ГОДИНА ВУКА

2009. према источном календару сматра се годином Бика. Међутим у Србији она је прошла у знаку једне сасвим друге зверке - Вука. Вука Јеремића, дипломца Кембриџа и магистра са Харварда, једног од најмлађих шефова дипломатије у свету – интересантно, има ли још негде 35-годишњих министара? – човека, чија се популарност може поредити са популарношћу председника земље. Уосталом, непопуларност у одређеним круговимаисто тако. Због њега - Јеремића – чак је парафразирана пословица. „Наше умиљато јагње зове се Вук“ – кажу у Србији.
Узгред, о пословици – тешко да би ико сем Јеремића успео да реализује фантастичну идеју о четири светска ослонца Србије. Међутим, принцип нестабилне спољнополитичке хоклице – зачудо - ради. Ни једна земља у свету – сем, можда, Авганистана, али то је сасвим друга прича - не може да се похвали тако израженом пажњом моћника према својој маленкости. Само у 2009. Србију су обишли председник Русије и потпредседник САД. Пекинг је пристао да ову малу и далеку земљу назове својим стратешким партнером. Европске политичаре не треба ни помињати – они су се у Београду већ одавно одомаћили. А и како би другачије, кад већ планирају да пусте Србију у своју породицу. То се, уосталом, такође може укњижити као Јеремићев успех.
Са друге стране, време личног успона Вука Јеремића неће бити запамћено само по томе што Срби сада могу да путују у Европу без виза, већ и по томе што у своју јужну покрајину не могу да доспеју ни са њима, ни без њих. Али чак и у овом на први поглед безнадном проблему Јеремић је успео нешто да постигне – у дискусије око легимности проглашења независности Косова увучен је цео свет. Какву ће одлуку донети Међународни суд правде за сада се не зна, али је чињеница да су се позваним да изнесу своје мишљење осетили сви који мисле да и од њих зависи судбина света. Шта више, Јеремић се у покушају да некако обузда пораст броја земаља спремних да признају Косово кретао планетом у режиму ватрогасне бригаде. Новинари су отровно примећивали да министар тренутно брани територијалну целовитост Србије негде у близини Афричког рога. Међутим, ефекат није изостао - пред почетак расправе у Међународном суду правде резултат је још увек био у корист Србије, и још увек негде око 3 према 1. Ако узмемо у обзир да је своје емисаре на исте адресе, али у супротном циљу, слала и Бела кућа, поређење Јеремића са библијским Давидом намеће се само од себе.
Истина, има тренутака када млади и насмејани министар оправдава своје име. Дешавало се да су из редова западне дипломатије стизале поруке да би Јеремића требало некако обуздати јер свима дели лекције и делује као најугроженији Србин. Ништа зато, прошло време, гуњђање је некако утихнуло, а Јеремић је доказао да тежњу да се пошто-пото ступи у унију не мора пратити понижавајуће пристајање на принудну експропријацију дела територије. Мада, ако ћемо поштено, мени ова идеја - и Косово, и Европа - делује некако шизофренично. Али, кад се већ нашао човек спреман да споји ове супротно усмерене политичке линије - можемо му само пожелети срећу. И овом жељом допуњујемо честитку за Нову годину. Годину Тигра, кажу. А да ли ће проћи под тим, или под неким сасвим другим знаком сазнаћемо тек по њеном истеку.

КРАТАК ЛАНАЦ

Србија се, дакле, не обазирући се на душебрижничке савете неких европских политичара, ипак одлучила да преда захтев за кандидатуру за чланство у ЕУ. И то је добра вест. Без обзира што многи кажу да је предаја захтева само етапа не путу за пуноправно чланство, само њено превладавање потрајало неких дестак година.
Цена је, богами, такође поприлична – 44 од 46 осумњичених за ратне злочине Срба било је оптремљено за Хаг. Поред тога, неки сумљају да је у пакетни аранжман ушло проглашење независности Косова и статут Војводине.
Уосталом, питање цене данас не стоји првом месту — сва ова дешавања већ су остала иза нас и не изазивају превелику пажњу јавности. Аналитичаре данас више занима друг ствар – шта ли се то тако пресудно десило у недрима уније да су се на Србију одједном просули сви ови евро-поклони? Од укидања виза па све до прихватања њеног захтева за кандидатуру.
Мишљења се исказују различита. Међу верзијама помињу се, рецимо, покушај Брисела да удаљи Београд од Москве, као и награда за појачање аутономије Војводине.
Ипак, мени се чини да разлози могу бити другачије природе. Као прво, у мају, након посете потпредседника САД Џоа Бајдена Балкану, Вашингтон је најзад дао сигнал и однос према Србији одмах је постао некако топлији. Као друго, ускоро напушта свој положај комесар ЕУ за проширење Оли Рен и он треба некако да реферише о обављеном раду. И треће – Србијом у својству чланице ЕУ далеко је лакше управљати. Јер, како год окренеш, унутар ове организације сви се мање више придржавају исте линије. А проблем Косова пре или касније мора да се реши — не може се оставити црна рупа насред континента. А кад је већ тако, онда Србију, непредвидљиву и склону побунама, треба држати на кратком ланцу. Добро, нек буде ланчићу. Лепом, декорисаном златним звездицама на плавој подлози.

ТАКО И ДО БЕЛИХ МЕДВЕДА МОЖЕ ДА СЕ ДОГУРА

„И, Боже Вас сачувај, не читајте пре ручка совјетске новине“ – овај савет јунака Булгакова, професора Преображенског, први ми је пао на памет након упознавања са још једним ремек делом српског новинарства, објављењим ових дана у „Прессу“.
Морам да читам из службених разлога, и читам свашта. Али ову колумну било је немогуће не приметити. Међу друштвено-политичким темама, каратеристичним за колумнисте издања, њен се наслов некако сувише издвајао, неком лирском димензијом, ваљда – „Зашто кажеш љубав, а мислиш на секс“. Испоставило се, све иста прича – о Русији.
О томе како понеки српски политичари „само што нису заплакали од страха и поштовања према 163 центиметара високом историчару из Кремља“, који, иначе, није историчар, већ је правник. И о томе, како је Медведев обећао милијарду долара, а кредит дали у износу од 200 милиона. А у закључку, Русијо ми те волимо – на лошем руском – а ти нас... Класична гадост, достојна једног таблоида.
Ипак, не могу да прођем поред и да не приметим. И не зато што један момак, чим његово име почну људи да заборављају, проспе помије по Русији, схватајући да ће се друштво, подељено на русофиле и русофобе, обавезно купити на ту причу. Већ зато што међу коментарима читалаца има таквих да постаје јасно – нит'људи шта знају о кредиту, нит' о самој Русији. Страшно.
Да почнем онда од кредита. Као што је и требало очекивати, Русија се, издвајући паре за кредитирање Србије, подвргла разноразној и веома креативној критици. Некоме је мало, а неком скупо. И што да се онда не обратимо ММФ-у?
Па да пробамо причу да анализирамо. Ових 200 милиона треба да се употребе за крпљење рупа у буџету. ММФ-у исто тако можете да се обратите, и он вас највероватније неће одбити. Али, за разлику од Русије, Фонд ће сам да вас „пријатељски“ посаветује где и како да те паре употребите, коме да дате, а коме, богами, и да одузмете. Речју, заједно са парама Србија добија и активно мешање у унутрашње послове. Шта ћете, то су вам правила игре.
Сад да видимо шта је са оних осталих обећаних 800 милиона. Око њих - предвиђених за реализацију инфраструктурних пројеката – још се воде преговори. Односно, прецизира се списак радова и могућност учешча руских компанија у њиховом извођењу.
Да пређемо на коментаре уз текст. Неко је у покушају да „опере“ Русију невешто поменуо косовско питање, које са парама нема ама баш никакве везе. Али то је нормално – чим се помене Русија тема текста се некао губи под теретом многобројних „за“ и „против“. Дакле, неколико људи, одговарајући на коментар о косовском питању, без трунке сумње изјављују какао је Русија дала Чеченију, па што не би и Косово!?!
Коме дала? Кад је дала? И где су то прочитали? Не знам, вероватно код оваквих колумниста као што је овај из „Пресса“.
Треба ли демантовати овакве глупости? Вероватно не треба. Али обратићу пажњу на то да је Русија заиста допустила један озбиљан пропуст. Ради се о присутству Русије у локалним медијима и на медијском тржишту Србије. Јер овакве идеје цветају тамо где је информативни простор непопуњен. А изградња конструкција, попут ове чеченско-кредитне, дирекно нас води до верзије о леглима белих медведа на Црвеном тргу Москве. Има о чему да се размисли.

Отворени пут за Европу или зачарани круг?

ОТВОРЕНИ ПУТ ЗА ЕВРОПУ ИЛИ ЗАЧАРАНИ КРУГ?
Холандија је укинула последњу препреку на путу европских интеграција Србије - јављају руске агенције. Јуче је у Београду потписан међувладин меморандум о узајамном разумевању. Овај документ претпоставља подршку напора Србије за извршавање обавеза, везаних за чланство у Европској унији.
Значи ли ти да је пут за велику Европу отворен?
Волела бих да поверујем у то, јер само у име великог циља могу се прогутати речи којима је шеф холандске дипломатије Максим Ферхаген пропратио овај чин. Након преговора са својим српским колегом Јеремићем Ферхаген је рекао: „Честитао сам министру Јеремићу на напорима које Србија улаже у сарадњи с трибуналом. То се чини не да би се задовољила Холандија, лично ја или Европа: Србија мора довести сарадњу са Трибуналом до краја због себе саме”.
Заправо министру Јеремићу треба према резултатима године исплатити повећани бонус. Не због тога што је најзад одблокиран Прелазни трговински споразум који Србија једнострано испуњава још од септембра 2008. Нити због тога што је Европска унија коначно признала право Срба – коренито европског народа – на кретање сопственим континентом без визних препрека. Па чак ни због Ферхагенове „чврсте вере“ у европску будућност Србије. Бонус је Јеремић заслужио за испољено анђеоско стрпљење. Јер морало га пуно нерава коштати да истрпи добре савете сваки пут када би неком од његових саговорника пало на памет да потсети Србију како би за њено добро било боље да призна и преузме на себе кривицу за све.
Узгред, Ферхаген као и раније потсећа да ће коначна одлука његове земље зависити од оцене коју сарадњи Београда са трибуналом да главни тужилац Серж Бранмерц. А сам Брамерц је успео ових дана да усред Београда изјави како нема доказа да Младић није у Србији.
Ето тако – зачарани круг. И Србија још више пута може да се пусти том кружном путањом ако буде нечије зле воље. Тако да ако неко чује моју идеју око бонуса за Јеремића – треба пожурити. Јер шта ће за пар месеци да кажу поменути вршитељи српске судбине знају само они сами.

