уторак, 31. март 2009.

ПОЛИТИЧКА ФЛЕКСИБИЛНОСТ ИЛИ НЕОДРЕЂЕНОСТ СТАВОВА?

Сутра се очекује сусрет два председника – Барака Обаме и Дмитрија Медведева. Унапред је речено пуно лепих речи, Американци су чак лансирали свеж за политику израз „ресетовање односа“, у Москви је све то примљено са уздржаним, али, ипак, оптимизмом.
И то радује, зато што свака свађа великих и моћних удара по оним малима. Као у пословици - када се слонови играју страда трава. Тако да ако две земље таквог значаја почну боље међусобно да се разумеју лакнуће свима.
Међутим, у последње време појављује се информација која изазива одређену недоумицу у погледу правих намера нове америчке администрације.
Да пробамо да направимо једну компаративну анализу неких изјава и дешавања:
Тако, 12. марта председник САД Барак Обама издаје налог о увођењу новог закона који олакшава економске санкције у погледу Кубе. 30. марта - САД не намеравају да укину трговински ембарго према Куби, изјављује потпредседник САД Џозеф Бајден.
Идемо даље. 20. марта - Администрација САД намерава да успостави конструктиван однос са Ираном, изјављује у својој видео-поруци иранском народу амерички председник. 29. марта - економске санкције, а не дипломатија, ће највероватније погодовати напорима САД за супротстављање нуклеарним амбицијама Ирана. Тако мисли и говори шеф Пентагона Роберт Гејтс.
За сада све подсећа на лаку саботажу појединих чланова администрације. Али...
27. марта Барак Обама званично објављује план повлачења америчких снага из Ирака, у складу са својим предизборним обећањима. А месец дана касније, 30. марта, у интервјуу за Си-Би-Ес Обама саопштава да не планира да убрзава повлачење војске из Ирака, пошто је тој земљи још увек неопходна помоћ САД.
И почасно место у овој колекцији заузимају два телеграма упућења у размаку од 48 часова – 15. фебруара председник САД је упутио званичну честитку свом српском колеги поводом Дана државности, а 17. шаље поздравни телеграм у Приштину у вези са првом годишњицом независности Косова.
Шта је то - политичка флексибилност или неодређеност ставова нове администрације САД? У сваком случају то објашњава зашто у Кремљу традиционално више воле да имају посла са републиканцима. Код њих је све накако стабилније, па макар и не било у нашу корист.
И на крају, питање за сусрет два председника - колико ће времена проћи од тренутка склапања неких договора до тренутка њихове ревизије или кориговања с америчке стране? Пракса показује да нећемо дуго чекати - од два до месец и по дана.

четвртак, 26. март 2009.

