КАКО ДА ИЗГРАДИМО ОДНОСЕ РУСИЈЕ И САД?

Отворено писмо бивших источноевропских лидера председнику САД Бараку Обами, које јако подсећа на вапај остављене жене - најбоље сам ти године дала! – изазвало је у Србији озбиљан одјек. Што не чуди – Србија је заједно са Пакистаном на челу списка земаља са јаким антиамеричким расположењима. Наравно, не ради се о званичној политици, већ о расположењима међу грађанима. И зато наинтересантнији коментари на писмо повређених у својим наискренијим осећањима „интелектуалаца и бивших политичара Централне и источне Европе“ – тако се сами представљају – стижу управо из народа.
Али пре него што ослушнемо vox populi хтела бих да обратим пажњу на то како је београдска „Политика“ представила овај догађај. Упознавши читаоце са основним тезама писма „Политика“ наставља: „О томе какав би могао да буде одговор америчког председника Обаме на писмо бивших лидера источне и средње Европе за ББЦ је говорио демократски конгресмен и члан одбора за спољну политику Бред Шерман“.
Пун цитат нећемо наводити, покушаћу да у основним тезама изложим став конгресмена. Дакле, „у писму није наведено све оно што смо последњих година учинили за источну Европу, укључујући и 109 милијарди долара које смо дали ММФ како би помогао том делу света да преброди економску кризу“, подсећа Шерман. Осим тога, он доста отровно примећује – „У писму се не помиње ни врло ограничени допринос тих земаља мисији у Авганистану” и констатује како је „једна Британија претрпела седам пута веће губитке од свих земаља источне и централне Европе заједно”. „Било је за очекивати да ће они који су имали користи од ширења НАТОа бити са нама на првој линији фронта“, закључује политичар и шаље ауторе писма у политички нокаут: „САД у протеклих двадесетак година у сваком спору источне Европе и Москве, заузимале антируску позицију, због чега су платиле високу геополитичку цену“.
Наравно да се после такве артиљеријске припреме терена грађани нису устручавали у својим коментарима на текст. Ђорђе Милићевић био је најкраћи и најконкретнији: „Конгресмен Шерман је чини ми се залепио прилично врућ шамар овој скупини лидера“.
Мало деликатнији, али ништа мање жесток био је Борис К.: „Кад прочитам овако нешто не чуди ме што Немци, Британци и генерално сви на западу мисле о словенима оно што мисле (најгоре). Испаде да су их кроз историју само Руси угњетавали а ови на западу (посебно Немачка) мазили и пазили ... Ако се још и сами словенски народи у тим земљама слажу са овим својим политичарима онда немам речи ...“
И још. Љубиша пише: „Ови бивши политичари су мутиводе и хтели би да на све могуће начине продуже „хладни рат“ и заборављају да испуне свој дуг према НАТО-пакту, од кога добијају знатне финансије. Вероватно им је мало и хтели би још више да зараде на рачун антиракетног штита, који САД не желе да реализују. Браво Барак Обама, браво Бред Шерман!“
Остали коментари су у истом стилу, тако да бих се на овом и зауставила. Хтела бих, ипак, пар речи да додам и у своје име. Уза сво поштовање према подписницима, а има међу њима и људи који сопственом биографијом доказују да их није тако лако заплашити, ствара се утисак да их је неко добро насамарио са овим писмом. Јер како је могуће да се једна уважена чланица Европске уније тако отворено заклиње у верност Вашингтону!? Поред тога, да ли господа заиста рачунају да ће поучавајући председника САД на тему како треба да гради односе са Русијом постићи жељени ефекат? И још, ко би боље од Валенсе и Хавела требао да зна како на моћнике делује комбинација просјачког тона и подсећања на минуле заслуге? Па и лака уцена у стилу – „Потпуно одбацивање програма (изградње антиракетног штита) или укључивање Русије у тај процес без консултација са Пољском и Чешком може да ослаби ниво поверења према САД у целом региону“ – једва да ће се свидети икоме у Вашингтону.
Али највише сумњи у писму изазива следећи пасус: „И наравно остаје питање како имати посла са Русијом. Наша нада да ће се односи са Русијом побољшати и да ће Москва најзад у потпуности признати наш суверенитет и независност након ступања у НАТО и ЕУ, није се обистинила“. Оштар осећај нелагоде и срамоте за заслужне источноевропске политичаре пратио ме је док сам читала ове редове. Јер у њима пише далеко више него што су хтели да саопште свету – они ни сами не верују до краја у сопствени суверенитет, који су спремни да баце под ноге било коме, само да то није Русија. И најсмешније је то што Русији он не треба ни као поклон.