Зато, нема смисла да се Срби љуте - исто тако могу да се љуте и други учесници Отпора којих је било широм Европе. Ако се придржавамо таквог принципа, требало би позвати и њих. Увреда је у овом случају безразложна.


Узгред да кажемо, чини нам се да ће Србију у празничним акцијама достојно заступити председник Борис Тадић и министар спољних послова Вук Јеремић.
И на крају неколико речи о победницима и побеђенима у овом рату. Нико и никада неће смети да оспори херојски допринос народа Србије нашој општој Победи. Живели хероји и слава погинулој браћи.

Па ипак, треба имати у виду чињеницу да последњих 20-так година многи српски политичари одбацују баштину Јосипа Броза Тита. Једни доказују да је прави херој тог времена био генерал Дража Михајловић који је више ратовао против партизана, док други величају Милана Недића који је положио заклетву верности Немцима, као што кажу, у циљу очувања становништва земље. Али не треба заборављати да је један део баштине Тита и његових партизана победа у 2. светском рату, што је признато широм света. И постоји опасност да ће Србија у жестини историјских дискусија, у покушајима да одбаци овај део своје историје делимично одустати и од своје победе.

среда, 05. мај 2010.

И после Тита...


Тог дана далеке 80-те многи су плакали.

И мени, тада једанаестогодишњем Титовом пиониру, одличном и переспективном ђаку једне новосадске школе, чији су први литерарни опуси били везани углавном за лик и дело Јосипа Броза – шта ћете, свако доба наручује своје теме – није било свеједно. Али још се живело сито, још се путовало по свету без икаквих препрека и још се у вездуху није осећао мирис барута... Па чак и средином осамдесетих, вероватно већ по инерцији, Бреговић ће написати ону чувену „Пљуни и запевај, моја Југославијо“ сa речима: „ко не слуша песму слушаће олују...“

Не знам како у другим крајевима, а поготово међу старијим људима који су знали и тамну страну „титоизма“, али у Војводини осамдесетих је било тешко схватити шта фали братству и јединству, мада се помало већ читао Драшковићев „Нож“ и нека друга полузабрањена литература. Можда би било боље да је и стала забрањена? Не верујем.



Тито, па и ови после њега, бар прво време, држали су по затворима углавном тада још потенцијалне, али жестоке националисте. Чак је и најповршнији списак веома упечатљив: Туђман, Изетбеговић, Шешељ. Њих су поимали као далеко већу опасност по систем него некакве демократски орјентисане дисиденте. И били су у праву.



Али да би сви они једног тренутка били препознати као водеће фигуре међу својим народима морала је у систему постојати једна глобална грешка. Та грешка, системска грешка, била је направљена још у рату и одмах после њега – нацинално питање гурнуто је под тепих, сви народи бивше Југославије на силу су уврштени међу победнике, жртве и џелати нашли су се у истом табору. Ко се бунио, проглашаван је за националисту. А шта је следовало националистима, зна се.



Да ли је Тито био свестан ситуације? Јесте, јер поигравао се тим национализмима, негде је једнима затезао славину, са другима временом кокетирао, понекад је знао и болно да удари. Али човек који је успео да после рата окупи под комунистичким паролама непомирене и, како сада изгледа, непомирљиве народе, човек који је успео да створи трећу силу у свету - несврстане – и који је деценијама вешто маневрисао између Истока и Запада, знао је и како се одржава мир на Балкану. Једино на шта није мислио - или није хтео да мисли – да ће после њега да се појави још шест до осам „титића“ који ће и да пресуде његовом систему, његовим вредностима, његовом делу.



Знам да ће многи осудити овај текст, углавном присећајући се колико је Тито нанео зла овима или онима. Многи ће рећи да је Тито мрзео Србе, али ће њих још више посегнути за доказима како је мрзео Хрвате, Муслимане (мада, он их је и смислио), Албанце... Ко зна.
Ипак, мислим да је Тито волео све по мало, онако очински, али је највише волео себе и свој систем за који је жртвовао оно једино што је могло да утемељи трајан мир на Балкану – истину. Истину о жртвама и џелатима, која би могла постати добар ослонац за успостављање правде. А без правде нема мира.

уторак, 27. април 2010.

Кисели осмеси и историјске гримасе

Опет је уторак и опет бројимо губитке. Убедљиво најјачи утисак - косовски Срби без мобилне и фиксне телефоније, што сами кажу - „Слепи, глуви, неми". И на све то председник Србије који каже: „Запрепашћен сам реакцијом Еулекса који мирно гледа на кршење људских права". Побогу, годподине Тадићу, па зар им нисте ви лично широм отворили врата?

Неко ће рећи - шта, као они Унмиковци би могли да спрече Албанце да посеку везу? Не би, али сте на њих могли да се жалите Савету Безбедности УН, где Србија још има пар савезника, рецимо Москву и Пекинг. На Еулекс можете да се жалите само Европској унији, која је колико јуче на нивоу шефова дипломатија изразила „задовољство" радом своје мисије на Косову. Али, шта ћете, Европа нема алтернативу.


Још један снажан утисак - осмех Абдулаха Гула на „историјском" трилатералном састанку, на којем је Отоманска империја мирила своје некадашње вазале... Можда грешим, али у Гуловом осмеху видела сам баш ту мисао - ја најбоље знам како са њима треба. Кисели осмеси Силајџића и Тадића само подупиру ову мисао.


Уосталом, све је то разумљиво. Ето, и Немачка редовно диже узбуну чим неко угрози њене „историјске" интересе у Хрватској. И једино још у Србији власт убеђује народ да је историја ствар за уџбенике, да се не може живети од прошлости и да се треба окренути будућности.


Сва ова неуротична атмосфера морала је наћи одушка. И нашла га је тамо где се најмање очекивало, на Скупштини партије удружених пензионера Србије... Овај на први поглед миран и достојанствен скуп, како и приличи Скупштини пензионера, ватрени говор господина Тадића претворио је у прави предизборни митинг. Опозицији је поручено да ће их председник лично „спречити да дођу на власт", упућено јој је потсећање да је „Београд горео када се ова коалиција саставила" и оптужена је, ни крива ни дужна, да је чине „птице злослутнице" и „доносиоци црних мисли"... Тако вам опозиција, ничим изазвана, постаде одједном важан чинилац политичког живота у Србији.


Можда би ту могао да помогне један краћи годишњи одмор? Ево, из личног искуства сведочим, све мање ми се јавља жеља да неког опужим за своје грешке...

петак, 23. април 2010.

Међународни правобраниоци или расадник злочина?



Граница покрајине Косово и Метохија одлично је место за шверцере, зато што границу нико посебно не чува. Тамо цвета криминал, и после проглашења независности Косова тешко је нешто предузети, говорио нам је на јесен 2008. српски лидер једне од јужних косовских општина Дејан Москвић.

И како следи из последњих саопштења, ситуација се са једне стране променила – границу су почели да чувају, а са друге – посебних помака нема: буквално пре неколико дана на македонској граници код румунских полицајаца Еулекса, који су напуштали Косово, нађено је преко 300 блокова цигарета и непристојно велика резерва алкохола. Да ли су припадници Еулекса понели ову стратешку резерву како би скратили време досадног одмора, или је реч о шверцу, утврдиће мисија ЕУ, која ће спровести унутрашњу истрагу против 16 чувара реда.

Зашто су их задржали? Верзија која одмах пада на памет је да се нису договорили, нису платили, или су платили погрешном – чиновника разних фела на Косову је довољно. Шта нам дозвољава да изводимо такве закључке? Говори историчар, експерт за Балкан Михаил Јамбаев:

Само по себи формирање Косова је незаконито, одатле све и проистиче. Ако неко покуша да озакони нелегалну формацију, он се у сваком случају суочава са криминалом и сам се криминализује. Ако не ликвидираш криминалну групацију и као орган реда почнеш са њом да сарађујеш, корумпираност је неизбежна.
Ту треба рећи да је међу представницима међународних мисија било и има много пријатних људи: католика Италијана, који иду да се моле у православне српске цркве које сами чувају; Словака који ће са задовољством понудити двоглед да погледате околину са висине куле на Газиместану.

У сваком случају, то су људи из читавог света, који су дошли да зарађују новац и да напредују у служби, људи са својим слабостима и проблемима. Дешавају се анегдотске ситуације. Косовом кола прича како су једном од афричких војника телефонирали од куће и рекли да је његов отац отишао у лов и појео га је лав...
Не ради се о људима, већ о намени међународне мисије. Није први пут да се ове структуре испољавају у негативном светлу. Пример наводи историчар Михаил Јамбаев:

Без обзира на све изјаве функционера о томе да они улажу све напоре за разоткривање случаја црних трансплантолога на северу Албаније, до данас је све обавијено велом тајне. Не могу да изведем никакве исхитрене закључке ко је у то умешан, али ако су међународни чиновници чисти, могли би да оповргну информацију која цури у медије. Они то не чине. Сви ти цивилни чиновници на Косову налазе се у несигурном положају – и да нема америчког војног присуства, исти ти Албанци би их избацили из покрајине за неколико сати – сетимо се прошлогодишњих нереда које су приредили албански радикали када су разбијали возила Еулекса на улицама Приштине, закључује Михаил Јамбаев.
Не ради се о 133 боца алкохола које су хтели да провезу румунски полицајци Еулекса, већ о томе а на територији Косова међународне мисије – војне и цивилне – почињу да се разлажу. Није ваљда да клима незаконито формиране државе делује на тај начин?