ГУБИТАК ФИНАНСИЈСКОГ СУВЕРЕНИТЕТА

Међународни монетарни фонд ипак је издвојио Србији кредит од три милијарде евра. „ Нови аранжман са ММФ-ом ће инети сигурност међу грађане, а сем тога охрабриће стране иневеститоре да дође и улажу у Србију“ – овако оптимистички је прокоментарисао ову одлуку министар економије Млађан Динкић.
А сада о поводима за песимизам. Као прво, ММФ прогнозира негативан раст српске привреде. И с тим у вези инсистира да Влада Србије „замрзне“ плате у државном сектору у наредних 18 месеци. Осим тога, треба да уведе тзв. „солидарни“ порез од 6 % са свих примања, плата и пензија, који прекорачују износ од 12 000 динара. У преводу на српску стварност то значи да ће са сваког прихода преко 125 евра обавезно да се плаћа 6 одсто. И наравно традиционална у овим условима мера - смањење броја запослених у државном сектору. И то у условима када запослење има 51% становништва Србије.
Постоји, истина, и једна утешна за грађане информација, али се не односи на хлеб као ова претходна - пре обећава много занимљивих игара. Ради се о томе да - опет на захтев ММФ – Влада размишља о укидању дела министарстава. С обзиром на коалициони карактер Владе, укидање министарстава и дужности може да се претвори у ништа мање занимљив процес од прошлогодишњег склапања кабинета министра. И, наравно, ништа мање трајан. Ето вам и забаве за народ.
Ипак највише забрињава информација о томе да ММФ може да затражи од Владе Србије да изложи на тендеру комапније као што су „Телеком – Србија“ и „Електропривреда Србије“, које су у овом тренутку једини ликвидни активи у рукама државе.
Уосталом, чак и ако Србија успе да се отресе ове понуде – а председник је већ говорио да би требало мало прикочити са приватизацијом свега и свачега – земља је већ пустила на своју финансијско-економску територију међународног жандара. И то је очигледан губитак суверенитета.
Узмимо пример Украјине, која се нашла у истој клопци. Прошле године ММФ и Влада Украјине договорили су се о издвајању кредита 16,5 милијарди долара. Прва транша од 4,5 милијарде долара стигла је у Украјину у новембру 2008. Другу Кијев чека и дан данас. По речима премјера, ових недеља Украјина мора да добије другу траншу кредита ММФ-а. Али за то мора да усвоји низ антикризних закона. Да их кратко набројимо: повећање акциза на робу која је у Украјини јефтинија него у свету, смањење јавне потрошње, уплата једнаких за све доприноса у Пензиони фонд. Ако преведемо то на обичан људски језик – цене за становништво подићи, трошкове за његове потребе смањити.
И у том контексту посебно дирљиво звучи јучерашња изјава ММФ да је фонд умекшао принципе издвајања кредита земљама које су погођене глобалном финансијском кризом. А шта је онда било раније, ако је ово „омекшана“ варијанта?
Ова криза многе је људе учинила зависним од различитих поверилаца. Али накако је лакше када човек сам оперише својим средствима – продаје, купује, позајмљује, враћа и планира. Али када то у његово име чини држава, задужујући му често децу и унуке, постаје савим тужно. Ко је живео у Титово време - разумеће ме.

среда, 25. март 2009.

КФОР ОДЛАЗИ?

Планира ли НАТО заиста озбиљно да смањи бројност снага КФОР на Косову?
Судећи по последњој информацији натерати неке земље да оставе тамо своје војнике све је теже. Прво је Велика Британија саопштила да ће повући 167 својих војника у наредних шест месеци. Затим је шпанска министарка одбране Карме Чакон честитала својим војницима – има их на Космету 632 – повратак кући. А онда је и Литванија најавила прекид учешћа око 30 својих војника у мисији НАТО на Косову.
Велика Британија и Литванија истичу исте разлоге - побољшање безбедносне ситуације у покрајини, мада многи сумњају да је посреди нежеља да се у ова кризна времена троше паре. Шпански случај је далеко компликованији. Министарка одбране отворено каже – „ако не признамо косовске институције нећемо моћи да држимо тамо свој контингент“. А треба ли признавати, ако ће такав потез Каталонци и Баскијци прихватити као сигнал за почетак акције?
Интерсантно да је у овој ситуацији НАТО остао незадовољан управо Шпанцима. „Негодовање Алијансе објашњава се страховањем да ће прорадити домино ефекат: ако Шпанија повуче своје војнике, исто то могу да учине и друге земље“ – пише швајацарско издање „Тан“. И та страховања су сасвим оправдана. Како је рекла, објашњавајући донету одлуку министарка одбране Литваније Раса Јукњавичене – „одлуку о повлачењу војника разматрају и друге НАТО земље“.
Уосталом, испољавајући одговорност, Литванија је покушала да се на време побрине о онима који ће је сменити на овом и другим деликатним натовским задацима. На сусрету у Риги министара спољних послова јадранских и балтичких земаља са САД шеф литванског спољнополитичког ресора Вигаудас Ушацкас педложио је да се Украјина и Грузија позову у НАТО.
Било како било, већ је јасно да ће КФОР наставити да се осипа. Неко ће се позвати на стабилну ситуацију на Косову, неко ће објаснити своју одлуку жељом да појача контингент у Авганистану, неко ће отворено признати да су у питању паре. И изјава портпарола НАТО-а Џемса Апатураја „ништа се не спрема, КФОР не смањује број својих војника“ – тешко да ће икога зауставити.
Проблем је у томе што је свет одлучио да поверује у то да је на Косову све мирно. И ако је у питању независна, млада, али демократска држава, ако већ њене лидере тако лепо дочекују у Вашингтону, зашто онда држати тамо 15 и по хиљада војника? Нажалост, сазнаћемо чему они треба тамо да служе тек када се КРОФ коначно распадне.

