среда, 30. септембар 2009.

АМПУТАЦИЈА КАО СРЕДСТВО СОЦИЈАЛНЕ ТЕРАПИЈЕ


Ипак се десило оно најстрашније - преминуо је млади насмејани Француз, кога се жестоко претукли хулигани који себе називају навијачима. Преминуо усред града који је овог лета дочекивао госте из 140 земља света у оквиру сјајно организоване Универзијаде-2009. Усред града који је „Гардијан“ оценио као „број један за ноћни провод“, уз додатак да је ипак „најбоље од свега што су Срби изузетно пријатељски настројени”. Данас је Београд у жалости. Али то је, чини се, тек почетак.
Власт је на овај трагичан догађај одреаговала са свом озбиљношћу. Информисала је да су готово сво починиоци већ ухапшени, преквалификовала кривично дело из тешког убиства у покушају у тешко убиство, и јавно се покајала. „Србија ће реаговати с највећом могућом озбиљношћу, по принципу строгости. У Србији за насилничке групе и екстремне политичке организације убудуће неће бити места“ – обећао је председник земље Борис Тадић.
Све је то у суштини правилно. У свакој другој земљи слична изјава деловала би достојанствено и била би на месту. Али у датом случају ми не можемо да игноришемо контекст у којем се догодило ово убиство, као што не можемо да занемаримо шта се има у виду под „екстремним политичким организацијама“.
Вратимо се корак назад. Брис Татон био је фактички масакриран 17. септембра, три дана пре срећом отказане геј-параде. У том тренутку је атмосфера у друштву била напета до усијања, до оног степена када може да експлодира било где и било којим поводом. Званичници су се буквално утркивали у покушају да прикажу како су широких погледа, изјашњавајући се на свим нивоима за одржавање поворке сексуалних мањина; медији су жигосали сваког ко би макар покушао да изрази сумњу у одрживост овог скупа у датом тренутку и на датом месту; у Београд су полако почели да пристижу странци спремни да подрже српске борце за права геј-популације. И све је то представљено као крунски доказ да је Србија зрела за придруживање европским културним вредностима. Тим пре што су ову тезу на все начине подржавали амбасадори западних земаља у Београду.
Сва ова какофонија послужила је као музичка пратња за сазревање незадовољства тихе и мање тихе већине. Незадовољства, изазваног кршењем друштвених традиција; незадовољства чији је извор још дубљи, негде на нивоу осећаја потпуног националног понижења. Речју, мало им је, овим светлоношама цивилизације, што су нас три месеца бомбардовали, па затим насилно отели 15% територије, сад још хоће и геј-културу да нам наметну!?! И док је старија генерација тихо псовала, ови млађи су одлучили да узму правду у своје руке. И баш су се ту, у невреме, затекли несрећни француски навијачи.
Знам, многи ће рећи да бомбардовање од пре десет година нема никакве везе са дивљањем навијача. Скептике упућујем на адресу http://www.blic.rs/ на коментаре уз текст „Умро Брис Татон“. Под ником „Једна“ кратак пост: „А да ли ће мени неко да врати руку изгубљену априла 99-е?“ Шире тумачење можете наћи на страницама „Политике“, где психолог Жарко Требјешанин даје сасвим сувисло објашњење новог таласа ксенофобије у Србији.
А сада један корак напред. Лидери „екстремних политичких организација“ – да цитирам Тадића – већ су у затвору. Административна казна од 30 дана. Сада, у контексту политичке кампање за борбу против насиља, њихова даља судбина делује ми сасвим неизвесно. Велико је искушење да се „највећа могућа озбиљност, по принципу строгости“ опроба баш на овом популарном примеру. Ако се младим националистима придруже још и пар познатих међу навијачима имена, биће то добар повод да се свету, који је већ помислио како Србија још није спремна крочи у свет европске цивилизације, предочи извештај о превазилажењу ксенофобије у друштву.
Али ова медота налик је ампутацији, док је друштву неопходна социјална терапија. И ако би се председник сетио да његов задатак није да заступа сексуалне мањине, него да буде председник свих Срба, чак и оних који су против геј-параде, па чак и против западних вредности у целини, могло би се говорити о некаквој основи за спровођење поменуте терапије. Али, све док је за власт Србији важније мишљење старанаца од мишљења сопственог народа, овај пут је за њу затворен. Уз то, да будемо искрени, далеко је лакше хапсити, него разговарати.
Ипак, мислим да то води формирању далеко озбиљнијег жаришта отпора, чији талас може лако да спере осмехе са лица оних који су убеђени да им увођење „белог шенгена“ довољно за опстанак на власти.

четвртак, 24. септембар 2009.

