петак, 27. фебруар 2009.

ПРЕСУДА СРБИЈИ

Дакле пресуда „косовској шесторки“ је донета.
Овај пут, истина, Хашки трибунал је одлучио да не поткрепљује аргументацију Војислава Шешеља, који активно ради на доказивању фарсичности поменутог судског органа. Милан Милутиновић, бивши председник Србије, који је за време Милошевића играо улогу зиц-председавајућег Фунта из бесмртног романа Илфа и Петрова, је оправдан.
За остале није било милости. Шаиновић, Павковић и Лукић добили су по 22 године, Ојданић и Лазаревић по 15. Ова лица, по мишљењу Трибунала, била су учесници за­јед­нич­ког зло­чи­нач­ког по­ду­хва­та на­сил­ног про­те­ри­ва­ња сто­ти­на хи­ља­да ал­бан­ских ци­ви­ла са Ко­со­ва, од мар­та до ју­на 1999, чи­ји је циљ би­ла про­ме­на ет­нич­ке рав­но­те­же ра­ди за­др­жа­ва­ња срп­ске кон­тро­ле над по­кра­ји­ном. Међу конкретним злочинима наводе се насилна депортација Албанаца из Косова, паљење кућа, уништавање културних и религиозних споменика, убиства цивила не-српског порекла, силовања.
Очигледно је да би исти ти злочини могли и требали бити инкриминирани двојици бивших и једном садашњем премјеру Косова, уз замену етничких Албанаца на етничке не-Албанце. Али не ради се о личностима. Ово није пресуда четворици српских генерала и једном потпредседнику Владе – то је пресуда самој Србији. Пресуда која накнадно правда и објашњава отуђење 15% суверене територије земље.
Изречена је, треба рећи, крајње својевремено јер сасвим скоро своје мишљење о легитимности проглашења независности Косова треба да изнесе Међунарони суд правде, са седиштем у истом том Хагу. Колеге из Хашког трибунала пожуриле су да дају свој допринос и да на време изнесу такорећи „експертно мишљење“.
У чињеници да је Хашки трибунал извршио још једну политичку наруџбину ништа наравно чудно нема. Изненађује нешто друго - зар никоме није до сада пало на памет да су осуђеници извршавали апсолутно исти задатак, што у Русија у Чеченији? И у једном, и у другом случају радило се о успостављању уставног поредка на делу суверене територије земље. Ипак, никоме на Западу није ни на памет пало да покрене судски поступак против, рецимо, Владимира Путина. Ограничили су се на „изражавање забринутости“ на свим нивоима. Поготово им није пало на памет да понуде Дмитрију Медведеву да мења Путина за чланство у ЕУ. А Србија је кроз све то прошла, још пролази, а кад ће најзад проћи – не знамо.
Из наведеног следи закључак формулисан још у Старом Риму – што приличи Јупитеру, не приличи волу. Русију, која је у августу и у пракси показала где пролази граница дозвољеног, нису се усудили да дирају. Али су се зато слатко изживели на Србији.
Уосталом, не може се рећи да власт у Србији није тога свесна. Последњих безмало девет година српска спољна политика ослања се на дипломатске, правне и остале мирољубиве методе успостављања правде. И што више став Србије подсећа на позу човека, дубоко повређеног у своим најбољим намерама, тим перверзнији постају задаци које јој намећу вршитељи српских судбина.
Србији је пресуђено. И сада Београду, који апелује на законе, на међународно правосуђе, увек могу да одговоре - господо, то је цена злочина извршених у ваше име. И они су судски доказани.

уторак, 24. фебруар 2009.