уторак, 24. март 2009.

СЕДНИЦА САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ – НАПЕТОСТ ИЛИ СВЕСНА ПРОВОКАЦИЈА?

Заказивати седницу СБ УН буквално уочи десете годишњице бомбардовања Југославије и рачунати при томе на разматрање некавих животних питања унапред делује некако чудно. И без обзира што је планирано разматрање извештаја генералног секретара УН о ситуацији на Косову, као и предаја већине овчашћења УНМИК-а Еулексу, разговор је брзо прешао у фазу узајамних оптужби.
Први је наступио председник Србије Борис Тадић. Изјаснивши се за одржавање нових преговора о статусу Косова, он је подвукао да Београд никад неће признати независност Косова ни посредно, ни непосредно. Сем тога, Тадић је позвао и друге земље да не журе са признавањем и да сачекају одлуку Међународног суда правде И најзад, крунисао је излагање подсећањем да за Србе у покрајини не постоје основне цивилизацијске норме.
Све ово је изгледа иритирало представника косовске власти Скендера Хисенија, који је, узгред, присутствовао седници као приватно лице. Хисени је почео разговор о достигнућима нове независне државе, коју они тамо тако успешно граде, а затим је прешао на болно за Албанце питање севера Косова. Пошто друго објашњење за своје, који инсистирају на успостављању пуне власти Приштине на целој територији Косова, није нашао, Хисени је опет почео о завери Београда. „Безакоње, уз очигледну подршку Београда, претворило је овај део Косова у прави рај за разну кримининалну и илегалну делатност“, изјавио је самопроглашени министар.
А ови мора да су прави поштоваоци закона, је помислио вероватно српски председник и против обичаја поново затражио реч. „Србија се заједно са целим низом земаља ЕУ суочава са огромним проблемом изазваним активностима етничке албанске мафије на Косову која се специјализује на трговини наркотицима, људима и оружјем“, изјавио је Борис Тадић.
Стални представник Русије у СБ УН Виталиј Чуркин у свом ироничном маниру резимирао је дискусију – „покушаји да се мал те не за све проблеме Косова оптужи Београд само подвлаче неопходност реинтеграције покрајине у Србију“.
Треба истаћи да САД и Велику Британију на овој седници нису предстваљали први људи. И то је занимљиво у смислу да је Хисени остао усамљен у својом покушају да се отресе присутства УНМИКА у покрајини. Да ли се то може оценити као позитиван сигнал српској страни, или су амбасадори поменутих земаља пропусти ову седницу због њене опасне близине десетогодишњици бомбардовања, остаје нерешено.
Али је пре је у питању ово друго, јер помињање ситуације на северу Косова у контексту криминала са тако високе говорнице може да буде заправо почетак легализације те верзије. Како показује пракса, ако много, често и свуда говорите о томе како севером покрајине управљају криминалци под окриљем Београда, светска јавност ће са разумевањем прихватити некакву насилну интервенцију којом би се ова територија могла узети под контролу. Прво под контролу Еулекса, а касније и Приштине.
На срећу, Србија има сведока који заузима активну позицију. Тим пре што смо све ово већ прошли. Сећате се, недавно смо послали писмо у МИП РФ поводом оне реченице из званичног годишњег извештаја – „Супротстављање Русије намерама САД и НАТО-а да прибегну насилним мерама у односу на косовске Србе омогућило је да се избегне дестабилизација региона“. Неколико дана касније добили смо и званичан одговор, који наводимо уз нека скраћења: „Западни покровитељи Приштине покушали су да наметну косовским Србима лојалан однос према једностраном проглашењу независности Косова. На темељу раста напетости у северном делу Косова био је забележен читав низ инцидената. Русија је категорички осудила коришћење насилних метода за потискивање мирних облика протеста косовских Срба поводом противзаконитих аката Приштине. У оквиру СБ УН, савета Русија-НАТО, поред осталог и на априлском самиту оштро смо захтевали од западних партнера да се снаге за Косово стриктно придржавају свог мандата у складу са резолуцијом 12 44 СБ УН“.
Тако да искуства имамо, а постоји и разумевање ситуације, на шта је Виталиј Чуркин и упозорио учеснике седнице СБ: „Понекад примећујемо да поједини представници Европске уније делују на своју руку. Понекад приметимо и одређену бојажљивост у дејствима руководства мисије УН. Али ми покушавамо то да коригујемо, и обично у томе успевамо“. Надајмо се да су господина Чуркина добро разумели, што у Приштини, што у руководству Европске мисије.

