ГОДИНА ВУКА

2009. према источном календару сматра се годином Бика. Међутим у Србији она је прошла у знаку једне сасвим друге зверке - Вука. Вука Јеремића, дипломца Кембриџа и магистра са Харварда, једног од најмлађих шефова дипломатије у свету – интересантно, има ли још негде 35-годишњих министара? – човека, чија се популарност може поредити са популарношћу председника земље. Уосталом, непопуларност у одређеним круговимаисто тако. Због њега - Јеремића – чак је парафразирана пословица. „Наше умиљато јагње зове се Вук“ – кажу у Србији.
Узгред, о пословици – тешко да би ико сем Јеремића успео да реализује фантастичну идеју о четири светска ослонца Србије. Међутим, принцип нестабилне спољнополитичке хоклице – зачудо - ради. Ни једна земља у свету – сем, можда, Авганистана, али то је сасвим друга прича - не може да се похвали тако израженом пажњом моћника према својој маленкости. Само у 2009. Србију су обишли председник Русије и потпредседник САД. Пекинг је пристао да ову малу и далеку земљу назове својим стратешким партнером. Европске политичаре не треба ни помињати – они су се у Београду већ одавно одомаћили. А и како би другачије, кад већ планирају да пусте Србију у своју породицу. То се, уосталом, такође може укњижити као Јеремићев успех.
Са друге стране, време личног успона Вука Јеремића неће бити запамћено само по томе што Срби сада могу да путују у Европу без виза, већ и по томе што у своју јужну покрајину не могу да доспеју ни са њима, ни без њих. Али чак и у овом на први поглед безнадном проблему Јеремић је успео нешто да постигне – у дискусије око легимности проглашења независности Косова увучен је цео свет. Какву ће одлуку донети Међународни суд правде за сада се не зна, али је чињеница да су се позваним да изнесу своје мишљење осетили сви који мисле да и од њих зависи судбина света. Шта више, Јеремић се у покушају да некако обузда пораст броја земаља спремних да признају Косово кретао планетом у режиму ватрогасне бригаде. Новинари су отровно примећивали да министар тренутно брани територијалну целовитост Србије негде у близини Афричког рога. Међутим, ефекат није изостао - пред почетак расправе у Међународном суду правде резултат је још увек био у корист Србије, и још увек негде око 3 према 1. Ако узмемо у обзир да је своје емисаре на исте адресе, али у супротном циљу, слала и Бела кућа, поређење Јеремића са библијским Давидом намеће се само од себе.
Истина, има тренутака када млади и насмејани министар оправдава своје име. Дешавало се да су из редова западне дипломатије стизале поруке да би Јеремића требало некако обуздати јер свима дели лекције и делује као најугроженији Србин. Ништа зато, прошло време, гуњђање је некако утихнуло, а Јеремић је доказао да тежњу да се пошто-пото ступи у унију не мора пратити понижавајуће пристајање на принудну експропријацију дела територије. Мада, ако ћемо поштено, мени ова идеја - и Косово, и Европа - делује некако шизофренично. Али, кад се већ нашао човек спреман да споји ове супротно усмерене политичке линије - можемо му само пожелети срећу. И овом жељом допуњујемо честитку за Нову годину. Годину Тигра, кажу. А да ли ће проћи под тим, или под неким сасвим другим знаком сазнаћемо тек по њеном истеку.

