ПРЕТЕЖНА ВЕЋИНА ПИТАЊА КОЈЕ МИ ПОСТАВЉАТЕ НИСУ ПИТАЊА ЗА ДИПЛОМАТУ

Одувек је важило правило да дипломати, спутани низом професионалних ограничења, нису баш најбољи саговорници за нас новинаре. Ову тезу, међутим, потпуно је демантовао Директор четвртог департмана МИП РФ, бивши амбасадор Русије у Београду, Александар Алексејев. Разговор је водила Ксенија Тошић.
Тошић: Ви наравно знате за недавну посету потпредседника САД Србији. Ова тема изазвала је велики одјек међу нашим слушаоцима. Многи су описивали ову посрету на следећи начин: Београд је био украшен америчким и српским заставама и апсолутно празан. Грађани су седели по кућама и многи од њих су на прозоре окачили слике Владимира Путина. И тим поводом питање, које највише занима наше слушаоце – зашто Путин не долази у Србију?
Алексејев: Знате, питање посете Србији на високом и највишем нивоу остаје на дневном реду. И питање је како максимално искористити оно време којим располажемо за њену добру припрему. Тренутно се тиме бавимо. Посета не сме да се претвори у обичну могућност да се седне и поразговара, мада је и то важно у нашим односима. Треба направити тако да то буде приметан догађај. И наши српски партнери, и ми се тиме сада бавимо. Чим буду створени услови да ова посета прође успешно одмах ће бити реализована.
Организовати посету само да би се упустили у некакво такмичење заиста нема смисла.
Тошић: Кад смо већ почели разговор од Бајденове посете, како оцењујете њене резултате и разлоге?
Алексејев: Тешко ми је да говорим у нечије име. Вероватно о разлозима ове посете треба питати наше пријатеље и партнере из Вашингтона, а што се тиче резултата - наше колеге, како из Вашингтона, тако и из Београда.
А што се тиче руске стране, ми сматрамо да су наши односи са Србијом стратешког карактера и спремни смо да учинимо све за њихов развој, али то не значи да има било кавих проблема са наше стане у свему што се тиче развоја односа Србије са другим земљама или групом земаља.
Тошић: Кажете, групом земаља... А како ће Русија реаговати на могуће - ипак могуће - ступање Србије у НАТО?
Алексејев: Ширење НАТО ми не разматрамо као природан процес. Ми не сматрамо да че европска безбедност бити на добитку од тога што ће се алијанси придружити једна или више земаља. Можда ступање Србије у НАТО и не би помогло нашим односима, али им не би ни превише сметало.
Тошић: А однос према ступању Србије у Евриопску унију? И ако је могуће, ваша оцена перспективе придруживања Србије унији...
Алексејев: Ако наши српски пријатељи желе да ступе у ЕУ, ми то подржавамо. И на ту тему не треба да буде ни трунке сумње.
Што се тиче перспектива за ступање Србије у ЕУ, то је наравно боље питати представнике уније.
Ја сам, истина, обратио пажњу на један детаљ, на који сам више пута скретао пажњу својим партнерима из држава чланица ЕУ. Најприметнији прогрес у односима између Србије и ЕУ дешава се негде два, три дана пред изборе. После тога почиње једна дуга дуга пауза. Како оценити овај феномен? Мислим да људи који се баве политиком у Београду то боље знају.
Тошић: Кад смо код избора... Друго најважније питање које нам често постављају: зашто се Русија не умеша активније у унутарполитичке процесе у Србији?
Алексејев: Знате у чему је ствар? Пре свега, из поштовања према Србији. Ми сматрамо да земља, каква је Србија, и народ, као што је српски народ, има право сам да одређује своју судбину.
Људи који раде у Београду, то су људи заиста одани нашим односима, и понашати се бахато у туђој кући – то није наш принцип.
Тошић: Да пређемо на друге земље региона. Како се развијају односи Русије са Хрватском, с обзиром на тешкоће у српско-хрватским односима и очигледну благонаклоност Русије према Србији? Да покушамо из тог угла да размотримо питање.
Алексејев: Правилно сте употребили реч „благонаклоност“. Заиста, Русија се крајње позитивно односи према нашим српским пријатељима. Али наши односи ни у ком случају не могу да нам засметају да развијамо односе са другим земљама региона.
Зашто говорим тако одређено и одлучно? Ми полазимо од чињенице да је свима, укључујући и наше српске пријатеље, потребна стабилна и предвидљива Југоисточна Европа.
И за постизање тог циља ми видимо неколико путева. Пре свега, то је побољшање односа између Загреба и Београда. Ја мислим да су на Западном Балкану то централне престонице. Ако међу њима буду нормални односи то ће значајно олакшати стабилизацију целог региона. И, поред осталог, и из тог разлога ми користимо сваку могућност за развој односа са свим земљама, укључујући Хрватску.
Тошић: Идемо јужније. Ви несумљиво знате колико је комликована ситуација у Босни и Херцеговини. Да препоставимо такав развој догађаја –истина, ово питање није за дипломату - али да покушамо мало да нагађамо...
Алексејев: Претежна већина питања која ми ви постављљате нису питања за дипломату.
Тошић: Разумем. Ипак, ако се догоди тако да Босна почне да се распада по дејтонском шаву, како ће се поставити Русија? Могуће, има више варијанти с обзиром на – опет – посебан однос Русије према Србима, укључујући и босанске Србе...
Алексејев: Русија чини све могуће да се Босна не распадне по босанском шаву. И за то је потребно пре свега поштовање према „дејтону“. О чему стално и говоримо, како у оквиру билатералних односа, тако и у раду много бројних мултиполарних механизама који се на овај или онај начин баве Босном. Ми сматрамо, да ако ми, такозвана међународна заједница – мада не волим ту дефиницију - дакле, ако се ми будемо понашали пристојно, онда босанску државност ништа не угрожава.
Шта значи пристојно? То значи поштовати став сва три народа и два ентитета, од којих се састоји Босна. Ако наши босански партнери буду желели да спроведу реформе – они морају да их спроведу. Али само у случају да се све постиже консензусом. Сваки покушај наметања било чега, и још више прогуравања, по правилу се завршава појавом нових пукотина у дејтонској конструкцији. И то је јако опасно. Зато сматрам да ако од неког и потиче претња по Дејтонски уговор, то сигурно нису они на које обично пребацују кривицу, већ управо они који покушавају нешто да наметну. Понекад помоћу грубе силе, понекад чак прибегавајући уцени. Управо зато сматрамо да су бонска овлашћења одживела своје.
На овоме завршавамо први део разговора који је наша колегиница Ксенија Тошић водила са директором Четвртог европског департмана МИП РФ, бившим амбасадором Русије у Београду Александром Алекесејевом.
Ако пожелите да сазнате како је господин Алексејев одговорио на питање које је вешто ескивирао Вук Јеремић, као и да ли је лакше радити у СБ након промене вашингтонске администрације; ако вас занима зашто Русију тако забрињава проблем „црне трансплантологије“ и зашто се Хашим Тачи позивао на приштинску канцеларију, говорећи да ће Русија признати Косово – одговоре на сва ова питања читајте у другом делу.

