Посета црногорског председника Београду на чудесан начин се поклопила са почетком балканске турнеје потпредседника САД. Нема ли у овој коинциденцији некаквог тајног плана? Или - да коректније формулишем – откуд то да су се напрасно и истовремено београдски и подгорички експерти изјаснили у стилу како су услови за успостављање пуноправних контаката „сазрели“?
Разлога има више, и свака страна има своје. Да почнемо од Подгорице, јер је тамо све приземније. Мај се ближи крају, хара економска криза, а у току летње сезоне мора се зарадити за целу годину. А ко ће сем Срба да се одмара ове године на црногорском приморју? Тим пре што је негде уочи ове посете Вујановић изјавио како је Црна Гора и Косово признала не би ли реализовала спољнополитичке интересе земље од којих зависи животни стандард њених грађана. А сад је, ето, и за Београд допутовао у исте сврхе – по стандард.
Узгред, имам једно питање у вези овог Вујановићевог објашњења: а шта му је требало то признање баш у ноћи када је генерална скупштина УН изгласала српску резолуцију о преносу питања независности Косова у правни колосек, односно у Међународни суд правде? Да ли и то треба некако да утиче на животни стандард грађана Црне Горе?
А сада пар речи о разлозима из којих су „услови сазрели“ и за српску страну. Као прво, одлична је испала генерална проба за дочек главног госта, потпредседника САД Бајдена. И војнике лепо поређали, приобукли, уједно су се и специјалци мало привикли на терен, проверили све детаље. Музичари исто, пробали химну, усагласили наступ. Сад би у среду све требало да прође глатко, ако не рачунамо, наравно, бројне „антибајденовске“ манифестације уприличене посети. Како ће ове да сакрију од очију високог госта за сада се не зна. Надајмо се само да их неће све потрпати по ћелијама, тек да се не виде.
И као друго, домаћински дочекујући Вујановића баш уочи Бајденове посете, званични Београд покушава да покаже како је широких погледа, како води мирољубиву и конструктивну политику и како је у стању да разговара са свима, без обзира на постојећа неслагања. Вујановић је, узгред, ову игру успешно подржао. Али, без обзира на спољни гладац, сетила сам се оне Ђинђићеве приче о жабама – кад их има више прво треба прогутати ону највећу. Његови наследници су проценили по своме и почели од Вујановића.
А сад да се осврнемо на питање које изгледа највише занима медије ових дана у вези са црногорском посетом – о повратку старог или именовању новог амбасадора. И мада медији највише нагађају да ли ће вратити „персону нон грата“ Анку Војводић или ће неког новог да пошаљу, мени се чини да у овој причи постоји једна далеко већа интрига. Требало би наиме некако временски раздвојити тај догађај и упућивање црногорског амбасадора у Приштину, иначе нас очекује још једна конфузна ситуација са балканском аромом. Информација о томе да се Подгорица већ определила са кандидатуром амбасадора на Косову појавила се у штампи негде пре недељу дана, а председник Скупштине Црне Горе је још и прецизирао да би то могло да се догоди још пре лета јер „ми очекујемо велики број туриста са Косова“. Истина. Јер и то ради у корист побољшања стандарда грађана. Сад остаје само да се провери који су туристи милији црногорском срцу.
Уосталом, све су то ситнице, нека небитна неслагања. Јер како рече Филип Вујановић Србија и Црна Гора „треба да буду две најближе земље у међународној заједници”. А за све остало - пресудиће историја.
Разлога има више, и свака страна има своје. Да почнемо од Подгорице, јер је тамо све приземније. Мај се ближи крају, хара економска криза, а у току летње сезоне мора се зарадити за целу годину. А ко ће сем Срба да се одмара ове године на црногорском приморју? Тим пре што је негде уочи ове посете Вујановић изјавио како је Црна Гора и Косово признала не би ли реализовала спољнополитичке интересе земље од којих зависи животни стандард њених грађана. А сад је, ето, и за Београд допутовао у исте сврхе – по стандард.
