Ето, завршила се и посета Барака Обаме Москви. Политиколози сумирају резултате оријентишући се углфвном на своје политичке симпатије. А председници, како руски, тако и амерички, припремају се за нови састанак у италијанској Аквили, где данас почиње самит Г-8. У светлости општесветског тренда за смањивањем трошкова могли би да одлете једним авионом. Тим пре што је јасно да разговор није завршен. Питања је кудикамо више него одговора. На нека од њих данас и покушавао да одговоримо.
Дакле, прво питање: да ли је Русија изгубила потписавши споразум о војном транзиту преко своје територије у Авганистан? Одговор на њега може се потражити како на карти света, тако и у немилој статистици Државног антинаркотичког комитета РФ. Авганистан се са свим његовим талибанима, плантажама мака и хаосом на плану управљања налази уз нашу границу. И на сва упозорења о опасности пуштања америчких војника на нашу територију може се одговорити само једно: авганистанско зло је веће.
Друго отворено питање је грузијско. Може ли се став америчког председника оценити као попуштање или Обама, као и раније, оштро осудјује дејства Русије?
Хајде да упоредимо. Његов политички учитељ и идол Збигњев Бржезински је у отвореном писму давао америчком лидеру следећа упутства: „За време сусрета Обама-Медведев, председник САД више не сме да чини кораке који игноришу Повељу о стратешкој сарадњи САД коју је ова земља потписала са Грузијом и Украјином. Он не сме да чини Медведеву ни најмању алузију на то. У супротном случају то ће дати Русији зелено светло за употребу силе против Грузије и Украјине.“
А сада да видимо шта је сам ученик говорио на ову тему у Москви: „Потврдио сам нашу убеђеност да се територијални интегритет Грузије мора поштовати. Не слажемо се и са данашњим границама Грузије. Нисмо заинтересовани ни за ратни конфликт. Сва ова питања треба да се регулишу. Председник Медведев и ја желимо да одустамо од супарништва и да напредујемо.“
Осим тога, Обама је обећао премијеру РФ Владимиру Путину да ће узети у обзир став Русије креирајући америчку политику према Грузији и Украјини. Е па, да ли је амерички председник испунио упутство свог наставника? Одговор је на вама.
Треће отворено питање је противракетна одбрана. „Желим да радим заједно са Русијом на новој архитектури, новој конфигурацији противракетне одбране. Знам да је Русија против конфигурације америчке противракетне одбране у Европи која се данас планира“ – рекао је Барак Обама.
Уосталом, убедљивост изјава америчког лидера смањује се у контексту изјаве његовог саветника Герија Сејмора који тврди да ће се ракетна одбрана у Европи појачавати у сваком случају. „Уколико Русија буде и даље инсистирала на свом захтеву у погледу противракетне одбране, неће бити никаквог уговора о стратешком офанзивном наоружању“ – изјављује Сејмор.
И то нас директно води према за данас последњем, али можда, првом по значају питању, одговор на које је Барак Обама тражио у Москви – ко влада Русијом? Многи су приметили да су неке изјаве америчког председника дате уочи посете изгледале као покушај мешања у међусобне односе председника и премијера РФ. Обама је тада, пре личног сусрета, о руском премијеру рекао да Путин задржава огроман утицај, иако једном ногом стоји у прошлости.
А сада да упоредимо то са оценом које је удостојен Медведев: „Председник Медведев је врло проницљив и прогресиван човек. Сматрам да он успешно води Русију у 21. век“.
Једва да ћемо сазнати шта Барак Обама мисли у ствари. Али постоји сумња да су то одјеци предизборне кампање у којој Обама мора тачно да погађа шта америчка публика жели од њега да чује. Тако да се трудио за своје медије. А у Москви је све изгледало другачије: „Знам за онај изванредан рад који сте вршили ради руског народа на свом претходном положају премијера, опростите, председника и вршите и сада на положају премијера“ – рекао је Обама гледајући у очи свом саговорнику. И где је он прави?