понедељак, 23. март 2009.

СРБИЈУ У НАТО. ПРИЛОГ „БЛИЦА“ ЗА ДЕСЕТУ ГОДИШЊИЦУ БОМБАРДОВАЊА

Десету годишњицу натовског бомбардовања Југославије свако обележава на свој начин. „Блиц“ рецимо буквално два дана уочи овог трагичног датума позива Србију да ступи у Северноатлантску алијансу. У чланку насловљеном „Неутралност нам отежава пут у Европу“ издање даје реч неколицини експерата који доказују неопходност укидања одлуке о војној неутралности Србије.
Војни аналитичар Александар Радић тврди да је неутралност неспојива са намером да се уђе у ЕУ. А на потсећање да Шведска и Аустрија нису чланице НАТО, али јесу у ЕУ, Радић одговара да су то „високоразвијене државе, дуге демократске историје, са јаким оружаним снагама и јасном прозападном орјентацијом, са којима се Србија никако не да поредити“.
Бивша заменица министра иностраних послова Александра Јоксимовић, коју су у тексту некако преименовали у Јанковићеву, износи још занимљивију верзију. Наиме, она каже да „уколико је ЕУ наш стратешки првац, а не празна демагогија, нема превише простора за кокетирање са Русијом, које се крије иза војне неутралности“.
Питање треба ли Србија да ступи у Алијансу, која ју је по веома тачном изразу амбасадора Србије у Русији Јелице Курјак „пребила као непослушно дете“, јесте питање политичке гадљивости. Али какве све то везе има са Русијом?
Русији, несумњиво прија одлука о војној неутралности једне пријатељске земље, али од ње у нашим односима мало шта зависи. Као прво, Србија се налази далеко од наших граница. А као друго, на њеној територији се и онако налази највећа војна база САД у Европи, као и неких шеснаестак хиљада војника НАТО. Истина, Американци би били изненађени оваквим тумачењем, јер они Косово не сматрају делом територије Србије.
А што се тиче саме идеје о опозиву Резолуције о војној неутралности у циљу придруживања Европској унији, ту се питање може и другачије поставити. Да ли сте примећивали у којој мери велика политика понекад личи на правила понашања у тинејџерско-уличној средини? Онога ко сања да постане део друштва јаких и популарних често и са посебним задовољством понижавају, постављајући му понекад незамисливе услове. Док поштују само онога ко равнодушно иде својим путем.
Тако је то и са овим елитним клубовима, попут НАТО и ЕУ. У Европској унији се рецимо јасно види подела на Европљане првог, другог и трећег реда. Које је место резервисано за земље Балкана, ако их ипак приме, није тешко претпоставити. А што се тиче самог придруживања, ту је једна прворазредна Европљанка, Ангела Меркел, све већ рекла без увијања – врата су отворена само још за Хрватску.
Враћајући се питању војне неутралности, треба рећи да је ова одлука представљала једини достојанствен излаз за Србију која се затекла у окружењу земаља Уније и НАТО. Са једне стране, налазећи се у центру Европе тешко је бити изван највеће европске структуре. Са друге – сви претенденти на чланство у Унији прошли су кроз НАТО-филтер.
За Србију је чланство у овој војној алијанси једноставно политички опасно – улазак у НАТО значио би признање собствене кривице и потпуне правичности „Милосрдног анђела“, који је још за последицу имао и отуђење доброг дела српске територије. Једноставно, замислите како би изгледало обраћање Србије у Међународни суд правде поводом легитимности проглашења независности Косова да је Србија чланица НАТО. На тај начин је Резолуција о војној неутралности, уз позивање на статус једне Шведске, постала право соломонско решење.
Али све ово је тешко објаснити људима попут војног аналитичара Александра Радића. Зашто? Зато што се за њега Србија не да поредити са „високоразвијеним државама, дуге демократске историје“. Радић, изгледа, сматра да Србију само НАТО може да исправи.