ПРЕТЕЖНА ВЕЋИНА ПИТАЊА КОЈЕ МИ ПОСТАВЉАТЕ НИСУ ПИТАЊА ЗА ДИПЛОМАТУ

Како је високи руски дипломата одговорио на питање које је вешто ескивирао Вук Јеремић? Да ли је лакше радити у СБ након промене вашингтонске администрације? Зашто Русију тако забрињава проблем „црне трансплантологије“ и зашто се Хашим Тачи позивао на приштинску канцеларију, говорећи да ће Русија признати Косово – на ова и друга питања одговара директор Четвртог европског департмана МИП РФ, бивши амбасадор Русије у Београду Александар Алекесејев.
Тошич: Да пређемо на другу неуралгичну тачку – како би то рекли у Београду – на Косово. Можемо да разматрамо различите међународне иницијативе Београда, поред осталог и упућивање упита у Међународни суд правде, у чему Србији активно помаже Русија. Али истовремено ми видимо како се развија ситуација на самом Космету, где косовски Албанци, уз помоћ Еулекса који је стигао у покрајину уз благослов Београда, почињу полако да шире своју државност чак на оне делове где живе Срби који се принципјално са тим не слажу. Ситуација коју смо тамо затекли у октобру показала је да су људи дезорјентисани, да не знају шта да раде. Постоји ли начин да се ти унутрашњи процеси накако зауставе? Да се та државност не намеже косовским Србима.
Алексејев: Сматрам да могућности постоје. И пре свега треба учинити све могуће да се очува значајно присутство УН. Ми примећујемо да учвшћивање Еулекса иде паралелно са покушајима слабљења УНМИК-а. Против тога се треба борити.
Уз то, то се приказује као некакав природан процес. У ствари, ја сам апсолутно убеђен да постоји нечеји став да треба смањити присутност УН. Свако смањивање присутности УН може да се догоди само уз одговарајућу одлуку СБ УН. И управо преко СБ треба проводити тај рад, на само против смањивања, већ и против слабљења присутности ОУН.
Тошић: Али како то учинити? Исто питање поставила сам министру спољних послова Србије Вуку Јеремићу и он је виртуозно ескивирао одговор. Мислим да ћете ви учинити исто, али ипак жћу покушати да сазнам: како се то може учинити?
Алексејев: Само упорним свакодневним радом. Знате, постоји у савременом фудбалу појам који се може дефинисати као „густа“ одбрана, која онемогућује продор. Таквим густим, свакодневним радом, поред осталог и у СБ.
Тошић: Да ли се нешто променило након смене вашингтонске администрације? Да ли је можда сада лакше радити у СБ?
Алексејев: Тешко ми је да ишта кажем за сада. Треба видети како ће то да иде даље. Али пшодвлачим, присутност УН је неопходна. Ако УНМИК оде, његово место ће заузети Еулекс.
Тошић: Присећам се једног доста непријатног инцидента, када је кососвки премијер Хашим Тачи, позвавши се на сигнале из руске канцеларије у Приштини, изјавио да ће Русија признати Косово. Био је неки огроман наслов у „Политици“. То позивање на нашу канцеларију, како се то могло догодити?
Алексејев: Знате, то је извртање. Нема апсолутно никаквих чињеница. Ја добро познајем људе који раде у канцеларији у Приштини. То су јако добри професиналци. Они то нису могли да кажу. То је у бољем случају извртање, а у горем - једноставно измишљотина.
Већ смо говорили да руски дипломати увек избегавају да говоре у нечије име. Ми такође не волимо када неко нешто говори у наше име. Ја вас уверавам, да ми имамо довољно снаге и могућности да пренесемо свој став свакоме. И нама не требају преводиоци, који ће да кажу да ће Русија да учини ово или оно. Чим будемо пожелели нешто да учинимо, ми ћемо то и рећи.
Зато вас јако молим, и не само везано за ову изјаву, да се веома опрезно односите према свима који покушавају нешто да кажу у наше име. И када ми будемо говорили у нечије име - и нас опомените.
Тошић: И још једно питање, око којег већина грађана Србије дели руски став, односно Русија дели став већине Срба. То је Хашки трибунал. Да ли га треба затварати или не, и када?
Алексејев: Ми полазимо од тога да треба ипак поштовати стратегију затварања Трибунала. Нажалост, та организација је направила много грешака. И ви знате каквих. Чини ми се да у принципу треба кренути у затварање.