НИ КОСОВО, НИ ЕВРОПА

Овај децембар актуелна власт у Србији дуго ће памтити. Не само да се земља нашла у центру светске пажње због размарања легитимности проглашења независности Косова у Међународном суду правде, него је још и Европска унија учинила два велика корака у сусрет Београду. Брисел је наговорио најзад Холандију да одблокира Прелазни споразум Србије са Европском унијом, што је дошло као пријатна допуна недавном решењу о укидању виза за грађане земље.
Шта испада – да је парола „И Европа, и Косово“ почела да поприма неке реалне обрисе? Не баш сасвим. Као прво, укидање виза може се сматрати местимичним – грађане који живе на Космету, независно од националности, ова одлука не дотиче. На тај начин, Србија се прихватајући ову непристојну понуду одрекла дела суверенитета. А као друго, Максим Ферхаген, шеф холандске дипломатије и зли геније савремене Србије, овако је прокоментарисао деблокаду Прелазног трговинског споразума: „Договорили смо се да размотримо питање ратификације ССП-а за шест месеци после наредног извештаја Брамерца. Надам се да ће Ратко Младић и Горан Хаџић у међувремену бити изручени у Схевенинген, што би свакако био најбољи доказ сарадње“. Речју, деблокада Прелазног трговинског споразума је једно, а ратификација Споразума о стабилизацији и придруживању нешто сасвим друго. „Али ако се то не догоди, а тужилац Брамерц закључи у свом наредном извештају да је Србија учинила све што може у том периоду, ко сам ја да се не сложим с тим“, додао је Ферхаген. Зашто имам осећај да је ове речи пропратио језуитским осмехом?
Када нека давнашња обећања почињу да се испуњавају овако једно за другим, увек се запитам – шта би то требало да значи? Када је у питању Србија, одговора могу бити само два - или се ближе избори, или неком нешто од Србије треба. Избори, наизглед, нису на дневном реду, тим пре што је власт већ чула звоно за узбуну у самом свом срцу, на Вождовцу, где је победу однела опозиција. Све у свему, није баш најбоље време за изборе, може и да се изгуби.
А значи, преостаје друга варијанта – неком нешто од Србије треба. Шта? Највероватније је опет у питању исто то Косово, јер интерграција Србије у Европску унију без једног њеног солидног дела, па још и потенцијално експлозивног, делује као доста компликован процес. А пошто Албанце који настањују Косово не можете тек тако да вратите назад у Србију, изгледа да неко сматра да ће лакше бити да се Београд наговори да успостави какве-такве односе са Приштином, па да се целокупна одговорност за „случај Косово“ мирне савести пребаци на Брисел. Тим пре што САД данас и без својих балканских пулена имају море проблема.

О КОМШИЈАМА, СУДОВИМА И КРАВАМА

На наступ бугарског представника у Међународном суду правде, шеф српске делегације одреаговао је веома емотивно – „По ко зна који пут у историји, наводно пријатељски настројена Бугарска забила је Србији нож у леђа“.
Затим се појавила вест да је Србија предложила Црној Гори да не успоставља дипломатске односе са Косовом до окончања рада Међународног суда правде. Одговор црногорског МИП-а могао се унапред предвидети - успостављање дипломатских односа са Косовом досад није обављено "само због техничких разлога", односно зато што Приштина није била спремна за то. Шта ћете кад је став свемоћног и изгледа вечног црногорског премјера Ђукановића јасан и беспоговоран: „Више пута сам српским пријатељима говорио да није рационално да настављају битке који су изгубили њихови претходници“.
А у понедељак је на суду подршку Косову изразила још и Хрватска. Позиција, коју је већ одавно изразио председник Месић звучи као искрена жеља да се Србија „декосовизује“ – као, за Србију, па и за регион, било би добро „када питање Косова не би било алфа и омега политике Србије, односно када та политика не би била на најбољем путу да постане заробљеник косовскога питања“.
Али то је само прича, јер су на делу Хрвати заправо вежбали – не заборавимо да се у истом том судском органу разматра тужба Хрватске против Србије. Смешно, али Хрвати, који су из своје земље једноставно протерали све оне Србе које нису успели да побију, сасвим озбиљно мисле да су управо Срби тамо код њих починили геноцид. Уосталом, ако суд правде призна законитост проглашења независности Косова, што не би и српски геноцид у Хрватској? На исто вам дође.
Ипак, мислим да Србија не треба да са толико бола реагује на комшијске ножеве у леђа. Нису те мете комшије цртале, само су им дозволили да се мало играју ножевима.
А то што су дојучерашња браћа сва као један стала на страну Приштине – па то је нормално. Нама овде у Русији тај проблем је познат - колико година је већ прошло од пада Берлинског зида, колико од распада Совјетског Савеза, а у суседним земљама локални политичари још увек граде каријере на борби са духовима. Као, Русија угрожава нашу независност и државност. То вам је судбина народа-ујединитеља – они вам после дођу као дежурни кривци за све недаће новокомпонованих држава.
А нама, па и Србима, нек буде наук – немојте на силу правити победнике од оних који су губили ратове, немојте око себе да ширите братство и јединство у које нико осим вас не верује. Јер после та браћа знају и да уједу. Понекад болно.
Боље да мислимо о нечем лепом. Рецимо о томе како је Латинска Америка листом стала на српску страну. Или о томе да Кина је напокон напустила своју традиционалну политику немешања. Па чак и о томе да ће сутра Русија рећи своју реч. И најзад о томе, да суд неће моћи тек тако да игнорише мишљење већине грађана наше планете, који насељавају поменуте земље.
А комшије? Ма шта комшије, није ли на баш на Балкану једна од омиљених узречица -„да комшији цркне крава“?

СУДЊИ ДАН. ПОЧЕТАК...

У уторак је почело трагање за одговором на питање Генералне скупштине УН - „Да ли је једногласно проглашење независности од стране привремених институција на Косову у складу с међународним правом?". А у суштини почиње ход по мукама: 15 судија Међународног суда правде треба да разјасне свету, да ли је сецесија оправдана као таква. Пандорина кутија је одшкринута... Јер одлуку суда не прате само Срби и Албанци, повећану пажњу она изазива још код стотинак мањих и већих народа који такође теже свом „вековном циљу“ – независности.
На овом суду се очекује први чеони судар титана – Русије и САД. Нису се сретали по судским инстанцама пуне 54 године. Битка је најављена за 8. децембар – захваљујући неком мистичном сплету околности Москва и Вашингтон бране своје ставове истог дана.
Први пут у историји своје мишљење на суду изнеће и Кина. Пекинг, срећом, у друштву Бразила, Аргентине, Шпаније, Азербејџана, Венецуеле и још реда земаља, игра на нашој страни. Американцима помажу давнашњи „пријатељи“ Србије, попут Велике Британије, Немачке, Хрватске и Албаније, као и нови „обожаваоци“ – Холандија и Финска. Изгледа да је дошло време да се уџбеници из историје мало освеже...
Интересантна је подела и међу судијама: осам од њих делегирале су земље које признају независност Косова. Симболично је и то што је последњи попунио овај списак Нови Зеланд, и то сасвим недавно - 9. новембра. А то значи да се рад на повећању броја присталица независног Косова води паметно – у овом тренутку не потенцира се бројност, већ квалитет присталица косовске државности. А ако још неко од њих има и судију у главном суду наше планете... јасно је , зар не?
„Наших“, односно оних који се попут Русије не слажу са насилним черечењем суверених држава, међу судијама има мање – њих шесторица.
Став сомалског судије остаје загонетка – Сомалија се убраја у земље које се по датом питању нису изјасниле, на седници Генералне скупштине у окотобру прошле године представници Сомалије нису присутствовали, али је један од њених највећих проблема управо склоност ка множењу разноразних Сомалиленда, Пунтленда, Јубаленда и сл.
Београд је, уосталом, уверен да да су сви правни аргументи на његовој страни. А пошто суд и јесте правна инстанца, онда ће се и његова одлука базирати на праву, а не на националној припадности судија. Дај Боже...
Истовреме, Приштина се са једне стране ослања на наводне жртве „крвавог Милошевићевог режима“, док са друге апелује на чињеницу да је већ пола света признало Косово као државу, тако да је већ касно да се пришива назад за Србију.
Узгред, овај други аргумент у нашем циничном свету пре ће донети неке резултате. Логика је ту једноставна – ако после проглашења независности Косова није почела пандемија идентичних одлука по свету, онда ни његова правна легализација не би требало да изазове већу штету.
Ипак, једна је ствар отети део од пребијене и преморене Србије, а сасвим друга отети закониту територију једне Кине или Шпаније – без војне интервенције то не би прошло.
Али, ако највиша судска инстанца у свету аминује такве акције, онда ће сепаратисти надаље добијати пуноправне државе на тацни – цивилизовано, тихо и мирно, не пљујући крв по прашини и не уврћући се од пројектила. Довољан ће бити добар адвокат за вођење поступка о независности у судници.
Тако да судије имају добру тему за размишљање - од њихове одлуке зависи будућа политичка карта света. И биће добро ако не буду тражили одговор на питање - ко вам се више свиђа, Срби или Албанци? – већ на оно које реално стоји пред њима – да ли ће свет након ваше одлуке остати овакав какав је, несавршен, али мање-више стабилан, или већ можемо да почнемо са прекрајањем, па да га поново преспојимо у некој пачворк техници.

РАТ СВЕТОВА ИЛИ КУЋА НА РАСКРСНИЦИ

Дискутовати о судбини држава често је продуктивно, колико и покушаји пресказивања судбине појединца. Мада, наизглед, постоје социолошке анкете, референдуми, избори на крају крајева - све те демократске процедуре позване да дају мање више јасну слику могућег развоја догађаја. Али све ове методе постају некако беспомоћне када је рећ о Босни, земљи на раскрсници светова...
Уосталом, нека о томе говоре наши саговорници. Свакоме од њих поставили смо исто питање – има ли будућност Босна и Херцеговина, држава створена у далеком Дејтону, скројена по савременом западном моделу, где је „политкоректност“ одавно потиснула историјско наслеђе и генетско сећање.
Став најближи европском виђењу, као што се и могло очекивати, изнео је Момчило Павловић, директор београдског Института за савремену историју, редовни професор Универзитета у Бања Луци. Дакле...
Тошич: Има ли ова држава БиХ будућност?
Павловић: То зависи од народа који творе БиХ, односно од суверене воље сва три народа.
Тошић: Сва три? Али два имају нешто што би се могло назвати својом државом, а рецимо Хрвати немају...
Павловић: Као што је Босна квазидржава, тако су и ентитети квази то су државе на инфузији. Будућност је вероватно у ширим интеграцијама. Југославија је могла да помири те супротности, а сада се очекује да Европа то уради. Али да не подржава један националозам на рачун другог, да не намеће решења једнима на рачун других и да не ставра проблем на следећи начин – да не почне да неке форсира, а друге стопира.
Са доста оптимизма, али као и професор Павловић, уз неке ограде, сагледава будућност Босне и Херцеговине Бранислав Лолић, председник Српског народног савеза.
Лолић: Мислим да што се тиче Босне и Херцеговине, она има будућност само уколико се сва три народа који у њој живе договоре и ако је сви прихвате као своју земљу - а прихватиће је уколико имају интерес да буду у њој.
Доктор Лолић додаје да су на данашњи дан Босном и Херцеговином можда највише задовољни управо Срби пошто имају Републику Српску. Међутим други наш саговорник, адвокат Огњен Тадић, потпредседник Српске демократске странке и полсаник Народне Скупштине РС, сматра да светла будућност очекује неке друге делове ове компликоване земље.
Тадић: Федерација има конкретан интерес и питање је само у којој мери га препознаје да постане одвојена од БиХ. Он је пре свега базиран на чињеници да би то била прва држава на европском простору која би по дефиницији имала у себи исламску компоненту. Сарајево у том случају може да очекује да у року од десетак година од дана када би прогласила самосталност постане нови Дубаји, и то Дубаји у Европи. Ниједан други део БиХ не може имати тако светлу перспективу, поготово у економском и социјалном погледу, па чак и ниједан европски део, а да то зависи само од једне политичке одлуке веома просте и за коју код већине грађана другог ентитета постоји подршка.
Без обзира на разлику у ставовима, до сада изнете прогнозе звуче мање-више оптимистички. Међутим, Слободан Наградић, потпредседник Партије демократског прогреса смтра да неће све бити баш тако једноставно и безболно.
Наградић: Шта ће с нама бити до пошљетка – нико то не зна. И у томе јесте чар живота,а ли истовремено и трагика, како се узме. Нико нема готову формулу или неко написано решење. Биће како одлуче историјски меандри, или на српском – криваје. Биће овде једна мања Палестина. Не географски. Али ће сукоби ипак бити присутни, можда мањег интензитета. Инциденти, провокације...
Тошић: Ако вас добро разумем, биће рата?
Наградић: Па неће то бити рат. Питање је шта је то рат. Рат није само ако није мир. Мора бити нешто више. Рат мора неко објавити, морају бити јасно дефенисане ратујуће стране... Али ће бити сукоба. Биће онога што ови теоретичари модерних ратова зову сукоби ниског интензитета. Наговоре се навијачи овог или оног клуба, у то се убаци још неки снајпериста домаће или стране провенијенције и то тако крене...
После ових мрачних прогноза прави је тренутак да разговарамо са филозофом. Тим пре што филозофска мисао несумњиво има шире видике од политичке. Дакле, политички филозоф Емил Влајки о будућности... свих нас.
Тошић: Како би изгледало праведно решење по вама?
Влајки: Ко зна шта је праведно решење у историјском смислу те речи. То је велико, дубоко филозофско питање. Због тога што је на једном приземном нивоу и Русија, и Србија, и Босна и Херцеговина, и ко год хоћете – то је ипак Европа, европска цивилизација, европски дух. И то све скупа треба да буде уједињено. Мени се чини у једној мало широј перспективи да ће доћи до уједињења хришћанства у односу на неке друге нехришћанске цивилизације које постају сувише претеће.
Тошић: Шта ми можемо томе да супротставимо?
Влајки: Хришћани ће схватити оно што сам малочас рекао, а то је да се ипак треба ујединити према овим осталим цивилизацијама и да ће доћи до једне антанте, доћи ће до једног споразума између хришћанских праваца. Мислим да је то процес који ће мало потрајати, али ја сам уверен да то иде у том правцу.
А у међувремену, док још траје процес уједињења хришћанских земаља, да ли вам је постало јасније каква судбина очекује Босну и Херцеговину? Мени није. Али, ако савремени политичари, аналитичари па чак и филозофи не могу да даје конкретан одговор, можда га треба потражити међу књижевницима?
Па да цитирам разговор двојице чувених писаца, нобеловца Иве Андрића и Добрице Ћосића, познатог и по свом политичком ангажману.
"У Босни вам је сада, Добрице, оно што је покојни Калај сневао, а није као дипломата смео да изговори. У Босни побеђује Бошњаштво. Старо, а младо. И нека да Бог да моја нога више никад не крочи преко Дрине...". Тако је говорио Иво Андрић, човек који је прославио Босну у свету снагом свога талента. И оно што је најважније, овај развор догодио се још за живота Јосипа Броза, у она мирна времена, када, наизглед, ништа није наговештавало предстојећу трагедију...