уторак, 17. март 2009.

БРОЈИМО ГУБИТКЕ

Од оних мартовских погрома на Косову прошло је већ пет година. Шта се променило за то време?
Добро, хајде да пребројимо губитке. Косово је прогласило независност, све са последњим гетима у Европи. Администрација УН срамно је побегла из покрајине прикривајући то бегство формулацијом „реконфигурација међународног присутства“. Еулекс, који је победоносно ступио на напуштену земљу са функцијом новог међународног надзорника, обележио је почетак рада ослобађањем албанског терористе Фљорима Ејупија, чиме је наставио славне традиције Хашког трибунала који није нашао доказе кривице једног Рамуша Харадинаја. Његовог некадашњег јатака Хашима Тачија прима као драгог госта нова државна секретарка САД Хилари Клинтон. А понеко је искрено веровао да ће кад дође Обама све бити другачије...
И само је за Србе у покрајини све остало по старом. Живе, ко што су и живели, у гетима, сами на улицу не излазе. Понекад се онако масовно окупе па сви заједно протестују јер су им искључили воду, струју, телефон... У поље исто иду у групама, тако и окућнице ноћом чувају. Нико већ одавно и не покушава да им сагради некакав пут, уведе струју или помогне у оправци куће. Последњи који се још нешто упињао да уради био је Небојша Човић. Јел се сећа ико тог човека? Истина, и после њега су разни долазили, читаве делегације за празник. Положе цвеће на споменик и трком у Београд, да виде како су испали у вечерњем дневнику. А они људи, Срби косовски, разиђу се по кућама да провере да им нису дигли хидрофор док су слушали говоре.
Уосталом, и у самом Београду се мало шта променило. Ево већ девету годину како гледају са надом у Европу. Ево већ девету годину како их стално опомињу за недовољну сарадњу са Хашким трибуналом. И девету годину все чекају и чекају безвизни пут за европске престонице. Све на чекању, од седења на коферима већ ноге отичу.
А за то време порасла једна нова генерација, убеђена да другог живота сем у тој вечитој чекаоници и нема. И та нова генерација већ је спремна да збаци косовски баласт, јер савршено је јасно да европске будућности без признања Косова нит има, нит може да буде. И не примећују више људи да живе усред Европе у истом таквом гету као и они њихови даљи рођаци у јужној покрајини. Мало је наравно боље опремљен, комшије су нешто мирније, али изолација је иста – што на Косову, што у Европи.

понедељак, 16. март 2009.