ВИРТУОЗ

Припремајући се разговор са министром ја сам била потпуно свесна да на нека од својих питања нећу добити одговор. Ипак, постоје на свету питања која морају бити постављена, независно од очекиваног резултата.
Али, идемо редом. Подсећам да се Јеремић затекао у Москви поводом Споразума о безвизним путовањима грађана двеју наших земаља. Овај Споразум за Србију – несумљиво - представља успех, јер је Русија позната по свом хладном односу према сличним иницијативама. Али нашла се у овој сјајној ствари и кап жучи, којом нисам могла да не зачиним разговор са министром.
- „Уговор је о безвизном режиму .... То је једна лепа ствар. Али, колико јуче, руски држављани су улазили у Србију и могли да бораве тамо 90 дана као и грађани ЕУ или САД. А сада смо доспели у ситуацију да то важи само за 30 дана. Како то?“
Јеремић: „То функционише на бази реципроцитета - када успоставите безвизни режим, правило је у конзуларним и међународним односима да то важи на бази реципроцитета. Тих 30 дана је нешто што је договорено између два техничка тима, између руског и српског. То је нешто што одговама двема станама. А што се тиче владе Србије, ми немамо никакав проблем да грађани Русије остану колико год хоће. Али правило је да онолико колико важи безвизни режим за грађане Србије да и обрнуто толико важи. Ми смо иначе прошле године направили један искорак из тог правила – ми смо једнострано укинули визе за руске грађане и мислим да је добро да није прошло много времена да смо успели да постигнемо овај споразум и да то сад важи и за наше грађане у Русији“.
На све што је господин Јеремић рекао треба додати да је на конференцији за штампу после подписивања Споразума његов руски колега Сергеј Лавров појаснио – 30 дана сасвим је довољно да обиђете пријатеље, па и за одржавање некаквих културних манифестација. А оне који у Русији траже запослење упутио је у миграциону службу.
Но, вратимо се разговору са министром. Буквално уочи овог сусрета нашла сам у српској штампи један готово шокантан податак, који сам и пренела Јеремићу.
- „Стратеџик маркетинг је обавио анкетирање грађана Србије, према коме је преко 61% њих потврдно одговорило на питање „Да ли је Србија изгубила Косово?“ Како можете да прокоментаришете та и таква расположења у Србији?“
Јеремић: „Ја нисам имао прилике да видим то конкретно истраживање. Мој осећај и моја процена онога како се грађани Србије односе према том питању је врло различита од тога. Ми смо однели уверљиву победу у неколико наврата прошле године на изборима залажући се за врло јасну косовску политику. И мислим да је по питању Косова ово једна политика у континуитету у односу на претходну владу. И мислим да каква год влада била изабрана демократским путем у Србији политика према Косову не би била промењена. Мој утисак је да један огроман број грађана подржава политику која подразумева чврсто остајање на принципу очувања суверенитета и територијалног интегритета свим правним, политичким и дипломатским средствима. И актуелни сазив скупштине Србије рефлектује тај став, где једна огромна већина, преко 90% представника народа у Скупштини дели ово мишљење“.
На тај начин разговор се најзад приближио оној теми која највише занима мене и, верујем, већину наших слушалаца; оном главном питању на које је јако тешко добити одговор.
- „Кад смо код средстава... Ви сте се пре неки дан договорили са Бан Ки Муном о имплементацији шест тачака. Како то мислите да изведете с обзиром да косовски Албанци апсолутно не прихватају ни саму идеју о тих шест тачака, ни УНМИК, који за њих једноставно не постоји?“
Јеремић: „Мислим да је од велике важности обезбедити спровођење у дело обавезујућих одлука Савета безбедности. План од шест тачака је, понављам, план генералног секретара који је добио пуну подршку у Савету безбедности. А одлуке донете у Савету безбедности имају обавезујући мандат за све. Наравно, ми живимо у једном свету у коме се све одлуке међународних органа не поштују увек стриктно и некада није најједноставније доћи до пуног поштовања свих међународних одлука. Али на нама, који смо легитимни чланови УН и чланови међународне заједнице је да својим дипломатским напорима остваримо једну ситуацију у којој сви партиципијенти у овом процесу немају избора него да се повинују обавезујућим одлукама Савета безбедности, волели они то или не“.
-„Добро, хајде да конкретизујемо. Сада превладава идеја о обједињавању косовске територије у главама њихових руководилаца, на шта их подсећа и опозиција, а то подразумева постављање граница, реалних граница према Србији. Како Србија томе може да се супротстави?“
Јеремић: „Србија неће прихватити било какво наметање било чега што није у стриктној сагласности са резолуцијом Савета безбеднсти број 1244. Према томе, унутрашње разграничење у оквиру Србије је нешто што је за нас апсолутно неприхватљиво. Начин на који се демаркира такозвано административно разграничење између Србије и њене централне покрајине је нешто што је дефинисано резолуцијом 1244 и само оно што је дефинисано резолуцијом 1244 ће за нас бити прихватљиво“.
- „Знате како то изгледа у пракси? Ми смо ушли колима Министарства за Косово и Метохију у октобру. Баш у тренутку када сте ви славили победу у УН, ми смо били на Косову. Том приликом нисмо нешто били силно легитимисани, али на излазу мој колега и ја, који смо имали руске пасоше, јако смо се уплашили да ће нам ставити печате непостојеће државе. Били су јако незадовољни што им вршљају по земљи некакви странци. Како Србија може да не дозволи то?“
Јеремић: „На исти начин на који се односила од 1999., односно од одлуке Савета безбедности да донесе резолуцију 1244. На моју велику жалост административни капацитет Србије је лимитиран на територији покрајине одредбама резолуције 1244 које су на снази од јуна 1999. Ми ћемо се оштро супротстављати било каквој променитех критеријума, који су састављени и записани у оквиру резолуције 1244 која за нас има обавезујуће дејство“.
- „А за њих?“
Јеремић: „Борићемо се свим средствима да сви поштују резолуцију Савета безбедности. А по резолуцији Савета безбедности 1244 Србија има прилично лимитиран капацитет за дејство на територији покрајине. Али то је нешто што је ова власт нажалост наследила из претходног времена“.
Као што видите након трећег мог покушаја да добијем конкретнији одговор почели смо да ходамо по кругу – министар је виртуозно избегавао одговор. Што је добро – надам се да исто тако талентовано избегава и замке које му постављају далеко озбиљнији саговорници на разноразним међународним преговорима.
А то да ова питања треба поставити, и да то треба учинити баш у овом тренутку, потврдио је пар дана касније премијер Косова Хашим Тачи.
„Влада Косова остаје чврсто при одлуци о забрани уласка на Косово високих српских представника који не поштују тамошњи нови уставни поредак“, изјавио је Тачи за косовске медије.
„На Косову ће се поштовати законитости. Србија треба да заборави Косово”. Тако тврди премијер самопроглашене на територији Србије државе.

четвртак, 19. фебруар 2009.

