четвртак, 18. фебруар 2010.

Држава по холивудском сценарију. Шта после одјавне шпице?


Читава прича подсећа на сценарио холивудског акционог филма. За почетак, поделили су зараћене балканске народе на добре и лоше момке, затим су уз коришћење најнапреднијих ПР технологија убедили "прогресивну" западну јавност да су лоши момци толико лоши да заслужују најозбиљнију казну, а добрим не би било згорег дати комад туђе земље ради искупљења, тако рећи, претрпљеног страдања. Даље је уследио убедљив видео низ карактеристичног, али разумно дистанцираног бичевања, у виду тромесечних бомбардовања, које је чувало браниоце слабих и угњетених од непосредног контакта са лошим српским момцима, и као финална сцена – свечано проглашење независности Косова, са алузијом да ова независност представља симбол више правде. На том месту на филму обично започиње одјавна шпица, а дирнута публика напушта салу.
У стварности све је много сложеније, јер управо на том месту живот и почиње. Од тренутка проглашења независности Косова прошле су две године. Право је време да поставимо питање: да ли је успела та иста независност? Да ли је полупризната спрпска аутономна покрајина постала држава?
За почетак одлучили смо да утврдимо како оцењују стање сами косовски Албанци. Дајемо реч посланику косовског парламента Сабрији Хамитију:

- После проглашења независности Косова био је усвојен устав, који је осигурао поштовање људских права. Практично у потпуности смо формирали систем важећих закона, сарађујемо са међународним економским организацијама, постигли смо да нашу независност призна 65 земаља. Мислимо да је најважније достигнуће после ове две године независности Косова – достизање невиђених размера стабилизације и мира у региону.
То је политичка компонента. А како живе људи на Косову?
- У таквој земљи као што је Косово, која се после рата нашла у разрушеном стању, потребно је још врло дуго радити у свим правцима, али већ сада постоји прогрес, на пример, у сфери социјалних услуга. За нас је приоритетан развој образовања – земљи су потребни стручњаци. Етиничке мањине на Косову се суочавају са истим проблемима као и сав народ Косова – то су проблеми незапослености, економски проблеми.
Да додамо уз речи косовског посланика мало статистике. Према подацима Светске банке, 45% становника Косова спада у сиромашне, за 15% њих се може рећи да су на ивици беде. Половина ставновника не може да нађе посао, они који га имају морају да се задовоље просечном зарадом од 230 евра. Уосталом, адвокатима косовске независности очигледно није до статистике. За њих је ова прича пре свега сведочанство победе у великој политичкој игри:
- Мислим да се Косово после проглашења независности успешно развија као држава, изјавио нам је Антон Панчев, софијски политиколог. Осим тога, нису се оправдале песимистичке прогнозе да ће Косово утонути у хаос. Може се рећи, несумњиво, да је Косово демократска држава и то доказује чињеница изградње националних институција брзим темпом.
Разуме се, има неколико озбиљних проблема – признаје бугарски политиколог. Интеграција Срба овде је на првом месту. Тако и економски развој и међународна изолација. Али мислим да ће они бити решени у скоријој будућности.
Зашто тада Русија, па и низ земаља ЕУ не поздраве рађање нове државе?
- Искрено говорећи, у Бугарској превладава мишљење да Русија прати принцип одбране совјих економских и политичких интереса, а идеологија православног и словенског братства не игра велику улогу у руској спољној политици. Иначе ми не можемо да објаснимо, на пример, признање независности Јужне Осетије од стране Москве. Уверен сам да ће Русија једном такође признати независност Косова.
Полазећи од каквих интереса Русија ће признати независност Косова? – питали смо ми.