ЦЕНА ЕВРОПСКЕ БУДУЋНОСТИ


Прошли петак обележила су два врло речита догађаја.
МУП Србије ухапсио је четворицу српских полицајаца из Лесковца за које се сумња да су починили ратне злочине на Косову 1999. године. Сви приведени су бивши припадници Посебних јединица полиције. Претпоставља се да су полицајци учествовали у убиству око 50 цивила албанског порекла у Сувој Реци.
Истовремено, у другостепеном поступку ослобођен је одиозни косовски Албанац Фљорим Ејупи којег је међународно правосуђе осудило на 40 година затвора због подметања и активирања експлозива на путу којим је пролазио аутобус „Ниш-експреса“ 2001. Тада је погинуло 12 особа, 22 су рањене. Пострадали су косовски Срби, избеглице, који су само желели да положе цвеће на гробове својих погинулих у Грачаници.
Унмикове судије дале су Ејупију 40 година затвора. Одлежао је пет, јер је срећно дочекао долазак славног европског правосуђа на косовску земљу. Судије Еулекса, које још нису стигле поштено ни да се распакују по доласку у покрајину, пожуриле су да организују другостепени поступак и да ослободе Ејупија на основу “недостатка доказа“.
А сад да пређемо на нешто свежије вести, од овог понедељка. Наиме, шефови диломатија ЕУ неће расправљати о Србији на састанку Савета министара јер нема нових елемената везаних за сарадњу Хагом.
Шта рећи? Могу само још једном да изразим дивљење српској власти, свој силини њене жеље да се придружи Европској унији. Шта све не чини званични Београд не би ли доказао своју лојалност – са упорношћу којој би се могла наћи и достојнија примена хвата све на које баце око они великани међународног правосуђа из Хага. А заузврат судије Европске уније пуштају на слободу већ осуђеног терористу. Вероватно да би стимулисали сарадњу Србије са Хагом.
Али постоји у овој причи и још једна ружна страна. Она четворица ухапшених полицајаца затекли су се '99. на Косову по налогу руководства, као и хиљаде њихових колега које су тамо упутили да успотављају уставни поредак. И како се данас осећају сви они који су вршили у то време и на том месту своју службену дужност? Да, управо тако – осећају да држава може у сваком тренутку без сувишне сентименталности да их мења за „европску будућност“. А што се тиче њихове умешаности у ратне злочине – то ће већ процењивати оно правосуђе које није нашло шта да предочи Рамушу Харадинају, али је зато на пун век осудило српко војно и државно руководство. Сем, наравно, ако не препусти то својој српској експозитури.

четвртак, 12. март 2009.

ПРОДУЖЕЊЕ МАНДАТА СРАМОТЕ

Да ли сте икада посећивали сајт Хашког трибунала? Штета, јер тамо се може наћи доста занимљивог. Можете, рецимо, сазнати да је Међународни суд за бившу Југославију подигао укупно 161 оптужницу, да је 116 поступака окончано, 45 - још није, а да се за двојицом оптужених још трага. А под рубриком „Стратегија окончања рада Међународног суда“ - неколико разних варијанти продужења делатности трибунала. Што и не чуди, јер су се ставови његових оснивача око даље судбине рада овог судског органа кардинално разишли.
Подсетимо, да је Хашки трибунал установљен резолуцијом СБ УН бр. 827 у мају 1993. године. А у октобру 2008. стрпљењу Русије је дошао је крај. „Русија позива Међународни трибунал за бившу Југославију да својевремено заврши процесе које разматра овај суд и да на време приведе крају своју делатност“ – изјавио је тада стални представник Русије у УН Виталиј Чуркин. Иначе, првобитно је планирано да трибунал заврши са радом почетком 2010.
Овој теми још ћемо се вратити, а сада мало хашке статистике, коју је узгред, немогуће наћи на званичном сајту Трибунала за бившу Југославију. Из тог разлога сакупили смо је из различитих јавних извора, али чак и овако непотпуна и са по којом могућом грешком делује веома убедљиво.
Дакле, Срби су осуђени на укупно 904,5 године затвора, Хрвати на 171, босански Муслимани добили су 39,5, а косовски Албанци пуних 19 година.
И опет мало сабирамо – пред судије Трибунала изведено је 93-је Срба, 31 Хрват, 14 босанских Муслимана и 6 косовских Албанаца. Двојицу Срба још траже, а преко 10 њих је преминуло у затвору овог, ако могу тако да кажем, суда.
Није ли у томе разлог што Русија инсистира на пребацивању процеса под „националну јурисдикцију држава“, како је то формулисао Чуркин у СБ?
Тим пре што постоји и Нинбершка статистика, која сведочи да је 12 особа било осуђено на смрт, три на доживотни затвор, две на 20 година и по једна на 15 и 10.
Па зар је могуће да су Срби крајем 20. века починили више злочина него Немци његовом средином? Нешто не верујем.
Али то не верујем ја, док европски парламентарци, уз подршку Европске комисије и челника Европске уније сматрају да се „не сме дозволити да крупни злочини против човечности остану некажњени“, и зато предлажу продужење мандата Хашког трибунала за две године. И с тим у вези позивају СБ УН на хитно продужење мандата овог суда, све са обезбеђивањем средстава за његов рад.
Овај се захтев још може разумети у контексту комплекса Холандије који се зове Ратко Младић, на којег би тако радо да пребаце одговорност за неспособност свог контингента да спечи сребреничке догађаје. Али следећа препорука изазива потпуну недоумицу – да се очува целокупна баштина и грађа Хашког суда који је „увео нову судску праксу у међународном праву“. Истина, јер ником пре Хашког трибунала није било ни на крај памети да оптужи једну нацију за злодела која су починиле најмање четири. Ако мислите другачије, поново погледајте статистику.
Шта рећи на крају? Ако се у светку судску праксу заиста уведе искуство Хашког трубунала живот ће постати далеко једноставнији. Окупљаће се они јачи да пресуде слабијима, неког ће именовати за главног кривца и прогласиће све то владавином закона и врхунском правдом.

