среда, 31. март 2010.

Рат светова или двоструки стандарди

Ксенија Тошић, Тимур Блохин
Експлозије које су одјекнуле у Москви 29। марта у свету су биле примљене са негодовањем и жалошћу। Лидери већине земаља су сматрали за свој дуг да изразе подршку Русији। У извесном тренутку, као између осталог и у септембру 2001। године, после трагедије у Њујорку, појавио се осећај свеопште солидарности цивилизованог света у пружању отпора савременим варварима. Посебно јасно ово осећање се испољило после телефонског позива Барака Обаме Дмитрију Медведеву, када је амерички председник понудио свом руском колеги сарадњу у позивању на одговорност оних који су извршили ове терористичке акте. И чак се и НАТО замислио над тим да активизира заједничку, очигледно са Русијом, борбу против тероризма.


У томе је блеснуло нешто за нас познато – на јесен прошле године у главном граду Републике Српске Бањалуци политички филозоф Емил Влајки говорио је о надолазећем збијању редова у овкиру хришћанске цивилизације пред лицем нових претњи? Не посматрамо ли ми ову појаву?

Амерички политолог Хантингтон је у књизи „Сукоб цивилизација“ рекао да ће 21. столеће бити обележено сукобом хришћанске и исламске цивилизације. Изгледа да се та хантингтонова теза пуним темпом остварује. Према томе сасвим је нормално да је оно што је Америка предложила Русији нешто изузетно реално.

Ипак са радикално-филозофским погледом господина Влајкија не слаже се врховни муфтија Русије Талгат Таџудин. Са његове тачке гледишта терористички акт извршен у Москви...

...је чудовишан злочин и никакво прикривање исламским или религиозним принципима овде никако не може да постоји। Божија религија то осуђује.


И тако идеолошки сукоб остаје по страни. Да пренесемо у том случају западни предлог за сарадњу у строго практичну раван. Између осталог, војни аналитичар Мирослав Лазански је уверен...

Што се тиче само техничке могућности за помоћ то Русији не треба дакле Русија има све техничке могућности и ефективе да се супростави свакој врсти тероризма на просторима Русије па и шире।


Оно чиме би НАТО и западне земље могле да помогну Русији, то је пре свега да уваже захтеве Русије кад су у питању потернице за појединим екстремистама који су добили политички азил у неким западним земљама, пре свега у Великој Британији. Вероватно зато што су неке западне земље понудиле помоћ Русије, вероватно ту има и неке мале гриже савести.
Док год се не уједначе критерији шта је то тероризам, ко су терористи врло је тешко водити заједничку борбу против тероризма

Какав закључак се може извести из оног што су изнели наши саговорници? Нажалост, закључак о великом неповерењу које влада у савременом свету. И ту не треба ревидирати само критерујеме тероризма – критеријуми егзистенције су уз какав прилаз такође под великим питањем.

среда, 24. март 2010.

Судите по делима њиховим…

Ксенија Тошић, Тимур Блохин

Пре 11 година, 24. марта 1999., почела је операција под лирским називом „Милосрдни анђео". Она је трајала тачно 78 дана. У међувремену НАТО-армада која је предузела преваспитавање Срба у духу хуманизма, демократије и човекољубља уз коришћење преко хиљаду авиона, лансирала је више од 10 хиљада крстарећих ракета и бацила 79 хиљада тона експлозива. Погинуло је 2,5 хиљаде цивила, укључујући 89-оро деце. Рањено је 12,5 хиљада лица. Срушено је 148 стамбених објеката, као и 62 моста, оштећено 300 школа, болница, државних установа и 176 културних споменика. Бомбардовање је довело и до озбиљног загађења животне средине.


Узгред речено, на Западу се до сада верује у званичну верзију, према којој је операција извршена да би се спречала хуманитарне катастрофе. А шта се мисли о томе код нас, у Русији?


Најшире гледиште изнела је историчар-балкансиста Ирина Рудњева.
Бомбардовање не само да је нанело озбиљну материјалну штету земљи, већ је задало и ударац односу Срба према свету - они су душевно сломљени и ма како се власти трудиле да учлане земљу у неку међународну организацију, биће, на жалост, потребно дуже време да се друштво опорави.