-Мислим да ће се Русија једном врло успешно интегрисати у европске и евроатлантске структуре, рекао је господин Панчев.
Право је време да сазнамо какав је руски став. Косовска независност није успела у принципу – ова државност не поседује своје органе управе, економија као таква у покрајини такође не постоји. Ипак, квазидржаву Косово очекује добра будућност, сматра експерт слависта Ана Филимонова:
- Држава постоји вољом оних који су је створили, а од својих геостратешких планова ове међународне структуре не одступају, зато ће се економска помоћ Косову наставити, покрајини ће се пружати дипломатска подршка, свим силама ће јачати њихова позиција на међународној сцени, без обзира на то што Русија неће допустити ступање Косова у међународне организације.
Жалосна будућност очекује Србе пре свега на северу Косова, које власти Приштине и Међународна цивилна канцеларија сад покушавају да интегришу у остатак квазидржаве, каже Филимонова.
Други наш експерт за Балкан Георгиј Енгелгарт посебну пажњу је скренуо на безбеносну ситуацију у покрајини:
- Што се тиче албанских власти, вероватније чак не толико њих, колико међународних управљачких структура које стоје иза њих, заиста се може рећи да је заслуга мисије ЕУ и постепено одлазеће администрације УН у томе што је пошло за руком да се спрече случајеви масовног насиља против српског становништва за ове две године. Док Приштина не успостави потпуну контролу над територијом Косова, она је објективно заинтересована за максимално позитиван лик, али нико не може да гарантује колико ће се та тежња очувати после постизања циља. То рађа напетост и потенцијалну нестабилност у покрајини.
Наше истраживање би било непотпуно без мишљења српске стране. Српски аналитичар, главни уредних издања Нова српска политичка мисао Ђорђе Вукадиновић био је категоричан:
- О независности се наравно не може говорити с обзиром на чињеницу да је Косово у најбољем случају наглашаван протекторат Запада, односно НАТО-пакта. С једне стране. А у мало горем случају вероватно и нека врста, како бих рекао, територије под надзором организованих криминалних наркокланова, који територију Косова и Метохије, као и неке суседне земље, користе као важну базу и уточиште за транспорт кокаина са Истока на Запад.
Тако изгледа ситауција на Косову две године после проглашења његове независности. А шта ће бити сутра? Србија, уз благослов Генералне скупштине УН, предала је косовско питање Међународном суду правде. Можда ће судије успети да одреше гордијев чвор?
- Мислим да је тај процес пре формалан, мислим да ће одлука суда бити неутрална и да неће имати велики утицај на процес међународног признања косовске независности, изјавио нам је бугарски политиколог Антон Панчев.
Формалан или не, али процес тече. И Ђорђе Вукадиновић чак полаже у њега извесне наде.
- С обзиром на то да чак и та највиша међународно-правна институција није изузета и не може да се посматра ван политичког контекста, онда можда неће бити им тако јасна осуда сецесије. Али да ће подршка сецесије бити то, ја мислим, не рачунају чак ни у Приштини и Вашингтону. У том смислу нека надања, која почињу да напомињу председници такозване републике Косово, како ће после саопштења одлуке Међународног Суда Правде покренути неки нови таласи, ја мислим, од тога нема ништа. Наравно, није узорно очекивати да ће неке стране које су признале Косово повући своју одлуку. То је исто тако мало вероватно, може да се догоди у неком случају. Јер, кажем, већина тих признања јесу последице директног политичког и финансијског притиска САД и њихових саветника.
Као што видите, мишљења се разликују, али мало ко са сигурношћу може да каже да је експеримент стварања државе успео. Очигледно, холивудски сценарији не преносе се тако лако у стварност. Ипак, као у сваком холивудском филму, и овде постоји своја поука. Ево њене суштине: ако сте грађанин мале, неутралне и не превише богате земље, можете да уводите ред на својој територији само уз дозволу Беле куће. Иначе све може да се претвори у косовску сагу, где сценаристе не занима превише живот јунака после одјавне шпице. Јер у старту циљ је другачији: свет треба да зна ко је ту главни за поделу бомби и независности. Само Русија и Кина могу да не схватају на шта се алудира. Али то је већ сасвим друга прича.

Ксенија Тошић, Тимур Блохин

петак, 12. фебруар 2010.