ПОДСЕЋАЊЕ НА ПОРОДИЧНЕ ЗАСЛУГЕ

Нова државна секретарка САД Хилари Клинтон чини прве кораке на тешком путу враћања Америци изгубљеног реномеа у свету.
Ових дана, рецимо, „отворила је нову еру у односима САД и Северне Кореје“ – новине баш тако и пишу – обећавши хуманитарну помоћ и дипломатску подршку заузварт за прекид нуклеарног програма.
Следећи њен корак био је позив Хашиму Тачију и Фатмиру Сејдиуу да посете Вашингтон и лично се са њом сретну. „Државна секретарка са задовољством очекује састанак са председником и премјером Косова 26. фебруара како би их поново уверила у обећања за пријатељство и подршку Косову“.
Осећа се женска рука. Текст је достојан дамског романа из претпрошлог века. Али суштина није у томе, већ у чињеници да Северна Кореја или има, или може да има нуклеарно оружје. И са њом треба нормализовати односе. Као и са Ираном.
Уз то, шеф, Барак Обама, којег су руски новинари одавно прозвали Барак Хусеинович, наредио је да се побољшају односи са земаљама фамозне осовине зла и пре свега са исламским светом. И ту се појавила сјајна могућност! Члан представничког дома Конгреса из државе Њујорк Елиот Енгел, понет тим таласом, већ је изразио наду да ће овог пролећа Барак Обама посетити и Косово, чије је становништво окарактерисао као „јако прозападну муслиманску нацију“.
Шта је одговорио на то Обама јавности још није познато. Али се зато његова државана секретарка бацила на задатак. Из Индонезије, где су је дочекали демонстранти наоружани папучама за плажу уместо ципела – ваљда због климатских услова – госпођа Клинтон креће за уздржану Кину, након чега је очекује заслужени одмор у пријатељском загрљају косовских лидера. Које ће и покушати да представи шефу. Ипак је Косово највећи спољнополитички домет њеног супруга, а на породичне заслуге увек је корисно подсетити.
А што се тиче Србије, којој све ове активности могу и да не свиде... Ма каква Србија - она нема нуклеарно оружје.

среда, 18. фебруар 2009.

Једна јако тужна констатација


Све разумем. Криза је. Нема се. Све је поскупело. Незапосленост је у порасту. Могу да набрајам до сутра...

Ипак, да ли је могуће да Глас Русије посвети више времена и пажње годишњици проглашења независности Косова од свих српских медија?

Стигли смо дотле да ово питање занима само Јеремића, Ђорђа Вукадиновића и моју маленкост, која је јуче састављала наш програм. Изгледа да све остале питање Косова и Метохије само замара.

Могу и то схватим. Тешко је борити се против оних, којима желиш да се придружиш. Још теже је борити се са неким, кога ти од детињства описују као земљу снова. Испуњених снова.

Али, кад останемо сами, поскидамо одећу, одложимо телефоне и сатове - шта нам остаје?

Остаје нам оно што смо постигли неком надградњом наслеђеног од наших предака. Односно, генетско сећање употпуњено нашим личним искуством.

И када бирамо између бољег живота данас, не би смо смели да одбацујемо оно за шта су се бориле генерације пре нас. Све генерације, па и она која је свој избор правила далеке 1389.

Звучи паптетично? Грешите. Да није њих, не би било ни нас. Можда ни ове и овакве Европе.

Није у питању патетика, у питању је здрав разум. Избор пред којим се налази Србија претпоставља дуализам ставова у једној глави. А то се у медицини зове шизофренија.

уторак, 17. фебруар 2009.

НЕЗАВИСНИ ПРОТЕКТОРАТ

Како оценити ситуацију око Косова данас, годину дана касније?
Може се описати оптимистички, како је то учинио премијер самопроглашене и полупризнате државе Хашим Тачи. Прва година косовске независности била је успешна, иако је Косово до сада признало само неколико десетина земаља. „Није битан број, него значај тих земаља. То су била очекивана признања и биће их још. Не можете очекивати да нас цео свет призна у исто време. Косово ће постати чланица НАТО, Европске уније у Уједињених нација и признаће га цео свет“.
Могуће да је као повод за оптимизам послужила и чињеница да се „око 30 земаља налази под великим притиском да признају независност Косова на дан годишњице њеног једностраног проглашења“. Ово је већ из изјаве министра спољних послова Србије Вука Јеремића.
Или јучерашња честитка новоизабраног председника САД Брака Обаме: „У име америчког народа честитам вама и грађанима Косова прву годишњицу историјске декларације независности Косова” – паптетично је почео Обама и наставио: „Док народ Косова ради на заједничкој будућности, желим да истакнем да ће САД наставити да подржавају мултиетничко, независно и демократско Косово у његовим напорима да заузме заслужено место као пуноправна чланица заједнице држава”.
Само лоше информисан или злонамеран човек може да говори о мултиетничности и демократичности последњег места на планети где постоје гета за не-албанце. Али нећемо одмах да оптужујемо младог америчког председника да је злонамеран. Претпоставићемо да је у питању недостатак искуства. Или...
Или обичај америчких председника да на такав начин честитају празнике својим протекторатима.
Дајемо реч сараднику Института за славистику РАН Георгију Енгелгарту:
„Независност као таква није се десила. Поготово што је њени творци нису ни планирали. Косово, и према плану Ахтисарија, и у реалности – то је територија којом управљају велике силе. Можемо само говорити о томе да се повећао степен аутономије ове формације, рецимо, дозволили су јој да уведе нека обележја државности – заставу, Устав, или стварање своје, макар и декоративне војске, да се људи осете „као велики“. Шта је покренуло велике силе да прогурају независност Косова? Претпоставке могу бити различите - можда тежња да се заврши процес фрагментације постјугословенског простора и у оквиру тог дробљења да се добије још једна мала, али добро контролисана државица“.
Још оштрији био је налатичар РБК Дејли Анатолиј Поморцев:
„Чак и годину дана након њеног проглашења, о реалној независности Косова тешко је говорити. Овлашћења албанске администрације покрајине, без обзира на називе „председник“, „премијер“ или „парламент“ крајње су ограничена и зависе од воље спољних фактора, пре свега од воље Европске уније и САД. Како се може говорити о пуноправној независности државе, ако централна Влада не контролише 15% земље, није чланица 99% међународних институција, не признаје је две трећине земаља света а и самим својим постојањем крши резолуцију Савета безбедности УН? Једина дефиниција која доста потпуно одређује садашњи статус Косова је ова: „илегално створени протекторат НАТО-а, где власт припада страним намесницима и локалним криминалним ауторитетима.
Посебну пажњу заслужује економска самосталност Косова – ње, као што морају да признају чак и они економисти који су на страни Приштине, једноставно нема, као што нема у овој квази-држави и саме економије у класичном смислу те речи“.
Ето, таквог се мишљења придржавају наше колеге. И томе се у суштини нема шта додати. Сем, можда, једног питања – може ли се сматрати независном државом територија коју чува 16 хиљада натовских војника? Од кога? Од њих самих – косовских Албанаца.
Уосталом, још пре годину дана министар спољних послова Шведске Крал Билд дао је тачну процену перспектива Косова: „У најгорем случају очекује нас преспектива неодрживе државе“. Значи знали су, још тада. Пре признања.