КРАТАК ЛАНАЦ

Србија се, дакле, не обазирући се на душебрижничке савете неких европских политичара, ипак одлучила да преда захтев за кандидатуру за чланство у ЕУ. И то је добра вест. Без обзира што многи кажу да је предаја захтева само етапа не путу за пуноправно чланство, само њено превладавање потрајало неких дестак година.
Цена је, богами, такође поприлична – 44 од 46 осумњичених за ратне злочине Срба било је оптремљено за Хаг. Поред тога, неки сумљају да је у пакетни аранжман ушло проглашење независности Косова и статут Војводине.
Уосталом, питање цене данас не стоји првом месту — сва ова дешавања већ су остала иза нас и не изазивају превелику пажњу јавности. Аналитичаре данас више занима друг ствар – шта ли се то тако пресудно десило у недрима уније да су се на Србију одједном просули сви ови евро-поклони? Од укидања виза па све до прихватања њеног захтева за кандидатуру.
Мишљења се исказују различита. Међу верзијама помињу се, рецимо, покушај Брисела да удаљи Београд од Москве, као и награда за појачање аутономије Војводине.
Ипак, мени се чини да разлози могу бити другачије природе. Као прво, у мају, након посете потпредседника САД Џоа Бајдена Балкану, Вашингтон је најзад дао сигнал и однос према Србији одмах је постао некако топлији. Као друго, ускоро напушта свој положај комесар ЕУ за проширење Оли Рен и он треба некако да реферише о обављеном раду. И треће – Србијом у својству чланице ЕУ далеко је лакше управљати. Јер, како год окренеш, унутар ове организације сви се мање више придржавају исте линије. А проблем Косова пре или касније мора да се реши — не може се оставити црна рупа насред континента. А кад је већ тако, онда Србију, непредвидљиву и склону побунама, треба држати на кратком ланцу. Добро, нек буде ланчићу. Лепом, декорисаном златним звездицама на плавој подлози.

ТАКО И ДО БЕЛИХ МЕДВЕДА МОЖЕ ДА СЕ ДОГУРА

„И, Боже Вас сачувај, не читајте пре ручка совјетске новине“ – овај савет јунака Булгакова, професора Преображенског, први ми је пао на памет након упознавања са још једним ремек делом српског новинарства, објављењим ових дана у „Прессу“.
Морам да читам из службених разлога, и читам свашта. Али ову колумну било је немогуће не приметити. Међу друштвено-политичким темама, каратеристичним за колумнисте издања, њен се наслов некако сувише издвајао, неком лирском димензијом, ваљда – „Зашто кажеш љубав, а мислиш на секс“. Испоставило се, све иста прича – о Русији.
О томе како понеки српски политичари „само што нису заплакали од страха и поштовања према 163 центиметара високом историчару из Кремља“, који, иначе, није историчар, већ је правник. И о томе, како је Медведев обећао милијарду долара, а кредит дали у износу од 200 милиона. А у закључку, Русијо ми те волимо – на лошем руском – а ти нас... Класична гадост, достојна једног таблоида.
Ипак, не могу да прођем поред и да не приметим. И не зато што један момак, чим његово име почну људи да заборављају, проспе помије по Русији, схватајући да ће се друштво, подељено на русофиле и русофобе, обавезно купити на ту причу. Већ зато што међу коментарима читалаца има таквих да постаје јасно – нит'људи шта знају о кредиту, нит' о самој Русији. Страшно.
Да почнем онда од кредита. Као што је и требало очекивати, Русија се, издвајући паре за кредитирање Србије, подвргла разноразној и веома креативној критици. Некоме је мало, а неком скупо. И што да се онда не обратимо ММФ-у?
Па да пробамо причу да анализирамо. Ових 200 милиона треба да се употребе за крпљење рупа у буџету. ММФ-у исто тако можете да се обратите, и он вас највероватније неће одбити. Али, за разлику од Русије, Фонд ће сам да вас „пријатељски“ посаветује где и како да те паре употребите, коме да дате, а коме, богами, и да одузмете. Речју, заједно са парама Србија добија и активно мешање у унутрашње послове. Шта ћете, то су вам правила игре.
Сад да видимо шта је са оних осталих обећаних 800 милиона. Око њих - предвиђених за реализацију инфраструктурних пројеката – још се воде преговори. Односно, прецизира се списак радова и могућност учешча руских компанија у њиховом извођењу.
Да пређемо на коментаре уз текст. Неко је у покушају да „опере“ Русију невешто поменуо косовско питање, које са парама нема ама баш никакве везе. Али то је нормално – чим се помене Русија тема текста се некао губи под теретом многобројних „за“ и „против“. Дакле, неколико људи, одговарајући на коментар о косовском питању, без трунке сумње изјављују какао је Русија дала Чеченију, па што не би и Косово!?!
Коме дала? Кад је дала? И где су то прочитали? Не знам, вероватно код оваквих колумниста као што је овај из „Пресса“.
Треба ли демантовати овакве глупости? Вероватно не треба. Али обратићу пажњу на то да је Русија заиста допустила један озбиљан пропуст. Ради се о присутству Русије у локалним медијима и на медијском тржишту Србије. Јер овакве идеје цветају тамо где је информативни простор непопуњен. А изградња конструкција, попут ове чеченско-кредитне, дирекно нас води до верзије о леглима белих медведа на Црвеном тргу Москве. Има о чему да се размисли.