уторак, 20. април 2010.

О пепелу и километрима


У Русији постоји уверење да је понедељак тежак дан, да су људи рођени првог дана седмице урођени баксузи и да се ниједан озбиљан посао не би требао започињати понедељком - да се не урекне. А кад је већ тако, помислила сам да рубрика у којој би смо заједно сумирали резултате седмице треба да излази уторком. Зашто не петком? Зато што тако раде сви.


А најјачи утисак минулих седам дана јесте сахрана пољског председника Леха Качињског. Да се бавим копирајтом, зауставила бих се на наслову „Покопан под пепелом". Али ја се бавим посматрањем, и оно што буквално пада у очи, јесте чињеница да је под вулканским пепелом сахрањено још доста тога - међудржавно поверење, пар пријатељстава и понека част.


Не пада пепео да прекрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. На сахрану господина Качињског није стигао газда Барак, па су многи помислили - а шта ће ми то вишечасовно стајање у цркви, кад после не могу чак ни пријатно да проћаскам са човеком од угледа и од несумњиве користи. Бивше заслуге, поготово заслуге покојника у наше време се не котирају превише. То што је господин Качињски био проверени и доследни противник независности Косова, није било довољно да председник Србије нађе начина да превали 583 километра, колико је удаљен Београд од Кракова и дође му на сахрану. Од Москве до Кракова пут је знатно дужи - 1343 километра, поготово ако на то додате још растојање од 11 151 километра - од Бразилије до Москве. Ипак, пресвукавши сако, господин Медведев је полетео кроз вулканске магловитости пут Кракова. И стигао да ода пошту човеку који за живота био веома доследан у својој мржњи према Русији.


И још пар речи о председницима. У понедељак пише „Политика": „Био је ту председник РХ Иво Јосиповић који је због проблема с исландским вулканом морао да откаже путовање на сахрану пољског председника".


„Био ту" односи се на Јасеновац, где је 18. априла одржана комеморација поводом 65-годишњице пробоја заточеника усташког логора. Ко не зна, то је она прича о 600 случајно преживелих сужњева који су 22. априла 1945 - Совјетска армија већ је освајала предграђа Берлина - подигли устанак у Јасеновцу. Преживео је 91 логораш. До краја рата остало је свега 17 дана.


„Овде сам да се с вама најдубље поклоним жртвама јасеновачких злочина", рекао је господин Јосиповић. И ја бих јако желела да у то поверујем. Смета само чињеница да се хрватски председник тога дана спремао на сахрану у Краков, и да га је пут Јасеновца натерао тек вулкански пепео са Исланда.


Губитке наступајуће седмице бројаћемо идућег уторка.

четвртак, 01. април 2010.

Искрено признање

Постоје коинциденције које могу чак и најтрезвенијег човека учинити присталицом теорије завере.
Истогдана, 30. марта, са разликом од неколико часова дешавају се два значајна догађаја. У Хагу Међународни суд правде одбацује тужбу организације „Мајке Сребренице“ против УН, а у Београду Народна скупштина Србије усваја декларацију у којој се осуђује масовно убиство муслиманског становништва у овој босанској енклави 1995. године.
Заиста, чему тражити одштету за губитак рођака од УН, чије мировне снаге нису могле, нити су покушале да спрече трагедију, када су кривци - ево их - сами све признали. Њих и тужите.
Не изазива сумњу то да се збивања у Сребреници могу квалификовати само као злочин. Сумњу изазива друго – брзина и пренагљеност усвајања декларације у Скупштини Србије. Коме је она, заправо, била потребна?
Можемо сигурно рећи рећи да босанским муслиманима и рођацима жртава ова декларација ништане значи. Као што је и требало очекивати, нико у Сарајеву није поверовао у искреност српских посланика. Ево једног од карактеристичних коментара: „Усвајање декларације о Сребреници у Скупштини Србије без дефинисања овог злочина као геноцида – то је само нови удар задат жртвама геноцида и преживелим лицима.“
Узгред, пар речи о геноциду. По дефиницији, то су дејства усмерена на уништење неке националне, етничке, расне или верске заједнице. Таквим су у историји проглашени, на пример, истребљење Јермена у Турској 1915. и Јевреја од стране Немаца за време Другог светског рата. Геноцид у српској режији, ако прихватимо ову тврдњу босанских муслимана, испао је некако селективан и једнократан. Али и унутар српског друштва има оних који су инсистирали на укључивању дефиниције „геноцид“ у текст декларације. На то је подсетио наш саговорник, главни и одговорни уредник издања „Нова српска политичка мисао“ Ђорђе Вукадиновић.
- Већ сада у коментарима, и у свету, и у једном делу врло острашћене домаће јавности, која је на један, за нормалну земљу тешко замислив начин, увек у свакој ситуацији склона да навија, да држи страну антисрпским позицијама, у том делу домаће јавности, као и у једном делу већ, кажем, и регионалних првих реакција, па и неких међународних, практично се успоставља симетрија између злочина Холокауста и Сребренице, односно рата у Босни и Херцеговини. Ова резолуција у овом тренутку на неки начин представља обнављење, оживљавање духова, који су већ били у великој мери потиснути и маргинализовани.
Ово забрињава и Слободана Наградића, политичара из Републике, потпредседника Странке демократског напретка.
- Мислим да је она непотребна. Она ама баш никакву корист не доноси Републици Србији, а Републици Српској може потенцијално донети велику штету. Наиме, у Сребреници заиста јесте да се догодио ратни злочин, и то нико не спори. Неколико стотина људи је убијено. Дакле на овај начин ће се на неки начин показати, да је било оправдано бомбардовати положаје војске Републике Српске 1995. године. А поготово да је оправдано било бомбардовати Републику Србију 1999. године. Према томе, политички гледано, од ове резолуције српски народ у основи има само штету, јер ће остати забележено да је Скупштина Републике Србије сама донела резолуцију. Дакле, један политички акт, у коме стоји, да српски народ, дакле, Република Србија, као држава, треба да се извини.
У том случају остаје главно питање: коме је и зашто уопште ова резолуција потребна? Ево мишљења Ђорђа Вукадиновића.
- Зашто је српска власт покренула ову иницијативу, да ли је то последица спољних притиска или резултат домаће погрешне политичке калкулације? Мени се чини да има и једног и другог. Вероватно има сумњиве домаће рачунице како би тиме Београд стекао неку врсту моралне и политичке супериорности у односу са својим суседима. Ја верујем да ће ефекат бити управо супротан и да су предлагачи резолуције фактички себи натоварили хипотеку геноцида.
Током дебата присталице усвајања декларације говорили су: на тај начин „ми данас преузимамо одговорност да са будућих генерација скинемо тешко бреме које су нам оставили појединци“. Све то врло лепо звучи, али с обзиром на данашњи однос светске јавности према улози Србије и Срба у балканским ратовима крајем прошлог века, једва да ће се усвојена декларација сматрати индулгенцијом за будуће генерације. Пре, ће бити схваћена као искрено признање. Према томе, она и Србији није од велике користи.
У чему је онда ствар? Коме је и зашто ова декларација потребна? Да се вратимо на почетак, на одбацивање тужбе „Мајки Сребренице“ против УН. Ако УН нису криве, нису криви ни холандски војници који су тада чували Сребреницу. Холандија већ више година заредом тражи од Србије главу генерала Младића да би збацила са себе одговорност за те догађаје. Али сада, пошто су Срби признали сопствену кривицу, потрага за генералом може и да престане – Холандија је задовољена. А то значи да је са пута Србије у ЕУ уклоњена још једна препрека.

среда, 31. март 2010.

Рат светова или двоструки стандарди

Ксенија Тошић, Тимур Блохин
Експлозије које су одјекнуле у Москви 29। марта у свету су биле примљене са негодовањем и жалошћу। Лидери већине земаља су сматрали за свој дуг да изразе подршку Русији। У извесном тренутку, као између осталог и у септембру 2001। године, после трагедије у Њујорку, појавио се осећај свеопште солидарности цивилизованог света у пружању отпора савременим варварима. Посебно јасно ово осећање се испољило после телефонског позива Барака Обаме Дмитрију Медведеву, када је амерички председник понудио свом руском колеги сарадњу у позивању на одговорност оних који су извршили ове терористичке акте. И чак се и НАТО замислио над тим да активизира заједничку, очигледно са Русијом, борбу против тероризма.


У томе је блеснуло нешто за нас познато – на јесен прошле године у главном граду Републике Српске Бањалуци политички филозоф Емил Влајки говорио је о надолазећем збијању редова у овкиру хришћанске цивилизације пред лицем нових претњи? Не посматрамо ли ми ову појаву?