ГОЛ УТЕХЕ У ИЗГУБЉЕНОЈ УТАКМИЦИ

У понедељак су председник Србије Борис Тадић и министар одбране Драган Шутановац свечано отворили војну базу „Југ“. Њена је особеност у томе што се налази у потенцијалном жариштусукоба, у близини Бујановца, где локални Албанци периодично позивају да се понови пут њихове косовске сабраће.
У том контексту речи председника - „сви који желе стабилност и мир у региону, најбоље могуће међунационалне односе у просперитетној и развијеној Србији, данас су задовољни“ - одишу лаком иронијом.
Уосталом, то је иронија пораженог, који је случајно, у последњим тренуцима већ изгубљене утакмице, успео да закуца противнику гол утехе. Изградња војне базе у крајевима којима не само што предсказују придруживање Косову, већ им и активно - али не и јавно - у томе помажу, делује охрабрујуће само на први поглед. Зашто?
Као прво, зато што је се у непосредној близини, на већ отргнутом од Србије Косову налази америчка база Бондстил, која заузима површину од три хиљаде хектара. „Југ“ се скромно разместио на 35 истих.
Као друго, на отварању базе крај Бујановца, још једном је дата већ традиционална, али због тога ништа мање противречна изјава о томе да Србија неће одустати од целовитости и чланства у ЕУ. У чему се састоји та противречност?
Да не буде да потенцирам сопствени став, па и ради чистоте експеримента, позваћу се на мишљење човека који сам себе карактерише на следећи начин: “Ја нисам верник, поготово нисам православац, а нисам ни Србин“.
Дакле, политички филозоф Емил Влајки: „Борис Тадић који предводи ову такозвану проевропску коалицију, он је практично отписао Косово и са својим практичним деловањем чини све да се Косово афирмише као независна држава. Могу они причати шта год хоће јавно, али према ономе шта раде... Он има неку фикцију у глави да уколико да Косово да ће га примити у Европу. Може да се слика са том својом фикцијом – никад неће Србија као таква ући у Европу. Оно што се сада ради од Србије, то је да се она још више раскомада. Све иде у том правцу“.
Неко ће рећи - радикално. Могуће, у оном делу где се за све смртне грехове оптужује само Тадић. Јер, признаћете, ипак је преузео ризик и лично отворио базу „Југ“. Али што се тиче односа Европске уније...
Такође у понедељак, можда чак и истовремено са Тадићевим гурањем у исту врећу Косова и уније, известилац Европског парламента поздравио је своје колеге у Скупштини Србије на... албанском језику. „Зар се у Србији не говори албански језик?!“ – зачудио се Јелко Кацин на питање зашто је тако поступио. Искрено да кажем, ако се у речима Тадића и чула лака иронија, у овом Кациновом потезу очитава се редак политички цинизам.
Дакле, на молбу да прокоментарише став спских званичника да Србија никад неће признати Косово, Кацин одговара: „Не бих никога да увредим, али прво и основно правило политике је - никад не реци никад!“. Сем тога, он потсећа да Косово има пуно право на заступнике у Европском парламенту, па можда и свог комесара, док Србији истовремено поручује да не жури са подношењем кандидатуре за чланство у Европској унији. Очигледно, док не сруши берлински зид у својој глави – то је исто нешто сажето из његових изјава.
Све је чини се јасно - или Косово, или Европа. Или, што је још вероватније, ни једно, ни друго. Изгледа да некоме више одговара да држи Србију у неком недефинисаном стању – лакше је за управљање.
Па ипак, ово са базом је добра ствар. Кардинално се наравно ништа не мења, ал' ипак прија помисао да је Србија још сачувала пар зуба. Тек онако, за сваки случај.

БЕЗ ИНТРИГЕ, ЧИСТА ПОЛИТИКА

Доста озбиљан одјек у српској штампи изазвао је позив „Јединствене Русије“ на свој конгрес у Санкт-Петербургу упућен двојици српских опозиционих вођа – председницима Демократске странке Србије и Српске напредне странке. Како су отровно приметили новинари, Николић и Коштуница лете различитим летовима и неће заједно наступати, али би управо у Русији могли да наставе разговоре о опозиционој сарадњи.
Али то је само једна од постојећих интрига. Другу рађа питање – ако Јединствена Русија, на челу са суперполураним у Србији Владимиром Путином, потенцира српску опозицију, није ли то знак хлађења односа са владајућом алијансом социјалиста и демократа?
Да почнемо од главне тезе. Русија, пуштајући Србију у своје енергетске пројекте од општег европског значаја, има не само право већ и обавезу да одржава односе са свим мање-више значајним политичким снагама те земље. Тим пре, разматрајући могућност издвајања кредита од милијарду долара Србији, Москва мора да зна и оне који би евентуално могли да одговарају за повратак тих средстава.
А сад детаљније. Тешко да ће тако озбиљна држава као што је Русија да се бави уједињавањем српске опозиције, поготово не у оквиру поменутог конгреса. Да унапред ограничим инсинуације на ову тему, потсетићу да су у Санкт-Петербург позвани представници преко 30 страних делегација. На званичном сајту Јединствене Русије можете прочитати да је „по окончању форума планирано потписивање споразума о сарадњи Сверуске политичке партије Јединствена Русија са страним партнерима“. Треба ли наглашавати да су српске странке ту у положају „једних од...“. Па и цајтнот, наравно. Чак и да постоји таква жеља, организовати за један дан озбиљан опозициони покрет, па још и у туђој земљи - то не може чак ни Путин. Али зато може да се организује међустраначка сарадња, што је један сасвим реалан и достојан циљ. Као што видите, ни мистике, ни интриге.
А сада друго спорно питање. Зашто Томислав Николић и Војислав Коштуница, а не Ивица Дачић и Борис Тадић? Као прво, Дачић у пару са нашим министром за ванредне ситуације Сергејем Шојгуом стоји на челу мешовите руско-српске међувладине комије - учесталости и резултативности њихових сусрета могу да позавиде љубавни парови. Што се тиче представника Демократске странке, њихов тесан контакт са руским званичницима условљен је стратешким карактером односа између наших земаља. Једноставније речено – ниједан ниво међустаначких односа не може да се мери са контактима на председничком нивоу.
Али све то не укида омиљену новинарску игру – нађи или смисли теорију завере, или како то рекоше колеге из листа „Данас“ - “Русија у Србији седи на две столице“. Смешно. Јер, истини за вољу, потрага за руском интригом у земљи о којој се прича да су јој владу састављали локални тајкуни у спрези са западним амбасадорима делује помало глупо.

ГЛАСАЧКИ ЛИСТИЋИ КАО ЛАКМУС ПАПИР

O чему сведоче одржани у недељу косовски избори?
Министар за Косово и Метохију у Влади Србије Горан Богдановић тврди да „нелегитимни избори нису успели“, док Стејт Департмент напротив поздравља успешно одржавање избора. И ко је ту у праву?
Тешко је рећи. Али Стејт Департмент, нажалост, има више повода за оптимизам. Прилично висока излазност Срба, за коју државни секретар у већ поменутом министарству каже је нешто што ни у сну није могао очекивати, наводи на мисао да је у питању неуспех плоитике званичног Београда.
Уосталом, тешко је кривити министра, његове помоћнике или државног секретара. Околности су такве да на Косово сви они могу да дођу само као приватна лица, пожељно у возилу са затамњеним стаклима и са фалш таблицама. Проничући тајно на територију за коју би по опису радног места требали да сносе одговорност они – признаћете – сасвим основано губе део ауторитета код локаних грађана. Могли би наравно да траже званичну дозволу од власти у Приштини, али то се слабо уклапа у политику одрицања њене легитимности. А једино средство за повећање нивоа поверења косовских Срба према званичном Београду – новац за решавање њихових најелементарнијих, чак екзистенцијалних проблема – у ова кризна времена све теже је наћи. Зато се и догодило да су апел Србије да се не учествује у нелегитимним изборима чули само у оним крајевима где се осећа територијална и што је још важније економска близина матице – на северу, док су они које је зла судбина затекла у центру Косова или на југу почели помало да гледају на другу страну. Да их осуди због тога може само онај ко није видео како ти људи живе. Ми јесмо.
А још су ови избори послужили као прави лакмус за откривање главне невоље српске политике према Космету. У питању је потпуна беспомоћност на терену у чудном споју са гласним и декларативним изјавама о томе како „Србија никада неће признати Косово“ које се чују на свим међународним раскрсницама. Више и не изазива чуђење што о косовском проблему све чешће говори министар спољних послова. Куда то води види се по већ одржаним изборима. Овим темпом излазност на следећим може прећи и границу од 50%.
Узгред, о конфузности односа српске јавности према косметском питању говоре чак и наслови у неким водећим српским штампаним издањима. Навешћу пример: „Срби изгубили две, а добили три општине“ пише „Политика“ заборављајући да изборе у организацији косовских Албанаца Србија не признаје. Смешно, али у истом издању дан касније министар за Косово и Метохију потсећа да су за Београд представници косовских Срба и даље они који су изабрани 11. маја 2008. године.
Срећом, представници Срба са Космета боље се разумеју у ситуацију од колега новинара. Председник општине Штрпце, где је – ако је веровати изборној комисији Косова – преко 30% Срба изашло на недељне изборе, потврдио је у разговору за „Глас Русије“ да локални органи самоуправљања, изабрани 2008. године, настављају са радом.
„И ми ћемо то да наставимо да радимо и даље – каже Звонко Михајловић – без обзира на то какав ће даљи развој ситуације да буде што се тиче ових за нас паралелних структура које желе да стварају органи из Приштине. На њих се нећемо превише обазирати. Ми ћемо нормално, у складу са законом, наставити да радимо свој посао, без обзира што су намере Приштине такве да угасе српске институције. Они хоће да прекину институционалну везу између Срба са Космета и републике Србије и да тиме лакше етнички очисте Косово и Метохију. У првој фази хоће да угасе локалне општинске органе, а у другој хоће да преузму и просвету, и здравство, и да приватизују наше туристичке капацитете, да нам преотму територију и да за неки извесни период протерају све Србе из Штрпца. Ми тај проблем препознајемо и ми ћемо се томе супротставити. Жао ми је што држава Србија није више укључена око целе ове приче и не улаже веће напоре“ – каже Михајловић.
То заправо само потврђује све што је раније речено о улози „државе Србије“. Преостаје нам да пожелимо господину Михајловићу срећу. С обзиром на околоности, требаће му. Београд ничим, изузев декларација, не може да помогне, док Приштина на све могуће начине покушава да узме општину под контролу, укључујући ту и покушаје приватних лица да откупе територију.
Уосталом, господин Михајловић има рецепт и за ту ситуацију. “Искористио бих ову прилику“ – каже председник општине Штрпце – „и упутио апел Руској Федерацији да буде присутнија на Косову и Метохији. Понудио бих им да дођу и да погледају овде у Штрпцу и на Брезовици какве ми потенцијале имамо - мислим пре свега на ски центар Брезовица – и да се евентуално појаве као купци тог туристичког центра, па да тако завршимо посао који ће бити у интересу Срба и њиховог опстанка на простору Косова и Метохије“.
Ми смо апел пренели. Али тешко да Русија може да реши проблем са којим чак ни Београд не зна шта да ради.