Отворени пут за Европу или зачарани круг?

ОТВОРЕНИ ПУТ ЗА ЕВРОПУ ИЛИ ЗАЧАРАНИ КРУГ?
Холандија је укинула последњу препреку на путу европских интеграција Србије - јављају руске агенције. Јуче је у Београду потписан међувладин меморандум о узајамном разумевању. Овај документ претпоставља подршку напора Србије за извршавање обавеза, везаних за чланство у Европској унији.
Значи ли ти да је пут за велику Европу отворен?
Волела бих да поверујем у то, јер само у име великог циља могу се прогутати речи којима је шеф холандске дипломатије Максим Ферхаген пропратио овај чин. Након преговора са својим српским колегом Јеремићем Ферхаген је рекао: „Честитао сам министру Јеремићу на напорима које Србија улаже у сарадњи с трибуналом. То се чини не да би се задовољила Холандија, лично ја или Европа: Србија мора довести сарадњу са Трибуналом до краја због себе саме”.
Заправо министру Јеремићу треба према резултатима године исплатити повећани бонус. Не због тога што је најзад одблокиран Прелазни трговински споразум који Србија једнострано испуњава још од септембра 2008. Нити због тога што је Европска унија коначно признала право Срба – коренито европског народа – на кретање сопственим континентом без визних препрека. Па чак ни због Ферхагенове „чврсте вере“ у европску будућност Србије. Бонус је Јеремић заслужио за испољено анђеоско стрпљење. Јер морало га пуно нерава коштати да истрпи добре савете сваки пут када би неком од његових саговорника пало на памет да потсети Србију како би за њено добро било боље да призна и преузме на себе кривицу за све.
Узгред, Ферхаген као и раније потсећа да ће коначна одлука његове земље зависити од оцене коју сарадњи Београда са трибуналом да главни тужилац Серж Бранмерц. А сам Брамерц је успео ових дана да усред Београда изјави како нема доказа да Младић није у Србији.
Ето тако – зачарани круг. И Србија још више пута може да се пусти том кружном путањом ако буде нечије зле воље. Тако да ако неко чује моју идеју око бонуса за Јеремића – треба пожурити. Јер шта ће за пар месеци да кажу поменути вршитељи српске судбине знају само они сами.