Тошић: Да, али кажу да ће он наставити са радом све док не буду осуђени преостала двојица осумњичених...
Алексејев: Услови даљег рада Хашког трибунала морају бити одређени у Савету безбедности. Зато је у датом случају реч о колективној одлуци, која ће се формирати с обзиром на различита мишљења.
Тошић: И још два питања. Тичу се неких мање глобалних, али важних проблема. Вероватно сте чули да је Фатмир Лимај мал те не купио себи слободу – о томе је много писала српска штампа. Реагује ли Русија некако на сличне појаве? И може ли ишта да предузме? Ипак је Трибунал инициран у СБ УН, уз учешће Русије...
Алексејев: Наравно, на такве ствари треба реаговати и ми на то реагујемо.
Тошић: И још једно слично питање. Тиче се такозване „црне трансплантологије“. Колико се сећам, Русија је некако пропратила ту истрагу...
Алексејев: И данас пратимо. Настављамо тај рад, и у датом случају у активној сарадњи са Србима. Зато што је, ако је веровати оној информацији која се појављује у штампи, било међу жртвама тих догађаја и страних државаљана. Било је, поред осталог, и Руса.
Тошић: Управо то! Али како се тако нешто могло догодити?
Алексејев: То су неки људи који су се у том тренутку затекли на територији Косова. То је могло имати везе са бизнисом, ма са било чиме. Ако је веровати штампи, њих су хапсили и пребацивали тамо где се све то дешавало.
Тошић: Има ли ова истрага некакву преспективу, и чиме би се могла завршити?
Алексејев: Безусловно има, али ће бити јако тешко. Али терба на томе радити. Не смемо се правити да се ништа није догодило.
Посећамо, наш саговорник био је директор Четвртог европског департмана МИП РФ, бивши амбасадор Русије у Београду Александар Алекесејев. Разговор је водила Ксенија Тошић.

ПАСОШИ РАЗДОРА

Требало је и очекивати – добре намере Европске уније да се прошири за рачун земаља Западног Блакана наишле су на непремостиву препреку. Име јој је Косово.
Са једне стране, потпредседник САД, који је недавно обишао поменуте крајеве, ставио је Европи озбиљну примедбу поводом учесталих разговора о стопирању процеса ширења Уније. Какве везе има са тим Америка остаје нејасно, али су Европљани поруку схватили и мало кориговали став. У овом тренутку преовладава мишљење да су балканске државе једини реални кандидати за ступање у Европску унију у наредних пар деценија.
Са друге стране, када је реч о неким реалним корацима, какав је, рецимо, визна либерализација, испоставља се да је само Македонија - и то без обзира на нерешени, а можда и нерешиви проблем са Грчком – испунила све крутеријуме за безвизна путовања по Старом континенту. Србија и Црна Гора су испуниле њихов већи део, а Босна и Албанија, по свему судећи, мањи. И само Косово, по обичају, остаје она црна рупа, коју никако у тај списак не могу да укључе. Пет земаља Уније га за државу не сматрају и остале 22, хтеле - не хтеле, морају са тим да рачунају.
Али то је само један од парадокса постојеће ситуације. Други ствара сама Србија делећи нове пасоше косовским Албанцима. А како да их не дели, ако је Косово део Србије? Истина, чињеница да Србија већ добрих десетак година не може тачно да утврди ни пребиваливалиште својих грађана ове категорије, некако се чешће гура под тепих.
Али Европској унији косовски Албанци не требају. Јер једна је ствар широким потезом дати им целу државу, поготово за рачун Србије, и сасвим друга - пустити грађане те новопечене државе да слободно вршљају по Европи. Сувише су им специфичне методе зарађивања – тргују навелико што људима, што оружјем, што наркотицима.
И сада испада да се Србија ни хапшењем Младића неће моћи да плати улазницу у Европску унију. Мораће још и издавање пасоша да ревидира. Како ће то бити протумачено, јасно је већ сада - ма каква је то Србија, ако грађани Косова не могу ни српске пасоше да добију?!
И само су косовски Албанци свиме задовољни. Државу су им већ бацили са царског стола, остало је још само да добију слободан улаз у Европу на рачун Србије. А ако неко злобно примети - шта ће вам пасоши непријатељске државе? - увек ће моћи кажу: посматрајте то као репарације.