ОСОБИТОСТИ НАЦИОНАЛНОГ ОДГОЈА


Била је – а можда и још постоји - на једном од српских тв-канала петоминутна емисија у којој су одабраним политичким или јавним делатницима постављали идентична питања, а све у циљу истицања разлика у њиховом поимању друштвених и социјаних појава. Једно од обавезних за све госте питања звучало је отприлике овако: „Да ли би сте летовали у Хрватској?“. И гости би већином одговарали потврдно, чак се местимично чудећи неактуалности питања – ма шта вам је људи, од оног рата прошло већ добрих петнаестак година!?!
И то је у принципу разумљиво. Тешко да би се неко у бившој братској републици усудио да јавно увреди познату личност, па макар и трипут била српског порекла. А ја, ето, као мало познати носилац српског презимена, у догледној будућности на одмор у Хрватску сигурно нећу отићи. Немојте ме погрешно разумети – у принципу ништа против Хрвата немам. Али више волим да се са њима састајем на некој неутралној територији. У Москви, рецимо.
Летовање у једној од најлепших земаља света лако се може претворити у акт политичке борбе за право Срба на одмор, а понекад и у борбу за пуко преживљавање. Јер ако вас - не дај Боже – у неком хрватском камењару уједе змија, нико вам не гарантује да вам неки локални следбеник Хипократа неће, завиривши у ваш пасош, дијагностицирати обично лоше варење. Исту дијагнозу – ма ви сте се, човече, прејели – можете чути и случају можданог удара. Ако сте, пак, одлучили да на одмор поведете малолетну децу, позорност треба удвостручити - нечија случајно згажена кула од песка може се завршити повицима „Убиј Србина!“.
Параноја, рећи ће неко. Не баш сасвим. Недавни инцидент у Прагу, када су хрватски школарци опсели аутобус са младим београдским математичарима и узвикивали ове и неке друге популарне код њих пароле, наводи на питање - у каквој то атмосфери, побогу, расту хрватска деца? Уосталом, овај феномен разјаснио је градоначелник другог по величини града Хрватске - Сплита. На питање зашто се изјашњава против пословања са Србима, и зашто тврди да му Србин никада неће ући у породицу, Жељко Керим са дечијом наивношћу признаје: „Тако сам одгојен“.
И колико их „тако одгојених“? Не знам, и на својој кожи нисам спремна да проверавам. Али то није разлог да се не запитам о разлозима ескалације хрватског национализма. Јер, да будемо искрени, проблем Срба у Хрватској одавно је и сасвим успешно решен. Хрвати су чак и државни празник тим поводом увели - Дан победе и домовинске захвалности. И сваке године 5. августа, на дан када су последњих 250 хиљада Срба напустили Хрватску, прва лица државе држе патриотске, испуњене захвланости говоре. Сва прва лица, укључујући председника Степана Месића, тако забринутог за одржавање имиџа борца против свих врста националне дискриминације. Јер шта је то имиџ у поређењу са потребом да се изрази захвалност браниоцима домовине од доброг дела њеног становништва!
Ипак, у чему је ствар? Чему толика мржња према онима којих у земљи мал те не и нема? Ма, све је једноставно. Криза је. А у кризна времена најлакше је пучанству објаснити да су за све криви Срби. То консолидује друштво, јер супротном, пук би могао обратити позорност на делатност Владе.
Али постоји и други, на тако привремен разлог. Јер да би одрасла генерација слободна од мржње према онима, којима су њени очеви толико скривили, требало би у најмњу руку ту кривицу признати. И то најбоље знају Немци, који и дан данас воде своју децу и унуке у музеје Холокауста. Са Хрватском се у том смислу историја доста злобно нашалила – из свих ратова XX века Хрвати су неким чудом изашли као победници. И не само као победници - у овом последњем чак су успели да се представе као жртве. Па зашто је онда шала испала злобна? Зато што није тешко обманути међународну јавност, искористивши у свом интересу нову светску прерасподелу граница. Тешко је избрисати из генетског кода злочине предака, јако тешко. И зато морају да негују мржњу према онима који су очеве и дедове претворили у злочинце. Јер жртва, она је увек крива, зар не?

уторак, 22. септембар 2009.

ПРЕД КИМ ЈЕ КАПИТУЛИРАЛА ДРЖАВА?