Амерички политолог Хантингтон је у књизи „Сукоб цивилизација“ рекао да ће 21. столеће бити обележено сукобом хришћанске и исламске цивилизације. Изгледа да се та хантингтонова теза пуним темпом остварује. Према томе сасвим је нормално да је оно што је Америка предложила Русији нешто изузетно реално.

Ипак са радикално-филозофским погледом господина Влајкија не слаже се врховни муфтија Русије Талгат Таџудин. Са његове тачке гледишта терористички акт извршен у Москви...

...је чудовишан злочин и никакво прикривање исламским или религиозним принципима овде никако не може да постоји। Божија религија то осуђује.


И тако идеолошки сукоб остаје по страни. Да пренесемо у том случају западни предлог за сарадњу у строго практичну раван. Између осталог, војни аналитичар Мирослав Лазански је уверен...

Што се тиче само техничке могућности за помоћ то Русији не треба дакле Русија има све техничке могућности и ефективе да се супростави свакој врсти тероризма на просторима Русије па и шире।


Оно чиме би НАТО и западне земље могле да помогну Русији, то је пре свега да уваже захтеве Русије кад су у питању потернице за појединим екстремистама који су добили политички азил у неким западним земљама, пре свега у Великој Британији. Вероватно зато што су неке западне земље понудиле помоћ Русије, вероватно ту има и неке мале гриже савести.
Док год се не уједначе критерији шта је то тероризам, ко су терористи врло је тешко водити заједничку борбу против тероризма

Какав закључак се може извести из оног што су изнели наши саговорници? Нажалост, закључак о великом неповерењу које влада у савременом свету. И ту не треба ревидирати само критерујеме тероризма – критеријуми егзистенције су уз какав прилаз такође под великим питањем.

среда, 24. март 2010.

Судите по делима њиховим…

Ксенија Тошић, Тимур Блохин

Пре 11 година, 24. марта 1999., почела је операција под лирским називом „Милосрдни анђео". Она је трајала тачно 78 дана. У међувремену НАТО-армада која је предузела преваспитавање Срба у духу хуманизма, демократије и човекољубља уз коришћење преко хиљаду авиона, лансирала је више од 10 хиљада крстарећих ракета и бацила 79 хиљада тона експлозива. Погинуло је 2,5 хиљаде цивила, укључујући 89-оро деце. Рањено је 12,5 хиљада лица. Срушено је 148 стамбених објеката, као и 62 моста, оштећено 300 школа, болница, државних установа и 176 културних споменика. Бомбардовање је довело и до озбиљног загађења животне средине.


Узгред речено, на Западу се до сада верује у званичну верзију, према којој је операција извршена да би се спречала хуманитарне катастрофе. А шта се мисли о томе код нас, у Русији?


Најшире гледиште изнела је историчар-балкансиста Ирина Рудњева.
Бомбардовање не само да је нанело озбиљну материјалну штету земљи, већ је задало и ударац односу Срба према свету - они су душевно сломљени и ма како се власти трудиле да учлане земљу у неку међународну организацију, биће, на жалост, потребно дуже време да се друштво опорави.


Унеолико слично, али оштрије мишљење изнео је Михаил Јамбајев, колега гђе Рудњеве.
У земљама подвргнутим агресији резултати су из године и годину све јаднији. Биће још јаднији ако на неки начин не интервенишу сасвим чаробне снаге: можда, ће земље-агресори бити приморане да почну да се баве својим унутрашњим пословима и да се повуку са Балканског полуострва.


Штавише, Михаил Јамбајев је сигуран да то још није крај...
Мишљења сам да ће кроз неколико година на Балкану испливати снаге које су довели Американци. Имам у виду терористичку мрежу која ће дестабилизовати Европу. Док Србија прави уступке, док пристаје на даље саморазарање, то се неће прекинути.


Колумниста издања Вадим Трухачов „Правда.ру" види не мање јадне резултате те операције.
Чудан је начин увођења демократије помоћу бомби. А резултат је црна рупа у центру Балкана под називом Косово којом, фактички, управљају бандитски кланови, где су спаљене десетине светиња са листе УНЕСК-а, где је дошло до етничког чишћења, само не Албанаца, већ Срба и осталог неалбанског становништва. Ето, то је, заправо, сав резултат.


Па ипак, одлучили смо да разјаснимо има ли барем неко у Русији ко види смисао у дотичној НАТО-операцији. Али чак и Илија Јашин, један од лидера либералног покрета „Солидарност", искрено сматра да је у питању грешка.
Мислим да је то била трагична грешка. По мом мишљењу, то је искомпликовало односе између РФ и САД, и то не на нивоу руководилаца држава, већ на друштвеном нивоу. Врло добро памтим како је почео пораст антиамеричких расположења: био сам ученик вишег разреда и првим баченим бомбама почео је пораст овог негативног односа, па митинзи поред амбасаде САД, и то уз моје учешће.


Уосталом, као доследан демократа западне оријентације, гн Јашин је сигуран да
Милошевићеву диктатуру нису збациле бомбе, нити Американци, већ сами Срби који су хтели његову оставку и који су то издејствовали. Када је НАТО бомбардовао Југославију рад са прозападних, проевропских позиција био је доста тежак, али радујем се што смо тај посао, ипак, обавили.


По мишљењу Леонида Радзиховског, још једног експерта либералне оријентације, има и других резултата бомбардовања.
Но, по мом мишљењу Алијанса је постигла оно што је хтела. Хтела је да прекине етничко чишћење на Косову - етничко чишћење је прекинуто. Друга је ствар што су на Косову локални Срби видели свога Бога. То је истина. И многи Срби су побегли оданде. Тро је такође истина. Е па, то је, заправо, резултат. Што се тиче мишљења да су Срби страшно увређени овим бомбардовањем, безрезервно се слажем са њим.


Заиста, Срби су већином увређени. Али покушали смо да вратимо разговор на колосек постављеног питања - који је задатак Алијанса имала? Тешко да је то било вређање Срба...
Најјаснији и, по нашем мишљењу, најтачнији одговор дао је експерт-балканиста Георгиј Енгелгарт.
Кроз 11 година видимо да је НАТО извршио основни задатак пред којим се налазио - југословенска држава више не постоји. Алијанса је постигла своју тоталну војну присутност на Косову и учврстила своју војну контролу на Западном Балкану. Што се тиче реалних, а не декларативних задатака, типа заштите људи, права човека и кретања региона путем напретка, они су остварени.


Тешко да се томе може нешто додати. Судите по делима њиховим...

петак, 19. март 2010.

Словеначка клопка: Косово или Европа?

Ксенија Тошић, Тимур Блохин

Стиуација која је настала око неформалног самита балканских лидера у словеначком Брду код Крања почиње да личи на детективски сиже. Дан пре његовог почетка сви се питају да ли ће тамо допутовати председник Србије Борис Тадић или га неће бити, да ли ће самит почаствовати својим присуством главни гост - председник Европског савета Херман ван Ромпеј?


Све је, као и обично, почело прилично мирно. Премијери Словеније и Хрватске који су иницирали самит, замислили су да окупе балканске лидере на једном месту, како би их ђутуре представили руководству ЕУ - видите, сви су спремни, сви као један верни су идеји европске интеграције. Лепо, и што је најважније, свима од користи: инцијаторима би то био плус у дипломатску касицу, ЕУ повод да размисле не би ли било боље да приме све заједно и одједном, истим тим балканским лидерима прилика да се прикажу у најбољем светлу.


Али бечки бал није успео. Господа су заборавила на то да иза европског блеска српског председника може да се крије балканска непомирљивост. Она се и испољила: господин Тадић је одбио да седи за истим столом са представницима независног Косова. Организатори, и пре свега словеначки премијер Борут Пахор, покушали су да спасу ситуацију, предложивши да се окупе без титула: то је, наводно, господин Борис Тадић, то је госпођа Јадранка Косор, а овај момак је Хашим Тачи. Идеја није прошла. Постоји сумња да се то управо десило због укидања титула: ако председника Тадића од покушаја да ошамари премијера Тачија омете дипломатска етикеција, грађанину Тадићу ништа у томе не може да спречи. А ако га не ошамари, његови га код куће неће исправно разумети. Између осталог, то су само наша нагађања. А шта је било у ствари, решили смо да питамо стручњаке.


Директор београдског института за савремену историју Момчило Павловић сматра да...
...да су то велики притисци на председника Тадића. То зависи од тога какав ће се модус наћи. Наши суседи ако добро желе Србије пре свега требало би да мало више уважавају став Србије и да мало мање по налогу Америке подржавају такозвану Косовску независност. Србија не може да прихвати ставове суседа у том смислу да Србија треба да разговора са Косовом као независном државом. Тиха дипломатија невидљиво ради и ако се дође до неког прихватљивог става онда ће Тадић вероватно отићи у Словенију али сувише је мало времена.