Унеолико слично, али оштрије мишљење изнео је Михаил Јамбајев, колега гђе Рудњеве.
У земљама подвргнутим агресији резултати су из године и годину све јаднији. Биће још јаднији ако на неки начин не интервенишу сасвим чаробне снаге: можда, ће земље-агресори бити приморане да почну да се баве својим унутрашњим пословима и да се повуку са Балканског полуострва.


Штавише, Михаил Јамбајев је сигуран да то још није крај...
Мишљења сам да ће кроз неколико година на Балкану испливати снаге које су довели Американци. Имам у виду терористичку мрежу која ће дестабилизовати Европу. Док Србија прави уступке, док пристаје на даље саморазарање, то се неће прекинути.


Колумниста издања Вадим Трухачов „Правда.ру" види не мање јадне резултате те операције.
Чудан је начин увођења демократије помоћу бомби. А резултат је црна рупа у центру Балкана под називом Косово којом, фактички, управљају бандитски кланови, где су спаљене десетине светиња са листе УНЕСК-а, где је дошло до етничког чишћења, само не Албанаца, већ Срба и осталог неалбанског становништва. Ето, то је, заправо, сав резултат.


Па ипак, одлучили смо да разјаснимо има ли барем неко у Русији ко види смисао у дотичној НАТО-операцији. Али чак и Илија Јашин, један од лидера либералног покрета „Солидарност", искрено сматра да је у питању грешка.
Мислим да је то била трагична грешка. По мом мишљењу, то је искомпликовало односе између РФ и САД, и то не на нивоу руководилаца држава, већ на друштвеном нивоу. Врло добро памтим како је почео пораст антиамеричких расположења: био сам ученик вишег разреда и првим баченим бомбама почео је пораст овог негативног односа, па митинзи поред амбасаде САД, и то уз моје учешће.


Уосталом, као доследан демократа западне оријентације, гн Јашин је сигуран да
Милошевићеву диктатуру нису збациле бомбе, нити Американци, већ сами Срби који су хтели његову оставку и који су то издејствовали. Када је НАТО бомбардовао Југославију рад са прозападних, проевропских позиција био је доста тежак, али радујем се што смо тај посао, ипак, обавили.


По мишљењу Леонида Радзиховског, још једног експерта либералне оријентације, има и других резултата бомбардовања.
Но, по мом мишљењу Алијанса је постигла оно што је хтела. Хтела је да прекине етничко чишћење на Косову - етничко чишћење је прекинуто. Друга је ствар што су на Косову локални Срби видели свога Бога. То је истина. И многи Срби су побегли оданде. Тро је такође истина. Е па, то је, заправо, резултат. Што се тиче мишљења да су Срби страшно увређени овим бомбардовањем, безрезервно се слажем са њим.


Заиста, Срби су већином увређени. Али покушали смо да вратимо разговор на колосек постављеног питања - који је задатак Алијанса имала? Тешко да је то било вређање Срба...
Најјаснији и, по нашем мишљењу, најтачнији одговор дао је експерт-балканиста Георгиј Енгелгарт.
Кроз 11 година видимо да је НАТО извршио основни задатак пред којим се налазио - југословенска држава више не постоји. Алијанса је постигла своју тоталну војну присутност на Косову и учврстила своју војну контролу на Западном Балкану. Што се тиче реалних, а не декларативних задатака, типа заштите људи, права човека и кретања региона путем напретка, они су остварени.


Тешко да се томе може нешто додати. Судите по делима њиховим...

петак, 19. март 2010.

Словеначка клопка: Косово или Европа?

Ксенија Тошић, Тимур Блохин

Стиуација која је настала око неформалног самита балканских лидера у словеначком Брду код Крања почиње да личи на детективски сиже. Дан пре његовог почетка сви се питају да ли ће тамо допутовати председник Србије Борис Тадић или га неће бити, да ли ће самит почаствовати својим присуством главни гост - председник Европског савета Херман ван Ромпеј?