среда, 11. март 2009.

НИШТА НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕНО

Прошле недеље на сајту МИП Руске Федерације појавио се званични преглед под насловом „Спољнополитичка и дипломатска активност Руске Федерације у 2008. години“. Ова врста докумената обично не крије у себи неке мало познате јавности податке и позвана је пре да обележи основне сфере руских интереса и проблеме са којима се она суочава у покушају да их реализује. Али овај пут се догодила сензација - у тексту прегледа нашли су се ови редови: „Супротстављање Русије намерама САД и НАТО да прибегну насиљу према косовским Србима омогућило је да се избегне дестабилизација у региону“. И ни речи више – ни када, ни у којим околностима, ни како је изгледало то супротстављање Русије.
Ми смо се наравно обратили у МИП у покушају да добијемо некаква разјашњења, али одговор на наше писмено обраћање до сада нисмо добили. Уосталом, као и наше београдске колеге које су покушале да добију коментар у руској амбасади. А то сведочи да ова информација и није била намењена нама новинарима, већ онима на које се директно и односи.
Уосталом, и није био неки проблем ући у траг догађајима који су могли да претходе одлуци о примени силе против косовских Срба. Највероватније је реч о догађајима од 17. марта 2008.
Ево како их је описао дописник „Првог канала“ руске телевизије Јевгениј Баранов:
„Раног јутра 17 марта, на годишњицу погрома и тачно месец дана након проглашења независности Косова специјалци Унмикове полиције уз подршку КФОР-а предузели су војну операцију под кодираним називом „Шок и Страх-2“. Циљ је било ослобађање зграде градског суда у Митровици. Прошле недеље у њему се забарикадирало око 50 Срба – бивших судија, које је отпустила међународна администрација. Међу тих 50, 38 је било жена. Преко 100 пострадалих, један на ивици смрти и један погинули – такав је резултат сукоба. По људима који су покушавали да по сваку цену ишчупају из руку војника ухапшене, које су одвозили на албанску страну, отворена је ватра из стрељачког оружја, између осталог из снајперских пушака“.
На ове догађаје подсетио нас је дописник „Првог канала“ Јевгениј Баранов, а ми се враћмо документу МИП Русије. Данас, посматрајући ове догађаје са солидне временске дистанце, постаје јасније какви су невероватни дипломатски напори уложени у оно што је описано сувим чиновничким речником као „супротстављање Русије намерама САД и НАТО да прибегну насиљу“. Јер сви су тада схватали, укључујући иницијаторе и покровитеље овог процеса, да проглашење и поготово признавање незавиисности Косова представља дубоко незаконити акт. И колико је могло бити искушење да се искористе емотивни протести косовских Срба за насилно, али коначно решавање српског питања у покрајини. Али на брзину, док је општа гужва није прошло.
И ето сада је МИП одлучио изгледа да подсети оне који су нас тако ватрено оптуживали мал те не за анексију дела територије суседне Грузије да и њихова савест није баш кристално чиста. А и Србе није наодмет подсетити.

