уторак, 20. април 2010.

О пепелу и километрима


У Русији постоји уверење да је понедељак тежак дан, да су људи рођени првог дана седмице урођени баксузи и да се ниједан озбиљан посао не би требао започињати понедељком - да се не урекне. А кад је већ тако, помислила сам да рубрика у којој би смо заједно сумирали резултате седмице треба да излази уторком. Зашто не петком? Зато што тако раде сви.


А најјачи утисак минулих седам дана јесте сахрана пољског председника Леха Качињског. Да се бавим копирајтом, зауставила бих се на наслову „Покопан под пепелом". Али ја се бавим посматрањем, и оно што буквално пада у очи, јесте чињеница да је под вулканским пепелом сахрањено још доста тога - међудржавно поверење, пар пријатељстава и понека част.


Не пада пепео да прекрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. На сахрану господина Качињског није стигао газда Барак, па су многи помислили - а шта ће ми то вишечасовно стајање у цркви, кад после не могу чак ни пријатно да проћаскам са човеком од угледа и од несумњиве користи. Бивше заслуге, поготово заслуге покојника у наше време се не котирају превише. То што је господин Качињски био проверени и доследни противник независности Косова, није било довољно да председник Србије нађе начина да превали 583 километра, колико је удаљен Београд од Кракова и дође му на сахрану. Од Москве до Кракова пут је знатно дужи - 1343 километра, поготово ако на то додате још растојање од 11 151 километра - од Бразилије до Москве. Ипак, пресвукавши сако, господин Медведев је полетео кроз вулканске магловитости пут Кракова. И стигао да ода пошту човеку који за живота био веома доследан у својој мржњи према Русији.


И још пар речи о председницима. У понедељак пише „Политика": „Био је ту председник РХ Иво Јосиповић који је због проблема с исландским вулканом морао да откаже путовање на сахрану пољског председника".


„Био ту" односи се на Јасеновац, где је 18. априла одржана комеморација поводом 65-годишњице пробоја заточеника усташког логора. Ко не зна, то је она прича о 600 случајно преживелих сужњева који су 22. априла 1945 - Совјетска армија већ је освајала предграђа Берлина - подигли устанак у Јасеновцу. Преживео је 91 логораш. До краја рата остало је свега 17 дана.


„Овде сам да се с вама најдубље поклоним жртвама јасеновачких злочина", рекао је господин Јосиповић. И ја бих јако желела да у то поверујем. Смета само чињеница да се хрватски председник тога дана спремао на сахрану у Краков, и да га је пут Јасеновца натерао тек вулкански пепео са Исланда.


Губитке наступајуће седмице бројаћемо идућег уторка.

6 коментара:

  1. Они који су достојни положаја да воде свој народ живе вечно, све остале брзо прекрије какав пепео, а најблажи је пепео заборава. Штета је што се Балканско луткарско позориште књижи као представници власти и народа. Кладим се да ће и за 9. мај да буду на погрешном месту, чак можда и на погрешној страни - али нажалост то неће бити случајно. Но може бити последњи пут.

    ОдговориИзбриши
  2. Имате право Ксенија.Покојни пољски предсједник био је досљедан у својој мржњи према Русији.Још као градоначелник Варшаве подржао је иницијативу да један од тргова добије име по злогласном чеченском терористи Џохару Дудајеву.Ово је у истој равни са подршком злочинцима који су оставили крвави траг у московском метроу.У аугусту 2008-ме,пилот пољског предсједничког авиона је авион који је требао да слети у грузијску пријестоницу усмјерио ка Аџербејџану.Шта је тражио покојни Качињски у аугусту у Грузији?Невољу.То је тражио.Хтио је да да подршку ономе чија је војска своје "подвиге" снимала мобителима.Много мртвих цивила и руских мировњака.Лех Качињски мрзио је састанке са руским званичницнима.Такође,избјегавао је Русију.Боравио је 2007-ме у Катину.И то је све.И знате шта је мене изнервирало поводом овог удеса?Коментари корисника по штампи у Србији.Блиц,Прес,Б92,Политика,Ве.Новости,колико се само њих сјетило да помене пољско иживљавање 1920 над хиљадама Руса?Ко би га знао,можда је у питању цензура.Али,тек ријетки имали су петљу да нешто кажу што се не свиђа медијским мрачњацима у Србији.Па ако прође коментар прође,ако не прође ником ништа.И опет нисам сигуран да ће Пољаци извући поуку из свега.Господина Медведева није спријечила огрезла мржња према Русији за живота покојног Качињског да му дође на сахрану.Хоће ли то Пољаци знати цјенити или ће се понудити пољска територија за напад на Русију?Видјећемо.Лично,ни Пољацима,ни Бугарима,ни Румунима као и осталим из окружења бившег постсовјетског простора али и овим који се представљају као Срби а гласају знате већ за кога,једноставно не вјерујем ништа.Отворити хиљаду очију кад су побројани у питању.Потребно је имати очи и напријед и назад.Нека,злу не требало.Искуство је најважније у животу.А са овим побројаним Русија има веома негативно искуство.Може човјек бити обдарен наднаравном интелигенцијом,џаба,без искуства је ништа.И зато,мајко Русијо,молим те још једном-ОТВОРИ ХИЉАДУ ОЧИЈУ!!

    ОдговориИзбриши
  3. Само једна исправка.Коментари корисника по сајтовима а не по штампи у Србији.И уз пут да замолим Ксенију да мало чешће пише.Није Вас било готово 20 дана.

    ОдговориИзбриши
  4. Морам да изразим велико задовољство због споразума Русије и Украјине.Коначно једна вест која буди наду.Русија нам је још један корак ближе.Надам се да ће се ускоро и у Бугарској десити нешто слично

    ОдговориИзбриши
  5. Па онда словенском трансверзалом преко Србије и Црне Горе до још једне мале Руске луке на Јадрану

    ОдговориИзбриши
  6. ИЗДАЈСТВО АДМИНИСТРАЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У ОДНОСУ ПРЕМА ДОБРОВОЉЦУ СЕРГЕЈУ СУХАРЕВУ
    http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=197007#197007

    ОдговориИзбриши