Све је, као и обично, почело прилично мирно. Премијери Словеније и Хрватске који су иницирали самит, замислили су да окупе балканске лидере на једном месту, како би их ђутуре представили руководству ЕУ - видите, сви су спремни, сви као један верни су идеји европске интеграције. Лепо, и што је најважније, свима од користи: инцијаторима би то био плус у дипломатску касицу, ЕУ повод да размисле не би ли било боље да приме све заједно и одједном, истим тим балканским лидерима прилика да се прикажу у најбољем светлу.


Али бечки бал није успео. Господа су заборавила на то да иза европског блеска српског председника може да се крије балканска непомирљивост. Она се и испољила: господин Тадић је одбио да седи за истим столом са представницима независног Косова. Организатори, и пре свега словеначки премијер Борут Пахор, покушали су да спасу ситуацију, предложивши да се окупе без титула: то је, наводно, господин Борис Тадић, то је госпођа Јадранка Косор, а овај момак је Хашим Тачи. Идеја није прошла. Постоји сумња да се то управо десило због укидања титула: ако председника Тадића од покушаја да ошамари премијера Тачија омете дипломатска етикеција, грађанину Тадићу ништа у томе не може да спречи. А ако га не ошамари, његови га код куће неће исправно разумети. Између осталог, то су само наша нагађања. А шта је било у ствари, решили смо да питамо стручњаке.


Директор београдског института за савремену историју Момчило Павловић сматра да...
...да су то велики притисци на председника Тадића. То зависи од тога какав ће се модус наћи. Наши суседи ако добро желе Србије пре свега требало би да мало више уважавају став Србије и да мало мање по налогу Америке подржавају такозвану Косовску независност. Србија не може да прихвати ставове суседа у том смислу да Србија треба да разговора са Косовом као независном државом. Тиха дипломатија невидљиво ради и ако се дође до неког прихватљивог става онда ће Тадић вероватно отићи у Словенију али сувише је мало времена.


Други наш саговорник, главни уредник издања Нова српска политичка мисао Ђорђе Вукадиновић изразио се категоричније:


Мислим да се председник Тадић на том састанку неће моћи појавити. Односно он ће се појавити само под оним условима које је срспка страна дефинисала још пре неколико месеци - учешће делегације Косова може да буде само под ознаком УНМИК-делегације. Све друго би значило симболичко признање независности Косова, макар индиректно. Што је за Београд неприхватљиво јер је председник Тадић рекао више пута да Србија неће признати Косово ни директно, ни индиректно. Директно признање се не тражи али се индиректно признање заправо тражи из Брисела и из Вашингтона и овакве ситуације у које се доводи Београд, где мора или да се одрекне свог учешћа у неким регионалним и међународним састанцима, или да прогута ту горку пилулу, у виду косовске делегације. Такве ситуације ће се понављати.

Кaо што видите, питање још није до краја решено. Између осталог, у прес-служби председника Тадића на њега су нам одговорили класично „Без коментара", што у датој ситуацији о многоме говори.


Занимљиво како се осећају организатори у датом тренутку? Непријатно. Јер под питањем је сада и долазак високог европског функционера ван Ромпеја. А ако њега не буде, коме све то треба? Између осталог, господин Пахор је сам крив, јер, како је приметио један од спрских Интернет-корисника, требало је сам да одлучи унапред да ли жели да види на самиту већи или мањи део Србије.

субота, 06. март 2010.

„Јер гдје је много мудрости, много је бриге..."

Када је Србија доласком нове владе своју спољну политику угурала у лаконску формулу - И Косово, и Европа, код многих је то изазвало здраву скепсу. Што је и логично - борити се за повратак одцепљене аутономије, тежећи истовремено да се придружите онима који отворено иступају у подшку њене независности помало је чудно. Ипак, и МИП Србије, и председник, чак нересорни министри у један глас уверавали су јавност да нико у ЕУ не поставља Србији услов да призна независност Косова као својеврсну „чланарину" за ступање у ЕУ. Убеђеност првих лица државе чак код највећих евроспектика почела је да изазива сумњу - можда они знају нешто што ми не знамо?
Како се испоставило, знају. Знају да водеће земље Европе, које су признале Косово као државу, притискају и притискаће Србију, тражећи од ње „конструктивни" прилаз питању. И ево на какав начин. Прво лака паљба из малокалибарске пушке - амбасадор Немачке у Београду Волфрам Мас изјављује да „добра регионална сарадња у духу добрих међусуседских односа спада у предуслове за улазак у Европску унију, а за нас Косово јесте сусед Србије!. Затим у бој ступа тешка артиљерија: министар иностраних послова Француске изјављује у Приштини да ће „Косово и Србија једног дана бити у Европској унији као две независне државе". И, на крају, интерконтинентална ракета: из САД, истина, за сада још не на званичном нивоу, долази упозорење да „Србија није толико значајна да би имала право вета на развој и напредак других држава овог подручја". Не може бити јасније.