Сећате ли се на који су начин организатори срећом отказане геј-параде у Београду саопштили јавности да она ипак неће бити одржана? „Симболика ове манифестације свуда у свету је да се симболично прошета центром града и покаже да смо равноправни грађани“. Након чега су Ушће, где је Милошевић знао да окупи и по пола милиона грађана, обележили као ливаду, недостојну њихове Поворке поноса. Симболично је да је пар дана касније на све ове изјаве одговорио нико други до амбасадор Велике Британије Стивен Вордсворт. Амбасадор је наравно изразио жаљење поводом отказивања ове манифестације (чега?), али је на крају ипак додао да је из разговора са људима стекао утисак да већина мисли да поворка не треба да буде одржана. На тај начин, по Вордсворту, њено одржавање било би "недемократско, јер га већина не жели". Е, управо ту негде, између ова два става заглавила се државна власт Србије. Са једне стране министар полиције већ данима уверава јавност да никаве забране за одржавање геј-параде није било, већ да је једноставно била понуђена безбеднија локација. Са друге стране, медији мал те не углас оптужују власт да је капитулирала пред хулиганима, који су обећали да ће учеснике те параде да бију, и да их бију озбиљно. Искрено речено, ако је и капитулирала, било је пред киме да се капитулира – просто збрајање података показује да се у Београду тога дана могла окупити армија од преко 10 хиљада противника геј-параде. Број самих учесника није прецизиран, али се према различитим подацима процењивао највише на 500. Уосталом, ако је веровати српским медијима, сви њени потенцијални учесници могли су комотно да сместе на „ливади“ испред резиденције амбасадора Шведске Кристера Бригенса, који је позвао растужене геј-активисте да се орасположе уз чашу вина и у друштву његових колега — амбасадора других европских земаља. Кажу да се окупило око 150 људи. Амбасадори су уз вино испољиљи разумевање за све проблеме геј-популације у Србији, тако да је Европска комисија ускоро изнедрила пресуду следеће садржине: „Европска комисија жали што „Поворка поноса“ није могла да буде одржана. Комисија је дубоко забринута због претњи екстремистичких група насиљем организаторима и учесницима. Такво подстицање насиља мора да буде јасно осуђено“. И ту је држава морала да капитулира по други пут. Прво пред хулаганима, а затим и под притиском такозваних слободних медија и европских емисара који тим медијима диктирају ток мисли. У покушају да докаже да се Београд није предао некаквим „неофашистима“, тужилаштво је уз помоћ Министарства правде донело одлуку да забрани делатности две најпознатије организације десничарског опредељења – „Образ“ и покрет „1389“. Кажу, због пропаганде насиља. Нека, нек покушају. Али последице могу бити веома изненађујуће за власт. Ови млади људи, веома животно и политички активни, представљају тек „војно“ крило тихог, али веома незадовољног постојећом политиком народа. И тај је народ, како је приметио амбасадор Вордсворт, у већини. А забрана, ко свака забрана – само изазива активно супротстављање. Ништа, отићи ће ови клинци у илегалу, сешће, размислиће. А онда ће да освану под новом фирмом, већ уједињени и научени као да се понашају јавно, а како кад нема ко да види. Да ли је то циљ? Не мислим. Једноставно, власт се орјентише на оне проблеме које има на данашњи дан. А на данашњи дан незадовољство испољава Европа. Мада и ови своји знају да уједу. Државни секретар у Министарству правде, тек да Европа не заборави, напомиње: „Посебан апсурд је што се то дешава неколико месеци пре укидања виза грађанима Србије“. Све се измешало у главама званичника – визе са геј-парадама, хулигани са амбасадорима… Али још је горе то што се вредности које носи геј-парада повезују са вредностима слободне Европе у главама грађана. И то је озбиљна тема за размишљање.

петак, 18. септембар 2009.