петак, 13. фебруар 2009.

ПРОЛОГ ЗА ОКУПАЦИЈУ СЕВЕРА?

Власти Србије опет су испољиле конструктиван став, изјавивши како се не противе ступању Косова у међународне финансијске организације. У ситуацији када светом хара непредвидљива економска криза, то је изузетно хуман потез. Могуће, истина, да је условљен чињеницом да се у Београду још надају да ће успети да посаде косовске Албанце за преговарачки сто са представницима УНМИК-а, а на тему шест тачака уговорених са генералним секретаром УН и потврђених резолуцијом СБ. Тичу се, тек да подсетим, неких пипавих тема као што је посебан статус полиције, царине и судства на територијама несељеним Србима, слободно кретање возила са српским таблицама, границе под контролом КФОР-а и заштита српског културног наслеђа.
И шта им је на то речено? Ево, рецимо, неких изјава последњих дана:
- „Не преговорима, све док Србија не почне да поштује територијални интегритет Косова“;
- „Ти разговори су ван времена и ван простора, није могуће остварити их због чињенице да Србија не признаје независно и суверено Косово“;
- „У евроатлантским вредностима и интересима Косово нема ништа заједничко са Србијом, и Србија нема право на било који интерес, везано за збивања на Косову“;
- „Улога УНМИК-а је завршена, у складу са уставом и косовским институцијама сами ћемо доносити одлуке“.
Све ове изјаве дали су косовски премијер Хашим Тачи и председник Скупштине Јакуп Краснићи. Наводим их измешано зато што разлике мал те не нема, мења се ред, али не и смисао речи.
Откуд толика самоувереност? Испоставило се да одговор треба тражити на површини. Када је Србија истицала своје услове за распоређивање Еулекса у покрајини – а то су оних шест тачака, плус три Тадићева услова: статусна неутралност, непримењивање Ахтисаријевог плана и резолуција СБ УН у којој би све то било фиксирано – нико није могао ни да претпостави да ће је једноставно... преварити. Разместити Еулекс, потиснути УНМИК и натенане спроводити Ахтисаријев план.
Прво звоно одјекнуло је у јануару, када је почело формирање косовске војске, маскиране под Косовске безбедносне снаге. Протесте Србије не само што нико није желео да чује – напротив, у НАТО-у су били страшно изненађени чињеницом да квоту од 10% за мањине нису попунили косовски Срби.
Што даље, све страшније. 11. фебруара на Косову је формиран Савет безбедности. Он треба да делује искључиво у периоду различитих кризних ситуација и – обратите пажњу – на целој територији Косова. И још један детаљ који говори сам за себе – формирању овог органа присутствовали су представници Еулекса и дипломатског кора.
А ево и разлога из којег је формиран: истог дана специјални представник Европске уније у покрајини Питер Фејт на заседању Европског парламента у Бриселу изјављује како предстоји „опасан задатак интегрисања северног Косова у јединствен правни и царински систем“. У том циљу треба обезбедити „добросуседске контакте између Београда и Приштине“ и „изолацију тврдокорних криминалаца на северу“.“Ти криминалци су добро познати, ту су већ 10 година и они морају да се уклоне јер немају легитимне мандате... Они су сами себе поставили“, изјављује представник – sic! – Европске уније на Косову. И на крају, Фејт упозорава да Срби и Београд „не могу да добију вето на дешавања на Косову“.
И ту све стаје на своје место. Нико и никада није намеравао да испуњава резолуцију СБ УН од 28. новембра 2008. Циљ је био да се Еулекс инфилтрира у покрајину као део реализације Ахтисаријевог плана. Сада, кад је Еулекс већ у покрајини, време је да се и север, настањен Србима, обухвати поменутим планом. На то је упозоравала опозиција у Србији, али је доказе пружио лично представник Европске уније Питер Фејт. Што се тиче Савета безбедности Косова, он је формиран баш за реализацију Фејтових инструкција.
А у Београду још чекају почетак преговора косовских Албанаца са представницима УНМИК-а о оних шест тачака из Бан Ки Муновог програма, док шеф УНМИК-а каже да их неће бити до краја текућег месеца. Смешно. Крајем месеца, плашим се, преговараће се не о фамозних шест тачака, већ о томе где да се распореди последња партија одбеглих са Космета Срба.

уторак, 10. фебруар 2009.

