понедељак, 27. април 2009.

ОПОМЕНУТИ МИНИСТРА!

Око учешћа српских официра у војној вежби НАТО у Грузуји развија се права мистична прича. Минулог викенда два заинтересована министарства Владе Србије - одбране и спољних послова – пребацивала су једно на друго одговорност за могуће погоршање односа са стратешким партнером. Интересантно да се све то одвијало на страницама познатог по својим прозападним ставовима издања „Блиц“.
Дакле, у суботу, под изненађујуће категоричним насловом - „Шутановац тражи да Јеремић одустане од вежбе у Грузији“ – „Блиц“ пише: «Министар одбране Драган Шутановац упутио је јуче писмо премијеру Мирку Цветковићу у коме од њега тражи да предложи Министарству спољних послова да промени одлуку о учешћу припадника Војске Србије на вежби НАТО у тој земљи“. Иначе, одлука је, ако је веровати „Блицу“, била донета у децембру прошле године, што би значило већ после муњевитог рата на Кавказу.
Пажљиви посматрач одмах би поставио низ питања. Прво – какве везе све то има са Министарством СПОЉНИХ послова? Друго – откуд то да се министар одбране, који се већ мал те не отворено залаже за придруживање Србије НАТО-у, тако забринуо због „спољнополитичке ситуације у региону Кавказа“? И треће – да ли у Београду заиста не знају да је за потписивање стартешког енергетског споразума између наших земаља, који је, иначе, изазвао бурно незадовољство у прозападним владиним круговима, заслужан управо Вук Јеремић? И ето сада, „Блиц“ представља Јеремића као последњу препреку на путу укидања одлуке о учешћу Србије у натовској вежби у Грузији. Смешно. Односно, било би смешно, да је реч о нечем што је мање опасно по билатералне односе Србије и Русије.
Идућег дана, у недељу, исто издање, под далеко неутралнијим и још непотврђеним насловом – „Српски војници не иду у Грузију“ – објављује реакцију Министарства спољних послова. „Тврдње да је Министарство спољних послова одлучило да припадници Војске Србије учествују на НАТО вежби у Грузији представљају најобичнију дезинформацију“, пише „Блиц“, позивајући се на неименовани извор из тог министарства. „Истина је да наши војници неће ићи у Грузију и ми смо о томе обавестили амбасадора Русије у Београду“. Даље, исти извор саопштава да је учешће војника из Србије на вежби у Грузији предвиђено је Индивидуалним програмом партнерства са НАТО који је усвојила Влада Србије. Детаље овог програма, укључујући и учешће на вежби у Грузији, у већини је предложило Министарство одбране. Истовремено, извор „Блица“ тврди да је „Министарство спољних послова након сукоба на Кавказу у писменој форми доставило негативно мишљење о одласку наших војника у Грузију“.
У принципу, без обзира што до сада још нема званичне потврде да је Србија отказала учешће у овој натовској авантури, питање се може сматрати затвореним. Али остаје једна неразјашњена околност - ако је од самог почетка био јасан апсурд прве публикације, све са пребацивањем одговорности на Јеремића, зашто се овај текст уопште појавио? Да ли је неко заиста помислио да ће у Москви у то да поверују?
Не, наравно. Једноставно, у Београду користе сваку ситуацију за дисквалификацију конкурената. Конкурената, што је карактеристика демократије на српски начин, из своје странке. А млади и храбри министар Јеремић многима дође као кост у грлу.
Зашто? Има доста разлога, али ја ћу навести само пар њих. Предлажем један краћи преглед његових изјава из разних периода. Дакле,
- „Односи са Америком тешко могу бити лошији него што су сада. Могу само да се поправе“;
- „Србија је уморна од извињавања и од тога да се само у њу упире прстом“;
- „Ако Европа не испуни своја обећања Србији у врло блиској будућности, постоји озбиљна стратешка опасност од оживљавања деструктивног“;
- „Помислите на етничко чишћење више од 250.000 Срба током операције 'Олуја'“;
- „Црногорско признање независности Косова је нож у леђа Србији“;
и, најзад, једна од последњих је и ова, о суседној Босни: „Бизарно је и нелогично да држава која је протекторат и којом управља међународни представник постане чланица Савета безбедности УН“.
Говорити истину је лако и пријатно, рече један јунак Булгакова. Тако, изгледа, мисли и Вук Јеремић, али заборавља да то у нашем „политкоректном“ свету није баш уобичајено. Поменуте земље се нађу увређене. А онда траже коме у Берограду да се пожале како је то непримерено, како понашање министра Јеремића не погодује европским аспирацијама Србије и како би младог министра требало бар опоменути. И често се нађу такви, увек спремни да разумеју осећања западних партнера и покушају да испуне наручено. На тај се начин, по мом личном мишљењу, и појављују текстови као онај са почетка наше данашње приче.

среда, 22. април 2009.

ПА ИМА ЛИ ВАЈДЕ ОД ОВОГ НАШЕГ ПИСАЊА?

Драги моји блогери, гости, пријатељи... Надам се да ми нећете замерити што сам искористила неке ваше постове за програм. Ничије никове и имена нисам помињала. Али било ми је важно да и они "непривилеговани" без интернета и могућности да читају стане медије сазнају за сву ову причу око учешћа Србије у НАТО-маневрима у Грузији. Надам се да ћу успети касније да поставим и аудио снимак. Свима хвала.