КРАЈ ОВОЗЕМАЉСКОГ ПУТА...

Кажу да Господ највећим искушењима подвргава оне које највише воли. Ако је тако, онда је сина свог, светог патријарха Српске православне цркве Павла волео неком посебном љубављу...
Пред крај Другог светског рата, спасавајући дете из вода Дрине будући се патријарх озбиљно разболео. Доктори му одредили три месеца највише, али му је Бог сачувао живот. Сачувао га је да буде сведок борбе комуниста против цркве, крвавих ратова с краја двадесетог века, распада земље, великих злочина, издаје, погибије невиних, повлачења своје пастве са Косова, из Хрватске и Босне, рушења храмова и најзад раскола у своме дому – у Српској православној цркви...
Рођен на туђој земљи, тада Аустро-угарској монархији, одрастао је као сироче, у младости прогнаник, увек слабог здравља – зато је кажу и био послат да се школује – Павле је био редак пример премоћи силе духа над слабошћу тела. Проживео је свој овоземаљски живот онако како је другима саветовао – „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује“.
О њему су говорили да је последњи живи светац на овој земљи. О њему кажу да ће бити заступник Срба на небу. Понеки, попут епископа шабачког Лаврентија, чак поручују да смрт патријарха Павла „није велика жалост јер је патријарх целога живота тежио Богу“.
Могуће да је са црквеног гледишта уважени епископ у праву, али смрт патријарха ипак је за народ трагичан догађај. И не ради се ту толико о губитку духовног пастира. Јер како рече председник земље – „постоје људи који самим чином свог постојања повезују читав народ“. Да ли ће се такви наћи после Павла тешко је рећи...
Ипак, и после смрти патријарх ће остати у људским срцима. И можда ће управо крај његовог овоземаљског пута помоћи да се у њима утврди главна мисао, идеја водиља и можда морални тестамент патријарха Павла: „Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди”.

Нека му је вечна слава

Шта рећи... Нека му је лака земља, колико јуче последњем свецу на нашој грешној земљи...

КАКО ДА УРЕДИМО БОСНУ? ПАРАДОКСАЛНА ВЕРЗИЈА АДВОКАТА У ПОЛИТИЦИ

Босна и Херцеговина... О овој земљи сами њени грађани кажу да има најкомпликованије државно уређење у свету. И заиста, два ентитета - Република Српска и Муслиманско-хрватска федерација, посебан дисктрикт Брчко, кантони као територијалне јединице и уза све то три конститутивна народа.
Са ким, ако не са правником, водити разговор на ову тему? Тако смо и поступили. Наш саговорник је Огњен Тадић, адвокат Потпредседник Српске демократске странке, посланик у Народној Скупштини Републике Српске. Тако смо и почели разговор.
Тошић: Ви сте политичар...
Огњен Тадић: Ја сам адвокат који се бави политиком
Тошић: Како је то спојиво, у ствари?
Огњен Тадић: Закон допушта
...и након овог краћег представљања, прешли смо на главну тему нашег разговора. Кључно питање, пре сбвега за правника: да ли је Република Српска посебна држава унутар Босне и Херцеговине, или је, ипак њен саставни део? Дакле...
Огњен Тадић: Нити је РС одвојена држава, нити је део БиХ већ је Босна и Херцеговина састављена од два ентитета - Републике Српске и Федерације БиХ.
Тошић: А зашто не од три? По мојој процени, гледано издалека, Хрвати би исто требали имати неки свој ентитет, и они су нација...
Огњен Тадић: По мојој процени, свашта би се требало дешавати. Али постоји Вашингтонски мировни споразум, којим је направљена федерација и постоји Дејтонски мировни споразум којим је направљена БиХ.
Тошић: Је ли то најбоље решење, тај Дејтонски мировни споразум?
Огњен Тадић: До сад нисмо ништа боље чули.
...лака иронија, која се да приметити у овим речима указивала је на то да је рано за предају и да свој одговор на суштинско питање – зашто Босна и Херцеговина слабо функционише као држава – Огњен Тадић има...
Огњен Тадић: Разлози због којих не функционише БиХ немају везе са њеним уставним уређењем, него су у непосредној вези са неповерењем које постоји у овој земљи због веома лошег историјског искуства. Сасвим је свеједно да ли је она унитарна земља, потпуно централизована или сложена у крајњем облику - и даље ће ту да живе Срби, Хрвати и Муслимани, који уколико не буду веровали једни другима неће им држава функционисати.
Тошић: А не верују?
Огњен Тадић: Очигледно не
Тошић: Али чекајте, прошло је неких 14, 15 година од рата. Ако до сад не верују, значи ли то да нема шансе да поверују?
Огњен Тадић: Ма то је само један од ратова из наше историје. Прошло је много више година од неких других ратова, од неких битака, од неких освајања... Време је овде релативна ствар и није у непосредној вези са начином живота.
...да сам писац на овој филозофској сентенци требало би да завшим - тешко да је неко у стању да да прецизнију одредницу необичном колориту који одликује ове просторе у срцу Балкана. Ипак, новинарски део душе тражио је прецизнији одговор на питање – куда даље? Дакле, замислите да сте колико сутра премијер Републике Српске – јер ви сте ипак политичар – шта би сте понудили: одвајање од Федерације, пријатељско раздруживање или...?
Огњен Тадић: Па не знам, да ли пријатељско, или какво, али мислим да је овде пренаглашено питање жеље грађана РС да РС постане самостална. Мислим да је много снажнија воља у Федерацији да Федерација буде одвојена од БиХ јет то за њу носи конкретну корист и конкретан квалитет.
Тошић: За Федерацију? Зашто? Шта они од тога имају?
Огњен Тадић: Федерација има конкретан интерес и питање је само у којој мери га препознаје да постане одвојена од БиХ. Он је прије свега базиран на чињеници да би то била прва држава на европском простору која би по дефиницији имала у себи исламску компоненту. Сарајево у том случају може да очекује да у року од десетак година од дана када би прогласило самосталност постане нови Дубаји, и то Дубаји у Европи. Ниједан други део БиХ не може имати тако светлу перспективу, поготово у економском и социјалном погледу, па чак и ниједан евроспки део, а да то зависи само од једне политичке одлуке веома просте и за коју код већине грађана другог ентитета постоји подршка.
... не знам, може ли се ишта додати овим речима. Занимљиво је можда чути шта на ову тему мисле у Сарајеву. Уосталом, то би била већ сасвим друга прича. А мени остаје само да додам да ово није цео наш разговор са Потпредседником СДС Огњеном Тадићем. Пратите наш босански циклус и чућете још доста занимљивих, понекад парадоксалних ставова наших саговорника из Републике Српске.

РЂА

Минулог викенда претрпео је пораз чак и мој евроскпетицизам – постало је очигледно да је ступање у Европску унију можда једина шанса за очување Србије у њеним садашњим и овако доста размивеним границама. Могуће, ако Београд стигне да пре потпуне дезинтеграције земље ускочи у европски воз, да се Војводина неће толико упињати да побегне из српског загрљаја. Јер, наизглед, где више има да бежи - свуда наоколо све сама Европа.
Наравно, реч је о нацрту Статута Војводине који ће се наћи на дневном реду Скупштине Србије већ 16. новембра. Недељу дана за расправу је пука формалност. Већ се зна да ће овај документ подржати најмање 143 посланика.
Не може се рећи да ће Статут бити усвојен у оном виду како су га зацртали борци за слободу Војводине од Србије. Карактеристичан је у том смислу коментар главног социјалисте земље Ивице Дачића који је и унео својим амандманима најрадикалније измене у првобитни документ. У разговору са новинарима он је појаснио: „Из Статута су избачене одредбе којима се Војводина дефинише као део простора средње Европе, а уписано је да је Војводина неотуђиви део Србије! Избачено је позивање на „историјско право грађанки и грађана Војводине", а промењен је члан по којем Војводина има право да доноси законе, већ ће моћи да доноси скупштинске одлуке. Војводина неће моћи да склапа међународне уговоре, већ међурегионалне споразуме, и то уз сагласност наше спољне политике, и моћи ће да оснива представништва у регионима у Европи и у Бриселу, али уз сагласност Владе“.
Поштено да кажем, Дачић и његови партнери су доста постигли јер апетит аутора пројекта заиста запањује. Тешко је и замислити како би Београд могао да утиче на једну европску регију, све са амбасадором у Бриселу, која се уз то још сваки час позива на „историјско право грађанки и грађана Војводине", читај грађана и грађанки Аустро-Угарске монархије.
Али и у садашњем виду нацрт Статута изазива бројна питања. Пре свега то су замеци некаквог свог МИП-а и сопствена Влада. Али ово су питања правног реда. А постоји још и политички...
Док траје разматрање унетих амандмана, које опозиција сматра козметичким,а власт суштинским, нико да се осврне на макар и краткорочни историјски контекст. А тај контекст наводи на најмрачније мисли. И прва од њих је помисао на оне мале сиве створове што први напуштају тонући брод. Зашто тонући? Нажалост, управо о томе сведочи новија историја Србије. Прво је, схватајући да су Срби расејани по свим републикама бивше Југославије, грчевито покушавала да је сачува. Безуспешно. Након крвавих ратова поред је остала само Црна Гора. Не задуго – чим се испоставило да их нико неће на силу држати, и да су све војне опције искључене, Црногорци су се здушно бацили на формирање своје државности. Србија још није стигла ни себи да дође од губитка последњег у државном смислу савезника, кад ето ти и у рођеној кући проблема – оде Косово. И сада је истим путем кренула Војводина. Плашим се да ће ускоро лакше бити набројати оно што је остало, него оно што је отишло. Или, како је неко злобно, али тачно приметио на једном хравтском сајту - „Србија ти је ко Nokia, сваке године нови модел и све мања и мања“.
И не ради се о томе шта Војводина добија овим конкретним Статутом. Реч је о тенденцији. Рђа разједа ткиво Србије и тешко је рећи може ли ишта тај процес да заустави. У историји, па и новијој, наравно има примера сасвим успешне борбе против овог зла – узмимо, рецимо, пример Чеченије – али ти примери су неупотребљиви за садашњу Србију наоружану само тезом о непротивљењу злу насиљем. Тако да нам преостаје само да чекамо ко је следећи. Ја типујем на Санџак, мада оне албанске општине на југу Србије могу да преузму вођство. И у таквој ситуацији једини излаз може заиста постати чланство у Европској унији – кад и Београд добије свог газду, можда ће се ови бројни, а ситни сепаратисти најзад смирити.

РУСИЈА У БОСНИ - ЗАШТО БАШ САДА?