НИ КОСОВО, НИ ЕВРОПА

Овај децембар актуелна власт у Србији дуго ће памтити. Не само да се земља нашла у центру светске пажње због размарања легитимности проглашења независности Косова у Међународном суду правде, него је још и Европска унија учинила два велика корака у сусрет Београду. Брисел је наговорио најзад Холандију да одблокира Прелазни споразум Србије са Европском унијом, што је дошло као пријатна допуна недавном решењу о укидању виза за грађане земље.
Шта испада – да је парола „И Европа, и Косово“ почела да поприма неке реалне обрисе? Не баш сасвим. Као прво, укидање виза може се сматрати местимичним – грађане који живе на Космету, независно од националности, ова одлука не дотиче. На тај начин, Србија се прихватајући ову непристојну понуду одрекла дела суверенитета. А као друго, Максим Ферхаген, шеф холандске дипломатије и зли геније савремене Србије, овако је прокоментарисао деблокаду Прелазног трговинског споразума: „Договорили смо се да размотримо питање ратификације ССП-а за шест месеци после наредног извештаја Брамерца. Надам се да ће Ратко Младић и Горан Хаџић у међувремену бити изручени у Схевенинген, што би свакако био најбољи доказ сарадње“. Речју, деблокада Прелазног трговинског споразума је једно, а ратификација Споразума о стабилизацији и придруживању нешто сасвим друго. „Али ако се то не догоди, а тужилац Брамерц закључи у свом наредном извештају да је Србија учинила све што може у том периоду, ко сам ја да се не сложим с тим“, додао је Ферхаген. Зашто имам осећај да је ове речи пропратио језуитским осмехом?
Када нека давнашња обећања почињу да се испуњавају овако једно за другим, увек се запитам – шта би то требало да значи? Када је у питању Србија, одговора могу бити само два - или се ближе избори, или неком нешто од Србије треба. Избори, наизглед, нису на дневном реду, тим пре што је власт већ чула звоно за узбуну у самом свом срцу, на Вождовцу, где је победу однела опозиција. Све у свему, није баш најбоље време за изборе, може и да се изгуби.
А значи, преостаје друга варијанта – неком нешто од Србије треба. Шта? Највероватније је опет у питању исто то Косово, јер интерграција Србије у Европску унију без једног њеног солидног дела, па још и потенцијално експлозивног, делује као доста компликован процес. А пошто Албанце који настањују Косово не можете тек тако да вратите назад у Србију, изгледа да неко сматра да ће лакше бити да се Београд наговори да успостави какве-такве односе са Приштином, па да се целокупна одговорност за „случај Косово“ мирне савести пребаци на Брисел. Тим пре што САД данас и без својих балканских пулена имају море проблема.

О КОМШИЈАМА, СУДОВИМА И КРАВАМА

На наступ бугарског представника у Међународном суду правде, шеф српске делегације одреаговао је веома емотивно – „По ко зна који пут у историји, наводно пријатељски настројена Бугарска забила је Србији нож у леђа“.
Затим се појавила вест да је Србија предложила Црној Гори да не успоставља дипломатске односе са Косовом до окончања рада Међународног суда правде. Одговор црногорског МИП-а могао се унапред предвидети - успостављање дипломатских односа са Косовом досад није обављено "само због техничких разлога", односно зато што Приштина није била спремна за то. Шта ћете кад је став свемоћног и изгледа вечног црногорског премјера Ђукановића јасан и беспоговоран: „Више пута сам српским пријатељима говорио да није рационално да настављају битке који су изгубили њихови претходници“.
А у понедељак је на суду подршку Косову изразила још и Хрватска. Позиција, коју је већ одавно изразио председник Месић звучи као искрена жеља да се Србија „декосовизује“ – као, за Србију, па и за регион, било би добро „када питање Косова не би било алфа и омега политике Србије, односно када та политика не би била на најбољем путу да постане заробљеник косовскога питања“.
Али то је само прича, јер су на делу Хрвати заправо вежбали – не заборавимо да се у истом том судском органу разматра тужба Хрватске против Србије. Смешно, али Хрвати, који су из своје земље једноставно протерали све оне Србе које нису успели да побију, сасвим озбиљно мисле да су управо Срби тамо код њих починили геноцид. Уосталом, ако суд правде призна законитост проглашења независности Косова, што не би и српски геноцид у Хрватској? На исто вам дође.
Ипак, мислим да Србија не треба да са толико бола реагује на комшијске ножеве у леђа. Нису те мете комшије цртале, само су им дозволили да се мало играју ножевима.
А то што су дојучерашња браћа сва као један стала на страну Приштине – па то је нормално. Нама овде у Русији тај проблем је познат - колико година је већ прошло од пада Берлинског зида, колико од распада Совјетског Савеза, а у суседним земљама локални политичари још увек граде каријере на борби са духовима. Као, Русија угрожава нашу независност и државност. То вам је судбина народа-ујединитеља – они вам после дођу као дежурни кривци за све недаће новокомпонованих држава.
А нама, па и Србима, нек буде наук – немојте на силу правити победнике од оних који су губили ратове, немојте око себе да ширите братство и јединство у које нико осим вас не верује. Јер после та браћа знају и да уједу. Понекад болно.
Боље да мислимо о нечем лепом. Рецимо о томе како је Латинска Америка листом стала на српску страну. Или о томе да Кина је напокон напустила своју традиционалну политику немешања. Па чак и о томе да ће сутра Русија рећи своју реч. И најзад о томе, да суд неће моћи тек тако да игнорише мишљење већине грађана наше планете, који насељавају поменуте земље.
А комшије? Ма шта комшије, није ли на баш на Балкану једна од омиљених узречица -„да комшији цркне крава“?