Почетком априла стигао нам је у редакцију мејл од једног сталног посетиоца нашег сајта. На самом почетку приметили смо једну веома за нас пријатну констатацију: „Ту могу да се упознам са чињеницама које се не објављују у већини медија у Србији“.
Било нам је, наравно, драго, ли смо то схватили пре као обичан комплимент. Јер шта би тако сензационално могли да откријемо српској јавности служећи се отвореним изворима информације? Вероватно само мало другачије размештамо акценте и отуда осећај свежине информације. Међутим, ускоро смо схватили да је наш стални посетилац био у праву.
Дакле, 17. априла дајемо и у вестима балканског региона, и у нашем редакцијском коментару, насловљеном „Коме ли се приволети царству?“ информацију о НАТО-маневрима у Грузији уз учешће Србије. Ево га одломак из тог коментара:
Тошић: „Затим се актуализовало питање војне вежбе алијансе и њених партнера у Грузији, планиране за мај. Озбиљан тест верности за пријатеље НАТО-а. Стални представник Русије у Бриселу Дмитриј Рогозин већ је позвао на њихово на отказивање, подвукавши да „су то вежбе провокационог карактера, и да сама чињеница да се одражавају у тренутку када се унутрашња ситуација у земљи компликује, указује на мешање у унутрашње ствари те земље“. Али Србија, уза сву своју војну неутралност и уверавања да је Русија један од три њена спољнополитичка приоритета, учешће није отказала“.
Текст је био размештен на нашој страници на сајту „Гласа Русије“ и на блогу нашег коментатора Ксеније Тошич. О томе, као се ситуација развијала даље испричаће она сама.
Тошић: Одмах да упозорим да се сви термини, које ћу помињати надаље, односе на московско време. Али динамика ће вам бити јасна.
Дакле, у ситне ноћне сате 19. априла један од посетилаца блога оставља следећи пост: „За Ксенију : Да ли је негде званично потврђена информација о учешћу Србије у НАТО маневрима у Грузији, од 6. јуна, па до краја тог месеца?“
Јесте, одговарам, у прес-релизу алијансе од 16. априла.
Следећи пост, већ под другим ником: «Нема више слободних медија, Српски народ (осим повлашћених појединаца који имају приступ интернету и страним медијима) и не зна шта се ради и шта му се, иза леђа, спрема. Тако ниједан медиј, како штампани тако и електронски, до сада није објавио вест да се Србија спрема да упути своје војнике на НАТО "вежбе" у Грузији уперене против Русије. Да зна, Српски народ сигурно не би ћутао.“ Узгред, овај пост стиже истог дана, 19 априла, али већ у вечерњим сатима. Изгледа да равнодушних нема. Проблем учешћа Србије у НАТО-маневрима узнемирио је грађане земље.
20. априла, опет ноћу, неко од пријатеља блога јавља: „Нажалост - и најцрње слутње добиле су званичну потврду: Србија ће, са још 18 земаља, учествовати у НАТО маневрима у Грузији!
Дан касније још један посетилац блога покреће исту теми и препричава како се државни секретар у Министарству одбране Душан Спасојевић правда „да је та војна вежба била предвиђена још средином прошле године, када се није могло претпоставити да ће избити сукоби између Русије и Грузије“. Вест од малопре, додаје аутор поста.
Буквално минут касније следећи посетилац јавља: „Изађе вечерас на други дневник спикер (или коментатор) па неповезано са вестима рече - да кад су јесенас договарали „Партнерство за мир2“, нису знали да се утакмица игра у гостима - „влада ће размотрити учешће два војна лица на маневрима у Грузији“. Има вајде од овог нашег писања – (Глас Русије у 160 земаља на 38 језика – нек свет гледа бруку) само наставите!“
Остаје нам да додамо да се на сајту једног од најоперативнијих медија у Србији, на Б-92, информација о могућем ревидирању одлуке о учешћу српских официра у НАТО-маневрима у Грузији – „због односа са Русијом“, кажу колеге – појавила 22. априла, нешто иза поноћи. А ако је тако, можда је и у праву онај посетилац блога што рече – „Има вајде од овог нашег писања!“? Видећемо. Сад је све у рукама Владе Србије. На њој је да одлучи.

уторак, 21. април 2009.