Други наш саговорник, главни уредник издања Нова српска политичка мисао Ђорђе Вукадиновић изразио се категоричније:


Мислим да се председник Тадић на том састанку неће моћи појавити. Односно он ће се појавити само под оним условима које је срспка страна дефинисала још пре неколико месеци - учешће делегације Косова може да буде само под ознаком УНМИК-делегације. Све друго би значило симболичко признање независности Косова, макар индиректно. Што је за Београд неприхватљиво јер је председник Тадић рекао више пута да Србија неће признати Косово ни директно, ни индиректно. Директно признање се не тражи али се индиректно признање заправо тражи из Брисела и из Вашингтона и овакве ситуације у које се доводи Београд, где мора или да се одрекне свог учешћа у неким регионалним и међународним састанцима, или да прогута ту горку пилулу, у виду косовске делегације. Такве ситуације ће се понављати.

Кaо што видите, питање још није до краја решено. Између осталог, у прес-служби председника Тадића на њега су нам одговорили класично „Без коментара", што у датој ситуацији о многоме говори.


Занимљиво како се осећају организатори у датом тренутку? Непријатно. Јер под питањем је сада и долазак високог европског функционера ван Ромпеја. А ако њега не буде, коме све то треба? Између осталог, господин Пахор је сам крив, јер, како је приметио један од спрских Интернет-корисника, требало је сам да одлучи унапред да ли жели да види на самиту већи или мањи део Србије.

субота, 06. март 2010.

„Јер гдје је много мудрости, много је бриге..."

Када је Србија доласком нове владе своју спољну политику угурала у лаконску формулу - И Косово, и Европа, код многих је то изазвало здраву скепсу. Што је и логично - борити се за повратак одцепљене аутономије, тежећи истовремено да се придружите онима који отворено иступају у подшку њене независности помало је чудно. Ипак, и МИП Србије, и председник, чак нересорни министри у један глас уверавали су јавност да нико у ЕУ не поставља Србији услов да призна независност Косова као својеврсну „чланарину" за ступање у ЕУ. Убеђеност првих лица државе чак код највећих евроспектика почела је да изазива сумњу - можда они знају нешто што ми не знамо?
Како се испоставило, знају. Знају да водеће земље Европе, које су признале Косово као државу, притискају и притискаће Србију, тражећи од ње „конструктивни" прилаз питању. И ево на какав начин. Прво лака паљба из малокалибарске пушке - амбасадор Немачке у Београду Волфрам Мас изјављује да „добра регионална сарадња у духу добрих међусуседских односа спада у предуслове за улазак у Европску унију, а за нас Косово јесте сусед Србије!. Затим у бој ступа тешка артиљерија: министар иностраних послова Француске изјављује у Приштини да ће „Косово и Србија једног дана бити у Европској унији као две независне државе". И, на крају, интерконтинентална ракета: из САД, истина, за сада још не на званичном нивоу, долази упозорење да „Србија није толико значајна да би имала право вета на развој и напредак других држава овог подручја". Не може бити јасније.

Све то, као што је и требало очекивати, завршило се скандалом. Српски министар иностраних послова Вук Јеремић, саслушавши „пријатељске" препоруке западних колега одговорио је свима у исти мах: „Они који заговарају то повезивање полазе од погрешне претпоставке да би Србија, уколико би била постављена пред избор Европа или Косово, изабрала Европу. То се не би догодило".

Ту би евроскептици могли да се обрадују и, узахнувши са олакшањем, да кажу - сада је све јасно, на првом месту је Косово, а тек после евроинтеграција!

Смета само чињеница да нема никакве гаранције да је министар изрекао државни став, већ своје лично мишљење. Зашто? Зато што унутар земље ово питање је било постављена на парламентарном нивоу - лоберал-демократе су затражиле од владе да прецизира - Да ли Јеремић тако мисли као приватно лице или ипак као државни званичник?

Време ће показати. Али посматрачи са противничког крила, да га назовемо патриотским, стичу утисак да је министар Јеремић једини такав у влади. Бар неко.

среда, 03. март 2010.

Јупитер се срди

Скандал који је подигао француски министар иностраних послова на Косову својеврсна је потврда његове умешаности у по злу чувене догађаје које је штампа назвала „црна трансплантологија“. Да подсетимо да је на питање дописника Гласа Америке о његовој улози у причи око тога да су Албанци отимали људе како би им вадили органе, господин Кушнер реаговао некако превише бурно. Препоручивши новинару да се лечи, он је све који га сматрају умешаним у тај случај назвао „идиотима“ и „убицама“. Јупитер се очигледно срди, значи није у праву.

А све је почело као у бајци. Прво је Кушнер свратио у Београд, како би саопштио да, као прво, одлука Запада о Косову не подлеже ревидирању; као друго, Београд, читај - министар иностраних послова Вук Јеремић - мора да ублажи реторику о косовском питању; и, као треће, Србија мора да успостави „добросуседске“ односе са властима Косова, или ће чланство у ЕУ остати за њу само сан.

Испунивши програм минимум, министар се упутио ка штићеницима на Косво, што је такође лепо. Јер ако су у Београду били приморани да га ћутећи слушају, усиљено се при томе смешкајући, у Приштини му се сасвим искрено радују. А не би ни могло бити другачије, јер управо је Бернар Кушнер био шеф администрације УН за Косово у оном усијаном периоду од 1999. до 2001. године. Може се сматрати бабицом младе државе.

Ипак, десило се оно једино што је могло да помрачи ову у највишој мери пријатељску посету – нашао се храбриша који је потсетио на улогу дипломате у ствари далекој не само од дипломатије, већ и од елементарне етике. А тема „црне трансплантологије“ односи се управо на време апсолутне власти Бернара Кушнера у покрајини. Шта више, бивши тужилац хашког трибунала Карла дел Понте оптужила је Мисију УН за Косово, између осталог Бернара Кушнера, да су је они омели да истражи овај злочин. Није ли се управо зато појавио епитет „бивши“ у титули госпође дел Понте? Јер ако је Кушнер назвао „идиотом и убицом“ новинара који се усудио да му постави незгодно питање, страшно је замислити какве је речи на свој рачун могла да чује дел Понте, која је покушала да истражи тај мрачни случај.

Остаје нада да ће званични представник Савета Европе Дик Марти, познат по својој смелости још по истрази случаја о затворима ЦИА у Европи, а који сада истражује случај продаје органа, обратити пажњу на ову чудну реакцију господина Кушнера. Можда ће му то помоћи у истрази? Макар је јасно на коју адресу да се обрати.

четвртак, 18. фебруар 2010.

Држава по холивудском сценарију. Шта после одјавне шпице?


Читава прича подсећа на сценарио холивудског акционог филма. За почетак, поделили су зараћене балканске народе на добре и лоше момке, затим су уз коришћење најнапреднијих ПР технологија убедили "прогресивну" западну јавност да су лоши момци толико лоши да заслужују најозбиљнију казну, а добрим не би било згорег дати комад туђе земље ради искупљења, тако рећи, претрпљеног страдања. Даље је уследио убедљив видео низ карактеристичног, али разумно дистанцираног бичевања, у виду тромесечних бомбардовања, које је чувало браниоце слабих и угњетених од непосредног контакта са лошим српским момцима, и као финална сцена – свечано проглашење независности Косова, са алузијом да ова независност представља симбол више правде. На том месту на филму обично започиње одјавна шпица, а дирнута публика напушта салу.
У стварности све је много сложеније, јер управо на том месту живот и почиње. Од тренутка проглашења независности Косова прошле су две године. Право је време да поставимо питање: да ли је успела та иста независност? Да ли је полупризната спрпска аутономна покрајина постала држава?
За почетак одлучили смо да утврдимо како оцењују стање сами косовски Албанци. Дајемо реч посланику косовског парламента Сабрији Хамитију:

- После проглашења независности Косова био је усвојен устав, који је осигурао поштовање људских права. Практично у потпуности смо формирали систем важећих закона, сарађујемо са међународним економским организацијама, постигли смо да нашу независност призна 65 земаља. Мислимо да је најважније достигнуће после ове две године независности Косова – достизање невиђених размера стабилизације и мира у региону.
То је политичка компонента. А како живе људи на Косову?
- У таквој земљи као што је Косово, која се после рата нашла у разрушеном стању, потребно је још врло дуго радити у свим правцима, али већ сада постоји прогрес, на пример, у сфери социјалних услуга. За нас је приоритетан развој образовања – земљи су потребни стручњаци. Етиничке мањине на Косову се суочавају са истим проблемима као и сав народ Косова – то су проблеми незапослености, економски проблеми.
Да додамо уз речи косовског посланика мало статистике. Према подацима Светске банке, 45% становника Косова спада у сиромашне, за 15% њих се може рећи да су на ивици беде. Половина ставновника не може да нађе посао, они који га имају морају да се задовоље просечном зарадом од 230 евра. Уосталом, адвокатима косовске независности очигледно није до статистике. За њих је ова прича пре свега сведочанство победе у великој политичкој игри:
- Мислим да се Косово после проглашења независности успешно развија као држава, изјавио нам је Антон Панчев, софијски политиколог. Осим тога, нису се оправдале песимистичке прогнозе да ће Косово утонути у хаос. Може се рећи, несумњиво, да је Косово демократска држава и то доказује чињеница изградње националних институција брзим темпом.
Разуме се, има неколико озбиљних проблема – признаје бугарски политиколог. Интеграција Срба овде је на првом месту. Тако и економски развој и међународна изолација. Али мислим да ће они бити решени у скоријој будућности.
Зашто тада Русија, па и низ земаља ЕУ не поздраве рађање нове државе?
- Искрено говорећи, у Бугарској превладава мишљење да Русија прати принцип одбране совјих економских и политичких интереса, а идеологија православног и словенског братства не игра велику улогу у руској спољној политици. Иначе ми не можемо да објаснимо, на пример, признање независности Јужне Осетије од стране Москве. Уверен сам да ће Русија једном такође признати независност Косова.
Полазећи од каквих интереса Русија ће признати независност Косова? – питали смо ми.