уторак, 03. март 2009.

ПРЕСКУПИ ПОЛИТИЧКИ ПРОЈЕКТИ

Последњих дана у штампи су се појавиле четири на први поглед неповезане вести. Ипак, нешто заједничко у њима има.
Дакле, у суботу представник Еулекса у Приштини Кристоф Ламфалуси саопштава јавности да очекује смањење броја особља из Велике Британије на захтев Лондона, а у вези са финансијско-економском кризом.
У недељу на конференцији за штампу посвећеној економском самиту Европске уније, одржаном у Бриселу, канцелар Немачке Ангела Меркел изјављује: „Изградњу гасовода „Набуко“ не треба да финансирају порески обвезници“.
У понедељак „Њујорк Тајмс“ јавља како је амерички председник Барак Обама упутио писмо свом руском колеги Дмитрију Медведеву, у којем се истиче да су САД спремне да се одрекну размештања антиракетног штита у Европи, ако им Русија помогне у решавању иранског нуклеарног проблема.
И најзад у уторак, београдска „Политика“, позивајући се на извор у седишту НАТО-а у Бриселу, саопштава да ће се присутство међународних снага на Косову – КФОР-а - почев од јуна свести на минимум. Према овој информацији, министри одбране земаља НАТО на састанку у јуну договориће се о чисто симболичком присутству КФОР-а у покрајини.
Шта је заједничко за ове разбацане по медијском простору теме? То што су сви поменути пројекти чисто политичке природе.
Испоставило се да је Обами доста тешко да објасни грађанима зашто треба из свог џепа да плаћају антиракетни штит у Европи, намењен заштити од иранских ракета које засад не долећу до циља. Пред још тежим задатком нашла се госпођа Меркел, јер одговора на питање где наћи гас за пуњење „Набука“ нема, а улагања се већ очекују. Што се тиче Косова, тамо је прича још интересантнија – западни политичари већ годинама уверавају јавност да у покрајини, коју су они признали као независну државу, влада апсолутни мир. Зашто онда држати тамо 15 хиљада војника НАТО-а? Поготово што је криза, и све је скупо...
Тенденција је очигледна – политички пројекти се затварају брзином директно пропорционалном развоју светске кризе.
Могуће да у свему овоме постоји и нешто рационално. Заиста, накострешена, са истуреним „Искандерима“ у Калињинградској области Русија, као одговор на антиракетне игре, тешко да ће погодовати побољшању узајамног разумевања и добросуседства у Европи. Па и тихо рђајући гасовод -споменик неоствареним сновима о диверзификацији гасног набдевања Европљана – боље би било градити не оштећујући директно грађане.
Али Косово... Управо овде повлачење мировног контингента може на живом примеру да покаже како је опасно обмањивати јавност. То је, заправо, увек ризична ствар, јер у процесу и сами политичари почињу да верују у оно што причају. А причају да у покајини влада мир и благодет, да су косовски политичати доказали своје мирне намере и да се на Косову гради демократска и мултинационална држава. А кад је већ тако, онда и КФОР треба расформирати, а војнике вратити кући.
А то је управо оно што косовски Албанци са нестрпљењем очекују. Пред њима стоје други, недовршени и тешки задаци, као што су припајање севера, насељеног Србима, и чишћење преостале територије од чудом преживелих не-Албанаца. И ако се КФОР при томе не буде мотао под ногама све ће проћи далеко једноставније и оперативније.
Нажалост, чак и повлачећи се из својих политичких игара, наши западни партнери мисле пре свега на њихову неисплативост, а понајмање на последице ових одлука. Заправо, како су се упустили у све то, тако се и повлаче – потпуно неодговорно. Али у косовском случају то може далеко скупље да их кошта.