ПАЗИТЕ НА РЕЧИ, ГОСПОДИНЕ ПРЕДСЕДНИЧЕ

Заменик премијера Косова Хајредин Кучи изјавио је ових дана на „Слободној Европи“ да је председник Србије Борис Тадић у току посете манастиру Високи Дечани у свом говору „прекорачио оно што је било договор са међународном заједницом“. И заиста, председник се није уздржао, пославши поруку мира Србима и Албанцима „на Косову, у нашој Србији“.
Нечим све ово подсећа на „Књигу о џунгли“ Радјарда Киплинга. Јер тако је лако, извирујући иза леђа моћног тигра Шир Кана, показивати зубе већ онемоћалом вуку...
Али, ако оставимо по страни стилске фигуре, све ово резултат је, поред осталог, и политике званичног Београда. Јер то је Србија дозволила размештање Еулекса у покрајини. Добровољно.
И ето сада, када се председник Србије први пут обратио представнику ЕУ, а не администрацији УН за обезбеђење посете Косову, имао је шта и чути: „ЕУ не може нити да одобри, нити да забрани такве посете. Право је власти Косова да одлучују о захтевима у вези са њиховим процедурама. Улога специјалног изасланика ЕУ је више да даје савете и подршку властима на Косову, да им помогне да пронађу практична решења за одређена питања“. Све ово су речи портпаролке Специјалног изасланика ЕУ Питера Фејта.
И без обзира на чињеницу да одлука о овој посети није донета на нивоу покрајинског руководства, нови газда је одлучио да осоколи албанске абориџане. Окренуо је ствар тако да помисле да имају пуно право да анализирају и оцењују изјаве српског председника.
А Србија са својим дипломатским, правним и осталим вегетаријанским методама борбе за очување територијалног интегритета, приморана је да ћутке посматра како њена дела и говоре оцењују приштински политичари. Сем тога, данас Србија мора не само да тражи дозволу да њени званичници посете Косово – мора још унапред да усагласи садржај њихових говора на терену.
А још задуго до оног чувеног пристанка на размештање Еулекса у покрајини знало се ко представља Европску унију на Косову. Исти тај Фејт никада није крио да је дошао да помогне младој косовској демократији у имплементацији Ахтисаријевог плана.
И још. Не могу да се отмем утиску да у Београду једноставно прећуткују питање о оних фамозних шест тачака, којима је и био условљен долазак европске мисије на Косово. Резултат је закономеран...
Али је најнепријатније је то што се сва ова дешавања одвијају у контексту разматрања у Међународном суду правде питања легитимности проглашења косовске независности. Према различитим подацима своја мишљења у корист очувања територијалне целовитости Србије у суд је упутило 15 држава света и међу њима Русија. Са ове позиције, понашање европских чиновника у покрајини, као и приштинских званичника, може се разматрати као непоштовање према земљама које се не слажу са независношћу Косова. На срећу, бар овим земљама косовски Албанци још увек не могу да забране да тврде да је Косово само један део државе Србије.

понедељак, 20. април 2009.

ДУГ ПУТ НА КОСОВО

Прошлог петка председник Србије обишао је косовски манастир Високи Дечани. Шта може бити природније? Борис Тадић, уз благослов патријарха Павла, пожелео је мир Србима и Албанцима, честитао свим Ускрс и вратио се својим државничким пословима.
А онда је почело... Београдски и приштински медији покренули су праву истрагу овог случаја, а све у једном циљу - да сазнају ко је заправо дао дозволу председнику да посети Косово. Испоставило се да кандидата за особу чија је реч последња има толико да не знаш одкале да почнеш.
А све је почело одлуком приштинских власти да не пуштају српске званичнике у покрајину без њихове посебне за то дозволе. Срби су на то одговорили како ће по својој територији да се премештају слободно, као и до сад. Али, испоставило се да то није баш тако лако. Неке од званичника су вратили мал те не са покрајинске границе. И све би то тако ишло и даље, да ову својеврсну блокаду није одлучио да прекине сам председник, па још и тако озбиљним поводом као што је Ускрс.
У председничкој прес служби су разјаснили да нико није тражио дозволу од привремених институција у Приштини, а шеф Еулекса Ив де Кермабон је прецизирао да се кабинет председника обратио специјалном представнику ЕУ у Београду Питеру Соренсену. Затим – или паралелно? – косовским властима се обратио Високи представник ЕУ на Косову Питер Фејт са топлом препоруком да омогуће посету председника манастиру Високи Дечани. На све то косовски премијер Хашим Тачи поручује из Словеније – за сваки случај – да ће донети „мудру одлуку“, депласиравши тиме оштру изјаву портпарола косовске Владе Мемљија Краснићија. Краснићи је, наиме, позивајући се на устав и законе Косова саопштио да „неће дозволити улазак на територију Косова ни једном званичнику неке од суседних земаља, ако не буде за то затражио дозволу косовких институција“.
А затим је уследила поменута „мудра одлука“. Косовки премијер је написао писмо већ поменутом Питеру Фејту, у којем милостиво дозвољава Борису Тадићу посету манастира Високи Дечани, с обзиром да је ова посета „приватне и верске природе“.
Али, не лези враже. Овај пут Тачију нису поверовали његови. Покрет „Самоопредељење“, опозицион званичној Приштини, одмах изјављује како одлуку о посети није донео Хашим Тачи већ... високи представник ЕУ за спољну политику Хавијер Солана. „То није био први пут да премијер Косова Хашим Тачи у последњем тренутку допусти званичницима Србије да се слободно крећу на територији Косова. И поводом ове посете Тачи је чекао до последњег тренутка како би сакрио истину коју сада већ сви знају: да се за посете српских званичника одлуке доносе ван Косова“, сматрају у „Самоопредељењу“. Смешно.
Али, ако ћемо се придржавати формалне стане питања, територија манастира Високи Дечани не припада сасвим Косову, ма како третирали његов статус - као српску провинцију или као самосталну државу. Чињеница да се манастир налази на УНСКО-вој листи Светског културног наслеђа даје му у неком смислу екстериторијални статус. А и председник је тамо стигао хеликоптером КФОР-а. Тако да увек може да се каже да нога председника није ступила на косовско тло. Ово је, ако смем тако да формулишем, мој лични допринос мистичној причи око посете српког председника српском манастиру.
А сад да пређемо на суштину. У Београду су на председника осули паљбу у смислу да је непристојно тражити дозволу за обилазак сопствене територије од некаквих међународних намесника. Истовремено, у Приштини тамошњег премјера оптужују за превише либералан однос према питањима боравака у покрајини „званичника суседних држава“.
И у једном, и у другом случају мета за критику је чист промашај. Ни Тадић, ни Тачи ништа не могу сами да одлуче. Тадић би без КФОР-а био на Косову чист глинени голуб на стрелишту. А Тачи, без руководеће улоге поменутих намесника, не би ни био на власти - тамо у сваком селу имате свог заслужног за победу каманданта који би да проба премијерско одело.
И ту сам, зачудо, склона да се сагласим са верзијом „Самоопредељења“ - одлука је, највероватније, донета негде на самом врху Европске уније. А кад је већ тако, шта ће им све те игре око независности Косова? Што не би једноставно признали да су пре десет година извојевали себи део Србије за своје потребе? Ипак, не. То се тако не ради - није политкоректно. А то значи да ће се Србија и даље играти територијалне целовитости, а Косово независности и државности.