-Мислим да ће се Русија једном врло успешно интегрисати у европске и евроатлантске структуре, рекао је господин Панчев.
Право је време да сазнамо какав је руски став. Косовска независност није успела у принципу – ова државност не поседује своје органе управе, економија као таква у покрајини такође не постоји. Ипак, квазидржаву Косово очекује добра будућност, сматра експерт слависта Ана Филимонова:
- Држава постоји вољом оних који су је створили, а од својих геостратешких планова ове међународне структуре не одступају, зато ће се економска помоћ Косову наставити, покрајини ће се пружати дипломатска подршка, свим силама ће јачати њихова позиција на међународној сцени, без обзира на то што Русија неће допустити ступање Косова у међународне организације.
Жалосна будућност очекује Србе пре свега на северу Косова, које власти Приштине и Међународна цивилна канцеларија сад покушавају да интегришу у остатак квазидржаве, каже Филимонова.
Други наш експерт за Балкан Георгиј Енгелгарт посебну пажњу је скренуо на безбеносну ситуацију у покрајини:
- Што се тиче албанских власти, вероватније чак не толико њих, колико међународних управљачких структура које стоје иза њих, заиста се може рећи да је заслуга мисије ЕУ и постепено одлазеће администрације УН у томе што је пошло за руком да се спрече случајеви масовног насиља против српског становништва за ове две године. Док Приштина не успостави потпуну контролу над територијом Косова, она је објективно заинтересована за максимално позитиван лик, али нико не може да гарантује колико ће се та тежња очувати после постизања циља. То рађа напетост и потенцијалну нестабилност у покрајини.
Наше истраживање би било непотпуно без мишљења српске стране. Српски аналитичар, главни уредних издања Нова српска политичка мисао Ђорђе Вукадиновић био је категоричан:
- О независности се наравно не може говорити с обзиром на чињеницу да је Косово у најбољем случају наглашаван протекторат Запада, односно НАТО-пакта. С једне стране. А у мало горем случају вероватно и нека врста, како бих рекао, територије под надзором организованих криминалних наркокланова, који територију Косова и Метохије, као и неке суседне земље, користе као важну базу и уточиште за транспорт кокаина са Истока на Запад.
Тако изгледа ситауција на Косову две године после проглашења његове независности. А шта ће бити сутра? Србија, уз благослов Генералне скупштине УН, предала је косовско питање Међународном суду правде. Можда ће судије успети да одреше гордијев чвор?
- Мислим да је тај процес пре формалан, мислим да ће одлука суда бити неутрална и да неће имати велики утицај на процес међународног признања косовске независности, изјавио нам је бугарски политиколог Антон Панчев.
Формалан или не, али процес тече. И Ђорђе Вукадиновић чак полаже у њега извесне наде.
- С обзиром на то да чак и та највиша међународно-правна институција није изузета и не може да се посматра ван политичког контекста, онда можда неће бити им тако јасна осуда сецесије. Али да ће подршка сецесије бити то, ја мислим, не рачунају чак ни у Приштини и Вашингтону. У том смислу нека надања, која почињу да напомињу председници такозване републике Косово, како ће после саопштења одлуке Међународног Суда Правде покренути неки нови таласи, ја мислим, од тога нема ништа. Наравно, није узорно очекивати да ће неке стране које су признале Косово повући своју одлуку. То је исто тако мало вероватно, може да се догоди у неком случају. Јер, кажем, већина тих признања јесу последице директног политичког и финансијског притиска САД и њихових саветника.
Као што видите, мишљења се разликују, али мало ко са сигурношћу може да каже да је експеримент стварања државе успео. Очигледно, холивудски сценарији не преносе се тако лако у стварност. Ипак, као у сваком холивудском филму, и овде постоји своја поука. Ево њене суштине: ако сте грађанин мале, неутралне и не превише богате земље, можете да уводите ред на својој територији само уз дозволу Беле куће. Иначе све може да се претвори у косовску сагу, где сценаристе не занима превише живот јунака после одјавне шпице. Јер у старту циљ је другачији: свет треба да зна ко је ту главни за поделу бомби и независности. Само Русија и Кина могу да не схватају на шта се алудира. Али то је већ сасвим друга прича.

Ксенија Тошић, Тимур Блохин

петак, 12. фебруар 2010.

ПРАКТИЧНА ПСИХОЛОГИЈА


Одкуд одједном овај нови талас разговора о ступању Србије у НАТО? Вероватно одговор треба потражити не у војно-поличкој, већ у сфери практичне психологије.
Ако се осврнемо уназад приметићемо да то није први натовски талас. Пробни балон пуштен је 9. јануара, када је министар одбране Драган Шутановац изјавио да "Србију нико не условљава да уђе у НАТО, али уколико желимо у Србији европске системе вредности, то подразумева и евроатлантски систем безбедности".
Реаговање јавности било је предвидљиво: група од 200 интелектуалаца написала је отворено писмо са захтевом да се ово питање решава на референдуму.
На то су заговорници идеје „Србију у НАТО“ и рачунали. Интелектуалце су са лаким подсмехом представили као паничаре — шта вам је људи, ем нас нико у НАТО не зове, ем тема уопште није на дневном реду. На тај начин је први удар друштвеног револта — онај најмоћнији – отишао у празно.
Затим је уследио други талас. Његов врхунац био је интервју амбасадора Русије у НАТО-у Дмитрија Ригозина „Блицу“, својеврсна провера реаговања Русије на могуће придруживање Србије алијанси. Јавности је на тај начин пласирана идеја да се ни Москва неће превише бунити, једино што више неће бранити Косово које и онако ником у Србији већ одавно не треба.
Трећи талас испровоцирале су околности – некако баш на време суседне земље — Румунија и Бугарска – изразиле су жељу да се придруже америчком антиракетном пројекту. Одмах су се појавиле публикације о томе како су „Руске ракете нанишаниле Балкан“, а то би требало да значи да Србија мора под хитно у НАТО јер других гаранција безбедности за њу нема. Уосталом, што се тиче „околности“ с почетка пасуса — ту има разлога за сумњу. Сасвим је могуће да су заговорници атлантске тезе једноставно били упућени у планове суседних земаља и једноставно их искористили за пласирање своје идеје.
Који је коначни циљ? Потпуна капитулација јавности пред атлантском будућношћу Србије. Народ се поетапно навикава на ту мисао, сваки нови талас конкретизује њене обрисе. Принцип телевизијске рекламе – ако свакога дана систематски будете људима приказивали коња, кроз одређено време моћи ћете да га шаљете на избор за мис света. Тако и идеја о Србији у НАТО-у треба за почетак да постане за Србе сасвим природна, а затим и пожељна. Принцип ради без грешеке.
Додаћу да је психологија масе најбоље позната… тачно, психолозима.
Уосталом, још има наде. Али и она је из неког ирационалног домена. „Ако неко треба да ме сатре у прах, не бих желео да то буду Руси“ — неки сличан коментар нашла сам уз текст на задату тему…

уторак, 09. фебруар 2010.