И шта на крају?

Посета потпредседника САД Балкану завршена је јуче у Приштини врло успешно. А могло је бити сасвим другачије. Него, да кренемо редом.
Главни град Косова одао је почасти спасиоцу који није пропустио прилику да подсети на некадашње заслуге. „Пут ка независности Косова је прошао кроз жестоку кампању етничког чишћења у организацији режима Слободана Милошевића. Да се оно заустави била је потребна интервенција НАТО-а“, изјавио је и тако крање захвалним косовским руководиоцима и парламентарцима Џозеф Бајден.
Што је карактеристично, дан раније исти тај човек је мирно стезао руку давнашњем саратнику Милошевића, а сада члану најдемократичније проевропске владе у новијој историји Србије, потпреседнику владе и министру унутрашњих послова Ивици Дачићу.
Уосталом, добри односи са главним полицајцем Србије за човека који је предложо да се Срби преселе у концентрационе логоре корисна је ствар. Тим пре што је буквално наредног дана зграду администрације председника Србије запосео човек наоружан двема гранатама. За његово неутралисање требало је ангажовати не само представнике полиције, већ ивјску и специјалце. Са Бајденовом посетом, како се испоставило, ова прича нема директне везе, али многи су разочарани што се све то није десило мало раније. Посета би испала много садржајнијом.
Узгред и о садржају. Од свега што је Бајден рекао за та три дана проведена на Балкану, највећи утисак су оставиле његове изјаве у којима је више пута подвукао чињеницу да САД и он лично сматрају Србију регионалним лидером.
Овакав цинизам се ретко среће чак и у политици. Србија је заиста била регионални лидер током читавог прошлог века као обједињујуће начело Југославије у свим њеним појавним облицима. А лишена је тог статуса управо захваљујући деловању САД у целини, и Бајдена персонално. Распад СФРЈ, затим савеза са Црном Гором, даље одвајање Косова од саме Србије, а сада и покушаји да се отцепи Војводина – све то су делови поступног плана за повратак Србије у границе Београдског пашалука из доба османске владавине. Узгред, тада је помогла Русија.
Овог пута, очигледно, нешто су понудили и за узврат. Тако је већ данас у српску штампу пуштена информација из, како то обично бива, неименованог извора, о томе како је Холаднија, главна препрека на путу земље у ЕУ, спремна да ублажи став и да не захтева изручење генерала Младића Хагу у замену за либерализацију визног режима за Србе. Ако је то заиста тако, испада да је принципијалност холандског става била израђена у Вашингтону. Јер управо је Бајден је најавио у Београду да ће на све начине подстицати ступање Србије у ЕУ. Ето и помогао је. Сасвим оперативно. Али може још и да се предомисли.
Баш интересантна размена – територије за могућност да се без већих препрека Србија напусти заувек. И они који тако поступе могу се разумети. Мало ко жели да живи у земљи која се претворила у лабораторију за испробавање нових политичких, војних и геостратешких методика Америке.