ГЛАС САВЕСТИ

Има ли Црква право да се меша у државне послове? У принципу, все световно требало би оставити политичарима. Али постоје ситуације када само Црква може да охлади званичнике, који су се запетљали у својим обећањима, коалиционим интересима и бескрајним компромисима са својом савешћу.
О томе да је Статут Војводине, који је изазвао оштро реаговање Српске православне цркве, неприкривено сепаратистички документ, речено је више пута. Сем што се Војводина волшебно претвара из српске покрајине у Европску регију - тако им ваљда звучи убедљивије – још добија и право склапања међународних уговора. А да партнерима у иностранству не остане ни грама сумње да је у питању одвојена од Србије држава, планира се отварање представништва Војводине у Бриселу.
Од оваквих прохтева застаје дах – чак ни косовски Албанци на почетку карјере нису толико тражили. Није ни чудо што Синод СПЦ „изражава велику забринутост за суверенитет и територијални интегритет државе Србије“ у вези са „покушајем да се од Аутономне покрајине Војводине начини нова држава у држави Србији“. И замолио да се да се „овај наш допис изнесе на заседање Скупштине, на коме ће бити распарављано о овом питању“.
Сада се по штампи много спекулише о увлачењу цркве у државне послове. Чак су се појавиле и гласине да је сам председник Борис Тадић замолио предеседавајућег у Синоду митрополита Амфилохија да напише ово писмо, а све у покушају да се ослободи конкурента у странци, војвођанског премјера Бојана Пајтића.
Зашто ми се од гомиле верзија учинила занимљивом управо ова? Зато што директно ради у корист оних који покушавају да докажу да Црква нема права да се меша у политику.
У корист, рецимо лидера Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка, који сматра да Црква гради у Србији „павославну џамахирију“. Али његов ниво је јасан – после изјаве да руководство цркве „на најгрубљи начин задире у политичке процесе у земљи“, Чанак прелази на педофилију у редовима свештенства и омиљену тему „клеро-фашистичке мафије“ унутар Цркве. Једино што за мене остаје загонетка јесте питање како се овај човек нашао у коалицији са председником Тадићем. Некако незгодно испада.
Али има и озбиљнијих случајева. Балинт Пастор у име Савеза војвођанских Мађара изјављује како Црква не треба да врши притисак на Скупштину, док председник истог Иштван Пастор процењује да ће, ако Статут Војводине доживи фијаско у Скупштини, доћи до дестабилизације политичких прилика, што ће подпомоћи оне снаге које се залажу за превремене изборе. Иначе, исто партнер председника.
Шта је ово? Уцена и лицемерство. Зашто? Зато што се они који покушавају да зачепе Цркви уста представљају као последњи бедем демократије у Србији.
Дакле, има ли Црква право да се меша у државна питања? Не само да има право – она има обавезу да искаже свој став када је реч о опстанку државе. И на то је обавезује огроман број сепаратиста у Србији, многи од којих су се затекли у окружењу председника државе. Писмо Синода је глас савести у овом мору обмана, компромиса и правних клопки.
И на крају – пар речи за оне који још нису свесни праве опасности документа под називом Статут Војводине. Још у мају 2006. године о томе да ће Војводину покушати да одвоје од Србије испричао ми је један високи руски дипломата. На моје изненађено и наивно питање – на којој основи, када ниједан народ тамо нема потребну за то већину? – речено ми је: „На економској. Формираће Европску регију Војводину, која ће отворити своје представништво у Бриселу, а затим и постати чланица Европске уније, одвојено од Србије“. Све ово дипломата сазнао је у разговору са својим западним колегама. Да ли још увек у сумњате?

понедељак, 09. фебруар 2009.