Уочи посете министра спољних послова РФ Сергеја Лаврова Босни и Херцеговини, 29. октобра ове године, наше колеге Тимур Блохин и Ксенија Тошич, наравно уз помоћ пријатеља нашег радија, одржале су својеврсни округли сто у Бања Луци. Тему би смо окарактерисли као – „Русија у Босни – зашто баш сада?“
Дакле, да представимо учеснике: главни говорник, који се подвргао „унакрсном испитивању“ јесте Слободан Наградић, Потпредседник Партије демократског прогреса, учесник „бутмирских преговора“. Овом разговору пуно су допринели и профессор, Директор Института за савремену историју у Београду Момчило Павловић и наш колега, новинар Предраг Кнежић.
Тошић: Русија се одједном заинтересовала за БиХ. Зашто? Зашто Русија шаље тако озбиљног дипломату, што је Александар Боцан-Харченко у овом тренутку за амбадсадора?
Наградић: Могућа су два објашњења - тренутно није имао друго радно место, а друго БХ је захвалан полигон за процењивање до које мере је поједина држава, велика сила, спремна ићи. И зато није чудо да је дипломата тог калибра - а он је у досадашњим активностима показао да познаје проблем Западног Балкана - именован за то место. Балкан је иначе једино полуострво које има само једну, западну страну света – нас то вређа, исто као када се каже босански Срби...
Додик је имао контакт на највишем нивоу 15 минута, - знам бар пола о чему су разговарали, пола не знам - оно што је важније. Па је речено отприлике овако – нисмо ми незаинтересовани за економску сарадњу - то је велика ствар.
Предраг Кнежић: НАТО-пакт?
Наградић: НАТО пакт? Није дотле дошло, колико ја знам.
Тошић: Шта, нико га није питао за његову жељу да иде у НАТО?
Наградић: Нисам сигуран да је то на првом сусрету могло све да дође на ред.
Тошић: Ипак, ми у Русији имамо једну алергијску, неуралгичну тачку, то је НАТО...
Професор Момчило Павловић: Абасадор Русије у Србији Александар Конузин је јуче рекао да они могу прихвате НАТО…
Наградић: НАТО је између Србије и БиХ свугде. Али већи смо проблем ту ми. Политика није чисто рационалана ствар, ствар математике, интереса, рачуна. Политика је мало и ствар страсти, па - да тако старински кажем – и ствар морала и ако не волим ту реч...
Професор Павловић: Зашто не уведете руског играча у овим преговорима? Зашто руску опцију на било који начин не укључите?
Наградић: Ма пустио бих ја њега, ал неће он мене...
Професор Павловић: Русија има ваљане интерсе. Руски играч треба да се уведе у овим преговорима.
Наградић: Пази, не може пре зоре сванути. Већ сам говорио да Русија никад није прешла са својим интересом преко Дрине. Сад јесте.
И ова посета министра спољних послова РФ Сергеја Лаврова је један од сиглана да је Слободан Наградић у праву када каже - сад јесте. На који начин и у којој мери - показаће време, а ми потсећамо да су овај разговор са господином Наградићем, професором Момчилом Павловићем и новинаром Предрагом Кнежићем у Бања Луци водиле наше колеге Ксенија Тошић и Тимур Блохин.

Емил Влајки: Срби ће увек изабрати Русију

Драги моји,

извињавам се унапред свима који не могу да одслушају наш тонски запис. Из разноразних техничких разлога већина наших разговора снимљених у Републици Српској појављиваће се само у аудио верзији. Ипак, молим све да посебну пажњу обрате на политичког филозофа Емила Влајкија. Шаљем вас одмах на сајт Гласа Русије (линк је испод наслова) и чекам ваше коментаре.

http://ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=16545&cid=66&p=04.11.2009

ТАЈАНСТВЕНИ ПЛАН МЕДВЕДЕВА. ПОКУШАЈ ДЕМИСТИФИКАЦИЈЕ

Једна од најпопуларнијих тема након посете председника Медведева Београду постао је његов предлог Србији да подржи иницијативу формирања нове архитектуре европске безбедности. Оцене су се кретале од „ово је покушај увлачења Србије у нову војну алијансу“ до „Руски штит над Србијом“.
Ипак, најтачније је поимање руске иницијативе изразио „Глас јавности“ у наслову „Можда Тадић нешто зна?“, додајући да „нови концепт европске безбедности представља непознаницу за већину војно-политичких аналитичара“.
Уосталом и наша, руска издања испољавају слабо познавање теме када излагање Медеведева у Скупштини Србије називају „београдском иницијативом за ванблоковску безбедност“.
Па да покушамо разјаснимо ситуацију. Дакле, да ли је план Медведева београдска иницијатива и у чему се он заправо састоји?
Први пут ову идеју Дмитриј Медведев је поменуо у јуну 2008. Већ средином јула подршку му је изразио италијански колега Ђорђо Наполитано. „Италија је прва од заинтересованих партнера подржала идеју председника Русије Дмитрија Медеведева о јединственој архитектури европске безбедности“ саопштио је италијански предсеник након сусрета са руским лидером.
Конкретнији разговор вођен је у октобру 2008. у Евијану, у оквиру конференције посвећене међународној политици, где је Медведев изложио основне принципе новог договора о веропској безбедности.
Ево их: систем европске безбедности треба да буде једнак за све државе и треба да уједини евро-атлантски простор на основу једнаких за све правила игре. При томе, Медведев предлаже ослањање на правило три „не“: не обезбеђивати сопствену безбедност на рачун безбедности других; не допуштати акције у оквиру било којих војних савеза или коалиција које би слабиле општи безбедносни простор; не дозволити да развој било којих војних савеза угрози безбедност осталих учесника договора.
Руски предлог састоји се од четири дела. Као прво, морају бити потврђени основни принципи међудржавних односа, односно поштовање суверенитета, немешање у унутрашње послове, право на неутралност. Као друго, уводи се нови принцип такозване „дефанзивне“ одбране. Као треће, планом је предвиђен општи приступ регулисању кризних ситуација – на основу преговора. Као четврто, предлаже се утврђивање начина супсротстављања новим опасностима, који укључује узајамну сарадњу држава. При томе, како је аутор пројекта најавио у Београду – „Русија је спремна за дијалог о новој архитектури безбедности са свим заинтересованим партнерима“.
Да ли је заиста спремна за дијалог? План је већ на разматрању у НАТО-у. Генерални секретар алијансе Андерс фог Расмусен изјавио је да је НАТО спреман да размотри предлоге Дмитрија Медведева. „У новој архитектури безбедности сама Русија и њени интереси имаће реално место“, изјавио је Расмусен на конференцији Карнеги-фонда у Бриселу. Иначе, ова информација је од 18. септембра текуће године.
Додаћу још да је идеју Медведева о обнови система безбедности „од Ванкувера до Владивостока“ јавно подржао и председник Француске Никола Саркози, негде у октобру 2008. Сем тога, Москва је у августу ове године позвала Берн да посредује, благонаконост према плану испољила је и финска председница Тарја Халонен.
Речју, чак ни либерале неће превише уплашити идеја о „увлачењу“ Србије у план Медведева у друштву Расмусена и Саркозија.
Међутим, пошто не бих да лишавам српске колеге законитог права на заслужену сензацију, предлажем им да обрате пажљу на оне „летеће ватрогасце“ што им се спрема база у Нишу. Јер, што рече један мој колега, „знамо ми те спасиоце и ватрогасце - све сами војни „пензионери“ од по 35 година“. Можда баш тамо, у Нишу, треба потражити повод за разговоре о неким посебним војним интересима Кремља у Србији?

ПОСЕТА МЕДВЕДЕВА: ШТА ЈЕ ОСТАЛО ВАН ОБЈЕКТИВА

Кажу да је боље једном видети него сто пута чути. Сведоци сусрета два председника – Дмитрија Медведева и Бориса Тадића – тврде да је то био сусрет пријатеља, и ми који смо могли да га пратимо само на телевизији, радо им верујемо.
Уосталом, нисмо се ми једини затекли удаљени од епицентра дешавања – наша је судбина задесила и добру половину српског министарског кабинета. Или, што рече на блогу један од његових сталних коментатора – „не разумем каква је то држава у којој стратегијске економске уговоре подписује министар полиције, а уговоре о културној сарадњи министар иностраних послова“. На ово питање у Кремљу имају достојан одговор – за већину уговора са Србијом код нас одговара министар за ванредне ситуације. Богами, ту има о чему да се размисли.
А ако ћемо озбиљно, изостанак министра за економски развој Млађана Динкића и његовог „партајгеносе“ министра културе Небојше Брадића са јучерашњег дочека и подписивања докумената просто скандалозно је парао око. Као прво, наступајући у Скупштини Медведев је истакао да „основа наших билатералних односа треба и мора да постане економска сарадња“, чиме је дефинисао главни циљ своје посете. А ресорно министраство, Динкићево, заступала је у одлучујућем тренутку државна секретарка Весна Арсић. И као друго, идуће године у Србији треба да буду одржани Дани духовне културе Русије, што је такође било договорено током овог сусрета. Не знам како господин Брадић стоји са духовношћу, али са културом, као шеф истоименог министарства, морао би имати бар неке везе.
Чиме су се тако значајним бавили министри из Г17+ док су други у њихово име подписивали споразуме од изузетног државног значаја? Ако је веровати појединим српским таблоидима, господин Динкић је закључио да је конференција финансијског магазина „Јуромани“ у Дубровнику значајнији догађај од наведеног. Не знам зашто, али имам осећај да ће се у тренутку расподеле средстава из руског кредита министар економије затећи негде још даље.
Уосталом, Млађан Динкић, познат по својим антируским расположењима, није једини ко се у тренутку тријумфалне Медведевљеве посете Београду осећао нелагодно. Било је занимљиво прочитати мишљење поводом овог догађаја главног српског либерала Чедомира Јовановића. Дакле, „ускоро ћемо, као кандидати за чланство у ЕУ, морати да развијамо билатералне односе на једном новом нивоу, на релацији ЕУ-Русија, јер ће наша нова држава, макар у спољнополитичком смислу, бити Европска унија“. Другим речима, немојте се господо претерано радовати, још ћемо ми кад се дочепамо Европске уније да видимо шта сте ви то тамо подписали. Збуњује само чињеница да у свом покушају да обезвреди све што се догодило током ове посете Јовановић није ни приметио да нуди Србији вазални односу према Бриселу.
Али политичари су у свом утицају на масе ипак ограничени на сопствено бирачко тело, док четврта власт – медији - заиста може да створи проблеме. Шта ли су помислили грађани прочитавши наслов – „Руска база на југу Србије“? На срећу, испоставило се да је реч о изградњи у Нишу заједничког центра за ванредно реаговање и формирању одреда за деминирање. Али, ако у наведеном случају из пред инфрактног стања може да вас изведе већ друга реченица текста, има и других, далеко перфиднијих чланака. Нећу да правим колегама рекламу, али се питам, шта је требало написати под насловом „Русија нуди Србији да уђе у нови систем безбедности“ да већ први коментар уз текст буде следећи - „Ево их... почели су... већ нам "нуде" нови систем безбедности. А ови русофили на власти једва дочекали. Рује неће морати ни да нас као Чехословаке окупирају, ми ћемо сами“.
И на крају, један занимљив детаљ са церемоније дочека руског председника који је изазвао незадовољство појединих будних грађана. „Све је лепо и красно, Председник Русије је ту, наши су изабрали лепо место за дочек страних лидера, али да ли је стварно толико тешко или скупо дотерати фонтану иза, и поплочати лепо плато?“ Мислим да спрски званичници могу будним грађанима да одговоре да чак ни ради тако виског госта неће да се баве „лакировком“. Тим пре што су и без фонтане доста тога морали да гурну под тепих. Понеке министре, рецимо.