ИПАК СЕ НЕШТО У ОВОМ СВЕТУ МЕЊА


Све је почело честитком од Максимовића: „Б-92 јавља да је Обама одустао од противракетног штита - свака част. Поздравите Путина, Медведева, Руски и све наше народе!“. Ипак, велико је неповерење према Американцима у српском народу: „Драги господине Максимовићу, немојте да будете толико радосни око аамеричке одлуке о ПВО систему који неће бити постављен у Пољској. Сигуран сам да се ради о некој ПРЕВАРИ, али не могу да прозрем о чему се ради“, пише Ненад. И најзад главно питање – не, пре ће бити да је то претпоставка – „Бојим се да пентаговнов ракетни штит не заврши у Србији“, рече Петар.
Као што знате ништа мање скептичан поводом Обамине одлуке био је и амбасадор Русије у НАТО Дмитриј Рогозин. Изјавивши да не подржава баш превише одушевљење руских експерата тим поводом, Рогозин је конкретизовао свој став: „бродови, на којима САД намеравају да разместе своје нове елементе противракетне одбране могу да доплове и до Русије у случају заоштравања односа имеђу Москве и Вашингтона“.
Могу. Шта више један од аутора плана размештања ракета и радара у Чешкој и Пољској, бивши и садашњи шеф Пентагона Роберт Гејтс брзо је исправио грешке свог председника, не остављајући простор за лирска одступања: „Ми можемо да у најкраћем року разместимо системе за откривање и ракете-пресретаче у Северној и Јужној Европи, који могу да обезбеде заштиту од Ирана и (sic!) других потенцијалнох противника“.
Заиста у Јужној Европи постоји већ одавно припремљен терен на територији отетој од Србије уз ангажовање целокупне натовске армаде. То је оно место које косовски Албанци из нејасних разлога називају својом, па још и независном државом. А у бити, најважнијим „културним“ спомеником ових предела с пуним правом можемо сматрати америчку базу Бондстил. База, која заузима површину од 775 хектара и у коју су Американци већ уложили преко 500 милиона долара, сасвим се лепо може употребити за премештање америчких антиракетних планова из Централне и Јужну Европу. Плус, ако се уједини Косово и Албанија ето вам и излаз на море... Даље ову стратегију можемо да не градимо – нека се тиме играју у Пентагону.
Шта онда испада - да је Обама саопштио како намерава да узме у обзир интересе и забринутост Русије тек да би замаглио истинске циљеве? Ја тако не мислим. И ево из којих разлога: одлука америчког председника да одустане од постављања антиракетног штита у Пољској и Чешкој, ако се посматра са финансијске и политичке, а не војне тачке гледишта, може се оценити мал те не као револуционарна.
Да почнемо од економског аспекта. Замислите само снагу ударца који је Обама нанео финансијским интересима одбрамбеног лобија. Лобија који је годинама провлачио кроз Конгрес потпуно неупотребљив по мишљењу бројних експерата антиракетни ситем САД у Европи. И Конгрес, мада је периодично смањивао обим финансирања, ипак је редовно ове одбрамбене лобисте снабдевао парама. Ако говоримо у цифрама, изградња објеката у Пољској и Чешкој требало би да кошта око милијарду долара. И ако неко одједном покуша да изврши атентат на Барака Обаму, ја бих лично наручиоца тражила негде у том миљеу. Мада и без њих Обама има доста непријатеља...
А сад ће их бити још више. Источноевропски политички мешетари који су правили своје карјере на страху од Русије никада му неће опростити ни своје понизно отворено писмо, чија је основна идеја била „Не остављајте нас насамо са руским медведом!“, ни то што је једноставно прегазио антируски кордон који је Буш тако темељно градио на нашим границама. Лекцију ће схватити не само у Балтичким земљама, у Пољској и Чешкој. Одустајање од штита отрезниће и наше пријатеље у Кијеву и Тбилисију. Шта ћете, пре или касније у свим овим земљама морали су да схвате да велики момци имају своје интересе и да у кризна времена заборављају на своје већином имагинарне сукобе. А они који мисле да на том супротстављању нешто за себе ућаре обично попуњавају редове лузера.
Али, вратимо се одлукама Барака Обаме. Америка се од њиховог усвајања сигурно није променила. Колико јуче америчка обавештајна служба уврстила је Русију у своје потенцијалне непријатеље, САД и даље активно „модернизују“ отворено непријатељску, па још и дислоцирану на нашим границама војску Грузије... И сличне ствари могу да се набрајају у недоглед.
Али без обзира на све то, нешто се у овом нашем свету мења. Можда зато што је одрасла генерација политичара који су се у јеку хладног рата више занимали за испите, девојке и провод.

понедељак, 14. септембар 2009.