петак, 17. април 2009.

КОМЕ ЛИ СЕ ПРИВОЛЕТИ ЦАРСТВУ?

У последње време у вестима све чешће речи Србија и НАТО стоје негде поред – у размаку од једног до два до два везника или знака интерпункције.
Тако је ових дана на то да Београд има далеко више заједничког са НАТО него што изгледа на први поглед упозорио одлазећи, а самим тим искренији, генерални секретар алијансе Јап де Хоп Схефер. Похвалио је Србију због усвајања индивидуалног плана заједничких акција у оквиру програма „Партнерство за мир“, али је ставио до знања да је то мало. „Србија сама бира да ли ће, осим у ЕУ, ући и у НАТО, али је пракса протеклих година показала да чланство у обе организације иду руку под руку“ упозорио је Схефер.
Затим се актуализовало питање војне вежбе алијансе и њених партнера у Грузији, планиране за мај. Озбиљан тест верности за пријатеље НАТО-а. Стални представник Русије у Бриселу Дмитриј Рогозин већ је позвао на њихово на отказивање, подвукавши да „су то вежбе провокационог карактера, и да сама чињеница да се одражавају у тренутку када се унутрашња ситуација у земљи компликује, указује на мешање у унутрашње ствари те земље“. Али Србија, уза сву своју војну неутралност и уверавања да је Русија један од три њена спољнополитичка приоритета, учешће није отказала. Што је и разумљиво - шта је то гнев алијансе тамо знају из искустав. Шта је то гнев Русије - не знају, још се нису суочавали.
Уосталом, да је власт у Београду пажљиво слушала излагање амбасадора Русије у „Руском дому“ прошлог петка, било би јој јасније какве последице може имати незадовољство Русије. Медији су, већином, скромно заобишли ову тему, али захваљујући блогосфери понешто је стигло и до Москве. Дакле, Конузин је на форуму „Међународни округли сто - спољна политика савремене Русије“ ставио до знања да се, упркос званично прокламованој неутралности Србије, у стварности ради на приближавању НАТО-у и примени стандарда те алијансе. Очигледно да активна обрада јавног мњења на тему евентуалног приступања Србије НАТО-у није промакла пажњи амбасадора.
Узгред, и око ступања Србије у Европску унију Русија има пар напомена. Како је изјавио амбасадор, Москва никада није била против европске перспективе Београда, али питање како ће се ступање Србије у ЕУ одразити на односе са Русијом остаје отворено. Конузин је појаснио да би, поред осталог, престао да важи споразум о слободној трговини између две земље. Такође, због институционалних разлога, променили би се и односи две земље. Речју, све има своју цену. Са Европском унијом Русија такође има посебне односе, као и са Србијом, али сасвим другачије.
Интересантно да и у речима Конузина, и у речима Схефера постоји једна заједничка теза – Србија, наравно, треба сама да бира, али и одговорност за свој избор ће морати да сноси.
Али српским политичарима, који су приморани да маневришу између тако озбиљних и тешких „партнера“ није до филолошких казуса. Русија им сада јако треба - ту је и кредит од две милијарде долара, и помоћ Москве у Међународном суду правде. Истовремено, од када су се алијанси придружили Загреб и Тирана, са западом је све теже разговарати – у околини можеш да нађеш само НАТО-земље и оне које у НАТО још нису примљене. Али ће бити, ако неком затребају.
Како се извући из ове деликатне ситуације? Ево га једна од свежијих покушаја. Цитат из интервјуа председника Србије Бориса Тадића недељнику „Време“: „Мења се и природа безбедносних блокова, пре свега НАТО-а. Биће неопходно да се редефинише однос Русије и НАТО-а. Извесну наду у том смислу дају поруке председника Медведева и председника Обаме. За Србију је важна чињеница да се НАТО шири на Западни Балкан и да су практично све земље суседи Србије или у НАТО-у или показују јасну намеру да постану чланице“.
Порука је јасна – а што ви не би пробали некако без нас да се договорите? Председник, наравно, изазива саосећање, али чак и да се вечити ривали договоре међу собом, то никао не укида неопходност избора за Србију. И о томе већ сасвим отворено говоре обе стране.

уторак, 14. април 2009.