ПРАКТИЧНА ПСИХОЛОГИЈА


Одкуд одједном овај нови талас разговора о ступању Србије у НАТО? Вероватно одговор треба потражити не у војно-поличкој, већ у сфери практичне психологије.
Ако се осврнемо уназад приметићемо да то није први натовски талас. Пробни балон пуштен је 9. јануара, када је министар одбране Драган Шутановац изјавио да "Србију нико не условљава да уђе у НАТО, али уколико желимо у Србији европске системе вредности, то подразумева и евроатлантски систем безбедности".
Реаговање јавности било је предвидљиво: група од 200 интелектуалаца написала је отворено писмо са захтевом да се ово питање решава на референдуму.
На то су заговорници идеје „Србију у НАТО“ и рачунали. Интелектуалце су са лаким подсмехом представили као паничаре — шта вам је људи, ем нас нико у НАТО не зове, ем тема уопште није на дневном реду. На тај начин је први удар друштвеног револта — онај најмоћнији – отишао у празно.
Затим је уследио други талас. Његов врхунац био је интервју амбасадора Русије у НАТО-у Дмитрија Ригозина „Блицу“, својеврсна провера реаговања Русије на могуће придруживање Србије алијанси. Јавности је на тај начин пласирана идеја да се ни Москва неће превише бунити, једино што више неће бранити Косово које и онако ником у Србији већ одавно не треба.
Трећи талас испровоцирале су околности – некако баш на време суседне земље — Румунија и Бугарска – изразиле су жељу да се придруже америчком антиракетном пројекту. Одмах су се појавиле публикације о томе како су „Руске ракете нанишаниле Балкан“, а то би требало да значи да Србија мора под хитно у НАТО јер других гаранција безбедности за њу нема. Уосталом, што се тиче „околности“ с почетка пасуса — ту има разлога за сумњу. Сасвим је могуће да су заговорници атлантске тезе једноставно били упућени у планове суседних земаља и једноставно их искористили за пласирање своје идеје.
Који је коначни циљ? Потпуна капитулација јавности пред атлантском будућношћу Србије. Народ се поетапно навикава на ту мисао, сваки нови талас конкретизује њене обрисе. Принцип телевизијске рекламе – ако свакога дана систематски будете људима приказивали коња, кроз одређено време моћи ћете да га шаљете на избор за мис света. Тако и идеја о Србији у НАТО-у треба за почетак да постане за Србе сасвим природна, а затим и пожељна. Принцип ради без грешеке.
Додаћу да је психологија масе најбоље позната… тачно, психолозима.
Уосталом, још има наде. Али и она је из неког ирационалног домена. „Ако неко треба да ме сатре у прах, не бих желео да то буду Руси“ — неки сличан коментар нашла сам уз текст на задату тему…

уторак, 09. фебруар 2010.

