среда, 22. јул 2009.

СТАБИЛНОСТ ПО НАРЕЂЕЊУ


Интересантне коинциденције се могу пропратити последњих дана у различитим изјавама, везаним за стање на Космету.
Рецимо, фактички истовремено нови генерални секретар НАТОа најављује смањење бројности КФОРа због побољшања безбедносне слике у покрајини, док Шеф Канцеларије Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице у Београду тврди да око хиљаду српских породица изражава жељу да се врати на Косово. Као да је неко наредио да се ситуација у покрајини има сматрати стабилном, а остатак света мора у то убедити.
Мотивација новог руководства НАТОа је разумљива и лежи на површини. Групација алијансе на Косову је трећа по бројности, одмах иза Ирака и Авганистана. У самом јеку је економска криза, пара за војно-политичке пројекте нема, а ту је још и смена администрације у Вашингтону праћена сменом приоритета. Држати 14 хиљада војника на Косову, када сви они требају мисији у Авганистану је нерационално. Тим пре што ће за чување оних малобројних преосталих на Космету Срба бити довољне и оне две и по хиљаде, колико треба да их остане после радикалног смањења бројности. Ново руководство – нови поглед. Рационалнији.
Што се тиче Канцеларије Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице, ту је ситуација компликованија. Шеф Канцеларије Ленарт Коцалаинен поставио је себи веома тежак задатак - да докаже да се избеглице са Косова враћају у покрајину, а ако се враћају некако нерадо и слабо, онда само кривицом Београда и искључиво из економских разлога. Па да видимо како је то покушао да изведе.
„Расељени са Косова наводе да су безбедност, нестабилност и слобода кретања главни разлози зашто се не враћају“, каже Коцалаинен и додаје: „Лично мислим да су разлози и немогућност запошљавања, као и други социјални и економски разлози“.
Чудан утисак оставља и покушај Коцалаинена да пребаци одговорност на Београд. По његовом мишљењу власти Србије активно подржавају повратак расељених лица само на речима. Истовремено представник Високог комесаријата за избеглице тврди да расељени у Србији живе у веома лошим условима у колективном смештају, у објектима у којима „заиста немају живот достојан човека“. Наравно, звучи цинично, али је тешко смислити бољи начин да се у људима пробуди најјача могућа жеља да се врате кући.
Али Коцалаинен и даље инсистира да „када до спремности за повратак дође, онда нема стварне помоћи“. И тим поводом изражава очекивање да ће Влада Србије усвојити Стратегију за интеграцију „која мора бити реалистична“. Што је и природно, јер из његових речи следи да му је неко поставио задатак да питање расељених лица реши у две наредне године.
А сада да се на тренутак вратимо изјавама високих званичника НАТОа. Командант НАТО-снага у Југоисточној Европи, амерички адмирал Марк Фицџералд директно је изјавио: „даље смањење зависиће од ситуације и политичких помака у следећих 12 до 14 месеци, могуће је смањење броја НАТО војника до 2,5 хиљаде“. Признаћете, осећај да постоји неки општи центар који доноси одлуке везане за Косово од оваквог поређења само се појачава.Али, наређење наређењем, а ситуација не постаје једноставнија. За последњих десет година на Космет се вратило мање од три хиљаде људи. Зашто? Да узмемо пример од 16. јула, свеж. Дакле, тога дана је био у селу Грабац, општина Клина, претучен 61-годишњи Радош Магић. У болницу је стигао у несвесном стању, а и тешко да би ишта сувисло могао да каже – ударци су стигли с леђа. Сајт www.kosovo-metohija.com пише: „До средине јануара о безбедности повратника овде бринуо је италијански КФОР, а од 16. јануара, када се КФОР повукао из Грабца и Биче, за безбедност су задужене повремене КФОР патроле које чине два војника“. Треба ли томе ишта додати?

1 коментар:

  1. И предходни и овај коментар имају бар једну заједничку нит: Америчка администрација врши рационализацију због немогућности даљих освајања и због кризе што изазива збрку приоритета, надлежности, тежишта, нивоа тајних и јавних постављених и самозванаца. Ово су и последице проблема који је настао падом Берлинског зида кад су хиљаде најквалитетнијих агената Запада и Истока остале без посла. У страху од њихове одмазде и могуће самовоље монополарни Запад је своје поделио на *функционере међународне заједнице и бизнисмене*, а источне на *демократске режиме и тајкуне*. Док је, без улагања овај здружени механизам могао да доноси Американцима новац, ресурсе и територије за пљачкање није било кризе. Криза настаје кад нема освајања (не ради војна индустрија), опљачкан је претходни рад Источних земаља, а онемогућена је производња у тим земљама па чак нису ни респективно тржиште за западну робу. У задњим радовима Америчког аналитичара и саветника за кризна подручја William Schneider све се најчешће своди на рат у Босни бијо је грешка – нико неће на призна грешку, независност Косова била је грешка – нико неће да призна грешку, тако за Ирак, Грузију Авганистан и остала насиља. Значи што се пре отарасимо *увозних гарнитура* на власти имамо више шанси да повратимо изгубљено – под критичним условом да Русија не чини уступке, не поправља Западну економију и реализује договоре са Западом само ако Запад одрађује своје обавезе и у оној мери у којој је то неопходно за напредак Русије. Зато ми је посебно пријао Ксенијин коментар: * јако подсећа на вапај остављене жене - најбоље сам ти године дала!* - по дијагонали је понизила све активне и резервне Џемс Бондове, Рамбо и сличне случајеве који пишу писма и траже квочку, а квочке њет. Рече коментатор на радију Глас Русије – *Обама је дошао у миру, ако ње будет бомбу најдјом*. Кад бих могао поново да чујем: *Рассија всјегда с табоју*.

    ОдговориИзбриши