ЛЕКЦИЈА

У недељном броју београдског „Блица“ појавио се готово сензационалан интервју министра спољних послова Србије Вука Јеремића. Он је говорио о губитку поверења у НАТО због формирања Косовских безбедносних снага, о томе како Србија данас има боље односе са Русијом него са САД, и о томе да подршка Москве у одбрани територијалног интегритета Србије нема никакве везе са енергетским питањима.
У чему је сензационалност, ако је све и тако очигледно? У тоналитету. Дипломате редко бивају тако категоричне. Одговори министра резултат су неуспеле провокације новинарке „Блица“.
Навешћу неколико примера – вредни су пажње. „Подржавате председника Тадића када каже да Косово нема цену? Чак и ако је та цена за Косово сама Србија?“, пита новинарка.
Министар, наравно, одговара да у свему подржава председника, и подсећа на пример Кипра коме је територијална целовитост ево већ тридесет година спољнополитички приоритет, што му не смета да буде уважени члан Европске уније.
„Бави ли се наша спољна политика ичим још осим Косовом?“, постаје све агресивнија колегиница. Министар – за сада – још је уздржан: „Дефинисали смо три спољнополитичка приоритета за годину која је пред нама“, каже Јеремић и на првом месту помиње одбрану уставног поретка.
„Како да рачунамо на успешност МИП уколико је питање Косова негативно решено, евроинтеграције такође, а нарушени су односи и са најјачом силом света?“
Јеремић стрпљиво одговара да је број земаља које су признале Косово, без обзира на велики притисак најмоћнијих држава релативно мали, да је питање статуса пребачено са политичког на правни терен, и подсећа на потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ.
И на све то чује – „Добро, када ће онда Србија добити бели шенген?“
Пропустићу део у коме Јеремић коментарише односе са Црном Гором и неке комлексе Холандије који не дају Србији да покаже своју лојалност Хашком трибуналу. На ова питања министар још покушава да одговара опширније, очигледно желећи да пренесе свој став саговорници. Али у једном тренутку Јеремић схвата да госпођу Николић-Ђаковић његови одговори мало занимају, да ту солира она и да је циљ новинарке да покаже своју либералну напредност у поређењу са националистичком заосталошћу шефа дипломатије. И ту одговори министра постају све краћи, конкретнији и оштрији.
- „Да ли сте успоставили контакт са новом америчком администрацијом?“
- „Нова администрација се још увек успоставља. Један број званичника чека формалне потврде“.
- “Да ли Србија сада има боље однос с Рсуијом него са САД?“
- „У овом тренутку наши односи са Русијом су ближи него односи са САД. Између нас и Русије не постоји ниједно отворено питање, док с Вашингтоном имамо неслагање када је реч о будућем статусу Косова и Метохије“.
- „И Милошевић се ослањао на Русију“, пушта мало отрова новинарка. „Да је био ближи САД, можда не бисмо прошли кроз ово болно искуство?“
-„У одбрани територијалног интегритета земље, Русија нам је пружила безрезервну подршку у свим међународним форумима, пре свега у Савету безбедности и ми ту подршку изузетно ценимо“, тврд је у свом ставу Јеремић.
- „А да ли смо Русима платили ту подршку НИС-ом? И дугујемо ли Русима још нешто за то?“, иронична је госпођа Николић-Ђаковић.
- „Подршка Русије је базирана на међународном праву и није ни на који начин повезана са енергетским питањима. Наш споразум је базиран на економском и енергетско-геостратешком интересу и Србије, и Русије“, јасан је Јеремић.
И, најзад, схвативши да ипак није успела да избаци министра из колосека, новинарка „Блица“ решава се да постави питање очајника, са преласком на личност – „Може се чути да се стране дипломате жале на ваш тврди став, речник, терминологију и наступ који исувише подсећа на Милошевићево време?“
- „Не могу да коментаришем спекулације, већ само ставове изречене у јавности“, одговара шеф дипломатије Србије једној веома агресивној и непрофесионалној новинарки, која је тако желела да покаже да се, ето, не боји чак ни миниистра.
А испало је тако да је Вук Јеремић морао да пређе на онај дидактички тон, којим искусни учитељи објашњавају приглупим ђацима аксиоме. Што мање речи - јасније је; што категоричније – боље се памти; што тврђе – брже стиже до мозга. Схватајући то министар је одржао новинарки, а с њом и свима за које је она овај интервју припремила, једну лекцију из основа спољне политике државе која жели да очува своје национално достојанство.

петак, 06. фебруар 2009.

Парламентаризам се сматра једним од највећих достигнућа демократије. И заиста, ако разматрамо ову појаву у њеном изворном виду када посланик представља интересе грађана који су га бирали, а сам парламент, који се састоји од тих изабраних, контролише извршну власт, - да, у том случају је и достигнуће, и демократско. А када се парламентом именују разно орјентисане групе лобиста које активно гурају нечије интересе, тада се на излазу добија институција под називом Европски парламент. Ради се о томе да његове розолуције никога и ни на шта не обавезују. И из тих разлога трибина у Стразбуру одавно се претворила у идеално место како за личну промоцију појединих посланика, тако и за формирање различитих интересних клубова.
Тако и овај пут, окупивши се да би обележили годишњицу проглашења независности Косова, коју су, узгред, већина њих активно и лобирали, господа посланици усвојили су још један необавезујући документ који је изазвао оштар и оправдан протест Србије. А успут то је омогућило холандском посланику Јосту Лагендајку да неко време буде звезда српских медија.
И за шта су то гласали европски посланици?
За то да се поново размотре, односно ревидирају споразуми између Београда и генералног секретара УН који се тичу распоређивања Еулекса у покрајини. Односно за то да делатност Еулекса ни у којој мери не зависи више ни од Србије, ни од УНМИК-а.
А још су позвали одвојеним амандманом своје колеге из оних земаља које још нису признале Косово да се што пре предомисле и придруже хармоничном хору албанских лобиста. Ипак, они који су забринути за сопствену територијалну целовитост на ове песме евро-сирена тешко да ће се одазвати.
И најзад, обећавши европску будућност делу српске територије који није законски признат као држава, европски посланици нису заборавили да похвале и Србију. За шта? За то што је пустила Еулекс у покрајину.
И после ове похвале постаје јасно зашто је опозиција, без обзира на постојећи договор Београда са УН који наизглед гарантује одвојене полицијске, судске и царинске структуре за косовске Србе под контролом УНМИК-а, оценила пристанак на распоређивање Еулекса на Косову као корак на путу његовог признања, а у замену за чланство у Европској унији.
А није прошло ни недељу дана од када је државни секретар у Министарству за КиМ Оливер Ивановић изражавао наду да ће Европски парламент узети у обзир став Србије. Београд је тада рачунао да ће у тексту резолуције бити јасно истакнуто да се европска мисија распоређује у покрајини на основу одлуке генералног секретара УН. Одговор европских „пријатеља“ Србије био је предлог ревидирања споразума Београда са УН, поткрепељеног и резолуцијом СБ.
У суштини, ради се о томе да резолуције Европског парламента никога ни на шта не обавезују. А то отвара могућност за кршење закона, резолуција Савета безбедности УН и држање лекција оним „несавесним“ што се придржавају другачијег мишљења. Потпуна слобода од одговорности, допуњена пријатним осећајем да ниси сам и да је у гомили тако лако прегласати сваки глас разума, па још и дивна могућност да се ситно напакости Србији.
Или Русији. И ми имамо богато искуство. Још почетком септембра чули смо како „Европски парламент осуђује неприхватљиву и непропорционалну војну операцију Русије на територији Грузије“. Само нас то некако мање погађа. Могуће зато што ми не тежимо за разлику од Србије придруживању овој сложној породици.