Бог ће га знати! А можда не Бог, већ они који у ствари владају Америком. Они који су му сугерисали да одржи говор о Путину пред полазак. Или они који дезавуишу његове речи о противракетној одбрани. Или они који дају упутства у отвореним писмима уочи сусрета са руски колегом. А шта сте ви мислили? Да амерички председник може да говори и ради све што пожели?
Узгред речено, негде овде треба тражити одговор и на питања о неиспуњеним предизборним обећањима Барака Обаме – од затварања Гвантанама до повлачења трупа из Ирака.
Дакле, прво питање: да ли је Русија изгубила потписавши споразум о војном транзиту преко своје територије у Авганистан? Одговор на њега може се потражити како на карти света, тако и у немилој статистици Државног антинаркотичког комитета РФ. Авганистан се са свим његовим талибанима, плантажама мака и хаосом на плану управљања налази уз нашу границу. И на сва упозорења о опасности пуштања америчких војника на нашу територију може се одговорити само једно: авганистанско зло је веће.
Друго отворено питање је грузијско. Може ли се став америчког председника оценити као попуштање или Обама, као и раније, оштро осудјује дејства Русије?
Хајде да упоредимо. Његов политички учитељ и идол Збигњев Бржезински је у отвореном писму давао америчком лидеру следећа упутства: „За време сусрета Обама-Медведев, председник САД више не сме да чини кораке који игноришу Повељу о стратешкој сарадњи САД коју је ова земља потписала са Грузијом и Украјином. Он не сме да чини Медведеву ни најмању алузију на то. У супротном случају то ће дати Русији зелено светло за употребу силе против Грузије и Украјине.“
А сада да видимо шта је сам ученик говорио на ову тему у Москви: „Потврдио сам нашу убеђеност да се територијални интегритет Грузије мора поштовати. Не слажемо се и са данашњим границама Грузије. Нисмо заинтересовани ни за ратни конфликт. Сва ова питања треба да се регулишу. Председник Медведев и ја желимо да одустамо од супарништва и да напредујемо.“
Осим тога, Обама је обећао премијеру РФ Владимиру Путину да ће узети у обзир став Русије креирајући америчку политику према Грузији и Украјини. Е па, да ли је амерички председник испунио упутство свог наставника? Одговор је на вама.
Треће отворено питање је противракетна одбрана. „Желим да радим заједно са Русијом на новој архитектури, новој конфигурацији противракетне одбране. Знам да је Русија против конфигурације америчке противракетне одбране у Европи која се данас планира“ – рекао је Барак Обама.
Уосталом, убедљивост изјава америчког лидера смањује се у контексту изјаве његовог саветника Герија Сејмора који тврди да ће се ракетна одбрана у Европи појачавати у сваком случају. „Уколико Русија буде и даље инсистирала на свом захтеву у погледу противракетне одбране, неће бити никаквог уговора о стратешком офанзивном наоружању“ – изјављује Сејмор.
И то нас директно води према за данас последњем, али можда, првом по значају питању, одговор на које је Барак Обама тражио у Москви – ко влада Русијом? Многи су приметили да су неке изјаве америчког председника дате уочи посете изгледале као покушај мешања у међусобне односе председника и премијера РФ. Обама је тада, пре личног сусрета, о руском премијеру рекао да Путин задржава огроман утицај, иако једном ногом стоји у прошлости.
А сада да упоредимо то са оценом које је удостојен Медведев: „Председник Медведев је врло проницљив и прогресиван човек. Сматрам да он успешно води Русију у 21. век“.
Једва да ћемо сазнати шта Барак Обама мисли у ствари. Али постоји сумња да су то одјеци предизборне кампање у којој Обама мора тачно да погађа шта америчка публика жели од њега да чује. Тако да се трудио за своје медије. А у Москви је све изгледало другачије: „Знам за онај изванредан рад који сте вршили ради руског народа на свом претходном положају премијера, опростите, председника и вршите и сада на положају премијера“ – рекао је Обама гледајући у очи свом саговорнику. И где је он прави?