О НАТО-у, уценама и савести


Последњих дана јавност Србије разматра питање ступања земље у НАТО и могућу реакцију на то давнашње савезника- Москве. Одакле је одјеном испливала ова тема? Замоли смо за одговор једног од главних њузмејкера на дату тему, амбасадора Русије у Београду Александра Конузина…
"Обратио сам пажњу да је последњих недеља у Србији започела широка дискусија поводом њеног чланства у НАТО-у. Да кажем отворено, није ми баш јасно зашто је управо сада започела ова дискусија. Стиче се утисак да неко намерно намеће јавност ову тему, како би је одвукао, вероватно, од насушнијих проблема са којима се Срби суочавају у животу".
Наша запажања подударају се за закључцима амбасадора. Ради се о томе што чак при површној анализи штампе пада у очи потпуно одсуство информационих повода за покретање теме могућег придруживања Србије Алијанси. Ако ћемо поштено, њу једноставно нико тамо не зове. Мада, треба се оградити – не зове отворено. Ипак, колеге из листа "Блиц", познатог по својим евроатлантским погледима, нису били лењи па су телефонирали амбасадору Русије при НАТО-у Дмитрију Рогозину да утврде како се Русија односи према оваквом догађају. Рогозин је са себи стојственом директношћу одговорио да ако Србија буде упорно тражила чланство у НАТО-у, мораће да одустане од Косова, после чега Русија може да ревидира свој став, као, уосталом и Шпанија, додао је стални представник у Русије у НАТО-у.
Не одлазећи далеко од управног говора господина Рогозина, колеге су истог тренутка назвале његову изјаву уценом, мада је, наводно, Србија за подршку у косовском питању дала Русији своју компанију НИС. Са дуговима, истина, али то већ није тема чланка. А тема је следећа – како да се што пре ослободимо руског покровитељства и придружимо се НАТО-у.
На питање "како", најбоље је одговорио наш данашњи саговорник, господин Конузин.
"Свака држава која ступа у НАТО треба да преузме на себе правне обавезе у оквиру тог савеза, и свака држава члан НАТО-а подчињава се заједничком ставу ове алијансе. Природно, Русија не може да ингорише такво стање ствари, тим пре што прилаз Алијансе питањима евроатлантске безбедности изазива забринутост Русије. У оквиру таквог прилаза према границама Русије се померају војне инфрастурктуре. То представља претњу по нашу безбедност, узимамо то у обзир у односима са државама које су чланице НАТО-а".
Господин амбасадор се изјаснио и на рачун уцене, пошто су ту тему одмах подигле неке невладине организације, које користе сваки погодан повод за саморекламу. И тако…
"Никакву уцену Русија у погледу Србије не врши. Слажем се да односи Србије и НАТО-а треба да се решавају у интересима српског народа и државе. Колико знам, већина Срба залаже се против ступања у ову војну организацију, уз то буквално ових дана министар иностраних послова Србије Вук Јеремић потврдио је у Минхену да Београд не намерава да се придружи војним савезима. Тако испада да ни народ, ни влада не разматрају данас питање придруживања НАТО-у. Испада, понављам, да данас неко вештачки покушава да наметне ово питање, а затим и да оптужи друге за непријатељски однос према Србији".
И, наравно, о односу Русије према могућем придруживању Србије НАТО-у…
"Са своје стране желим да кажем да сви одлично знају, и у Србији одлично знају, да је РФ против проширења НАТО-а, пошто то не доприноси јачању безбедности у Европи, крши принцип јединственог безбедног евроатлантског простора и ствара претњу по безбедност Русије. То је наш став, и ми рачунамо да су га пријатељи Русије уважвали и уважавају. Ако они донесу другу одлуку, ми ћемо са своје стране такође то узимати у обзир, градећи своју сопствену политику. И ми ћемо предузимати мере за осигурање безбедности грађана Русије".
Није тешко претпоставити да ће се у Србији наћи људи који ће речи амбасадора назвати не уценом, већ директном претњом. Али претња за иницијаторе читаве ове игре око НАТО-а не потиче из Русије, њој у великој мери није тако важно да ли је Србија, која се налази прилично далеко од њених граница, ступила у НАТО. Много већу претњу њиховом безбрижном боравку на власти представља народ. Сопствени народ, који још није заборавио ужасе бомбардовања 99. године, за разлику од они који су тада успели под разним изговорима негде да "преседе". На то ће их подсетити народ. А када их подсети, чак и невладине организације ће заборавити на Кремљ – реакција Русије може да се покаже најневинијом у предстојећем ланцу догађаја.

петак, 05. фебруар 2010.

Сребреница - злочин нације?

У нашу редакцију стигло је писмо са предлогом да се потпише позив председнику Србије Борису Тадићу и српском парламенту. Апел је насловљен: Не играјте се будућношћу своје земље. Суштина је проста – резолуција која осуђује злочине у време босанског рата у по несрећи чувеној Сребреници, коју председник нуди на усвајање парламенту, у свету може да буде примљена као признање одговорности Срба за геноцид.
Међу лицима која су већ потписала писмо са позивом пронашли смо позната имена. Пре свега, то је непосредни сведок већине догађаја из тог рата, италијански новинар и политички коментатор Микеле Алтамура, који нам је у октобру прошле године детаљно говорио како се формирало међународно јавно мњење са јединственим циљем – да се докаже злочиначка, ако не геноцидна суштина Срба.
Други наш добар познаник, који је више пута коментарисао у нашем програму правни аспект балканских ратова с краја прошлог века, теоретичар права Александар Мезјаев, такође се потписао под тим позвом. И ево зашто…
- Тешко ми је да кажем зашто Тадић иступа са таквом иницијативом. Србију, нажалост, руше не само спољне силе, већ и унутрашње, које су сада можда чак разорније. Уз то, тешко је рећи колико је то иницијатива самог Тадића. Сасвим је могуће да припада и другим круговима.
У датим услувима тешко је говорити о нечијој кривици. Ако се разматрају аргументи, ни о каквој кривици Србије не може бити ни говора, напротив, то што је суд користио отворено фалсификоване доказе, говори у ствари о супротном. А ко треба да сноси одговорност за догађаје у Сребреници још предстоји да се утврди.
Јер ни једна друга страна у конфликту не спрема се да призна своју кривицу. Очигледно некоме је потребно да Србија то учини сама, кад већ није пошло за руком да се докаже њена кривица помоћу судских процедура.
О томе да господин Мејзаев у свом ставу није усамљен, сведочи не само број познатих јавних и политичких посленика који су потписали писмо. На страницама београдске "Политике" развила се оштра полемика „за“ и „против“ резолуције о Сребреници. Познати аналитичар, главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић назвао је ову идеју "самоубиством са предумишљајем". А нама је изнео следеће закључке: ова резолуција цена је за доспевање на бели шенген и споразум са ЕУ о стабилизацији и асоцијацији.
- Тешко ми је да поверујем да би неко, политичар или влада, повлачили потезе који су у суштини контрапродуктивни и који у том неком политичком смислу значе пуцање у сопствену ногу. Када Србија чији су представници већ уназад годинама непрестано ишли по региону и извињавали се у име српског народа за све што се дешавало 90-их година, а да су ти гестови били слабо, мало или нимало праћени адекватним гестовима хрватских и бошњачких страна. Тај процес преузимања одговорности од стране Србије већ толико је одмакао да се већ западним, загребачким и сарајевским медијима уврежило једно мишлење да је отрпилике Србија један кривац.
Оваква иницијатива председника Тадића без обзира на мотиве који могу бити хумани и искрени, у суштини значи повлађивање таквом схватању, и што је још горе с позивањем на резолуцију европског парламента о Сребреници заправо на неки начин легитимизује се скандалозна интерпретација по којој је малтене то први највећи геноцид у Европи након Холокауста. Тако да српска власт добровољно преузима улогу нациста…
Било би неозбиљно не саслушати и другу страну. Зашто Србија треба да призна своју кривицуи зашто јавно, шта виш - законодавно, треба да се покаје? Одговор смо потражили код српских либерал-демократа, који одавно нуде да се раскине са „мрачном прошлошћу“ и да се започе нови европски живот. Дајемо реч Зорану Остојићу из Либерално-демократске странке.
- Ово је морална обавеза пред жртвама. Правне чинењице из пресуде Међународног суда правде и политичке декларације Европског парламента су за ЛДП нешто што морамо да прихватимо ако смо искрено посвећени европским интеграцијама.
Мислимо да је то прави пут. Ми морамо да се суочимо са оним што се дешавало 90-их година као друштво. Не мислим само на Србију, мислим и на Хрватску и Босну. То подстиче дијалог, помирење, а некажњени злочини, непризнавање злочина, само могу да створе нове злочине. С друге стране ми бисмо волели да су сви народи били спремни да осуде злочине почињене у њихово име. Тек онда стичеш право да друге прозиваш што нису то урадили. Ми мислимо да Србија треба да буде стварно лидер у региону, а овим се показује то лидерство, а не неким испразним речима.
И на крају мало личих посматрања. Прво од њих тиче се предлога да се потпише некакав апел, петиција и слични папири. Нажалост, наше искуство сведочи о томе да чак и потписивање документа којим се осуђују напади и убиства колега новинара, поједини политички посленици могу да искористе као потврду веше подршке политици коју воде.
Друго посматрање тиче се суштине самог спора. „Вођство“ или лидерство Србије у признавању сопствене кривице, које предлаже Зоран Остојић, треба ипак разматрати у контексту догађаја последње деценије. Ако се сетимо бомбардовања Југославије и отцепљења Косова, неће ли резолуција, која признаје кривицу Срба за злочине у Сребреници, бити својеврсна индулгенција за оба ова догађаја? Јер против народа, који је по сопственом признању извршио геноцид, допуштене су све санкције…

петак, 29. јануар 2010.