среда, 04. фебруар 2009.

КЕЦ НА ДЕСЕТКУ

У уторак на састанку са колегама поводом 19. годишњице Демократске странке председник Србије Борис Тадић дао је једну доста неочекивану изјаву. Нећу је цитирати у целости, јер како год вртели ту реченицу у сувом остаку остаје ово: „ми смо увек спремни да са легитимним представницима Албанаца са Косова и Метохије разговарамо о свим животним питањима“.
Онда је, вероватно схвативши како то може да буде протумачено, додао нека појашњења: „Ми се налазимо у једној посебној фази српско-албанских конфликата. Србија не жели никакво зло Албанцима, ми желимо одрживе, добре односе, међунационалне односе, али они морају бити постављени тако да не доводе у сумњу легитимне државне интересе Србије и њен интегритет“. И ако Албанци уваже побројане принципе, Србија је увек спремна за разговор.
Није ваљда да председник још има неких сумњи? Албанци, наравно, неће испоштовати наведене принципе, јер они ево већ годину дана сматрају да живе у другој, одвојеној од ове Тадићеве, држави. И разговоре са српским политичарима спремни су да воде само на међудржавном нивоу.
Али, ако оставимо по страни став Албанаца, хајде да размотримо сам предмет евентуалних преговора.
Ево га, рецимо, једно право животно питање - економска криза. Људе и с једне, и с друге стране Ибра треба нечим хранити. И ово питање је у свуда у свету у надлежности Владе и њеног председника. Значи ли то да ће Тадић покушати да посади за исти преговарачки сто Цветковића и Хашима Тачија? И да ли ће то признање легитимности премјерства потоњег? А шта онда да се ради са кривичном пријавом коју је против Тачија поднео МУП Србије?
А ако је председник имао у виду унутаркосовске преговоре на локалном нивоу, што је онда пустио Еулекс у покрајину? Различитих међународних посредника – од Унмика, преко ОЕБС-а, па до ево сада и Европске мисије – на Космету ће ускоро бити више него самих житеља. И ако већ они нису успели да реше сва животна питања која стоје између албанских власти и не-албанског живља, онда није разумно рачунати ни на успех директних преговора.
Не мислим да председник државе све ово не зна. А то значи да не треба разматрати шта, већ зашто је речено. Осим тога, разлог из којег је ова ризична изјава дата мора бити веома озбиљан, јер она ставља Тадића под моћан удар опозиције. Демократска странка Србије већ се огласила – најоштрије осудивши изјаву Бориса Тадића, тамо су председника још и упозорили на кршење Устава.
Али председник се ипак одлучио на ризик. Делимично зато што је опозиција слаба, а делимично због моћног притиска Европске уније која инсистира на нормализацији односа између Србије и Косова. Поготово што је председникова порука стигла некако таман пред изјаву Савета Министара уније поводом годишњице проглашења независности ове српске покрајине.

уторак, 03. фебруар 2009.

ПРОГНОЗА ИЛИ ПРОРОЧАНСТВО?



Недавно се у штампи појавила интересантна анализа везана за скорију будућност Космета. Нашу пажњу привукла је својом категоричношћу и прецизношћу у погледу датума.
Дакле, „Србија признаје Косово 2010. и годину дана касније нормализује односе, а 2012. почиње формирање косовске православне цркве“. Аутор овог апокалиптичног предвиђања је познати српски аналитичар који живи у САД Срђа Трифковић.
На чему базира своју анализу Трифковић? Он је спровео историјску аналогију, поредећи садашњи положај Србије са ситуацијом у којој се затекла Немачка 70-х година када је потписала уговоре о пријатељству са Пољском и Совјетским Савезом и на тај начин де факто признала границе на Ниси и Одри, мада су територије источно од ове црте биле унете у Устав земље као неодвојиви део немачке територије. „Очекујем да ће сличан сценарио садашња влада Србије применити на КиМ, премда у много краћем року“, каже Трифковић. „Бесконачни процес "приближавања Европи" ставиће и формално признање "Републике Косово" од стране Србије на тапет идуће, 2010. године“.
До сада све личи на песимистичку, али ипак анализу. Даље следи нешто што највише потсећа на позив на свргавање власти. „Ако ова влада још буде на власти, а с обзиром на стање у опозицији то, нажалост, није немогуће, упркос свим њеним лажима и промашајима, са сигурношћу можемо очекивати да ће до краја 2011. она прихватити нормализацију односа са свим суседима“.
Има ли истине у речима аналитичара? Трифковић је повукао веома ризичан потез, прецизно навевши мал те не датуме када треба да се догоде све ове тужне ствари. Он или тачно зна шта ће и када тражити од Србије Европска унија, или води своју политичку игру. Што је у суштини његово легитимно право, - не воли човек владајуће демократе и то не крије. На неки начин чак је властима направио услугу – ако не желите да будете проглашени издајницима, учините нешто да речи аналитичара не постану пророчанство. А у целини, ништа не излази ван оквира обичног „дијалога“ власти и опозиције.
Али, Трифковићава анализа садржи и онај други део који се односи на цркву. Као прво, он сматра да је коначни циљ званичне Приштине стварање Косовске православне цркве. А као друго, тврди да ће се међу српским свештенством наћи људи спремни да удовоље овим аспирацијама Приштине. По мишљењу Трифковића, објашњење за сличан потез било би следеће: „Ето вама трансценденције и духовности до миле воље, држите ви небеско Косово чврсто у оквирима небеске Србије, само не ометајте Еулекс и институције приземне косовске државе, већ сарађујте са њима. Та ионако су пролазне, данас јесу, а сутра (или за 500 година) више нису!“
С обзиром на веома озбиљан раскол унутар Српске православне цркве чији су одјеци нажалост доспели и у штампу, директна оптужба аналитичара да либерална струја у епископату има подршку световне власти само додатно компликује ситуацију. У то да је политика пустила споре у свим црквеним круговима имали смо прилике да се уверимо боравећи недавно на Косову. И у томе нема ништа добро, јер је црква за косовске Србе често једино прибежиште и последњи извор вере у могућност очувања себе на Косову и Косова за себе. Доливати уље на ову и без тога разбукталу ватру далеких од вере страсти вероватно ипак не треба.
Остаје нада да ће српско свештенство ипак чути апел руског Патријарха Кирила, пошто се у њему може наћи излаз из ситуације у коју је цркву увела политика.“Ми подржавамо Српску цркву у њеном настојању да очува јединство, своју целовитост, зато да би још јаче и убедљивије носила своје сведочанство српском народу и целом свету“, као да је посаветовао Првојерарх несумњиво пријатељске Руске православне цркве.