Узгред, имам једно питање у вези овог Вујановићевог објашњења: а шта му је требало то признање баш у ноћи када је генерална скупштина УН изгласала српску резолуцију о преносу питања независности Косова у правни колосек, односно у Међународни суд правде? Да ли и то треба некако да утиче на животни стандард грађана Црне Горе?
А сада пар речи о разлозима из којих су „услови сазрели“ и за српску страну. Као прво, одлична је испала генерална проба за дочек главног госта, потпредседника САД Бајдена. И војнике лепо поређали, приобукли, уједно су се и специјалци мало привикли на терен, проверили све детаље. Музичари исто, пробали химну, усагласили наступ. Сад би у среду све требало да прође глатко, ако не рачунамо, наравно, бројне „антибајденовске“ манифестације уприличене посети. Како ће ове да сакрију од очију високог госта за сада се не зна. Надајмо се само да их неће све потрпати по ћелијама, тек да се не виде.
И као друго, домаћински дочекујући Вујановића баш уочи Бајденове посете, званични Београд покушава да покаже како је широких погледа, како води мирољубиву и конструктивну политику и како је у стању да разговара са свима, без обзира на постојећа неслагања. Вујановић је, узгред, ову игру успешно подржао. Али, без обзира на спољни гладац, сетила сам се оне Ђинђићеве приче о жабама – кад их има више прво треба прогутати ону највећу. Његови наследници су проценили по своме и почели од Вујановића.
А сад да се осврнемо на питање које изгледа највише занима медије ових дана у вези са црногорском посетом – о повратку старог или именовању новог амбасадора. И мада медији највише нагађају да ли ће вратити „персону нон грата“ Анку Војводић или ће неког новог да пошаљу, мени се чини да у овој причи постоји једна далеко већа интрига. Требало би наиме некако временски раздвојити тај догађај и упућивање црногорског амбасадора у Приштину, иначе нас очекује још једна конфузна ситуација са балканском аромом. Информација о томе да се Подгорица већ определила са кандидатуром амбасадора на Косову појавила се у штампи негде пре недељу дана, а председник Скупштине Црне Горе је још и прецизирао да би то могло да се догоди још пре лета јер „ми очекујемо велики број туриста са Косова“. Истина. Јер и то ради у корист побољшања стандарда грађана. Сад остаје само да се провери који су туристи милији црногорском срцу.
Уосталом, све су то ситнице, нека небитна неслагања. Јер како рече Филип Вујановић Србија и Црна Гора „треба да буду две најближе земље у међународној заједници”. А за све остало - пресудиће историја.
Постови
Три пута љуби издајник
ОдговориИзбришидругог издајника,и рукују се.Резултат првог је да је предао Косово,други потврдио и признао то предавање.Први је потписао СОФА уговор,који имају и ирак и авганистан-други га спроводи у црној гори већ 8 година.Само пар смрадова ради тога живи боље,а народ грца.Ја не видим разлога више да иједан од њих,по овој земљи пуже...одрали су себи кољена а нама образ.
I Njegosa i gusle i cojstvo i junastvo, su te veceri kad su priznali Kosovo, zavili u rite i bacili u kanjon Morace. Udarili su noz u duhovno srce Srbije. Da li im je lepse zbog toga, da lu su bogatiji, da li im ameri dolaze kao turisti, kad su se oni savijali zbog sile a sada interes gradjana Crne Gore. E jadni mali igraci, Slobina deca, dozivotni predsednici da bicemo braca do vijeka ali i flekav obraz cete imati do vijeka braco malezezi.
ОдговориИзбришиVelikasi proklete vam duse
ОдговориИзбришиNa komade sto drobite Carstvo.
Sta bi rekao Njegos da ustane iz groba i vidi Tadica i Vujanovica.
Njihovi djedovi zajedno cuvali ovce po Pivskim Planinama-danas unuci Predsednici dva razlicita Naroda koji pricaju dva razlicita jezika..