О НАТО-у, уценама и савести


Последњих дана јавност Србије разматра питање ступања земље у НАТО и могућу реакцију на то давнашње савезника- Москве. Одакле је одјеном испливала ова тема? Замоли смо за одговор једног од главних њузмејкера на дату тему, амбасадора Русије у Београду Александра Конузина…
"Обратио сам пажњу да је последњих недеља у Србији започела широка дискусија поводом њеног чланства у НАТО-у. Да кажем отворено, није ми баш јасно зашто је управо сада започела ова дискусија. Стиче се утисак да неко намерно намеће јавност ову тему, како би је одвукао, вероватно, од насушнијих проблема са којима се Срби суочавају у животу".
Наша запажања подударају се за закључцима амбасадора. Ради се о томе што чак при површној анализи штампе пада у очи потпуно одсуство информационих повода за покретање теме могућег придруживања Србије Алијанси. Ако ћемо поштено, њу једноставно нико тамо не зове. Мада, треба се оградити – не зове отворено. Ипак, колеге из листа "Блиц", познатог по својим евроатлантским погледима, нису били лењи па су телефонирали амбасадору Русије при НАТО-у Дмитрију Рогозину да утврде како се Русија односи према оваквом догађају. Рогозин је са себи стојственом директношћу одговорио да ако Србија буде упорно тражила чланство у НАТО-у, мораће да одустане од Косова, после чега Русија може да ревидира свој став, као, уосталом и Шпанија, додао је стални представник у Русије у НАТО-у.
Не одлазећи далеко од управног говора господина Рогозина, колеге су истог тренутка назвале његову изјаву уценом, мада је, наводно, Србија за подршку у косовском питању дала Русији своју компанију НИС. Са дуговима, истина, али то већ није тема чланка. А тема је следећа – како да се што пре ослободимо руског покровитељства и придружимо се НАТО-у.
На питање "како", најбоље је одговорио наш данашњи саговорник, господин Конузин.
"Свака држава која ступа у НАТО треба да преузме на себе правне обавезе у оквиру тог савеза, и свака држава члан НАТО-а подчињава се заједничком ставу ове алијансе. Природно, Русија не може да ингорише такво стање ствари, тим пре што прилаз Алијансе питањима евроатлантске безбедности изазива забринутост Русије. У оквиру таквог прилаза према границама Русије се померају војне инфрастурктуре. То представља претњу по нашу безбедност, узимамо то у обзир у односима са државама које су чланице НАТО-а".
Господин амбасадор се изјаснио и на рачун уцене, пошто су ту тему одмах подигле неке невладине организације, које користе сваки погодан повод за саморекламу. И тако…
"Никакву уцену Русија у погледу Србије не врши. Слажем се да односи Србије и НАТО-а треба да се решавају у интересима српског народа и државе. Колико знам, већина Срба залаже се против ступања у ову војну организацију, уз то буквално ових дана министар иностраних послова Србије Вук Јеремић потврдио је у Минхену да Београд не намерава да се придружи војним савезима. Тако испада да ни народ, ни влада не разматрају данас питање придруживања НАТО-у. Испада, понављам, да данас неко вештачки покушава да наметне ово питање, а затим и да оптужи друге за непријатељски однос према Србији".
И, наравно, о односу Русије према могућем придруживању Србије НАТО-у…
"Са своје стране желим да кажем да сви одлично знају, и у Србији одлично знају, да је РФ против проширења НАТО-а, пошто то не доприноси јачању безбедности у Европи, крши принцип јединственог безбедног евроатлантског простора и ствара претњу по безбедност Русије. То је наш став, и ми рачунамо да су га пријатељи Русије уважвали и уважавају. Ако они донесу другу одлуку, ми ћемо са своје стране такође то узимати у обзир, градећи своју сопствену политику. И ми ћемо предузимати мере за осигурање безбедности грађана Русије".
Није тешко претпоставити да ће се у Србији наћи људи који ће речи амбасадора назвати не уценом, већ директном претњом. Али претња за иницијаторе читаве ове игре око НАТО-а не потиче из Русије, њој у великој мери није тако важно да ли је Србија, која се налази прилично далеко од њених граница, ступила у НАТО. Много већу претњу њиховом безбрижном боравку на власти представља народ. Сопствени народ, који још није заборавио ужасе бомбардовања 99. године, за разлику од они који су тада успели под разним изговорима негде да "преседе". На то ће их подсетити народ. А када их подсети, чак и невладине организације ће заборавити на Кремљ – реакција Русије може да се покаже најневинијом у предстојећем ланцу догађаја.

петак, 05. фебруар 2010.

Сребреница - злочин нације?