СРПСКИ ТРАГ

На границама Русије, изгледа, опет миришу цвеће и воће. И шта све не расте у нашој ближој околини – и грузијске руже, и киргиске лале, и екзотичене украјинске поморанџе... А свуда где расте цвеће револуције, појављују се и пионири баштованства из Србије. Приметио их је код себе и председник Молдавије Владимир Вороњин. По његовим подацима, девет српских стручњака помагали су молдавским „револуционарима“ да прошире границе суседне Румуније.
Може се, наравно, све то тумачити онако како то ради председник Института Националне стратегије, политиколог Станислав Белковски, који тврди да је Вороњина ухватила хистерија, па покушава да за све проблеме настале у држави оптужи спољне снаге – САД, Румунију, Русију, па чак и Србију.
Ипак, не да ми да поверујем у ту верзију један детаљ са митинга из времена грузијске револуције ружа, запамћен првенствено због своје потпуне неумесности - плакат „Отпора“ на до бола препознатљивом српском језику, међу свим оним другим, исписаним грузијским везом. Па и слика са кишињовских улица некако је препородила у сећању београдске призоре из октобра 2000.
А како је све лепо почињало... Београдска омладина бирала је најлепшег полицајца међу оним намргођеним, до зуба наоружаним мушкарцима који су стајали у кордону. Девојке су цветовима украшавале пушчане цеви, позивајући их на тај начин да се придруже овом прелепом празнику непослушања. Све је то са одобравањем пратио фини београдски свет, супротстављајући се на тај начин бруталности Милошевићевог доба. И шта?
На крају баладе спаљена, опљачкана Скупштина, РТС у плачевном стању, унаоколо попаљена и демолирана полицијска возила, десетине повређених, разбацаних по београдским болницама. На власти се нашло шарено друштво политичара, у мирно време лоше међусобно уклопивих, спојених само заједничком револуционарном прошлошћу.
Заправо, ову слику слободно можемо пренети на читав низ престоница – на Кијев, Тбилиси, Бишкек, сад ето и Кишињов.
Како то да се студентски протести, који изазивају у почетку разумевање и симпатију, претварају у погроме, праћене прљавим политичким играма? Рећићу баналну ствар – зато што омладина ту игра другоразредну улогу, масовно статира у туђој игри. Игри, која се развија по добро срачунатом сценарију стручњака за свргавање непожељних режима, тако далеких од револуционарне романтике.
Али улога статиста намењена је масама, док посебно надарени појединци и сами постају стручњаци исте сфере и почињу да шире накупљено револуционарно искуство. За паре. Дениел Карингарт из Међународног републиканског института тврди да је ова организација само у 2000. години издвојила 1,8 милијарди долара за свргавање Слободана Милошевића. И то је само једно од стотинак сличних сведочанстава.
Тако се и дешава да се на грузијским митинзима појављују српски плакати, а на улицама Кишињова приводе Србина, члана америчке невладине организације. И најодвратније у целој овој причи је то што комерцијализација револуција, употпуњена извозом патентираних „устаничких“ технологија, потпуно депласира право грађана разних земаља да испоље често сасвим оправдано незадовољство демократским путем, на митингу.

понедељак, 13. април 2009.

ФАНТАСТИЧАН ИЗБОР

Гласине су колале одавно. Пуштање пробног балона за тестирање реакције у јавности поверено је државном секретару у министарству финансија Слободану Илићу: “Оно што је мени познато, ми већ сада имамо разговоре са Кинезима и Русијом, али у вези са неким ненаменским кредитима који се не односе на покривање буџетског дефицита“ – рекао је Илић, не упуштајући се у детаље.
Детаљи за сад нису ни потребни. Сама чињеница још једног позајмљивања, па још и од земаља као што су Русија и Кина, може изазвати оштру реакцију у јавности. То се и догодило. Навешћу један од карактеристичних коментара који се појавио испод наведене вести: „Само не од Русије. Боље да они уместо кредита врате клириншки дуг. И ако се буде узимао, то ће бити робни кредит за Војску, вероватно и за изградњу Атомске централе по старој технологији. Они ће диктирати врсту опреме, цене, услове, послаће нам једно пар хиљада стручњака и тиме довршити оно што је прекинуто '48. “. Има, додуше и коментара са још мање аргумената, али доста карактеристичних за ову ситуацију: „А кад ће стићи кредити од Северне Кореје и Кубе?“
Слика је у целини јасна. А сада да размотримо ситуацију са руске тачке гледишта. То што је Слободан Илић дао до знања да се преговори већ воде, указује на чињеницу да је влада Русије у најмању руку узела ово питање у разматрање. И то без обзира што је према резултатима преговора Г-20 Русија одбила да упути додатна средства у општи кош под називом ММФ, објаснивши свој став тиме да већ издваја кредите за земље ЗНД, спасавајући на тај начин онај део светске економије који сматра својим приоритетом. Две милијарде долара Белорусији, две Киргизији, 500 милиона Јерменији, још пет милијарди тражи Украјина...
Када Русија издваја средства за своје суседе, она се нада да ће учврстити на тај начин своје економске границе и заштити сопствено тржиште рада од најезде гастарбајтера. Није искључен ни политички фактор. За те паре тражи у најмању руку лојалност. Економско-географски вектор је објашњив и оправдан. Са политичке тачке гледишта, такође.
Када је Србија у питању, све постаје компликованије. Као прво, приоритет Србије је ипак ЕУ, а не Русија. Осим тога, постоји сумња да је у току активан процес припремања јавности за ступање још и у НАТО. Као треће, Србија је далеко. И четврто, нико не гарантује враћање кредита. О незахвалности нећу ни да говорим - сетите се коментара.
Па можемо ли да рачунамо на лојалност Србије? Нисам сигурна. Сваки покушај да се званичном Београду да пријатељски савет претвара се у хистерију у медијима на тему мешања у унутрашење ствари Србије. Али то само ако савете дели Русија. А што се тиче других... Амерички амбасадор Камерон Мантер само што не води колумну у „Политици“.
Коалициони карактер Владе такође не улива поверење - у њеним редовима увек ће се наћи хиперактивни опоненти сваком послу са Русијом. Довољно је сетити се мука око енергетског споразума међу нашим земљама.
Постоје и чисто економски разлози – задуживање код ММФ-а од три милијарде евра и очекивани буџетски дефицит од 1,5 милијарди.
Шта то значи? Да нема аргумената у корист издавања кредита? Без обзира што се Русија нашла пред фантастичним избором: ако даш паре - превариће те, ако не даш – проклети, вероватноћа доношења позитивне одлуке постоји. И разлог за то се налази у истој равни што и одлука Владимира Путина о изградњи „Јужног тока“ на територији Србије - Србима треба помоћи! То је отприлике та логика.
А што се тиче других аргумената, као што су учвршћивање положаја Русије у региону, економска експанзија на Балкан и сл. - то нека остане онима који још све вреднују категоријама из 1948.