МОСКВА – БЕОГРАД: РАЗМЕНА ИСКУСТВА, ИЛИ КАКО ПРЕЖИВЕТИ ГЕЈ-ПАРАДУ


Ето, и дотле смо стигли. Тема планиране за 20. септембар у Београду геј-параде нашла се насловној страни тако уваженог издања као што је „Политика“. Па добро, и ми имамо шта да кажемо на задату тему, поготово што је градоначелник нашег главног града Јуриј Лужков добровољно преузео на себе улогу главног светског страшила за хомосексуалце.
Па да од Лужкова и почнемо. Ту сасвим недавно, 9. септембра, саопштено је да је Тверски суд Москве приступио разматрању тужбе за увреду части, коју су борци за права сексуалних мањина поднели против градоначелника Москве, а везано за његове јавне и некоректне изјаве о хомосексуалцима. И шта је то тако погодило подносиоце тужбе? У директном програму „Лицем ка граду“ Лужков је изјавио да постоје два разлога због којих геј-парада у Москви неће бити одржана. По његовим речима, „први је – друштвени морал. Наше друштво одликује се здравим моралом и не прихвата све те...“. Не, то како је Јуриј Михајлович „почастио“ представнике геј–заједнице, нећемо да понављамо. Из истих разлога, ради заштите здравог морала. Али зато ћемо обавезно навести и други разлог, због којег ова весела манифестација у дугиним бојама, која тако оживљава улице напредних европских градова, у Москви неће проћи. Лужков је био директан: „Ако се они окупе, чак да замислимо и да којим чудом добију званичну дозволу за одржавање параде, њих ће једноставно поубијати. Ми имамо радикалне хришћане који су огорчени на таква, како они кажу, демонска испољавања“.
На све горе речено треба додати да у се Стазбуру већ налазе две жалбе руских геј-активиста поводом забране прве и друге московске геј параде. Осим тога, Лужков се више пута налазио на мети својих колега-градоначелника разних европских градова, међу којима има представника сексуалних мањина и који то не крију. Међутим и ту је Лужков остао веран себи - на питање: „Да ли би сте дозволили одржавање геј-параде у Москви ако би своје учешће најавили градоначелници Париза и Берлина?“, он је одбрусио: „Нисам дозволио и нећу дозволити“.
Са градоначелником је све јасно. А шта се у Москви дешава на делу? У реалности ми имамо безброј геј-клубова, текстове у женским издањима под насловом „Мој најбољи друг је геј, и то је дивно!“, бројне естрадне и ине звезде које не крију своје сексуалне аспирације и свеопшту толеранцију, која вуче корене из опште незаинтересованости Московљана за живот комшија. Радијатори им не цуре? Не бацају флаше са деветог спрата? Не укључују бургију у два сата ујутру? Све остало наше суграђане мало забрињава. Мегалополис живи по својим законима.
Узгред, све ово добро знају људи хомосексуалних наклоности који су имали несрећу да се роде на Балкану. И ако их је судбина довела у далеку Москву, кући ће се вратити само у крајњем, безизлазном случају.
Што се тиче „радикалних хришћана“, које помиње Лужков, већином се ради о бакицама са иконама у рукама у пратњи младића астеничне грађе и бледог лика, окићених православном симболиком. Ако узмемо у обзир култ тела који негују московски хомосексуалци, велико је питање ко би у дирекном сукобу однео победу.
А што се тиче сукоба на линији градоначелник – геј-активисти, то је део нашег московског фолклора, нешто попут хроничних гужви на путевима, невероватне скупоће и легенди о нашој саобраћајној полицији. И свима се исплати – активистима да покажу свету свој самопрегорни рад на заштити хомосексуалних права, а градоначелнику да још једном потсети суграђане да је он строги отац овог лакомисленог града.
А сада, да се осврнемо на Београд. Ситуација у земљи где сви једни друге знају до десетог колена и где су традиције често јаче од закона, потпуно је другачија. Тамо где је већина очева спремна пре да убије сина, него да се помири са његовим геј-опредељењем, одржавање параде представља озбиљну опасност. Тим пре што су све омладинске патриотске организације изразиле спремност да се овој акцији најактивније успротиве. И зна се на који начин.
Београдски градоначелник Драган Ђилас, којег је јако тешко уврстити међу конзервативце, доста је јасно оцртао проблем: „Не плашим се само за безбедност људи на манифестацији, већ се питам шта ће бити када учесници геј параде крену кући. Да ли ће сваког од њих чувати по два полицајца? Неће! Када ја то кажем, испада да позивам да их туку. Не, ја само упозоравам шта може да се деси“.
Уосталом, људи који тврде да је геј-парада као акција усмерена на заштиту права и слобода грађана, и који позивају владајућу странку и председника Србије да подрже њихову акцију, једва да су спремни да чују, а камоли прихвате аргументе београдског градоначелника. Они имају други циљ, исти као и њихове московске колеге – да привуку свеопшту пажњу. Пажњу према себи, персоналну. А све на рачун оних несрећника који су се већ подвргли остакизму друштва, често и породице, а сада још ризикују да заврше у болници. Све у име права и слобода. Чијих? Оних који их у све то гурају - активиста.
А све остало, безбедност обичних учесника, углед земље – а снимци из Београда, где се одвијају крвавава дешавања муњевито ће обићи цео свет – све је то небитно у поређењу са сјајном могућношћу да се стекне светска слава. Јер Би-би-си ће са задовољством да их интервјуише, зар не?
И још један детаљ - српски навијачи и младе патриоте су људи добро увежбани, за разлику од феминизираних танконогих младића хомосексуалне орјентације и, мада агресивних, али ипак жена које бране лезбијске интересе. Тренирани, што на улици, што у теретани. И то вам нису бакице са иконама, као у равнодушној према свему Москви.

петак, 11. септембар 2009.

БРАВО ЧАВЕЗ, ИЛИ КАДА ЋЕ СРБИЈА ПРИЗНАТИ ЈУЖНУ ОСЕТИЈУ И АБХАЗИЈУ?