ОСУЂЕНО НА ПРОПАСТ

Шведски министар спољних послова Карл Билд у свом блогу резимирао је резултате пропалог сусрета у Бутмиру и каснијих преговора у Београду: „Одушевио сам се предивном јесењом шетњом кроз дивни и историјски Калемегдан смештен на ушћу Саве у Дунав. Још су Римљани тамо имали своје легије. Опстао је кроз векове“.
Заправо, ова реплика садржи све – и разочарење, и замор и чак некакво поимање пролазности овог политичког тренутка у ширем историјском контексту. И то је логично – пресећи у моменту босански чвор, како су то напрасно пред петнаесту годишњицу Дејтонског споразума одлучили неки западни политичари, једноставно је немогуће.
Црту је подвукао лидер босанских Срба Милорад Додик: „Уколико је састанак у Бутмиру направљен како би се само удовољило Бошњацима, онда је то још једна грешка међународне заједнице и ми у томе не желимо да учествујемо“.
Сем тога, постоји сумња да ни босански Хрвати нису спремни да „задовољавају“ бошњаке. Како рече већ поменути Додик, „Фрустрирани су у БиХ и Срби и Хрвати, незадовољство је превелико и то је, напросто, чињеница“. Тако да централизације, коју су уз употребу тешке артиљерије у виду Вашингтона одлучили да спроведу босански муслимани највероватније неће бити.
Грешке су све ту, на површини. Ево је прва од њих: „Стрпљење међународне заједнице je на измаку. Више се неће толерисати блокаде и недостатак воље за спровођење реформи“. Очигледно да је ова порука коју је касније формулисао Високи међународни представник у БиХ Валентин Инцко легла у основу преговора са лидерима 7 босанских странака у бази Бутмир. Наизглед, све су промислили - и војну базу као место сусрета, тек да се не заборави ко је ту јачи, и шрагарепу која у 90% случајева пали – чланство у ЕУ и НАТО-у. Али нешто овај пут није прорадило.
У чему је ствар? Само у томе што босанске Србе, за које је и сам Дејтонски споразум представљао велики територијални компромис, не можете натерати да се у име накаквих евроатлантских интеграција одрекну дела својих овлашћења. Нису они за Европску унију ратовали, или како је то мање- више дипломатски формулисао господин Додик – „Не дозвољавамо урушавање Српске зарад нејасне приче о путу у Европску унију“.
И ту прелазимо на другу грешку: „Лидерима политичких странака у БиХ сугерисано је шта њихова земља треба да предузме како би се наставио процес евроатланске интеграције“, изјавио је након састанка у Бутмиру први заменик државног секретара САД Џејмс Штајнберг. Позната интонација, зар не? Класичан пример извртања руку. Међутим, наведене методе застареле су још 1995. – након потписивања Дејтонског споразума. За протеклих скоро 15 година Република Српска стекла је све карактеристике самосталне, независне и политички, и економски од Запада државе. Како је то тако испало? „Не могу навести ни један једини пример да су нам помогли када смо тражили њихову помоћ“, каже на то Милорад Додик. Тако да се на данашњи дан господин Додик далеко више плаши незадовољства сопствених грађана него некаквих имагинарних претњи из Вашингтона.
И трећа грешка. „Према саопштењима у Бутмир су стигли амбасадори Немачке, Француске, Италије, Јапана, Турске. Руски амбасадор у БиХ Александар Боцан-Харченко такође је добио позив, али није присутствовао састанку“. Зашто? Русија неће давати легитимитет сусрету чији је циљ покушај да се изврши притисак на једну од страна да би се спровела уставна реформа. Нека се тиме боље бави амбасадор Јапана.
У целини, цела ове прича унапред је осуђена на пропаст. И чини ми се да је главни кривац тим који је стао на чело спољнополитичког ресора САД. Госпођа Клинтон очигледно по старој, још дејтонској, од супруга наслеђеној навици користи ђон-методе. Па и уплитање у преговарачки процес особе попут Мадлин Олбрајт дало је своје клице – прича се да је њена идеја око уједињавања Сарајева наљутила чак и представнике Европске уније. А можда да пробају неке друге играче, који се нису заглавили у историји? То би у сваком случају дало боље резултате.

РАЗУМ И ОСЕЋАЊА ИЛИ КОМЕ ДАТИ ПАРЕ ДА БАР НЕШТО ДОБИЈЕШ НАЗАД

Министри финансија, као људи који могу да процене последице својих изјава, редко меркају за себе славу главних њусмејкера. Ипак, потпредседник руске Владе Алексеј Кудрин, најавивши да Русија неће издвојити новац за Белорусију и Украјину, али је истовремено спремна да кредитира Бугарску и Србију, обезбедио је новинаре послом за целу предстојећу седмицу.
Већ сами наслови злата вреде: „Србија: за покриће дефицита и нови метро“; „Руски атом бугарским грађанима“; „Александру Лукашенку покварили кредитну историју“... Једино што није изазвало превелико изненађење јесте одбијање Русије да издвоји пет милијарди долара Украјини за пуњење резервоара гасом – ту је и без новинара све јасно.
Министар Кудрин се наравно није упуштао у разјашњавање разлога, само је упутио Кијев на ММФ, којем Русија издаваја солидна средства и пред којим је спремна да заступа интересе најближих суседа. Али су разлози у овом случају на површини. Као прво, потпуно је нејасно у чије ће руке ове паре доспети и од кога после треба да се наплате – много анархично делује у овом тренутку потичка структура у Украјини. Као друго, у Кијеву нема чак ни руског амбасадора - толико о нивоу међудржавних односа на данашњи дан.
Прича са Белорусијом је нешто компликованија, али је зато са новинарске тачке гледишта права посластица. Ради се о томе да је председник братске и савезне државе прошлог петка наступио са разорном критиком на рачун руског премјера Владимира Путина, који су колеге из листа „Комерсант“ оценили као „Говор који кошта 500 милиона“.
Да наведемо основне тезе ове „оптужнице“: „Путин је угрозио безбедност двеју земаља“; „Путин спречава испоруке јефтиних и квалитетних белоруских намирница у Русију“; „Путин покушава да спречи интеграционе процесе између Русије и Белорусије“.
Шта ли је навело белоруског председника да да ове скандалозне изјаве? Ништа посебно – такође овог петка сазнало се да питање признавања Јужне Осетије и Абхазије није укуључено у план јесењег заседања белоруског парламента. „За то што ми још увек нисмо признали Јужну Осетију и Абхазију крив је нажалост сам наш савезник... Почели су по централним медијима које контролише држава да нас нападају. Као, ми им нисмо дали 500 милиона, и они нису признали независност. Као да ја за паре треба да признајем или не признајем“ – тако је Лукашенко објаснио свој потез.
Тешко је оспорити исправност овог става белоруског председника – стварно, што би морао да признаје за паре? Многима се овде у Русији чинило да то треба да уради само зато што је то сасвим природно за савезну државу.
Уосталом, без обзира што премјеров секретар за штампу изјавио да „Владимир Путин зна за изјаве председника Белорусије, али не намерава да реагује на њих“, последњу траншу кредита од две милијарде Белорусија за сада неће добити.
Али ће зато паре да добију Бугарска – најављено је издвајање 3,8 милијарди евра за изградњу атомске електране Белене – и Србија – милијарду долара за метро и крпљење буџетских рупа.
Неко ће помислити да је Русија трампила браћу Словене за такође браћу и такође Словене. Није наравно. Једноставно је Кудрин сео и израчунао колико кошта помоћ ближим, а колико даљим земљама. Или, како то рече на страницама „Комсомољске правде“ пуковник ФСБ у оставци и сарадник службе економске безбедности Андреј Адамов - „стручњаци, који одговарају за издвајање ових кредита су установили: новац из Србије и Бугарске ће се вратити са процентима. У виду новца, а не у виду политичких изјава, уцена и пријатељских обећања“.
Чак и ако Русија у једном тренутку буде морала да отпише дуг Србији и Бугарској – ништа се, нажалост, не сме искључити – енергетски споразуми са овим земљама вреде тога да се подупру још неким ништа мање значајним пројектима. Уз то, своји људи у Европи увек могу да затребају.
Откуда таква убеђеност да је овај пут у рачуници руског Министарства финансија разум превладао осећања? Све је једноставно. Бугари, отакада су изабрали нову власт, одмах су се бацили на ревизију енергетских споразума са Русијом. Али, уместо да се осете повређеним и изјаве како је Бугарима место на енергетској маргини Европе, наши министри су размислили и одлучили да дају паре.
Што се тиче Србије, ту Русија такође не гаји илузије. Наш амбасадор у Београду већ отвореним текстом говори о постојању антируског лобија у Влади Србије. Сем тога, људима који доносе важне одлуке у Русији редовно стижу прегледи штампе из земаља на чијим питањима раде. Несумњиво су већ упознати и са следећим „експертним“ коментаром, изнетим поводом руског кредита на „Б-92“: „Део кредита је за буџетски дефицит што је у реду, али за други део би требало видети за шта би се користио и под којим условима се добија“.
Али без обзира на све Русија ће дати паре – и за метро, и за рупе у буџету, и за још понешто. Зашто? Ма све из истих разлога – превладавања разума над осећањима. Што би се, онако узгред, могло пожелети и нашој браћи Словенима. Свима, без изузетка.

ИСТОРИЈСКЕ ЛЕКЦИЈЕ

Сви смо ми волели у детињству да слажемо коцкице. Старија генерација слагала их је у слике, они млађи више су волели просторне конструкције од лего коцки. Ето, предлажем занимљиву игру – састави од цитата и наслова слику будућности Србије.
Дакле, полазни материјал за слику бр. 1.
- Насиље нас консеквентно води у фашизам и то није само форма понашања људи на улици или у свакодневном животу, изјавио је јуче Борис Тадић, председник Србије поводом бруталног убиства француског државаљанина Бриса Татона.
- „Навијачима Партизана, Црвене звезде и Рада забранићемо организовано окупљање, организовани одлазак и организовано присуство на фудбалским утакмицама и осталим спортским приредбама. Што се тиче фудбала, то подразумева пражњење „севера" и „југа"! - најавио је републички тужилац Слободан Радовановић.
- Пет дана раније, из саопштења Тужилаштва: Републички јавни тужилац Слободан Радовановић затражио од Уставног суда Србије да се забране покрет "Образ" и "Српски народни покрет 1389".
- Наслови у штампи 31. августа: Председник потписао Закон о јавном информисању
- Председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић: „Кад власт доноси репресивни закон против медија, она то никад не чини да би грађане заштитила од клевета већ да би заштитила себе од критике“.
- Плакат на протестном митингу новинара: "Стоп антиевропском закону о медијима".
Дакле, какву слику видимо? Заиста, имате осећај да је репересивни апарат прорадио пуном паром.
А сад да додамо још две коцкице, негде са стране.
- Владимир Вукчевић: Младић у Хагу до краја године
- Расим Љајић: Оставка ако до краја године не ухапсимо Младића
А сад да на тренутак замислимо да ове изјаве нису без основа. Ако је тако, онда је власт учинила све што је у њеној моћи да неутралише све основне снаге које би јој могле покварити ужитак од успешно обављеног посла - екстрадиције генерала Младића у Хаг.
Ако се забрана „организованог присуства на фудбалским утакмицама“ још ту и тамо да разумети, јер се уводи у контексту општеграђанског револта, изазваног жестоким убиством које су починили бандити, окићени навијачким реквизитима, - оне две претходне слабије су мотивисане: забрана десничарских организација изазвана је њиховим апелима за спречавање геј-параде, док је Закон о јавном информисању уведен за дневнополитичке потребе једног министра којег су поједини медији јако повредили.
Нико не каже да власт жртвује невине овчице – и медији често знају да изађу ван оквира доброг укуса, и патриоте радо користе лумпен методе у својој борби; навијаче нећу ни да помињем. Међутим, проблем је у томе што иза сваког злочина, било да је реч о клевети или убиству, стоји конкретан човек са именом и презименом. И судити и кажњавати, - строго, јако строго кажњавати – треба управо те људе, док власт, олакшавајући себи задатак, покушава да укине ... друштвене појаве.
И шта тиме добијамо? Кренете, рецимо, у троје на утакмицу, погрешите сектор, обучете мајицу са неким „погрешним“ натписом, напишете „Министар је лопов!“... и све то може да вас кошта затвора.
Речју, ружна слика испада од ових коцкица. Нећу да говорим о томе да наведене методе немају везе са демократијом - да се не упуштам у полемику са људима којима је демократија професија.
Да размотримо боље могуће последице. Ако отворите уџбеник из истирије, поглавља под насловом „Версајски мир“ и „Вајмарска република“, можете сазнати чиме се завршио покушај увођења либералне демократије у Немачкој после Првог светског рата.
Потпуна демилитаризација, репарације срачунате на 70 година унапред (до 1988.!), прерасподела територија у корист победника – ови понижавајући и немилосрдни услови „Версајске бруке“, како су овај документ називали Немци, надјачали су све покушаје либерализације немачког друштва. Све то је изазвало отпор, који се временом преточио у формирање Национал-социјалистичке партије. Чему ја све ово причам? Тек толико да напоменем да се нацистички „пивски пуч“ у Минхену из 1923. завршио хапшењем Хитлера. Из затвора је изашао са већ готовим првим поглављем свој животног дела „Мајн кампф“. Све остало постало је део трагичне историје човечанства.
Мислим да се сличност са положајем у којем се нашла Србија од када су је светски моћници прогласили једином кривом за все балканске несреће види из авиона. Треба ли онда понављати историјске грешке?
Уосталом, увек је лакше бити слеп на неке озбиљне друштвене проблеме; лакше је једноставно укидати, забрањивати, хапсити. И тако све до оног тренутка док се у Србији не појави нека своја пивница.