ГЕНЕРАЛНА ПРОБА

аудио верзија

Посета црногорског председника Београду на чудесан начин се поклопила са почетком балканске турнеје потпредседника САД. Нема ли у овој коинциденцији некаквог тајног плана? Или - да коректније формулишем – откуд то да су се напрасно и истовремено београдски и подгорички експерти изјаснили у стилу како су услови за успостављање пуноправних контаката „сазрели“?
Разлога има више, и свака страна има своје. Да почнемо од Подгорице, јер је тамо све приземније. Мај се ближи крају, хара економска криза, а у току летње сезоне мора се зарадити за целу годину. А ко ће сем Срба да се одмара ове године на црногорском приморју? Тим пре што је негде уочи ове посете Вујановић изјавио како је Црна Гора и Косово признала не би ли реализовала спољнополитичке интересе земље од којих зависи животни стандард њених грађана. А сад је, ето, и за Београд допутовао у исте сврхе – по стандард.
Узгред, имам једно питање у вези овог Вујановићевог објашњења: а шта му је требало то признање баш у ноћи када је генерална скупштина УН изгласала српску резолуцију о преносу питања независности Косова у правни колосек, односно у Међународни суд правде? Да ли и то треба некако да утиче на животни стандард грађана Црне Горе?
А сада пар речи о разлозима из којих су „услови сазрели“ и за српску страну. Као прво, одлична је испала генерална проба за дочек главног госта, потпредседника САД Бајдена. И војнике лепо поређали, приобукли, уједно су се и специјалци мало привикли на терен, проверили све детаље. Музичари исто, пробали химну, усагласили наступ. Сад би у среду све требало да прође глатко, ако не рачунамо, наравно, бројне „антибајденовске“ манифестације уприличене посети. Како ће ове да сакрију од очију високог госта за сада се не зна. Надајмо се само да их неће све потрпати по ћелијама, тек да се не виде.
И као друго, домаћински дочекујући Вујановића баш уочи Бајденове посете, званични Београд покушава да покаже како је широких погледа, како води мирољубиву и конструктивну политику и како је у стању да разговара са свима, без обзира на постојећа неслагања. Вујановић је, узгред, ову игру успешно подржао. Али, без обзира на спољни гладац, сетила сам се оне Ђинђићеве приче о жабама – кад их има више прво треба прогутати ону највећу. Његови наследници су проценили по своме и почели од Вујановића.
А сад да се осврнемо на питање које изгледа највише занима медије ових дана у вези са црногорском посетом – о повратку старог или именовању новог амбасадора. И мада медији највише нагађају да ли ће вратити „персону нон грата“ Анку Војводић или ће неког новог да пошаљу, мени се чини да у овој причи постоји једна далеко већа интрига. Требало би наиме некако временски раздвојити тај догађај и упућивање црногорског амбасадора у Приштину, иначе нас очекује још једна конфузна ситуација са балканском аромом. Информација о томе да се Подгорица већ определила са кандидатуром амбасадора на Косову појавила се у штампи негде пре недељу дана, а председник Скупштине Црне Горе је још и прецизирао да би то могло да се догоди још пре лета јер „ми очекујемо велики број туриста са Косова“. Истина. Јер и то ради у корист побољшања стандарда грађана. Сад остаје само да се провери који су туристи милији црногорском срцу.
Уосталом, све су то ситнице, нека небитна неслагања. Јер како рече Филип Вујановић Србија и Црна Гора „треба да буду две најближе земље у међународној заједници”. А за све остало - пресудиће историја.

ДОЧЕКУЈЕМО ДРАГОГ ГОСТА

аудио верзија

Још од тренутка када је први тамнопути председник САД изабрао себи за потпредседника Џозефа Бајдена мучи ме једно питање: да ли је господин Обама чуо како је његова десна рука и политички гуру говорио о целом једном народу да је то „гомила неписмених, дегенерисаних децоубица, касапа и сексуалних силеџија“? А тако нешто је и заиста било, јер ничим се другим, изузев сличних „аргумената“, није могло објаснити бомбардовање мирних и снених градова једне земље у самом срцу Европе.
Уосталом, још док је био сенатор у Конгресу је добио надимак „човек без филтера“, или, како је приметио један амерички експерт, проучавајући председничке кандидате 1988. године, „Џо нема представу о томе шта је хтео да каже док то не изговори наглас“.
Свог садашњег шефа такође је наградио једним веома сумњивим с полититкоректног гледишта комплиментом, рекавши како је „Обама први Афроамериканац који јасно говори, који је бистар, који не заступа екстремне погледе и који је погодан за приказивање“. Ништа зато, Обама му је све опростио, чак га је именовао за свог потпредседника и свет ће то морати, хтео - не хтео, да прихвати.
Али, ако се речи још и дају некако прогутати, са делима је далеко теже. Зна се да је управо Бајден најозбиљније утицао на доношење одлуке о бомбардовању Југославије. Шта више, Бајден је критиковао Клинтона јер се овај није усудио да отпочне копнену операцију, тврдећи да се не треба плашити америчких жртава и да Београду треба наметнути окупацију како је то својевремено било учињено са Немачком и Јапаном. Касније, већ после отргнућа Косова од Србије, такође Бајден позивао је да се „зауставе противници новог Косова“, а саму ту канцер-државу прогласио је „првом муслиманском демократијом у свету“. На ово последње познаваоци косовских прилика одреаговали су хистеричним смехом.
И ето га сада тај човек у Београду. Долази да – а шта сте ви помислили? - „ресетује“ односе. Слично као са Русијом, коју у својој дугој карјери за шта све није оптуживао – од повратка ауторитаризму под Путином, до покушаја да у току првих шет Обаминих месеци „генерише“ међународну кризу, како би „тестрирала храброст“ новог председника. Било је и ситница у стилу – „ми ћемо натерати Русију да одговара за своје поступке и помоћи Грузији у обнови“.
А што се тиче реалних разлога посете Џозефа Бајдена Балкану, ту је све сасвим једноставно. Треба проверити стање америчких пројеката као што су Босна и Хрецеговина и Косово, и уверити се да је жеља Србије да се придружи Европској унији јача од њене неприродне везаности за део своје исконске територије. И још треба проверити шта су ти Руси замислили са својим гасоводом, како тече регионализација Србије и зашто то Београд не жури са ступањем у НАТО – ту нешто очито није у реду. И управо је из тих, радне природе разлога престоница „регионалног лидера“ - тако сами они кажу за Београд - стиснута у плану посете негде између Сарајева и Приштине.