У нашу редакцију стигло је писмо са предлогом да се потпише позив председнику Србије Борису Тадићу и српском парламенту. Апел је насловљен: Не играјте се будућношћу своје земље. Суштина је проста – резолуција која осуђује злочине у време босанског рата у по несрећи чувеној Сребреници, коју председник нуди на усвајање парламенту, у свету може да буде примљена као признање одговорности Срба за геноцид.
Међу лицима која су већ потписала писмо са позивом пронашли смо позната имена. Пре свега, то је непосредни сведок већине догађаја из тог рата, италијански новинар и политички коментатор Микеле Алтамура, који нам је у октобру прошле године детаљно говорио како се формирало међународно јавно мњење са јединственим циљем – да се докаже злочиначка, ако не геноцидна суштина Срба.
Други наш добар познаник, који је више пута коментарисао у нашем програму правни аспект балканских ратова с краја прошлог века, теоретичар права Александар Мезјаев, такође се потписао под тим позвом. И ево зашто…
- Тешко ми је да кажем зашто Тадић иступа са таквом иницијативом. Србију, нажалост, руше не само спољне силе, већ и унутрашње, које су сада можда чак разорније. Уз то, тешко је рећи колико је то иницијатива самог Тадића. Сасвим је могуће да припада и другим круговима.
У датим услувима тешко је говорити о нечијој кривици. Ако се разматрају аргументи, ни о каквој кривици Србије не може бити ни говора, напротив, то што је суд користио отворено фалсификоване доказе, говори у ствари о супротном. А ко треба да сноси одговорност за догађаје у Сребреници још предстоји да се утврди.
Јер ни једна друга страна у конфликту не спрема се да призна своју кривицу. Очигледно некоме је потребно да Србија то учини сама, кад већ није пошло за руком да се докаже њена кривица помоћу судских процедура.
О томе да господин Мејзаев у свом ставу није усамљен, сведочи не само број познатих јавних и политичких посленика који су потписали писмо. На страницама београдске "Политике" развила се оштра полемика „за“ и „против“ резолуције о Сребреници. Познати аналитичар, главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић назвао је ову идеју "самоубиством са предумишљајем". А нама је изнео следеће закључке: ова резолуција цена је за доспевање на бели шенген и споразум са ЕУ о стабилизацији и асоцијацији.
- Тешко ми је да поверујем да би неко, политичар или влада, повлачили потезе који су у суштини контрапродуктивни и који у том неком политичком смислу значе пуцање у сопствену ногу. Када Србија чији су представници већ уназад годинама непрестано ишли по региону и извињавали се у име српског народа за све што се дешавало 90-их година, а да су ти гестови били слабо, мало или нимало праћени адекватним гестовима хрватских и бошњачких страна. Тај процес преузимања одговорности од стране Србије већ толико је одмакао да се већ западним, загребачким и сарајевским медијима уврежило једно мишлење да је отрпилике Србија један кривац.
Оваква иницијатива председника Тадића без обзира на мотиве који могу бити хумани и искрени, у суштини значи повлађивање таквом схватању, и што је још горе с позивањем на резолуцију европског парламента о Сребреници заправо на неки начин легитимизује се скандалозна интерпретација по којој је малтене то први највећи геноцид у Европи након Холокауста. Тако да српска власт добровољно преузима улогу нациста…
Било би неозбиљно не саслушати и другу страну. Зашто Србија треба да призна своју кривицуи зашто јавно, шта виш - законодавно, треба да се покаје? Одговор смо потражили код српских либерал-демократа, који одавно нуде да се раскине са „мрачном прошлошћу“ и да се започе нови европски живот. Дајемо реч Зорану Остојићу из Либерално-демократске странке.
- Ово је морална обавеза пред жртвама. Правне чинењице из пресуде Међународног суда правде и политичке декларације Европског парламента су за ЛДП нешто што морамо да прихватимо ако смо искрено посвећени европским интеграцијама.
Мислимо да је то прави пут. Ми морамо да се суочимо са оним што се дешавало 90-их година као друштво. Не мислим само на Србију, мислим и на Хрватску и Босну. То подстиче дијалог, помирење, а некажњени злочини, непризнавање злочина, само могу да створе нове злочине. С друге стране ми бисмо волели да су сви народи били спремни да осуде злочине почињене у њихово име. Тек онда стичеш право да друге прозиваш што нису то урадили. Ми мислимо да Србија треба да буде стварно лидер у региону, а овим се показује то лидерство, а не неким испразним речима.
И на крају мало личих посматрања. Прво од њих тиче се предлога да се потпише некакав апел, петиција и слични папири. Нажалост, наше искуство сведочи о томе да чак и потписивање документа којим се осуђују напади и убиства колега новинара, поједини политички посленици могу да искористе као потврду веше подршке политици коју воде.
Друго посматрање тиче се суштине самог спора. „Вођство“ или лидерство Србије у признавању сопствене кривице, које предлаже Зоран Остојић, треба ипак разматрати у контексту догађаја последње деценије. Ако се сетимо бомбардовања Југославије и отцепљења Косова, неће ли резолуција, која признаје кривицу Срба за злочине у Сребреници, бити својеврсна индулгенција за оба ова догађаја? Јер против народа, који је по сопственом признању извршио геноцид, допуштене су све санкције…