O kukavno Srbstvo ugaseno
.......................
Niko nama ne uze Kosovo
No Mi vise nismo za Kosovo
Не забија Црна Гора, мислим на власт а не на народ, Србији нож у леђа, него сама себи. Да ли ће Вујановић зарад бољег стандарда грађана у оквиру НАТО трупа послати војску да, заједно са онима који су то радили неколико пута у историји, нападне Русију?
ОдговориИзбришиДраги моји лепо се види да немогу све жеље да убаце на списак јер је деда Мраз у квару. Нико не помену Солану и он је реактивиран. Стварно сва урбана митологија у један дан на једном месту: св. Валентин, ноћ вештица, бал вампира, геј парада, лепо се види да на Балкану ништа још није решено. Страшна је клетва Лазарева, још је страшнија клетва патријарха Максима Пећког, а све клетве рода Србског снаћи ће оне који сутра трговали буду. Међутим нико од сутрашњих преговарача нема мандат од својих грађана да доноси одлуке о питањима која су на дневном реду, а продавати туђе је кривично дело. Сутра мора на сајтовима да цуре информације у рил тајму како теку сесије наређења из Вашингтона да би народ могао да прати реалити шоу. Верујте ни једна страна несме да обнародује прљавштину која се сутра договара што значи да ће протокол мењати у ходу сагласно степену тајности састанака. Чак су и Македонске вести у стилу тресла се гора родијо се миш. Само мудро и са вером у Бога, избећи насиље по сваку цену.
ОдговориИзбришиЕ поштована Ксенија можда је дошло време да се на вашем блогу појави и неки текст везан за стање у СПЦ.
ОдговориИзбришиПоготово што већ други или трећи дан подвлачите информацију да епископ Артемије већ дуже време има проблема са игуманом Манастира Дечани.
Ево Вам суштине: у СПЦ је на делу папизам на епископском нивоу. Под руку са екуменизмом. Игуман манастира Дечани, подстрекиван првенствено од стране Амфилохија Радовића и Иринеја Буловића, конкретно и константно крши епископално устројство Свете Цркве које каже, да се поместном епископу не може упуштати у пастирство над својим стадом нико - ни патријарх.
Сва дубина провалије узказала се приликом подле акције рестаурирања косовских манастира. Шиптарски план, осмишљен вероватно на Западу, је да реновирајући србске манастире присвоји тихо и саму Цркву тако да се већ неко време говори о "шиптарској византијској традицији". Епископ Артемије строго је забранио све подобне излете и авантуре али је митрополит Амфилохије, у својој властољубивости, подписао и благословио такве пројекте. А манастир Дечани неславно предњачи у тој непослушности свом епископу.
Сада се са Бајденом, та прича поновила. На распетом Косову постојано распињу епископа Артемија, и то не шиптари или американци - већ своји! Е то је срамота и не бих био у кожи тим непослушницима - јер Божији суд је праведан и строг, и Бог поругаем не бивает.
Драгане, дотакли сте јако болну за мене лично тему.
ОдговориИзбришиРаскол Српске Православне цркве сматрам једном од највећих трагедија која је задесила народ. То је губитак последњег оријентира у овом нашем суманутом времену и вашем суманутом простору. Била сам у октобру прошле године гост Високих Дечана, о чему сам писала, мислим, у трећем или четвртом делу циклуса "Држава које нема" (можете видети на сајту Гласа Русије). Не желим, нити могу да сумњам да је отац Иларион спреман да изда српство и веру.
Исто тако, били смо и у оданим Епископу Артемију Светим Арханђелима, и тамо смо видели једну искрену веру и велик бол за све што се дешава српском народу.
Нисам ја та која има право да суди или, не дај Боже, пресуди ко је у праву.
Али сам убеђена да Господ не пушта душу Патријарха Павла на покајање само због тог раскола. И о томе би наши црквени великодостојници,који се чешће баве политиком, но вером, морали да размисле.