петак, 10. април 2009.

НИЈЕ КРИЗА У ПИТАЊУ

Амерички социолози претпостављају да је финансијска криза претворила косовско питање у Србији у перифријско. И заиста, свега 4% грађана су истакли Косово као најозбиљнији проблем са којим се земља суочава. Али разлог није криза.
То да је косовско питање постало маргинално могло се схватити још одавно, пре свих кризних појава, и без икаквог анкетирања грађана. И то је резултат промишљене и успешно реализоване кампање за маргинализацију косовске теме.
Да пођемо од чињенице да међу званичницима Србије ову тему покрећу само три особе – сам председник, министар спољних послова и министар за покрајинска питања. Једноставно, свој тројици то спада у опис радног места. Тадић и Јеремић раде то у иностранству, Богдановић, што би се рекло, за кућну употребу. Сви остали, са различитим степеном отворености, стављају до знања да је Косово изгубљено. Шта више, често се ово питање помиње и као главна препрека на путу Србије у Европску унију.
При томе водећи медији земље, чији су власници махом држављани земаља које виде Косово као младу, прогресивну и апсолутно независну демократију, из све снаге подржавају политику прећуткивања овог проблема. Активно се пласирају афере и скандали, често измишљени... ма било шта, само да се пажња народа скрене са косовске теме.
И треба признати да је план упалио. Чуди чак што су се и ова 4% сетила Косова. То је у људској природи - да се што пре заборави та понижавајућа прича са бахатим отимањем дела територије и да се поверује у неку лепу бајку са срећним крајем. Као што је светла европска будућност рецимо. Ову тезу, узгред, потврђују и други подаци овог истраживања – све странке патриотске орјентације заједно не могу да сакупе онолико гласова, колико би добила Демократска странка сама да су избори заказани за недељу. Може се наравно рећи да су све то американци измислили, може се покренути прича о подешавању података, наћи неке замерке, али је у целини резултат анкете доста објективан.
Враћајући се на косовску тему, односно на тему њеног свесног прећуткивања хтела бих да поставим једно крајње непријатно питање – а да није ова политика диригована из неког једног центра? Јер ако се сетимо изјава појединих западних политичара у периоду проглашења независности Косова, тамо је провејавала једна проста мисао – нека их, нек се мало издувају, а после ће се помирити са том идејом.
Изгледа да је баш тако и испало – уместо да консолидује снаге и уједини се, затекавши се пред изазовом Влада се самораспустила, митинг против независности Косова остао је упамћен по горећим амбасадама и преврнутим контејнерима, а избори који су уследили показали су народ бира оне који су на врх листе ставили евроинтеграције. Све остало је ствар технике. Косовску тему гурнути у запећак, на насловне стране скандале, интриге и сплетке, и док народ све то занесено прати, тихо и неприметно учвшћивати косовску државност.
А што се тиче кризе, она вам у овом случају дође ко бонус – само олакшава задатак.

среда, 08. април 2009.

