КЛОПКА ЗА ПРЕДСЕДНИКА

Где престаје демократија? Тамо где се власт концентрише у једним рукама.
Председник Србије направио је свој избор и ради очувања на власти владајуће коалиције, чију основу чини Демократска странка, потписао је измене закона о информисању. Измене, које не остављају шансу новинарским истраживањима – казне за покушај да се неки званичник ухвати у лажи у стању су да доведу издање до банкротства.
Колико год се председникова прес служба упињала да објасни народу да ће председник Тадић „пратити ефекте примене овог закона сматрајући да је слобода медија претпоставка слободног друштва“, сам потпис Бориса Тадића под овим документом не оставља му шансе да се узвиси над ситуацијом. Закон о јавном информисању – то је перфидна, префињена клопка за председника који себе позиционира не само као демократу, већ и као човека који оставља себи за право да се успротиви јавном мњењу уколико се оно не поклапа са његовим моралним начелима. Од сада Борис Тадић постаје обичан политичар, јер уз његову помоћ данас је могуће затворити сваки медиј који себи дозволи да лопова назове лоповом, а лажова лажовом. Да ли ће му странка бити захвална за то што је свој углед уградио у њен опстанак на власти, показаће време. Али српским новинарима то никако не олакшава ситуацију.
Уосталом, водећи српски медији одавно су схватили откуд ветар дува. Једно штампано издање са богатом историјом, којем је нова Влада донела и новог главног уредника, некако је аутоматски укључило аутоцензуру. Независни аутори полако су почели да се осипају. Други медиј, који би се могао сматрати информативним холдингом, одвано већ не примећује све оно што што не треба да примети. Али зато помахнитало критикује друге земље за гушење слободе говора. Русију најрађе.
Кад смо код Русије... Шта све нису писали до јуче још слободни и тако бахати у тој својој слободи српски аутори о ситуацији са медијима код нас. Навешћу пар примера, тек да упоредимо ситуацију када нови Закон о јавном информисању у Србији буде прорадио пуном паром.
Дакле, директно: „Кремљу није било тешко да телевизијске станице и новине претвори у гласноговорнике режима“.
Нешто финије: „Што се тиче степена политичких и економских слобода, контроле медија и правосуђа, проблематичним изборниим процесима, Русија се не разликује од, рецимо, Мексика, Турске, или Филипина“.
И, најзад, са лаком нијансом похвале: „Оно што јесте преседан је да је овог пута уследила реакција шефа руске државе, односно да је уредник „Новаје Газете“ Димитриј Муратов позван да код председника Медведева поведе делегацију листа који опасно штрчи у односу на „хипнопедијски црвеноармејски хор“ руских контролисаних медија у Кремљу“.
И шта сада? А сада ће драге колеге морати да забораве на вештину говора, која порађа сличне метафоре, и да се у потпуности посвете убрзаном курсу езоповог језика - да им матично издање не би банкротирало. Можда ће и Русију оставити на миру. Балван у свом оку порастао је до размера које силно ометају разгледање ситуације иза мора, иза гора.
Ипак, да се вратимо председнику - главном губитнику у овој ситуацији. Јер Тадић није само подлегао уцени свог коалиционог партнера који је иницирао целу причу не би ли расчистио рачуне са једним локалним медијским газдом. Све је далеко горе – господин председник подлегао је највећем искушењу власти, искушењу да преузме контролу над медијима. Да ли ће искористити ову могућност, он, који се тако поноси својим демократским ставовима? Не знам. Али ми се учинило да се Милошевићев дух злурадо насмејао гледајући иза рамена како господин Тадић подписује овај веома опасан документ.