Газда се враћа

ОВДЕ МОЖЕТЕ ЧУТИ АУДИО-ВЕРЗИЈУ

Српску новинарску јавност последњих дана занимају две теме – скори долазак потпредседника САД Џозефа Бајдена и неодређеност рокова увођења безвизног режима са ЕУ. Ма колико то чудно изгледало, ове теме су међусобно повезане, и карика која их повезује зове се Косово.
Да почнемо да одмотавамо клупко изјавом специјалног представника ЕУ у покрајини Питера Фејта, који је упозорио да ни Београд, ни Приштина неће моћи да реализују своје европске амбиције док не реше међусобне односе. Он је, истина, додао да признање Косова није још један услов који поставља ЕУ, али је изјава ипак звучала оштро.
Што је најважније, изјава је дата скоро паралелно са наговештајима из Брисела да се реферат Европске комисије о спремности Србије за безвизни режим са ЕУ одлаже. Нека издања су чак саопштила да је француски амбасадор у Београду упозорио руководство земље на то да ће ЕУ поставити додатне услове. Па и председник Борис Тадић је изјавио да је рано говорити о роковима укидања виза за грађане Србије.
Узроке овакве немилости могли бисмо да тражимо у неодговарајућем квалитету нових биометричких пасоша и у бојазнима да ће се косовски Абланци, који између осталог мирно добијају српске пасоше, размилети по Европи. Да није једног „али“, тачније информације из дипломатских кругова према којој ће Бајден затражити од Србије да не не омета живот на Косову. Осим тога, појавила су се саопштења да су САД, незадовољне дејствима ЕУ на Балкану, спремне да упуте свог специјалног представника у регион. Тамо, наводно, сматрају да неке европске земље изражавају неспремност за проширење ЕУ на рачун Западног Балкана, а САД се залажу за убрзање евроатлантске интеграције.
У суштини САД, где су се на власт вратили у овом или оном облику иницијатори бомбардовања Југославије и прародитељи косовске независности, незадовољне су тиме што ЕУ не може да утиче на став Београда по косовском питању. Зато и инсистирају на строжем прилазу Србији, са циљем размене чланства у ЕУ за признање Косова. И мада државни секретар у Министарству Србије за Косово и Метохију сматра да све може да се среди, треба само мање са Бајденом говорити о Косову – то је само покушај да се умири јавност. Исти тај Оливер Ивановић тврди да Балкан није приоритет за Барака Обаму. За њега лично можда и није. А за његовог потпредседника и државног секретара јесте. Довољно је сетитити се шта су они говорили и чиме су се бавили 1999. године. Хилари Клинтон се чак једном похвалила да је сама наговорила мужа да започне бомбардовање. И шта сада, да остави некаквим европљанима да тихо крцкају плодове њене активне делатности? Не, наравно. Полазећи од пооштреног става САД, како у погледу ЕУ, тако и у погледу Београда, сматрам да ћемо ускоро сазнати да ће услов за упрошћавање визног режима за Србију бити обавезно регулисање односа са свим суседним државама, укључујући Косово. А како Европа не би превише размишљала шта да чини, Вашингтон ће у регион упутити свог специјалног представника. Одмах предлажем и канидатуру, човека који се одлично показао на пољу дисциплинирања како Европе, тако и Србије – бившег председника САД Била Клинтона.

ГЛАВНИ ЗА КОСОВСКА ПИТАЊА

ОВДЕ МОЖЕТЕ ЧУТИ АУДИО-ВЕРЗИЈУ

Јуче је шеф српске дипломатије позвао Савет Европе да задржи статусно неутралну позицију према Косову. Шта више, уочи одласка за Мадрид на седницу Комитета министара, дао је још конкретнију изјаву - „Србија неће дозволити покушај учлањења Косова у Савет Европе“.
Треба рећи да овом Јеремићевом демаршу београдска јавност није уделила ама никакву пажњу. Уосталом, његов говор није изавао посебно интересовање ни у самом Савету Европе – најмање две трећине земаља-чланица већ су одбациле неуталност простим признавањем Косова за државу.
Чинило би се, зашто нервирати и локалну и светску јавност разговорима о томе како Србија још увек сматра Космет делом своје територије? Јер нема сумње да би министра Јеремића далеко радије дочекивали у европским престоницама да бар на минут заборави ту своју косовску мантру. Али не, Јеремић добро схвата бит своје мисије – у постојећим околностима само он, и само у иностранству, сме да покреће ово питање.
Зашто? Ипак постоји цело Министраство за Косово и Метохију, коме је самим оснивањем наложено да се бави покрајинским питањима. Али, нешто не иде. Ево, ових дана, Срби из косовског Поморавља покушали да протестују што су им укинули струју. По обичају, све се завршило сукобима са полицијом. А државни секретар у министарству коме је сам Бог наложио да се бави решавањем њихових проблема само слеже раменима – Срби морају да плаћају струју, јер им Влада Србије не може понудити алтернативу у достављању струје. Добро, ајде, морају, али зашто овај проблем треба да решавају сами? Зашто га министарство не би решило у договору са КЕК? Из неколико разлога. Као прво, министар са ближом околином мора да тражи дозволу за долазак у покрајину од самог Хашима Тачија. Као друго, како водити икакве преговоре ако је за Албанце и сам назив ово ресора у најмању руку споран. Са друге стране, ни сарадници министарства не могу да преговарају са институцијама самопрокламоване државе. Чист ћорсокак.
На тај начин и испада да је косовска тема припала министру спољних послова. Поразговарати о овој теми на разним међународним форумима, подсетити Европу као није била фер према Србији, па, самим тим, треба што пре да је прими у своје редове, па чак и покренути питање легитимности проглашења независности у Међународном суду правде – све је то далеко јевтиније и безболније од решавања проблема препуштених косовским институцијама локалних Срба. Ваљда ће смислити где да нађу струју. Ипак некако преживљавају ево већ пуну деценију.
А шта даље? Даље, или Срба неће остати јужно од Ибра, или... или ће ови што живе северно од те природне границе ипак натерати Србију да се умеша у судбину Космета.