Бог ће га знати! А можда не Бог, већ они који у ствари владају Америком. Они који су му сугерисали да одржи говор о Путину пред полазак. Или они који дезавуишу његове речи о противракетној одбрани. Или они који дају упутства у отвореним писмима уочи сусрета са руски колегом. А шта сте ви мислили? Да амерички председник може да говори и ради све што пожели?
Узгред речено, негде овде треба тражити одговор и на питања о неиспуњеним предизборним обећањима Барака Обаме – од затварања Гвантанама до повлачења трупа из Ирака.
Постови
Добро се зна ко управља и влада Русијом од 2000-те године.
ОдговориИзбришиСувереном државом влада народ као извор и утока власти, а не отуђени центри моћи изван званичних државних и националних институција.
Добро се, међутим, зна и ко влада САД, као што се добро зна и да су њихови председници, Влада и Конгрес, као и две водеће партије које се смењују на власти, само параван за једну праву, али невидњиву управљачку гарнитуру, која седи у Федералним резервама, Савету за спољне односе,
Трилатералној комисији и тзв. Билдербершкој групи.
Прворазредна масонска творевина, која је мутирала у илуминатску тврђаву, а након Другог светског рата у Четврти Рајх, још од 1913. када су основане ФЕД, за једини циљ има безобзирно умножавање профита и ратни бизнис као најуноснију грану националног привређивања. Ко би се тако подешеној Планетарној Немани супротставио истински мирнодопским концептом прошао би, на унутрашњем плану, попут Ј.Ф.Кенедија и његовог брата, Мартина Лутера и бројних који су "страдали" у саобраћајним несрећама, од "изненадног" инфаркта и на друге бизарне начине.
Антицивилизација, коју су стварале колонијалне хорде убица, пљачкаша и најцрњег европског талога изникла је на геноцидном темељу и злочину и дошла у прилику да извесно време некажњено малтретира и злоставља целу Планету.
Да убија, пљчка и затире на скоро свим континентима. Да организује и изводи државне ударе, пучеве и преврате где год јој се прохте, а да, истовремено, домаћем становништву, испраних мозгова и кратке памети, сервира лажну слику о одбрани угрожене демократије.
Па ако треба, убедљивости ради, самој себи да руши СТЦ, тзв. Куле близнакиње, само да би се испословало оправдање за нови ратни поход, који није ништа друго већ профитабилни државни подухват, са милионима жртава и унесрећених.
САД су покориле Западну Европу после рата, а после 1989. кренуле су и на Исток, и не би се зауставиле ни до Москве и Владивостока да се Русија није придигла, оснажила и обожила.
Те показала зубе вестерн преступничкој алијанси.
Са свим тим човек по имену Барак Обама нема, нити ће имати било какве везе, сем формално-статистичке. Речи шизофрене супротности које он изговара ионако излазе из туђег стомака.
А Кенедијев пример га речито подсећа на то ко заиста влада САД, и шта му је чинити уколико жели да потраје.
Poštovana Ksenija,
ОдговориИзбришиNeću ovom prilikom o tekstu...
Samo jedno zapažanje...
Šteta je da jedan ovako značajan medij, mislim na Glas Rusije, pada na nekim stvarima koje se tiču jezika..gramatike srpskog jezika...
Siguran sam da bi u redakciji na srpskom jeziku, mogao da se nađe i jedan lektor, kako bi se, osim, informativne komponente medija zadovoljila i ova druga jezička strana...
Prijateljski pozdrav,
Mlađan
Драга Ксенија, предлажем да напишете и један текст о руским спортистима на Универзијади у Београду. Такође би могли да нам укратко напишете и њихове утиске о Србији, а и постигнутим резултатима. Могла би се организовати и нека манифестација руских спортиста у Србији, после завршетка олимпијаде. Ако се слажете, могу мало размислити па Вам написати неколико идеја! Доста нам је ове високе политике, ред је мало и да предахнемо, са неким лепшим темама, које нас такође спајају.
ОдговориИзбриши