Све то, као што је и требало очекивати, завршило се скандалом. Српски министар иностраних послова Вук Јеремић, саслушавши „пријатељске" препоруке западних колега одговорио је свима у исти мах: „Они који заговарају то повезивање полазе од погрешне претпоставке да би Србија, уколико би била постављена пред избор Европа или Косово, изабрала Европу. То се не би догодило".

Ту би евроскептици могли да се обрадују и, узахнувши са олакшањем, да кажу - сада је све јасно, на првом месту је Косово, а тек после евроинтеграција!

Смета само чињеница да нема никакве гаранције да је министар изрекао државни став, већ своје лично мишљење. Зашто? Зато што унутар земље ово питање је било постављена на парламентарном нивоу - лоберал-демократе су затражиле од владе да прецизира - Да ли Јеремић тако мисли као приватно лице или ипак као државни званичник?

Време ће показати. Али посматрачи са противничког крила, да га назовемо патриотским, стичу утисак да је министар Јеремић једини такав у влади. Бар неко.

среда, 03. март 2010.

Јупитер се срди

Скандал који је подигао француски министар иностраних послова на Косову својеврсна је потврда његове умешаности у по злу чувене догађаје које је штампа назвала „црна трансплантологија“. Да подсетимо да је на питање дописника Гласа Америке о његовој улози у причи око тога да су Албанци отимали људе како би им вадили органе, господин Кушнер реаговао некако превише бурно. Препоручивши новинару да се лечи, он је све који га сматрају умешаним у тај случај назвао „идиотима“ и „убицама“. Јупитер се очигледно срди, значи није у праву.

А све је почело као у бајци. Прво је Кушнер свратио у Београд, како би саопштио да, као прво, одлука Запада о Косову не подлеже ревидирању; као друго, Београд, читај - министар иностраних послова Вук Јеремић - мора да ублажи реторику о косовском питању; и, као треће, Србија мора да успостави „добросуседске“ односе са властима Косова, или ће чланство у ЕУ остати за њу само сан.

Испунивши програм минимум, министар се упутио ка штићеницима на Косво, што је такође лепо. Јер ако су у Београду били приморани да га ћутећи слушају, усиљено се при томе смешкајући, у Приштини му се сасвим искрено радују. А не би ни могло бити другачије, јер управо је Бернар Кушнер био шеф администрације УН за Косово у оном усијаном периоду од 1999. до 2001. године. Може се сматрати бабицом младе државе.

Ипак, десило се оно једино што је могло да помрачи ову у највишој мери пријатељску посету – нашао се храбриша који је потсетио на улогу дипломате у ствари далекој не само од дипломатије, већ и од елементарне етике. А тема „црне трансплантологије“ односи се управо на време апсолутне власти Бернара Кушнера у покрајини. Шта више, бивши тужилац хашког трибунала Карла дел Понте оптужила је Мисију УН за Косово, између осталог Бернара Кушнера, да су је они омели да истражи овај злочин. Није ли се управо зато појавио епитет „бивши“ у титули госпође дел Понте? Јер ако је Кушнер назвао „идиотом и убицом“ новинара који се усудио да му постави незгодно питање, страшно је замислити какве је речи на свој рачун могла да чује дел Понте, која је покушала да истражи тај мрачни случај.

Остаје нада да ће званични представник Савета Европе Дик Марти, познат по својој смелости још по истрази случаја о затворима ЦИА у Европи, а који сада истражује случај продаје органа, обратити пажњу на ову чудну реакцију господина Кушнера. Можда ће му то помоћи у истрази? Макар је јасно на коју адресу да се обрати.