Централна вест четвртка – Венецуела признаје Јужну Осетију и Абхазију - изазвала је неподељено одобравање у руском парламенту. На ову тему изјаснили су се многи и уз приметно задовољство. За нас је ипак најинтересантније у том контексту неизбежно поређење са косовким случајем.
Први је паралелу повукао заменик председника Комитета за послове ЗНД Константин Затулин, који је истакао да се све одвија „онако, како смо и говорили – постепено суверенитет Јужне Осетије и Абхазије почињу да признају оне државе које не следе у стопу спољну политику Вашингтона. Уз то, ми не изврћемо руке, како су то чиниле САД у погледу признања Косова“ – подвукао је посланик.
Још дубље загазио је потпредседник Думе Владимир Жириновски, што се уосталом могло и очекивати. Дакле, редовна сензација у ауторству најпознатијег либералног демократе Русије: „У наредним годинама независност Јужне Осетије и Абхазије признаће још 10 до 15 земаља. Међу њима могу бити наши суседи из ЗНД – Белорусија, Јерменија, Киргизија, као и друге државе, рецимо, Србија, низ латиноамеричких и афричких земаља“, истакао је Жириновски.
Није тешко замислити како су се загрцнули јутарњом кафом неки српски званичници, листајући спољнополитичке билтене. Тему признања две одцепљене од Грузије републике власти Србије веома пажљиво заобилазе. Како показује мониторинг српске штампе, новинари такође. Политика забијања главе у песак када је у питању поменути проблем лако је разумљива – нико није спреман да се лиши једног од четири спољнополитичка ослонца, међу које Београд убраја Брисел, Вашингтон, Москву и Пекинг. Речју, нека их, те велике и опасне, неког криво погледаш - оде још део територије. Или могу подршку да укину, што такође није добро.
Међутим, у народу не деле баш сви овај став. Међу коментарима на вест да је Хуго Чавез одлучио да призна Јужну Осетију и Абхазију на сајту „Политике“ доминирали су следећи: „Браво господине Чавез! И Србија би требала да призна те две државе. Признавање њих нема никакве везе са Косметом“, пише Нада. Предраг Марковић проширује тему: „Он је једини буквално човек на свету који се не боји да каже јавно какви су Американци, човек који се не боји Америке и њених санкција. Камо пусте среће да и Србија призна ове две републике и да каже свету - ви сте признали нелегално Косово, е, сад ћемо и ми признати Абхазију и Осетију, па видите шта ће те да радите убудуће. Браво за Чавеза који покушава да освести цео свет“.
Повике „Браво!“, смењују тврдње „Један је Хуго Чавез!“, али је најтачније разлог за такав однос према председнику далеке Венецуеле изразио следећи коментар: „ВЕЛИКО хвала господину ХУГУ ЧАВЕЗУ. То је државник, а не као неки“.
Ови „неки“, мислим, одлично су разумели шта има у виду како неименовани корисник сајта. Чавес, неустрашиви падобранац, последњи Мохиканац у борби против америчког неоимперијализма, и као личност, и као политичар близак је српском менталитету, док власти Србије градећи своју политику на бескрајним компромисима у условима жестоких уцена од стране ЕУ и САД не изазивају разумевање код доброг дела становништва. Многима је једноставно досадило да гутају понижења у име сите, али за сада магловите будућности у рођачком загрљају брижне евро-атланске фамилије. А ту се још и чавесов дух мота, будећи неке забрањене и заборављене жеље...

четвртак, 10. септембар 2009.

ЕВРОПА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ. ШТЕТА...

Последњих дана у светској штампи све су учесталији интервјуи, анализе, коментари и изјаве посвећени европским перспективама Србије.
У четвртак, рецимо, наше колеге из „Дојче веле“ на српској страници објављују текст под речитим насловом „Сви путеви ка ЕУ воде преко Холандије!“. Коментаришући перспективе придруживања Србије Европској унији директор за Балкан у Министарству спољних послова Шведске, која председава унијом, фактички пере руке: „Ту је првенствено питање сарадње са Трибуналом у Хагу, која мора да буде побољшана како би земље чланице ЕУ подржале следећи корак Србије ка ЕУ“. Речју, одлука о деблокади прелазног споразума, као и пре, остаје на властима Холандије. А оне су против, у најмању руку до оног тренукта док генерал Младић не добије стални боравак у Хагу.
Некако истовремено на задату тему изјаснили су се и стари пријатељи Србије – носилац Нобелове награде за мир Марти Ахтисари и Међународна кризна група. Овај први био је кратак и јасан: „Србија неће моћи да се придружи ЕУ без признања независности Косова”. Што се тиче организације познатије у Србији као Група за стварање криза, њен коментар је повређено-емотиван. Уосталом, тамо сматрају да Европска унија покушава на све начине да приближи себи Србију, вређајући на тај начин косовске власти. На њу се љуте: „Европска унија има за циљ да постигне значајан напредак у односима са Србијом и је постала изузетно осетљива на њене интересе, тако да је увредила и дестабилизовала власти у Приштини“, каже директор за Балкан у МКГ Марко Прелец, и додаје: „Заборавља се да Еулекс није ту да води напред стабилизацију Србије и западног Балкана, већ Косова“.
И најзад, треба свему овоме додати оптимистичку изјаву минист р унутрашњих послова Словеније Катарине Кресал, која је након сусрета са својим балканским колегама изразила мишљење да ће „безвизни режим са земљама ЕУ за Србију, Македонију и Црну Гору бити – највероватније - уведен до краја текуће године“.
И ту, усред овог прегледа, ако могу тако да кажем, стручних ставова, наш београдски колега Јован Бирач пише: „Ко је ових дана покушао да добије шенгенску визу, прича о стављању Србије на белу листу изгледала му је реално колико и удар комете идуће године... И даље морате да стојите у редовима од раних јутарњих сати и погнуте главе слушате дрске команде радника обезбеђења. И док чекате ваша два минута, непрестано пребирате да ли сте понели сваки од тражена 24 документа, копија и превода, за чије вам је сакупљање требало више времена него што ћете боравити у Европи... Проверавате да ли вам се зуби виде на слици и да ли је „глава довољно велика“, да ли сте јутрос променили гаће и да ли су двоје деце и жена, који остају у Србији, довољна гаранција да нећете остати у печалби“. И тужан закључак на крају: „И стварно делује надреално да идуће године тога више бити неће. Да ћемо преко ноћи постати добродошли, а да одлазак у иностранство нећемо морати да плаћамо достојанством“.Али најтужније је то што ће оним српским политичарима који одређују спољнополитичке приоритете услужни референти ставити на сто извештаје који садрже процене из првог дела овог текста. Понижења грађана у редовима и њихова неверица у боље сутра остаће на маргинама. Штета. Јер управо они – грађани – одредиће на идућим изборима има ли Европа алтернативу, или нека је, нек иде до ђавола, са свим тим њеним редовима, дрчним обезбеђењем и бескрајном папирологијом.