СУДЊИ ДАН. ПОЧЕТАК...

У уторак је почело трагање за одговором на питање Генералне скупштине УН - „Да ли је једногласно проглашење независности од стране привремених институција на Косову у складу с међународним правом?". А у суштини почиње ход по мукама: 15 судија Међународног суда правде треба да разјасне свету, да ли је сецесија оправдана као таква. Пандорина кутија је одшкринута... Јер одлуку суда не прате само Срби и Албанци, повећану пажњу она изазива још код стотинак мањих и већих народа који такође теже свом „вековном циљу“ – независности.
На овом суду се очекује први чеони судар титана – Русије и САД. Нису се сретали по судским инстанцама пуне 54 године. Битка је најављена за 8. децембар – захваљујући неком мистичном сплету околности Москва и Вашингтон бране своје ставове истог дана.
Први пут у историји своје мишљење на суду изнеће и Кина. Пекинг, срећом, у друштву Бразила, Аргентине, Шпаније, Азербејџана, Венецуеле и још реда земаља, игра на нашој страни. Американцима помажу давнашњи „пријатељи“ Србије, попут Велике Британије, Немачке, Хрватске и Албаније, као и нови „обожаваоци“ – Холандија и Финска. Изгледа да је дошло време да се уџбеници из историје мало освеже...
Интересантна је подела и међу судијама: осам од њих делегирале су земље које признају независност Косова. Симболично је и то што је последњи попунио овај списак Нови Зеланд, и то сасвим недавно - 9. новембра. А то значи да се рад на повећању броја присталица независног Косова води паметно – у овом тренутку не потенцира се бројност, већ квалитет присталица косовске државности. А ако још неко од њих има и судију у главном суду наше планете... јасно је , зар не?
„Наших“, односно оних који се попут Русије не слажу са насилним черечењем суверених држава, међу судијама има мање – њих шесторица.
Став сомалског судије остаје загонетка – Сомалија се убраја у земље које се по датом питању нису изјасниле, на седници Генералне скупштине у окотобру прошле године представници Сомалије нису присутствовали, али је један од њених највећих проблема управо склоност ка множењу разноразних Сомалиленда, Пунтленда, Јубаленда и сл.
Београд је, уосталом, уверен да да су сви правни аргументи на његовој страни. А пошто суд и јесте правна инстанца, онда ће се и његова одлука базирати на праву, а не на националној припадности судија. Дај Боже...
Истовреме, Приштина се са једне стране ослања на наводне жртве „крвавог Милошевићевог режима“, док са друге апелује на чињеницу да је већ пола света признало Косово као државу, тако да је већ касно да се пришива назад за Србију.
Узгред, овај други аргумент у нашем циничном свету пре ће донети неке резултате. Логика је ту једноставна – ако после проглашења независности Косова није почела пандемија идентичних одлука по свету, онда ни његова правна легализација не би требало да изазове већу штету.
Ипак, једна је ствар отети део од пребијене и преморене Србије, а сасвим друга отети закониту територију једне Кине или Шпаније – без војне интервенције то не би прошло.
Али, ако највиша судска инстанца у свету аминује такве акције, онда ће сепаратисти надаље добијати пуноправне државе на тацни – цивилизовано, тихо и мирно, не пљујући крв по прашини и не уврћући се од пројектила. Довољан ће бити добар адвокат за вођење поступка о независности у судници.
Тако да судије имају добру тему за размишљање - од њихове одлуке зависи будућа политичка карта света. И биће добро ако не буду тражили одговор на питање - ко вам се више свиђа, Срби или Албанци? – већ на оно које реално стоји пред њима – да ли ће свет након ваше одлуке остати овакав какав је, несавршен, али мање-више стабилан, или већ можемо да почнемо са прекрајањем, па да га поново преспојимо у некој пачворк техници.