понедељак, 02. фебруар 2009.

АМБАСАДОР ИЛИ НАМЕСНИК?

Још сасвим недавно, 20. јануара, свет је апалудирао програмској изјави новог америчког председника Барака Обаме, који је устврдио да се свет променио, па мора и Америка. А десетак дана касније амбасадор САД у Београду Камерон Мантер у интервјуу за „Политику“ показао како се речи новог председника тумаче на терену.
Дакле, Мантер, гост – да потсетим – на српској земљи, без икаквог устручавања изјављује: „Проблем Косова је завршен, јер је решен проблем статуса“. Поштено говорећи, тешко ми је да замислим ситуацију у којој би се амерички амбасадор у Русији усудио да изговори нешто попут - проблем Чеченије је решен јер тако сматрају у Вашингтону. Али у Србији сличан дипломатски безобразлук постао је толико уобичајен да на њега нико и не обраћа неку посебну пажњу.
Уосталом навика прекрајања граница других држава по својој вољи није једина особеност америчког амбасадора. Он још и активно гради куле у ваздуху. „Са оптимизмом гледам на будућност Срба који живе на Косову“; „Руководства Републике Србије и Републике Косово би требало да разговарају као пријатељски суседи“; „Радимо и на културном идентитету Републике Косово као мултиетничке државе“; „Мислимо да мултиетничке Косовске безбедносне снаге неће бити проблем јер ће обезбедити сигурност људима који живе у Републици Косово, било да су Срби или Албанци. Оне су лако наоружане и неће бити проблем и претња било коме у региону“.
Шта је ово? У наивност амбасадора САД некако је тешко поверовати, што значи да преостаје претпоставка да Мантер свесно изврће чињенице и зачињава то добром дозом цинизма.
Хајде да се сетимо бар тога како је почела ове година. Позваћемо се на исту ту „Политику“: „Прво су нападнути припадници полиције, потом су, само дан касније, 30. децембра два албанска младића ножем убола тинејџера Николу Божовића, 2. јануара експлодирала је бомба код кафића „Вива” у којем се окупља српска младеж, а исто вече на дужности је повређено шест ватрогасаца, као и чланови новинарске екипе РТС-а у Бошњачкој махали. Потом су, пред припадницима Кфора који нису реаговали, у истом насељу претучени Срби, а недуго потом полиција је спречила инцидент између Срба и Албанаца у селу Суви До, јер је претходно каменицама гађан аутомобил Србина из овог места“. Додаћу да је ова евиденција била део чланка посвећеног двема експлозијама које су одјекнуле у насељу Три солитера, чиме овај списак можемо допунити.
И после свега тога амерички амбасадор, седећи у Београду, прича о Косову као мултиетничкој држави, води бригу о његовом мултиетничком имиџу и резонује о вегетаријанском усмерењу Косовских безбедносних снага. Као, лако су наоружане. Вероватно ће то за господина амбасадора бити велико изненађење, али већина Срба на Косову убијена је мецима испаљеним управо из „лаког наоружања“. Уз то, - од руку људи који тренутно попуњавају редове нове косовске војне формације.
За нас је наравно интересантан и одговор Мантера на констатацију новинара „Политике“ да је „гасним споразумом Србија је успоставила чврсте економске везе с Русијом“. Господин Мантер је прво рекао да је „енергетска зависност проблем за свакога у Европи“, да би потом дао Србији пријатељски савет: „Рекао бих да је мудра политике било које европске владе да не буде у ситуацији да затвори фабрике и да се људи смрзавају због једног снабдевача који не може да вас из било каквог разлога снабдева“. И додао да је тражење алтернативних извора енергије заједнички задатак. Каква брига о становништву Србије! Наравно оном становништву, које је преживело тромесечно бомбардовање у америчкој режији. Али шта је то у поређењу са чињеницом да се људи смрзавају!
И најзад, прича о томе, како Американци виде инвестиције у Србију. „Изградњом нове зграде амбасаде САД у Београду која ће ускоро почети, у српску економију биће убачено сто милиона долара“. Немам речи. Сем можда онолико колико ми треба да потсетим да су зграде амбасада валсништво земаља које их заузимају.
А у целини, ако је Брак Обама заиста заинтересован за промену имиџа Америке у иностранству било би добро да тај мучни процес започне у Београду.