четвртак, 3. септембар 2009.

ДЕДА ДРАГОЉУБУ, ИЗ РУСИЈЕ С ЉУБАВЉУ


Поштено речено, тема данашњег разговора за мене је изузетно непријатна. И мада ми се често обраћају са молбом да прокомнетаришем русофобска расположења у делу српске јавности, ја не волим да се враћам на ту тему. И без обзира што ме редовно упозоравају да „не прође ни једна једина седмица, а да на овим балканским просторима не осване неки чланак који у негативном светлу представља Русију“, увек ми се чинило да не доличи једној компанији ранга „Гласа Русије“ да одговара на уједе којекаквих ситних провинцијских новинара који покушавају да дигну себи рејтинг за рачун једне непрегледне Русије.
Вероватно би и сада „прећутала“ молбу Топоља, који ми је на блогу написао -„замолио бих вас да нешто напишете о константној медијској пропаганди против руског народа и Русије“ – да није једног писма које нам је ових дана стигло у редакцију. Послао га је Драгољуб Батиница из Кикинде, за нас - деда Драгољуб. „У прилогу Вам шаљем срамни напис“, пише дубоко револтирани слушалац, и додаје – „уједно Вам шаљем и мој, т.ј. наш одговор уреднику листа, и ако се он ограђује од написа“.
О чему се ради? Шта је тако наљутило уваженог деда Драгољуба да је одлучио да заједно са неколико својих пријатеља-пензионера упути гневно писмо у „Прес“, а његову копију нама? У свом писму главном уреднику Батиница пише: „У Вашим дневним новинама од 07.08.2009. године са гневом и запрепашћењем прочитах тзв. коментар од некаквог русофоба са српским именом Ђорђа Одавића... Ваш „цењени“ коментатор окомио се на нама блиски Руски народ по рецепту Гебелса, те тај народ назива стоком, разбојницима, убицама и пљачкашима“.
Е, ту сам се већ ја нашла увређена. Не, није ми криво због руског народа – он нит зна за постојање неког тамо момка са миђнушом у уху и кривим осмехом, нит ће икада, на срећу, за њега чути, колико год се Одавић упињао. Криво ми је због деда Драгољуба, који се толико насекирао због нас. Тим пре што могу да замислим како су се слатко насмејали у „Пресу“ кад су добили његово писмо – колеге-новинари се одликују редким цинизмом, а то што ће пар пензионера престати да купује новине, на њивову плату неће никако утицати.
Али зато ја имам више могућности да адекватно одговорим, што у овој прилици са задовољством и користим. Поготово што поменути Одавић, који себе изгледа сматра новинаром, оставља широки простор за чисто професионалну критику. „Можда сам ја луд, али шта ће нам Медведев на прослави ослобођења Београда. Сад ће сви да гракну, „али Црвена армија је помогла ослобађању Србије од фашиста!" Јесте, али је силовала на хиљаде Српкиња. Пјана ослободилачка стока је сматрала да им следују локалне лепотице, па су почели да силују све редом и то не само да силују, него и да убијају успут“, пише Одавић у тексту под насловом „Из Русије с љубављу“. А закључак који изводи аутор, подсећајући да је „дугачак списак руских грехова према Србији“, јесте да би председник Медведев могао и да се извини. Да се извини за шта? Вероватно за оних преко седам хиљада војника Црвене армије што изгинуше ослобађајући Србију. Узгред, то су званични подаци.
Код колеге је све једноставније. Шта ће њему било какви подаци, кад може једноставно да каже “хиљаде“? Био је један случај овде код нас, у Русији, када је један исти такав“професионалац“ ко овај Одавић изјавио како су Срби побили у Босни 200 хиљада муслимана. То што је погинулих у тим крајевима свих националности побројано око 98 хиљада није ни битно. Јер 200 хиљада – то звучи!
Па и у целини, цела та прича око силовања, поготово оних што су се наводно догодила пре 65 година, делује некако чудно. Текст оставља исти утисак као и оне прописно, по свим муслиманским законима замотане жене од преко шездесет, које су пред камерама западних канала средином деведесетих чило извештавале о масовним српским силовањима ...
Не, нећу да кажем да се тако нешто није дешавало и да није могло да се деси. Рат, он озбиљно мења правила игре. Али, да ли је могло све то и другачије да изгледа? Отац ми је причао како су се жене по српским селима крајем рата клањале бику, кад прође улицом – тако се мало мушкараца вратило из рата. А ту, на дохват руке, војници, ослободиоци, па се још ужелели женске пажње... А онда, ко гром из ведра неба, дође она уклета '48., кад су се два Јосипа – Броз и Стаљин - силно разишла у погледима, и када се за везу са Русом могло и на Голом отоку завршити... Лакше је било све објаснити принудом.
Али циљ Одавића није анализа ситуације, нити покушај да се сагледа истина и пренесе читаоцима - његов је циљ био да назове Русе стоком и да затражи, „у име народа“, извињење од самог председника Русије. Шта ћете, уз ову посету многи ће покушати да пласирају своје памфлете – где ће још наћи такву могућност да се за њих чује? И други ће лежено да оперишу бројкама и да се поигравају речима, олако ће прозивати целе нације... Може им се јер су сити и слободни, па још и без икаквих моралних начела. За оно „сити и слободни“ заслужни баш они „оматорели партизани и комунисти“ – како их презриво велича Одавић – и још неких седам хиљада палих руских војника. А што се тиче моралних начела - за то су већ одговорни моји драги ветерани, па деда Драгољуб - требало је да их дерете ко волове у купусу док су још били мали, те којекакве „одавиће“.