ОПРЕЗ, ПОЛИТИКА


Српска политичка сцена одавно се већ ужелела неких нових лица. Преко две деценије меша се исти шпил, сем што понека шестица постане привремено краљ.
Кад одједном, засја на политичком небу нова звезда. Низ изјава које преплавише медије могу се тумачити као пуноправни политички програм. Програмски говор делује упечатљиво, посебан дојам остављају пре свега широки либерални потези на општој демократској позадини. Збуњује само чињеница да је овај виспрени политичар заправо свештено лице од неких 79 година и, донекле, занимање: ипак је у питању новоизабрани патријарх Српске православне цркве.
За оне који сумњају, сетимо се основних теза још увек кратког политичког пута патријарха Иринеја.
Дакле, о европским аспирацијама Србије. «Ми сматрамо да смо читавом својом историјом у Европи и сигурно желимо у ту заједницу породице народа. Ми ћемо пристати на све што не буде на штету и на уштрб нашег културно-историјског идентитета. Са надом да ће Европа поштовати наш идентитет и културу, и уважавати нашу православну веру“ - каже патријарх Иринеј.
О ступању Србије у НАТО. «То није само ствар Цркве, већ целог народа. Било би пожељно да се народ пита и ако буде договора и сагласности по том питању“.
О односима Цркве и државе. Подвукавши да ће Црква помагати државу у очувању Косова и Метохије, патријарх прецизира: „Ми смо једна целина и организам и требало би да помажемо једни друге“.
О болном косовском питању. „Ја се надам да ће бити довољно свести око нашег одласка у центар наше цркве и да ће браћа са Косова схватити да то није никаква провокација, већ да се тим свечаним чином само наставља древна традиција устоличења наших патријарха“ - каже Иринеј.
И, најзад, о посети римског папе Србији. Упитан о доласку папе Бенедикта XVI у Ниш 2013. године, Иринеј каже: „ Ја сам ових дана говорио на многим местима о Миланском едикту, па сам рекао да би то можда била прилика да се представници цркава врате на онај период кад је донет едикт, да се сусретну најљудскије, да се поразговарају, а онда камо среће да се то и настави, и да се оно што се у историји десило исправи. Да кренемо једним новим путем, хришћанским путем, али увек искрено, са жељом да будемо једна црква Христова, једно стадо Христово“.
На ову последњу тему одлучили смо да поразговарамо са представником Руске православне цркве. Јер зна се да папа римски у Русију још увек није позван...
- На Истоку и на Западу увек су примали блиско к срцу поделу цркава, рекао је у разговору са нама отац Филип, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Наша је обавеза да тражимо путеве за превазилажење разлога раскола и, ако Бог тако буде хтео, за уједињавање цркава. Ми смо спремни да тражимо, али нисмо спремни да се одрекнемо православља.
Наравно, дијалог треба водити, и Руска православна црква га води. У том дијалогу постоје компликације зато што, нажалост, данас идеја Уније, која одбацује могућност самог постојања православне еклезиологије остаје активна и ми знамо да су у Источноевропским земљама унијатске цркве данас у експанзији, да се шире у оним регионима где их никад раније није било. Ова експанзија изазива неразумевање у православним редовима зато што ми видимо дијалог са католичком Црквом у једном другом току.
Дакле, дијалог има своје тешкоће и ми смо спремни да о њима разговарамо. Ми смо спремни и да се позитивно односимо према иницијативи других православних Цркава, усмереној у том правцу. Најважније је да оне не воде одрицању од православља – рекао је отац Филип.
Ипак, има разлога за осећај да паства патријарха Иринеја неће имати разумевања за нке његове изјаве колико га има Руска црква.
Већ данас многи изражавају незадовољство поводом папске посете, сматрајући да је Ватикан истријски нанео много зла Србима. До дан данас остаје нерешено питање подршке Ватикана политици истребљења Срба у Хрватској за време Другог светског рата.
Неприхватање изазива и интонација патријарха у његовом покушају да објасни косовским Албанцима да интронизација у Пећкој патријаршији није провокација, већ је само данак православним традицијама. И то на рођеној, српској земљи!
Па и тако активна подршка српским властима у њиховој тежњи да придруже Србију Европској унији изазива недоумицу код православне јавности која се већином одликује здравим скептицизмом у том погледу.
Али мене лично збуњује једна сасвим друга ствар. Када су ме посетиоци блога замолили да прокоментаришем изјаве новог патријарха у први мах сам помислила да је то неочекивана молба - ипак патријарх није политичар. А за оне који верују што Богу, што људима важи да је он изабран Божијом вољом, односно апостолским жребом, те је на тај начин ова кандидатура изнад сваке сумње. Сем тога, мени је било крајње непријатно да слушам све оне разговоре како свака странка у Србији има свог „кандидата“ у трци за патријаршијски престо. Чинило ми се некако далеко од морала све ово мешање Цркве и политике. Тако је било све до оног тренутка када ми је сам господин Иринеј одрешио руке ставивши јавности до знања да га политика и тек како занима.
Шта ћете, ако је то воља Божија да на смену светом старцу Павлу дође жив човек, преокупиран овоземаљским проблемима и нтересовањима – значи тако нам је суђено.

среда, 27. јануар 2010.

ЧИЈИ ЈЕ КОЊ?


Српска штампа пуна је ових дана контрадикторних наслова. Ево неких од њих: „Порука Београду – или ЕУ или српска Митровица“; „Кандидатура Србије замрзнута до јуна“; „Моратинос и Јеремић: ЕУ не стоји иза Фејтовог плана“... И сви су ови наслови резултат мучног покушаја српских новинара да реше још један ребус, од оних које бриселска бирократија тако радо задаје Србији.
Да наведем полазне податке, илити услове задатка: специјални представник ЕУ на Косову Питер Фејт, истовремено и шеф Међународне цивилне канцеларије у покрајини, изнео је ових дана план интеграције севера Косова у албански систем. Сем тога, своју идеју господин Фејт је пропратио захтевом за међународну заједницу да уцени Србију европским интеграцијама не би ли Београд добровољно пристао на поменути план.
Револтирани Срби су први пут након више година наступили солидарно, изјавивши нешто попут - Фејт неће проћи. Али има индиција да на овом плану нису радили само давнашњи савезници Питер Фејт и Хашим Тачи. Прича се како су међу ауторима још и пет западних амбасадора у Приштини. Ако је то истина, онда пресуда непокорном срспком северу само што није ступила на снагу.
Шеф српске дипломатије Вук Јеремић коју се тих дана затекао у Бриселу, па још и у друштву европских челника,покушао је да прецизира – а ко заправо стоји за Фејтовог плана и како то може да се одрази на европске аспирације Србије?
Одговор би у Русији превели као – „нит' сам ја ја, нит' је коњ мој“. Шеф шпанске дипломатије – а управо је Шпанија, која не признаје независност Косова и која је покушала да убрза интеграцију Србије у унију, тренутно на њеном челу – приморан је био да саопшти јавности да господин Фејт у овом случају наступа у другој својој улози. Односно, управо сада Фејт говори у име Међународне цивилне канцеларије - својеврсног клуба љубитеља независног Косова - и Европска унија за његове речи и дела не одговара.
Српски медији, као уосталом и сам Јеремић, остали су задовољни. Кренула су победничка саопштења - „Фејтова стратегија није план ЕУ“; „ЕУ не стоји иза Фејтовог плана“ и слично.
Ови извештаји некако су гурнули у сенку резултате посете министра. Неутешне, треба признати. Дакле, убрзање интеграционих процеса као и пре условљено је хапшењем хашких оптуженика Младића и Хаџића. Главни тужилац Хашког трибунала, од којег наводно зависи благонаклоност Европе, поново је изјавио да нема доказа како ова двојица нису у Србији. А немачки амбасадор у Београду потсетио је да је пут за Европу „трка на дуге стазе“. Све свему, сваки пут када Србији треба напоменути да има још понеки услов за придруживање цивилизованом свету, из шешира се извлаче две познате фигуре.
Јеремића је заправо дочекао хладан туш, што је посебно непријатно у светлу децембарских успеха на европском правцу. Ако томе додамо неколико крајње болних за Србију догађаја последњих недеља - успостављање дипломатских односа између Подгорице и Приштине, избацивање са Косова министра Богдановића и заузимање српских канцеларија у општини Штрпце - јасно је да захтеви Фејта ипак на нечем почивају.
Базирају се, пре свега, на јасно израженој намери водећих земаља ЕУ да доведу случај Косово до логичког краја – потпуне капитулације Србије пред реалношћу, која и јесте независност њене јужне покрајине. А што се тиче оних земаља-чланица уније које из неких својих територијалних разлога овај став не деле, са њима иста прича - кад су већ пристале да у њихово име говори један од најактивнијих лобиста косовске независности Питер Фејт, онда ће се и са косовском државношћу кад тад помирити. Уосталом као и Србија, која се већ помирила са чињеницом да њени министри и грађани не могу ни гробље да обиђу без дозволе албанске администрације.
Жао ми је у целој причи господина Моратиноса који је искрено желео да помогне свом српском колеги. Није му успело. Што не чуди – постоји сумња да чак ни Шпанију нико ништа неће пита у овом конкретном случају.

среда, 20. јануар 2010.