Још једна цигла у зиду

ОВДЕ МОЖЕТЕ ЧУТИ АУДИО-ВЕРЗИЈУ

У уторак је Хашки трибунал подписао признање собственог непрофесинализма. Великим словима. А како још може да се тумачи утростручење затворске казне за бившег мајора ЈНА Веселина Шљиванчанина? Шта је то тако пресудно могло да се догоди у периоду од септембра 2007., када му је суд изрекао петогодишњу затворску казну, до јучерашњег дана, када се испоставило да његова одговорност вуче на пуних 17 година?
То што је Шљиванчанин, који је био сигуран да му је и ова петогодишља казна изречена тек да покрије боравак у истражном затвору, остао на ногама сазнавши пресуду Жалбеног већа, говори о његовој невероватној издржљивости. Човек је од краја 2007. боравио у Београду, у породичном кругу, и за Хаг је кренуо тек да добије потврду да је потпуно слободан. Али перверзни смисао за хумор хашких судија шапнуо им је другачије решење.
Српски народ је одавно дефинисао кога и како суди Хашки трибунал – „свако је невин док се не докаже да је... Србин“. Али је невоља далеко већа него што изгледа на први поглед. Ми то данас мислимо да је пресуда Шљиванчанину страшна само за њега, негову породицу и пријатеље. А сутра? Неких пола века касније, када неке нове генерације буду проучавале историју балканских ратова краја двадесетог века, једно од основних сведочанстава кривице и одговорности биће документација Хашког трибунала. И један поглед на списак осуђеника биће довољан за историјску пресуду - Срби су геноцидни народ.