уторак, 1. септембар 2009.

КЛОПКА ЗА ПРЕДСЕДНИКА


Где престаје демократија? Тамо где се власт концентрише у једним рукама.
Председник Србије направио је свој избор и ради очувања на власти владајуће коалиције, чију основу чини Демократска странка, потписао је измене закона о информисању. Измене, које не остављају шансу новинарским истраживањима – казне за покушај да се неки званичник ухвати у лажи у стању су да доведу издање до банкротства.
Колико год се председникова прес служба упињала да објасни народу да ће председник Тадић „пратити ефекте примене овог закона сматрајући да је слобода медија претпоставка слободног друштва“, сам потпис Бориса Тадића под овим документом не оставља му шансе да се узвиси над ситуацијом. Закон о јавном информисању – то је перфидна, префињена клопка за председника који себе позиционира не само као демократу, већ и као човека који оставља себи за право да се успротиви јавном мњењу уколико се оно не поклапа са његовим моралним начелима. Од сада Борис Тадић постаје обичан политичар, јер уз његову помоћ данас је могуће затворити сваки медиј који себи дозволи да лопова назове лоповом, а лажова лажовом. Да ли ће му странка бити захвална за то што је свој углед уградио у њен опстанак на власти, показаће време. Али српским новинарима то никако не олакшава ситуацију.
Уосталом, водећи српски медији одавно су схватили откуд ветар дува. Једно штампано издање са богатом историјом, којем је нова Влада донела и новог главног уредника, некако је аутоматски укључило аутоцензуру. Независни аутори полако су почели да се осипају. Други медиј, који би се могао сматрати информативним холдингом, одвано већ не примећује све оно што што не треба да примети. Али зато помахнитало критикује друге земље за гушење слободе говора. Русију најрађе.
Кад смо код Русије... Шта све нису писали до јуче још слободни и тако бахати у тој својој слободи српски аутори о ситуацији са медијима код нас. Навешћу пар примера, тек да упоредимо ситуацију када нови Закон о јавном информисању у Србији буде прорадио пуном паром.
Дакле, директно: „Кремљу није било тешко да телевизијске станице и новине претвори у гласноговорнике режима“.
Нешто финије: „Што се тиче степена политичких и економских слобода, контроле медија и правосуђа, проблематичним изборниим процесима, Русија се не разликује од, рецимо, Мексика, Турске, или Филипина“.
И, најзад, са лаком нијансом похвале: „Оно што јесте преседан је да је овог пута уследила реакција шефа руске државе, односно да је уредник „Новаје Газете“ Димитриј Муратов позван да код председника Медведева поведе делегацију листа који опасно штрчи у односу на „хипнопедијски црвеноармејски хор“ руских контролисаних медија у Кремљу“.
И шта сада? А сада ће драге колеге морати да забораве на вештину говора, која порађа сличне метафоре, и да се у потпуности посвете убрзаном курсу езоповог језика - да им матично издање не би банкротирало. Можда ће и Русију оставити на миру. Балван у свом оку порастао је до размера које силно ометају разгледање ситуације иза мора, иза гора.
Ипак, да се вратимо председнику - главном губитнику у овој ситуацији. Јер Тадић није само подлегао уцени свог коалиционог партнера који је иницирао целу причу не би ли расчистио рачуне са једним локалним медијским газдом. Све је далеко горе – господин председник подлегао је највећем искушењу власти, искушењу да преузме контролу над медијима. Да ли ће искористити ову могућност, он, који се тако поноси својим демократским ставовима? Не знам. Али ми се учинило да се Милошевићев дух злурадо насмејао гледајући иза рамена како господин Тадић подписује овај веома опасан документ.