понедељак, 26. јануар 2009.

КАКО САМ ПОСТАЛА СРПСКИ НАЦИОНАЛИСТА


Минулог викенда поново су одјекнуле експлозије у Косовској Митровци. На догађаје који су томе претходили потсећа „Политика“: „Од краја прошле године до прексиноћ било је шест инцидента у српском делу Косовске Митровице. Прво су нападнути припадници полиције, потом су, само дан касније, 30. децембра два албанска младића ножем убола тинејџера Николу Божовића, 2. јануара експлодирала је бомба код кафића „Вива” у којем се окупља српска младеж, а исто вече на дужности је повређено шест ватрогасаца, као и чланови новинарске екипе РТС-а у Бошњачкој махали. Потом су, пред припадницима Кфора који нису реаговали, у истом насељу претучени Срби, а недуго потом полиција је спречила инцидент између Срба и Албанаца у селу Суви До, јер је претходно каменицама гађан аутомобил Србина из овог места“.
А у међувремену за Личност године 2008. на приштинском сајту ExpressOnline изабран је Хашим Тачи. Добио је 31,9% гласова, а његов основни супарник Албин Курти, лидер „Самоопредељења“ 28,7%. Албански блогери су одмах изјавили да је све намештаљка. Навешћу једно мишљење илуструјући опште расположење. Esseni пише: „Ми незаслужујемо као древни народ да нас воде он и његови другови. Да је Албин Курти био на власти све са Србима би било решено“.
Истовремено одборници Прешева, Бујановца и Медвеђе захтевају ослобађање чланова Гњиланске групе. Такође траже да припадници жандармерије и Специјалне полиције дефинитивно напусте југ Србије. Подвлачим – Србије.
И још мало цитата, овај пут из „Гласа јавности“: Skidanje naše zastave sa Trga u Zadru, paljenje zastava u Zagrebu, lažne dojave o podmetnutoj bombi u hotelu, u cik zore, koja je stigla iz jedne lokalne redakcije (!?), kamenovanje automobila, konstantno skandiranje „Ubij Srbina!“ - jednostavno nemogući uslovi za sportsko nadmetanje u „lijepoj njihovoj“. http://www.glas-javnosti.rs/clanak/politika/glas-javnosti-26-01-2009/ilic-vratite-se-kuci
Тако су српске рукометаше дочекали у Хрватској.
Да ли се осећате угрожено? Ја да. Без обзира што сам далеко, чак у Москви, где се иначе са својим срспким презименом и пореклом осећам сасвим комфорно.
Прича о националној и верској трпељивости на Балкану пала је у воду. Политичари ту и тамо још позивају своје народе на испољавање толеранције, али некако невешто и неубедљиво. Можда зато што и сами до краја у то не верују.
Не верујем више ни ја, некадашњи Титов пионир, одрасла у Војводини, где седамдесетих – осамдесетих година никог није превише занимало које си националности. А онда је Бабилонска кула звана Југославија пала и сахранила под својим рушевинама остатке илузија.
И данас, када неко од наших комшија креће да ми објашњава како су Срби криви за све, ја само кажем - „Ја вам нисам баш најбољи саговорник. Ја сам српски националиста и ви сте ме направили таквом“.

1 коментар:

  1. Александар27. јануар 2009. 15:16

    Да. да... када се мало боље сетим, један пано о Вуку Караџићу, постављен у сада бившој ЈНА крајем осамдесетих година и израђен у целости на латиници, је код писца овог коментара створио одлуку да латиницу пише само када пише на енглеском. Било му је жао одбаченог и потиснутог писма, и као писма и као метафоре.

    Политичка (антисрпска и антируска)пропаганда све чешће долази до тачке када очигледним апсурдом делује у нежељеном правцу. У корист оних против којих је усмерена.

    ОдговориИзбриши