ЖИВОТ НА КОСОВУ. ПОГЛЕД ЛИБЕРАЛА

овде можете чути аудио-верзију

У понедељак увече на радију „Ехо Москве“, у програму „Својим очима“ двоје руских новинара причали су слушаоцима о својим утисцима од посете Косову. Наше интересовање за овај програм било је условљено не само добро познатом тематиком, већ и чињеницом да смо мој колега Тимур Блохин и ја пре свега пола године прошли истим путевима.
Новинар „Еха Москве“ Алексеј Воробјов и специјални дописник руске новинске агенције Новости Олга Протасенко обишли су Косово у саставу велике делегације новинара, на позив једне структуре ЕУ.
„Било нас је око 30. Уосталом, једва да је могло бити говора о неком консолидованом новинарском ставу – каже Алексеј Воробјов. – У једном тренутку сви су се поделили на групице с обзиром на своје, чисто новинарске интересе“.
Већ од првих минута разговора постало је јасно шта је новинар „Еха Москве“ имао у виду. На питање о виђеном на Косову дати су сасвим различити одговори. Олга Протасенко је, вероватно, под снажним утиском од догадјаја у Косовској Митровици, почела брзо и емотивно да говори о сукобима Срба и Албанаца, о дејствима полиције Еулекса.
Међутим, реченицом „да се засада ограничимо на Приштину“, водитељка је вратила казивање на потребан колосек и Алексеј Воробјов наставио је лагану причу о мирном граду у којем се муњевито подижу нове четврти, о пијацама, мноштву странаца, архитектури…
И опет, осетивши да је куцнуо њен час, у разговор ступа специјални дописник агенције Новости.
„Како се мени чини, Приштина представља са архитектонског гледишта некакав хаос. Недалеко од џамије видимо православне храмове – истина, џамије изгледају знатно боље пошто су православни храмови забачени.
Воробјов је морао да јој се придружи:
„Све је у круг ограђено бодљикавом жицом. Тамо је створено неколико безбедносних кордона који се налазе на растојању од око 50 – 70 метара од зидова недограђеног 90-х година православног храма. Један од наших колега, покушавајући да стекне представу о томе шта се тамо дешава, изгребао је леђа, стомак, руке и ноге, али се увукао унутра, где је видео један натпис на албанском језику и трагове доконог боравка припадника друге вере“.
Зар тамо уопште нема Срба? – питала је водитељка. – 68 људи – одјекнуо је одговор.
„Састали смо се са једним од лидера српског становништва, Радом Трајковић, и она је рекла: „У Приштини се већ може говорити српски. И то је велико достигнуће медјународних организација. Али живети у Приштини Срби не смеју.“ – укључила се у разговор Олга Протасенко.
Да пропустимо разговор о самој госпођи Трајковић и другим специфичностима косовског парламентаризма. За наше слушаоце ће, пре, бити интересантнији разговор новинара са таксистом-Албанцем на путу из Приштине за Косовску Митровицу.
„Таксиста је испричао много занимљивих ствари – прича Воробјов. „Он је на путу из Приштине у Косовску Митровицу 2 или 3 пута показао куће, не насеља, већ појединачне куће које припадају Србима. Замислите: стоји насеље у којем има од 20 до 50 кућа и само једна од њих – он показује прстом на њу – припада Србима“.
„Али када показују прстом где станују Срби, они се вероватно не осећају баш комотно“ – сасвим разложно констатује водитељка.
„Ако Србин живи тамо, значи да се осећа комотно“ – каже Воробјов, признајући, истина, да није стекао осећај да Срби могу безбедно да бораве на територији Косова.
„До краја ово питање нисмо успели да разјаснимо“ - предаје се новинар после редовног покушаја водитељке да разуме речено. „Није јасно зашто Срби не могу да опстану у албанским насељима. Уосталом, ова ситуација је истоветна и за албанско становништво на српским територијама“ – додаје новинар „Еха Москве“.
У разговор поново упада Олга Протасенко.
„Али према тврдњама Срба, Албанци се доста добро осећају у низу српских насеља...“
Даље разговор природно прелази на тему живота Срба у Косовској Митровици, и на питање водитељке зашто они не одлазе у Србију, Олга Протасенко одговара:
„Више пута чули смо од представника медјународних организација и од политиколога да косовски Срби нису жељени гости у Србији“.
„А и зашто би били? Србија реализује свој политички интерес - додаје Воробјов. – Срби треба да остану, како се сматра, на свом родном тлу. Београд плаћа овим људима да они, не дај Боже, не оду некуд“.
А на подсећање водитељке да су на Косову сахрањени њихови преци и да тамо стоје њихове цркве, Воробјов износи своју верзију.
„Стичем утисак да ту ипак има више политике, пошто је читав север Косова гарантовани електорат Српске радикалне странке. То је јако приметно“.
Затим је кренуо разговор о исламу, наталитету, лепоти локалних жена, и ми смо се одмах сетили својих утисака који се мало разликују од ових. Све је тачно: жене су лепе, наталитет је нереалан, од радикалног ислама нема ни трага.
Потом, упадајући један другом у реч, руски новинари су причали о догађајима у Брђанима, где су и сами добили дозу сузавца. Али српска штампа је много писала о томе, тако да нећемо да то да наводимо.
Занимљиво је друго – прича о томе како косовски Срби реагују на руски говор.
„Занимљива прича – почео је Алексеј Воробјов своје казивање. –„Прегладнели, свратили смо у једну кафану у Грачаници, и пошто су људи чули да говоримо руски, на нашем столу се одмах појавило пиво. Тренутак касније пришао нам је човек са чашом вина, предложио да наздравимо, попили смо, трипут се пољубили, нисмо ни стигли да презалогајимо, тако да су нам храну запаковали за понети. Отишли смо пресрећни“.
Сумирајући резултате, питају вас: – „Зар вам није било тешко да посматрате како малтретирају вашу сабраћу Србе, којима су одузели земљу и које, уз то, трују гасом? – поставила је водитељка питање неког од слушалаца пред крај програма.
„Чини ми се да су сви криви – одговара Алексеј Воробјов. „Ако се сетимо шта су Срби урадили са Босанцима – тамо је 200 хиљада жртава, укључујући децу, жене, људе у годинама, а на Косову је од руку српских војника и радикала погинуло 15 хиљада“.
Тако је новинар Алексеј Воробјов сумирао резултате своје посете.
А ево које су биле последње речи дописника агенције Новости Олге Протасенко.
„Чини ми се треба да се смени неколико генерација пре него што људи забораве на све што је било раније и почну да мирољубиво коегзистирају. Време је у овом случају, вероватно, једно од најбољих средстава“.
Колегиница је у праву. Преостаје нам само да се схватимо колико времена треба да прође пре него што се ОВО заборави.
А сам разговор је оставио чудан утисак. Његову суштину је, сигурно, најбоље формулисао један од саговорника Алексеја Воробјова, високи функционер УНМИК-а: „Кад си на Балкану недељу дана, - пишеш књигу, после месец дана - чланак, али после годину дана боравка ништа нећеш написати“. Учинило ми се да су колеге спремне за писање романа.