ОСОБЕНОСТИ РЕГИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ

Ових дана Хрватска и Албанија су постале пуноправне чланице НАТО. И прво што су урадиле у том својству – одлучиле су да покажу Србији ко је сад газда у региону. Премијери Хрватске и Албаније Иво Санадер и Сали Бериша, без отезања, директно на церемонији уприличној том догађају, изјашњавају се за придруживање Алијанси Босне и Херцеговине и Косова.
„Босна и Херцеговина има право на своју будућност у Алијанси“, истакао је Санадер, додавши да „Хрватска у потпуности подржава придруживање НАТО и Косова. Албански премијер, природно, подвлачи како се апсолутно слаже са Ивом Санадером.
Интересантно да је председник Хрватске Стипе Месић већ говорио да његова земља своје чланство у НАТО неће користити приликом решавања спорова са суседним земљама. За решавање спорова можда и неће, али зашто да се не искористи за наношење прецизног удара у болну тачку, као што је рецимо Косово? Све то, наравно, није ништа ново - сећате се октобарског тријумфа Вука Јеремића на генералној скупштини УН? Радост од пребацивања косовског питања у сферу права, а не политике, била је зачињена црногорским и македонским признавањем независности Косова.
И све се, узгред, дешава уз непрекидне разговоре о нормализацији односа у региону. Час црногорски председник Вујановић изражава жељу да се састане са својим српским колегом уз констатацију да су односи Београда и Подгорице у многим значајним областима веома сарджајни; час већ поменути Иво Сандер након посете Београду каже - „Имали смо тешку прошлост, али желимо да градимо другачију будућност“. Рече, и поче да гради ту будућност позивањем Косова у НАТО.
Нажалост, овај позив изражава нову реалност у којој се затекла Србија, наоружана само својом војном неутралношћу у окружењу НАТО- земаља.
Постоје и снаге које одавно сматрају да је овакав положај морално застарео. И ето, већ понека београдска издања, махом таблоиди, почињу да одрађују кампању увлачења Србије у НАТО. Објављују мишљења разних војних аналитичара и представника невладиних организација, као што је, рецимо, председник Атлантског савеза Србије Владан Живуловић. Главан теза свих наступа је – након ступања Хрватске и Албаније у НАТО неутралност Србије постаје неодржива, све земље су пре Европске уније прошле кроз НАТО.
Неки медији, попут Б-92 раде перфидније, привлачећи министра одбране, који отворено каже: 1999. година не може бити препрека за зближавање, јер би у противном то требале бити и 1941., и 1389. година. Односно, прогутали смо Косовску битку, напад фашистичке Немачке, па можемо и НАТО- бомбардовање.
Шутановац подвлачи да одлуку о ступању Србије у НАТО морају донети елите и грађани. Одмах на памет пада председник Борис Тадић који је више пута говорио да понекад политичар мора да доноси одлуке упркос вољи народа, али за његово добро.
Чиме и како ће се ова кампања коју истовремено воде и споља и изнутра завршти - показаће време. Али чињеница је да је она почела. Притисак ће расти сваким даном, биће ангажовани и други унутрашњи, регионални и светски ресурси.
Али постоји у овој причи једна не баш упадљива на први поглед финеса. Финеса коју јако добро виде они који гурају Србију у НАТО – у Алијансу ће Србија и Косово ући одвојено. Све сумње на ту тему већ су развејали хрватски и албански суседи Србије. И надаље ова два питања - ступање у НАТО и признавање Косова – више неће моћи да се разматрају одвојено.

понедељак, 06. април 2009.

АУТОМОБИЛ РАЗДОРА

Као што се могло очекивати, Русија није пристала да укључи аутомобиле у спикас робе за коју је гарантован бесцарински коридор за увоз у Русију. Идеја министра економије Србије Млађана Динкића да ће „Фијатова“ возила, произведена у Крагујевцу бити продата нашим грађанима тиме је пропала.
Министар за ванредне ситуације Русије и копредседник руско-српске Међувладине комисије Сергеј Шојгу је у свом отвореном маниру појаснио ситуацију. Он је подвукао да је подписани споразум „ексклузивног карактера и да се не проширује на односе са трећим земљама. Не мислим да треба давати дозволу за слободан увоз у Русију аутомобила марке „Опел“ или „Фолксваген“, који се праве у Србији: ми можемо да их купимо директно у Немачкој“, појаснио је министар. „Не могу немачке или француске аутокомпаније да стварају себи повлашћене коридоре за извоз из Србије у Русију и обрнуто“.
Све је логично, зар не? Али међу реаговањима грађана могло се чути и ово: „Русија... Наравно да ако би они имали воље и ако би нам били пријатељи, како то овде неки причају да јесу, они би лепо дали пролаз аутомобилима и онда би се овде појавило 10 великих светских произвођача и Србија би процветала“.
Одбацујући закономерно питање – због чега Русија треба да прави такве поклоне у ова кризна времена – пробаћу ипак да објасним зашто ми не можемо да дозволимо себи та „мала врата“ за западне произвођаче аутомобила.
Као прво, ми имамо своје произвођаче. На „Аутовазу“ је запослено 115 хиљада људи. А око њега постоји град, - Тољати. И тамо живи већ 700 хиљада грађана, који су на овај или онај начин везани за аутомобилску индустрију.
Ако вас ове цифре нису дојмиле, онда да размотримо ситуацију у којој се нашла сама фабрика. Највећи руски произвођач аутомобила, као и други представници гране, како у Русији, тако и у иностранству, суочио се са проблемом пада потражње због светске кризе. При томе, дуг „Аутоваза“ банкама креће се на нивоу од 800 милиона евра, а ако се томе додају облигациони зајмови – око милијарду евра. Компанија се обратила влади са молбом да издвоји за решавање њених најхитнијих проблема износ од 580 милиона евра.
И то је само једна компанија. У целини у руској аутомобилској индустрији укључујући производњу резервних делова, запослено је 575 хиљада људи, још милион и по ради у повезаним гранама.
Сем тога, ситуација је толико озбиљна да је влада морала да повуче тежак и опасан са тачке гледишта народних немира потез. Земља нам је велика, и један део њене територије налази се на Далеком Истоку. А тамо царују своји „светски произвођачи“ - Јапанци. Дуго година људи у тим крајевима живе захваљујући продаји или послуживању старих, већ рабљених јапанских возила. У том бизнису упослено су десетине, ако не и стотине хиљада људи. Али, израчунавши могуће ризике влада је ипак донела одлуку о повећању царина на увоз половних возила. Сви се сећају каквим се немирима у Приморју то завршило крајем прошле године. Ипак, два милиона људи, који су везани за аутомобилску индустрију далеко је теже збринути, него стотињак хиљада приморских предузетника.
У том контексту пустити у земљу још и западне аутомобиле спрке прозводње био би прави злочин. Али без обзира на све у Србији има незадовољних. А све то само зато што је продају „Фијата“ не руском тржишту обећао министар економије Млађан Динкић. Па добро, он је и друге ствари грађанима обећавао, рецимо по хиљаду евра од продаје јавних предузећа. Али то није повод да се за све оптужује Русија. Ми, господо, такође имамо кризу.