ПРОМАЈА


Одлазећи председник Хрватске Степан Месић одлучио је да пред крај мандата громогласно залупи вратима. И у том циљу помиловао је познатог широм Балкана злочинца који се прославио убијајући српску децу. То је чин за сваку осуду и жаљење – отприлике тако је одреаговао председник суседне Србије.
Сусдржаност реаговања изазвала је код Месића жељу да залупи вратима још једном, и он се упутио у Приштину. Није лоше испало – полупризната држава воли госте, посебно оне који обећавају да ће подпомоћи у питању ширења међународног признања Косова. И Месићу су поверовали, без обзира на предстојећу оставку која, признаћете, донекле ограничава његове могућности на том пољу. Али, није се за љубав Албанаца борио Месић – он је жудео за признањем Београда, за његовом што оштријом реакцијом.
А када је поново није добио, господин Месић је одлучио да призове у помоћ духове рата. Разумно проценивши да Београд у његовом садашњем европеизираном издању није баш онај град одакле треба очекивати некакво оштро реаговање, одлазећи председник Хрватске поново се окренуо босанским Србима, рачунајући да га бар ови опасни момци неће изневерити. И ту је залупио вратима трећи пут, изајвивши да би он – Месић – послао војску да премијер Републике Српске распише референдум о отцепљењу.
Наравно, све ове изјаве и акције више говоре о неком Месићевом унутрашњем проблему са Србима, али од силног лупања вратима ствара се промаја. Промаја која може и за разбукта понеку тињајућу ватру, још неутихлу након великог балканског пожара с краја прошлог века. Помињање војне нтервенције, чак и када то чини безмало почасни пензионер, у тим крајевима је ризична ствар. А поготово не треба дирати оне Србе што живе у Републици Српској – могу и да врате. Како? Лако. Довољно је да организују у Босни и трећи ентитет – хрватски. И шта ће онда њихова матица да ради? Да шаље војску да брани целовитот Босне? Да ратује са својима, правдајући то чињеницом да је гарант Дејтонског споразума?
Ипак, надајмо се да ће промаја коју је направио Месић пред одлазак остати у историји пре као пример стања у које може да западне човек приморан дуго да крије своја истинска осећања. Представљајући се свету као борац против сваке врсте национализма – што после Туђмана и није било тако тешко – господин Месић био је приморан да дуге године потискује у себи здрави хрватски национализам. И најзад, схвативши да ће му ускоро бити затворен пут на већину релевантних трибина, одлазећи председник одлучио је да пред крај пусти мало души на вољу. Може му се, јер све проблеме које Месић сада гомила решаваће неки сасвим други људи.

уторак, 12. јануар 2010.

СУМЊИВИ САВЕЗИ И СУВИШНА КАЈАЊА


Не дајући земљи да дође себи од успеха на европском правцу, власти Србије су одлучиле да потегну болна за нацију питања. Што је у принципу сасвим разумљиво – кад се већ европске аспирације нису испоставиле сасвим узалудним, можда је време и за придруживање НАТО-у? Тим пре што је управо сада, када је Европа учинила пар корака у сурет Србији, настало право време да се јавност потсети да се пут за Европску унију лакше крчи преко Северноатланског савеза. И, сем тога, треба некако доказати да су српске парије достојне елитног старосветског друштва. А то је најлакше учинити ступивши на пут покајања.
Од њега, од покајања, и да почнемо. Председник Тадић изнео је иницијативу да Народна скупштина Србије донесе резолуцију којом се осуђује злочин у Сребреници. Покајање то је увек добро: кажу да чисти душу. А још кажу да без покајања не пуштају у европски рај. Има, истина, једна нијанса – чепркање по свежим ранама увек привлачи лешинаре, посебно на Балкану. Једини начин да се призна злочин, а да се тиме не призове још пар комшијских тужби, све са оптужбом за геноцид, то је да се организуе масовно и свестрано покајање. Кајање свих и истовремено. А то је, како сведочи историја, немогуће у принципу. Ако сумњате, потражите покајничке исказе оних који су са свом озбиљношћу у Другом светском рату спроводили политику истребељења Срба, Јевреја и Цигана у Хрватској...
Да пређемо на ону другу тему, која је већ изазвала реаговање српских интелектуалаца. Њих преко две стотине проценили су да имају обавезу да се обрате јавности и потсете власт на неутрални статус Србије. Крик очаја може се укратко формулисати као „Не у НАТО без питања!“. А питати се има народ.
Овај талас испровоцирао је министар одбране Драган Шутановац, који је ових дана изјавио да „уколико желимо у Србији европске системе вредности, то подразумева и евроатлантски систем безбедности“. Интересантна је чињеница да министар свој став објашњава искључиво економском исплативошћу ступања у НАТО. То, као, није његова идеја. Поразговарајте са привредницима, они сигурно знају да ће цене некретенина одмах троструко скочити скупа са кредитним рејтингом Србије. О трошковима преоружавања, који прате придруживање Алијанси - ни речи.
Уосталом, најзанимљивији је ипак део разговора везан за евентуално реаговање Русије на такав потез. „Не видим да Русија има проблем са Бугарском која је у НАТО-у... видим и да је Хрватску, чланицу НАТО-а, посетио Владимир Путин“, приметио је министар. А у целини, Шутановац сматра „да свима који су пријатељски настројени према Србији не може да смета уколико Србија жели да се развија у позитивном правцу“. У северно-атлантском, значи.
Добро. Министар је иначе заборавио да напомене да прва лица наше државе чак и са Американцима разговарају у сасвим пријатељском маниру, о европским доајенима да и не говорим. Ипак, једва да ће Србија успети да очува привилеговане односе са Русијом, ако се уврсти ред обичних евро-атланских земаља, таквих, каква је, рецимо, Румунија. Чак ће јој и Путин можда доћи у посету, ако напипа неки заједнички интерес. Пословни.
Али наши минери који су током целе прошле године чистили Србију од натовских пројектила сигурно то не би разумели. Као што неће разумети ни они који су дочекивали авијацију Алијансе носећи мајице са метама. И то пре свега неких десетак година.
Па и сами натовци неће баш најбоље разумети ову намеру. Наравно, обрадоваће се неочекиваном савезнику, али тешко да ће му у скорије време поверовати. Јер ако је земља доскора гласно проглашавала војну неутралност, викала о НАТО-окупацији Космета, вадила из земље бомбе, кунући успут Русију што јој није на време испоручила С-300, а данас трампи идеју за кредитни рејтинг - то, признаћете, и није нека база за успостављање поверљивих односа. Додуше, може да јој се поверити почасна улога добављача топовског меса за авганистанско ратиште. Срби, ако ништа друго, умеју да ратују.
Ипак, министар Шутановац јесте донекле у праву. Од ступања Србије у НАТО заиста ће профитирати добар број пословних људи. Углавном оних што су од политике направили исплативи приватни бизнис.

понедељак, 04. јануар 2010.

СУД ИСТОРИЈЕ

Јака жеља Хрватске да добије званични статус жртве оне балканске кланице с краја двадесетог века довела ју је тамо где тако интензивно позива Србију – на суд. Земље су размениле тужбе за геноцид. Сада своју реч треба да каже Међународни суд правде.
Пикантност ситуацији придаје чињеница да се Иво Јосиповић, највероватнији будући председник Хрватске, заглављене између два изборна круга, поноси својим учешћем у писању тужбе против Србије. Није га тешко разумети – за сваког правника прави је изазов да докаже да је баш Хрватска жртва геноцида, поготово ако се сетимо да је Срба пред почетак распада Југославије у суседној братској републици било око 600 хиљада, а остало негде око 150 до 200 хиљада, у зависности од извора података.
Није могао да оћути ни председник у одласку Степан Месић. Када је сазнао да Србија подноси контра тужбу пожурио је да изјави како српска тужба за геноцид нема никакве шансе јер никада нога хрватког војника није крочила на територију Србије. Занимљиво. Пратећи ову логику може се рећи да није било ни геноцида јеврејског народа јер немачки војници до сада нису примећени на територији Изарела.
Заправо ни Хрватска, ни Србија ништа у Међународном суду правде неће доказати. Суд је јако подигао ниво када је донео одлуку да се на Балкану геноцидом има сматрати само случај Сребреница. Чак ни Босна и Херцеговина, која већ добрих петнаестак година успешно експлоатише имиџ жртве, није успела да овај статус и званично добије на суду.
Експерти углас тврде да је узајамна размена тужби бесмислена ствар. Углавном се позивају на босански неуспех, али апелују и на Европску унију, куда би хтеле да ступе све земље региона, док бескрајна тужакања не потврђују њихову спремност да се придруже цивилизованој европској елити.
Ја се са тим ставом не слажем. Нова генерација Хрвата појма нема о томе да је политика истребљивања Срба, Јевреја и Цигана – апсолутно званична политика њихове државе у првом наврату, у време Другог светског рата – била сасвим успешно реализована деведесетих година XX века. Задатак из Другог светског рата – трећину Срба покрстити, трећину протерати, а трећину побити - крајем века је успешно решен. Срећом, углавном на рачун протеривања.
И ако у току судске расправе бар десети део ових података исплива на површину, Хрватима ће то бити само од корити. Јер то што се Хрватска након рата нашла у редовима победника само је горка историјска шала. А сада им се чак и то учинило недољним – пожелели су да се представе још и као жртве. Надајмо се да ће их суд бар мало отрезнити. Ако не, поново нам преостаје само да апелујемо на суд историје.