АМПУТАЦИЈА КАО СРЕДСТВО СОЦИЈАЛНЕ ТЕРАПИЈЕ

Ипак се десило оно најстрашније - преминуо је млади насмејани Француз, кога се жестоко претукли хулигани који себе називају навијачима. Преминуо усред града који је овог лета дочекивао госте из 140 земља света у оквиру сјајно организоване Универзијаде-2009. Усред града који је „Гардијан“ оценио као „број један за ноћни провод“, уз додатак да је ипак „најбоље од свега што су Срби изузетно пријатељски настројени”. Данас је Београд у жалости. Али то је, чини се, тек почетак.
Власт је на овај трагичан догађај одреаговала са свом озбиљношћу. Информисала је да су готово сво починиоци већ ухапшени, преквалификовала кривично дело из тешког убиства у покушају у тешко убиство, и јавно се покајала. „Србија ће реаговати с највећом могућом озбиљношћу, по принципу строгости. У Србији за насилничке групе и екстремне политичке организације убудуће неће бити места“ – обећао је председник земље Борис Тадић.
Све је то у суштини правилно. У свакој другој земљи слична изјава деловала би достојанствено и била би на месту. Али у датом случају ми не можемо да игноришемо контекст у којем се догодило ово убиство, као што не можемо да занемаримо шта се има у виду под „екстремним политичким организацијама“.
Вратимо се корак назад. Брис Татон био је фактички масакриран 17. септембра, три дана пре срећом отказане геј-параде. У том тренутку је атмосфера у друштву била напета до усијања, до оног степена када може да експлодира било где и било којим поводом. Званичници су се буквално утркивали у покушају да прикажу како су широких погледа, изјашњавајући се на свим нивоима за одржавање поворке сексуалних мањина; медији су жигосали сваког ко би макар покушао да изрази сумњу у одрживост овог скупа у датом тренутку и на датом месту; у Београд су полако почели да пристижу странци спремни да подрже српске борце за права геј-популације. И све је то представљено као крунски доказ да је Србија зрела за придруживање европским културним вредностима. Тим пре што су ову тезу на все начине подржавали амбасадори западних земаља у Београду.
Сва ова какофонија послужила је као музичка пратња за сазревање незадовољства тихе и мање тихе већине. Незадовољства, изазваног кршењем друштвених традиција; незадовољства чији је извор још дубљи, негде на нивоу осећаја потпуног националног понижења. Речју, мало им је, овим светлоношама цивилизације, што су нас три месеца бомбардовали, па затим насилно отели 15% територије, сад још хоће и геј-културу да нам наметну!?! И док је старија генерација тихо псовала, ови млађи су одлучили да узму правду у своје руке. И баш су се ту, у невреме, затекли несрећни француски навијачи.
Знам, многи ће рећи да бомбардовање од пре десет година нема никакве везе са дивљањем навијача. Скептике упућујем на адресу http://www.blic.rs/ на коментаре уз текст „Умро Брис Татон“. Под ником „Једна“ кратак пост: „А да ли ће мени неко да врати руку изгубљену априла 99-е?“ Шире тумачење можете наћи на страницама „Политике“, где психолог Жарко Требјешанин даје сасвим сувисло објашњење новог таласа ксенофобије у Србији.
А сада један корак напред. Лидери „екстремних политичких организација“ – да цитирам Тадића – већ су у затвору. Административна казна од 30 дана. Сада, у контексту политичке кампање за борбу против насиља, њихова даља судбина делује ми сасвим неизвесно. Велико је искушење да се „највећа могућа озбиљност, по принципу строгости“ опроба баш на овом популарном примеру. Ако се младим националистима придруже још и пар познатих међу навијачима имена, биће то добар повод да се свету, који је већ помислио како Србија још није спремна крочи у свет европске цивилизације, предочи извештај о превазилажењу ксенофобије у друштву.
Али ова медота налик је ампутацији, док је друштву неопходна социјална терапија. И ако би се председник сетио да његов задатак није да заступа сексуалне мањине, него да буде председник свих Срба, чак и оних који су против геј-параде, па чак и против западних вредности у целини, могло би се говорити о некаквој основи за спровођење поменуте терапије. Али, све док је за власт Србији важније мишљење старанаца од мишљења сопственог народа, овај пут је за њу затворен. Уз то, да будемо искрени, далеко је лакше хапсити, него разговарати.
Ипак, мислим да то води формирању далеко озбиљнијег жаришта отпора, чији талас може лако да спере осмехе са лица оних који су убеђени да им увођење „белог шенгена“ довољно за опстанак на власти.

ОСОБИТОСТИ НАЦИОНАЛНОГ ОДГОЈА

Била је – а можда и још постоји - на једном од српских тв-канала петоминутна емисија у којој су одабраним политичким или јавним делатницима постављали идентична питања, а све у циљу истицања разлика у њиховом поимању друштвених и социјаних појава. Једно од обавезних за све госте питања звучало је отприлике овако: „Да ли би сте летовали у Хрватској?“. И гости би већином одговарали потврдно, чак се местимично чудећи неактуалности питања – ма шта вам је људи, од оног рата прошло већ добрих петнаестак година!?!
И то је у принципу разумљиво. Тешко да би се неко у бившој братској републици усудио да јавно увреди познату личност, па макар и трипут била српског порекла. А ја, ето, као мало познати носилац српског презимена, у догледној будућности на одмор у Хрватску сигурно нећу отићи. Немојте ме погрешно разумети – у принципу ништа против Хрвата немам. Али више волим да се са њима састајем на некој неутралној територији. У Москви, рецимо.
Летовање у једној од најлепших земаља света лако се може претворити у акт политичке борбе за право Срба на одмор, а понекад и у борбу за пуко преживљавање. Јер ако вас - не дај Боже – у неком хрватском камењару уједе змија, нико вам не гарантује да вам неки локални следбеник Хипократа неће, завиривши у ваш пасош, дијагностицирати обично лоше варење. Исту дијагнозу – ма ви сте се, човече, прејели – можете чути и случају можданог удара. Ако сте, пак, одлучили да на одмор поведете малолетну децу, позорност треба удвостручити - нечија случајно згажена кула од песка може се завршити повицима „Убиј Србина!“.
Параноја, рећи ће неко. Не баш сасвим. Недавни инцидент у Прагу, када су хрватски школарци опсели аутобус са младим београдским математичарима и узвикивали ове и неке друге популарне код њих пароле, наводи на питање - у каквој то атмосфери, побогу, расту хрватска деца? Уосталом, овај феномен разјаснио је градоначелник другог по величини града Хрватске - Сплита. На питање зашто се изјашњава против пословања са Србима, и зашто тврди да му Србин никада неће ући у породицу, Жељко Керим са дечијом наивношћу признаје: „Тако сам одгојен“.
И колико их „тако одгојених“? Не знам, и на својој кожи нисам спремна да проверавам. Али то није разлог да се не запитам о разлозима ескалације хрватског национализма. Јер, да будемо искрени, проблем Срба у Хрватској одавно је и сасвим успешно решен. Хрвати су чак и државни празник тим поводом увели - Дан победе и домовинске захвалности. И сваке године 5. августа, на дан када су последњих 250 хиљада Срба напустили Хрватску, прва лица државе држе патриотске, испуњене захвланости говоре. Сва прва лица, укључујући председника Степана Месића, тако забринутог за одржавање имиџа борца против свих врста националне дискриминације. Јер шта је то имиџ у поређењу са потребом да се изрази захвалност браниоцима домовине од доброг дела њеног становништва!
Ипак, у чему је ствар? Чему толика мржња према онима којих у земљи мал те не и нема? Ма, све је једноставно. Криза је. А у кризна времена најлакше је пучанству објаснити да су за све криви Срби. То консолидује друштво, јер супротном, пук би могао обратити позорност на делатност Владе.
Али постоји и други, на тако привремен разлог. Јер да би одрасла генерација слободна од мржње према онима, којима су њени очеви толико скривили, требало би у најмњу руку ту кривицу признати. И то најбоље знају Немци, који и дан данас воде своју децу и унуке у музеје Холокауста. Са Хрватском се у том смислу историја доста злобно нашалила – из свих ратова XX века Хрвати су неким чудом изашли као победници. И не само као победници - у овом последњем чак су успели да се представе као жртве. Па зашто је онда шала испала злобна? Зато што није тешко обманути међународну јавност, искористивши у свом интересу нову светску прерасподелу граница. Тешко је избрисати из генетског кода злочине предака, јако тешко. И зато морају да негују мржњу према онима који су очеве и дедове претворили у злочинце. Јер жртва, она је увек крива, зар не?

ПРЕД КИМ ЈЕ КАПИТУЛИРАЛА ДРЖАВА?

Сећате ли се на који су начин организатори срећом отказане геј-параде у Београду саопштили јавности да она ипак неће бити одржана? „Симболика ове манифестације свуда у свету је да се симболично прошета центром града и покаже да смо равноправни грађани“. Након чега су Ушће, где је Милошевић знао да окупи и по пола милиона грађана, обележили као ливаду, недостојну њихове Поворке поноса. Симболично је да је пар дана касније на све ове изјаве одговорио нико други до амбасадор Велике Британије Стивен Вордсворт. Амбасадор је наравно изразио жаљење поводом отказивања ове манифестације (чега?), али је на крају ипак додао да је из разговора са људима стекао утисак да већина мисли да поворка не треба да буде одржана. На тај начин, по Вордсворту, њено одржавање било би "недемократско, јер га већина не жели". Е, управо ту негде, између ова два става заглавила се државна власт Србије. Са једне стране министар полиције већ данима уверава јавност да никаве забране за одржавање геј-параде није било, већ да је једноставно била понуђена безбеднија локација. Са друге стране, медији мал те не углас оптужују власт да је капитулирала пред хулиганима, који су обећали да ће учеснике те параде да бију, и да их бију озбиљно. Искрено речено, ако је и капитулирала, било је пред киме да се капитулира – просто збрајање података показује да се у Београду тога дана могла окупити армија од преко 10 хиљада противника геј-параде. Број самих учесника није прецизиран, али се према различитим подацима процењивао највише на 500. Уосталом, ако је веровати српским медијима, сви њени потенцијални учесници могли су комотно да сместе на „ливади“ испред резиденције амбасадора Шведске Кристера Бригенса, који је позвао растужене геј-активисте да се орасположе уз чашу вина и у друштву његових колега — амбасадора других европских земаља. Кажу да се окупило око 150 људи. Амбасадори су уз вино испољиљи разумевање за све проблеме геј-популације у Србији, тако да је Европска комисија ускоро изнедрила пресуду следеће садржине: „Европска комисија жали што „Поворка поноса“ није могла да буде одржана. Комисија је дубоко забринута због претњи екстремистичких група насиљем организаторима и учесницима. Такво подстицање насиља мора да буде јасно осуђено“. И ту је држава морала да капитулира по други пут. Прво пред хулаганима, а затим и под притиском такозваних слободних медија и европских емисара који тим медијима диктирају ток мисли. У покушају да докаже да се Београд није предао некаквим „неофашистима“, тужилаштво је уз помоћ Министарства правде донело одлуку да забрани делатности две најпознатије организације десничарског опредељења – „Образ“ и покрет „1389“. Кажу, због пропаганде насиља. Нека, нек покушају. Али последице могу бити веома изненађујуће за власт. Ови млади људи, веома животно и политички активни, представљају тек „војно“ крило тихог, али веома незадовољног постојећом политиком народа. И тај је народ, како је приметио амбасадор Вордсворт, у већини. А забрана, ко свака забрана – само изазива активно супротстављање. Ништа, отићи ће ови клинци у илегалу, сешће, размислиће. А онда ће да освану под новом фирмом, већ уједињени и научени као да се понашају јавно, а како кад нема ко да види. Да ли је то циљ? Не мислим. Једноставно, власт се орјентише на оне проблеме које има на данашњи дан. А на данашњи дан незадовољство испољава Европа. Мада и ови своји знају да уједу. Државни секретар у Министарству правде, тек да Европа не заборави, напомиње: „Посебан апсурд је што се то дешава неколико месеци пре укидања виза грађанима Србије“. Све се измешало у главама званичника – визе са геј-парадама, хулигани са амбасадорима… Али још је горе то што се вредности које носи геј-парада повезују са вредностима слободне Европе у главама грађана. И то је озбиљна тема за размишљање.