петак, 03. април 2009.

Неутралност у окружењу

Ступање Хрватске и Албаније у НАТО, као и тежња Црне Горе и Македоније да наставе истим путем, довели су у компликован положај Србију. Узроци су очигледни – бомбардовање Југославије и војна неутралност коју је Србија после њега прогласила.
Неколико речи о неутралности. Министар одбране Србије, присталица зближавања са НАТО-ом, био је приморан да призна: „Војна неутралност јесте реалност. Не мислим да би се покретање тих питања и променом става у парламенту било шта променило у овом тренутку“. Логично – придруживање Србије НАТО-у може да изазове бунт у земљи бомбардованој пре 10 година.
Ипак НАТО круг ће се ускоро затворити. А косовски проблем, као озбиљан фактор дестабилизације региона, остаје неразрешен. Шта више, ступање Албаније у алијансу може да га заоштри. На Косову се налази огромна групација НАТО војника од 15 до 16 хиљада, тамо је и највећа америчка база ван граница ове земље „Бондстил“. Граница покрајине са Албанијом, и тако порозна, постаје једноставно сувишна за кретање НАТО трупа са територије земље-чланице на територију где се води велика мировна операција. То је директан пут за уједињење под окриљем НАТО-а. А ако Србија ипак одлучи да негодује, довољно ће јој бити да се осврне око себе – свугда унаоколо НАТО. И то укида сваки покушај да се територија врати војним путем.
Фактички, Србија се нашла у блокади. И то ће одређене снаге унутар земље искористити ради покушаја да укину став о војној неутралности. Може се очекивати и интензивирање разговора о томе да ступање у НАТО скраћује и поједностављује пут у ЕУ.
У целини, питање војне неутралности претвара се у исти такав кофер без дршке као и косовско питање. Објаснити народу да се треба придружити онима који су га немилосрдно бомбардовали три месеца није једноставније него убедити га да добровољно да Косово. Зато ће најверноватније власти бити приморане да сачувају претходну политику по ова два питања. Али, нажалост, чисто реторички. Контрола над Косовом је у потпуности изгубљена. Што се тиче војне независности, ступањем свих суседних земаља у НАТО она такође постаје врло условна.

четвртак, 02. април 2009.

У ПОТРАЗИ ЗА ВЕРБАЛНИМ ДЕЛИКТИМА

Правобранилачке организације често болују од искључивости. И понекад у својој делатности прелазе ону танану границу која их дели од онога против чега треба да се боре.
Тако у Србији две организације - Хелсиншки одбор за људска права и Комитет правника за људска права - подносе кривичну пријаву против писца Добрице Ћосића због изазивања националне, расне и верске мржње према Албанцима. Није их мрзело да проуче дело под називом „Време змија – пишчеви записи 1999-2000“, где су на 211. страни нашли следећу мисао: „Тај социјални, политички и морални талог трибалног варварског Балкана узима за савезника Америку и Европску унију против најдемократскијег, најцивилизованијег, најпросвећенијег балканског народа – српског народа“.
Не бих рекла да је баш најкоректније у односу на Албанце речено. Међутим, ако узмемо у обзир два фактора – професију Ћосића и време када су белешке прављене – постаје јасно да су поштоване даме, које воде поменуте организације, преузеле на себе неке полицијске функције. Лов на писце... Све то некако подсећа на суђење за вербални деликт. Поготово што Ћосић изражава став, али не позива на обрачун.
Вероватно све ово не би било вредно пажње да се не одвија мал те не истовремено са другим великим скандалом из домена српско-албанских односа – истрагом такозване црне трансплантологије с краја 90-х година прошлог века. Истих оних деведесетих када је Добрица Ћосић дао своју емотивно литерарну карактеристику народима Балкана. Која, узгред, у својству кривичног дела некако бледи у поређењу са подацима српског тужилаштва за ратне злочине.
Сигурно би се у свакој земљи која је недавно прошла кроз низ ратова појавили своји осветници и они који позивају на свеопште национално покајање. Српска јавност подељена је на два неједнака дела. Један, онај мањи, позива на преузимање на себе кривице за сва догађања последње деценије минулог века. Други, већи, није спреман да се помири са губицима и да опрости. Ипак, најстрашније се дешава када неко покушава да их судари. А управо то лежи у основи поднете тужбе – тежња да се поново заоштри и извуче на површину вечити сукоб патриота и либерала.