ИПАК СЕ НЕШТО У ОВОМ СВЕТУ МЕЊА

Све је почело честитком од Максимовића: „Б-92 јавља да је Обама одустао од противракетног штита - свака част. Поздравите Путина, Медведева, Руски и све наше народе!“. Ипак, велико је неповерење према Американцима у српском народу: „Драги господине Максимовићу, немојте да будете толико радосни око аамеричке одлуке о ПВО систему који неће бити постављен у Пољској. Сигуран сам да се ради о некој ПРЕВАРИ, али не могу да прозрем о чему се ради“, пише Ненад. И најзад главно питање – не, пре ће бити да је то претпоставка – „Бојим се да пентаговнов ракетни штит не заврши у Србији“, рече Петар.
Као што знате ништа мање скептичан поводом Обамине одлуке био је и амбасадор Русије у НАТО Дмитриј Рогозин. Изјавивши да не подржава баш превише одушевљење руских експерата тим поводом, Рогозин је конкретизовао свој став: „бродови, на којима САД намеравају да разместе своје нове елементе противракетне одбране могу да доплове и до Русије у случају заоштравања односа имеђу Москве и Вашингтона“.
Могу. Шта више један од аутора плана размештања ракета и радара у Чешкој и Пољској, бивши и садашњи шеф Пентагона Роберт Гејтс брзо је исправио грешке свог председника, не остављајући простор за лирска одступања: „Ми можемо да у најкраћем року разместимо системе за откривање и ракете-пресретаче у Северној и Јужној Европи, који могу да обезбеде заштиту од Ирана и (sic!) других потенцијалнох противника“.
Заиста у Јужној Европи постоји већ одавно припремљен терен на територији отетој од Србије уз ангажовање целокупне натовске армаде. То је оно место које косовски Албанци из нејасних разлога називају својом, па још и независном државом. А у бити, најважнијим „културним“ спомеником ових предела с пуним правом можемо сматрати америчку базу Бондстил. База, која заузима површину од 775 хектара и у коју су Американци већ уложили преко 500 милиона долара, сасвим се лепо може употребити за премештање америчких антиракетних планова из Централне и Јужну Европу. Плус, ако се уједини Косово и Албанија ето вам и излаз на море... Даље ову стратегију можемо да не градимо – нека се тиме играју у Пентагону.
Шта онда испада - да је Обама саопштио како намерава да узме у обзир интересе и забринутост Русије тек да би замаглио истинске циљеве? Ја тако не мислим. И ево из којих разлога: одлука америчког председника да одустане од постављања антиракетног штита у Пољској и Чешкој, ако се посматра са финансијске и политичке, а не војне тачке гледишта, може се оценити мал те не као револуционарна.
Да почнемо од економског аспекта. Замислите само снагу ударца који је Обама нанео финансијским интересима одбрамбеног лобија. Лобија који је годинама провлачио кроз Конгрес потпуно неупотребљив по мишљењу бројних експерата антиракетни ситем САД у Европи. И Конгрес, мада је периодично смањивао обим финансирања, ипак је редовно ове одбрамбене лобисте снабдевао парама. Ако говоримо у цифрама, изградња објеката у Пољској и Чешкој требало би да кошта око милијарду долара. И ако неко одједном покуша да изврши атентат на Барака Обаму, ја бих лично наручиоца тражила негде у том миљеу. Мада и без њих Обама има доста непријатеља...
А сад ће их бити још више. Источноевропски политички мешетари који су правили своје карјере на страху од Русије никада му неће опростити ни своје понизно отворено писмо, чија је основна идеја била „Не остављајте нас насамо са руским медведом!“, ни то што је једноставно прегазио антируски кордон који је Буш тако темељно градио на нашим границама. Лекцију ће схватити не само у Балтичким земљама, у Пољској и Чешкој. Одустајање од штита отрезниће и наше пријатеље у Кијеву и Тбилисију. Шта ћете, пре или касније у свим овим земљама морали су да схвате да велики момци имају своје интересе и да у кризна времена заборављају на своје већином имагинарне сукобе. А они који мисле да на том супротстављању нешто за себе ућаре обично попуњавају редове лузера.
Али, вратимо се одлукама Барака Обаме. Америка се од њиховог усвајања сигурно није променила. Колико јуче америчка обавештајна служба уврстила је Русију у своје потенцијалне непријатеље, САД и даље активно „модернизују“ отворено непријатељску, па још и дислоцирану на нашим границама војску Грузије... И сличне ствари могу да се набрајају у недоглед.
Али без обзира на све то, нешто се у овом нашем свету мења. Можда зато што је одрасла генерација политичара који су се у јеку хладног рата више занимали за испите, девојке и провод.

МОСКВА – БЕОГРАД: РАЗМЕНА ИСКУСТВА, ИЛИ КАКО ПРЕЖИВЕТИ ГЕЈ-ПАРАДУ

Ето, и дотле смо стигли. Тема планиране за 20. септембар у Београду геј-параде нашла се насловној страни тако уваженог издања као што је „Политика“. Па добро, и ми имамо шта да кажемо на задату тему, поготово што је градоначелник нашег главног града Јуриј Лужков добровољно преузео на себе улогу главног светског страшила за хомосексуалце.
Па да од Лужкова и почнемо. Ту сасвим недавно, 9. септембра, саопштено је да је Тверски суд Москве приступио разматрању тужбе за увреду части, коју су борци за права сексуалних мањина поднели против градоначелника Москве, а везано за његове јавне и некоректне изјаве о хомосексуалцима. И шта је то тако погодило подносиоце тужбе? У директном програму „Лицем ка граду“ Лужков је изјавио да постоје два разлога због којих геј-парада у Москви неће бити одржана. По његовим речима, „први је – друштвени морал. Наше друштво одликује се здравим моралом и не прихвата све те...“. Не, то како је Јуриј Михајлович „почастио“ представнике геј–заједнице, нећемо да понављамо. Из истих разлога, ради заштите здравог морала. Али зато ћемо обавезно навести и други разлог, због којег ова весела манифестација у дугиним бојама, која тако оживљава улице напредних европских градова, у Москви неће проћи. Лужков је био директан: „Ако се они окупе, чак да замислимо и да којим чудом добију званичну дозволу за одржавање параде, њих ће једноставно поубијати. Ми имамо радикалне хришћане који су огорчени на таква, како они кажу, демонска испољавања“.
На све горе речено треба додати да у се Стазбуру већ налазе две жалбе руских геј-активиста поводом забране прве и друге московске геј параде. Осим тога, Лужков се више пута налазио на мети својих колега-градоначелника разних европских градова, међу којима има представника сексуалних мањина и који то не крију. Међутим и ту је Лужков остао веран себи - на питање: „Да ли би сте дозволили одржавање геј-параде у Москви ако би своје учешће најавили градоначелници Париза и Берлина?“, он је одбрусио: „Нисам дозволио и нећу дозволити“.
Са градоначелником је све јасно. А шта се у Москви дешава на делу? У реалности ми имамо безброј геј-клубова, текстове у женским издањима под насловом „Мој најбољи друг је геј, и то је дивно!“, бројне естрадне и ине звезде које не крију своје сексуалне аспирације и свеопшту толеранцију, која вуче корене из опште незаинтересованости Московљана за живот комшија. Радијатори им не цуре? Не бацају флаше са деветог спрата? Не укључују бургију у два сата ујутру? Све остало наше суграђане мало забрињава. Мегалополис живи по својим законима.
Узгред, све ово добро знају људи хомосексуалних наклоности који су имали несрећу да се роде на Балкану. И ако их је судбина довела у далеку Москву, кући ће се вратити само у крајњем, безизлазном случају.
Што се тиче „радикалних хришћана“, које помиње Лужков, већином се ради о бакицама са иконама у рукама у пратњи младића астеничне грађе и бледог лика, окићених православном симболиком. Ако узмемо у обзир култ тела који негују московски хомосексуалци, велико је питање ко би у дирекном сукобу однео победу.
А што се тиче сукоба на линији градоначелник – геј-активисти, то је део нашег московског фолклора, нешто попут хроничних гужви на путевима, невероватне скупоће и легенди о нашој саобраћајној полицији. И свима се исплати – активистима да покажу свету свој самопрегорни рад на заштити хомосексуалних права, а градоначелнику да још једном потсети суграђане да је он строги отац овог лакомисленог града.
А сада, да се осврнемо на Београд. Ситуација у земљи где сви једни друге знају до десетог колена и где су традиције често јаче од закона, потпуно је другачија. Тамо где је већина очева спремна пре да убије сина, него да се помири са његовим геј-опредељењем, одржавање параде представља озбиљну опасност. Тим пре што су све омладинске патриотске организације изразиле спремност да се овој акцији најактивније успротиве. И зна се на који начин.
Београдски градоначелник Драган Ђилас, којег је јако тешко уврстити међу конзервативце, доста је јасно оцртао проблем: „Не плашим се само за безбедност људи на манифестацији, већ се питам шта ће бити када учесници геј параде крену кући. Да ли ће сваког од њих чувати по два полицајца? Неће! Када ја то кажем, испада да позивам да их туку. Не, ја само упозоравам шта може да се деси“.
Уосталом, људи који тврде да је геј-парада као акција усмерена на заштиту права и слобода грађана, и који позивају владајућу странку и председника Србије да подрже њихову акцију, једва да су спремни да чују, а камоли прихвате аргументе београдског градоначелника. Они имају други циљ, исти као и њихове московске колеге – да привуку свеопшту пажњу. Пажњу према себи, персоналну. А све на рачун оних несрећника који су се већ подвргли остакизму друштва, често и породице, а сада још ризикују да заврше у болници. Све у име права и слобода. Чијих? Оних који их у све то гурају - активиста.
А све остало, безбедност обичних учесника, углед земље – а снимци из Београда, где се одвијају крвавава дешавања муњевито ће обићи цео свет – све је то небитно у поређењу са сјајном могућношћу да се стекне светска слава. Јер Би-би-си ће са задовољством да их интервјуише, зар не?
И још један детаљ - српски навијачи и младе патриоте су људи добро увежбани, за разлику од феминизираних танконогих младића хомосексуалне орјентације и, мада агресивних, али ипак жена које бране лезбијске интересе. Тренирани, што на улици, што у теретани. И то вам нису бакице са иконама, као у равнодушној према свему Москви.