петак, 3. април 2009.

Неутралност у окружењу

Ступање Хрватске и Албаније у НАТО, као и тежња Црне Горе и Македоније да наставе истим путем, довели су у компликован положај Србију. Узроци су очигледни – бомбардовање Југославије и војна неутралност коју је Србија после њега прогласила.
Неколико речи о неутралности. Министар одбране Србије, присталица зближавања са НАТО-ом, био је приморан да призна: „Војна неутралност јесте реалност. Не мислим да би се покретање тих питања и променом става у парламенту било шта променило у овом тренутку“. Логично – придруживање Србије НАТО-у може да изазове бунт у земљи бомбардованој пре 10 година.
Ипак НАТО круг ће се ускоро затворити. А косовски проблем, као озбиљан фактор дестабилизације региона, остаје неразрешен. Шта више, ступање Албаније у алијансу може да га заоштри. На Косову се налази огромна групација НАТО војника од 15 до 16 хиљада, тамо је и највећа америчка база ван граница ове земље „Бондстил“. Граница покрајине са Албанијом, и тако порозна, постаје једноставно сувишна за кретање НАТО трупа са територије земље-чланице на територију где се води велика мировна операција. То је директан пут за уједињење под окриљем НАТО-а. А ако Србија ипак одлучи да негодује, довољно ће јој бити да се осврне око себе – свугда унаоколо НАТО. И то укида сваки покушај да се територија врати војним путем.
Фактички, Србија се нашла у блокади. И то ће одређене снаге унутар земље искористити ради покушаја да укину став о војној неутралности. Може се очекивати и интензивирање разговора о томе да ступање у НАТО скраћује и поједностављује пут у ЕУ.
У целини, питање војне неутралности претвара се у исти такав кофер без дршке као и косовско питање. Објаснити народу да се треба придружити онима који су га немилосрдно бомбардовали три месеца није једноставније него убедити га да добровољно да Косово. Зато ће најверноватније власти бити приморане да сачувају претходну политику по ова два питања. Али, нажалост, чисто реторички. Контрола над Косовом је у потпуности изгубљена. Што се тиче војне независности, ступањем свих суседних земаља у НАТО она такође постаје врло условна.

4 коментара:

  1. У тексту се опусује само тренутно стање односа НАТО - Србија, као и то да су примљене нове чланице- што ми мање випе знамо. Међутим, не описује се какво је мишљење писца овог чланка о томе како ће се развијати односи НАТО- Србија у будућности и које то последице може да има по Србију. Као друго, какав став има Русија по питању односа НАТО- Србија, и како би Русија реаговала да јој нека будућа српска влада понуди војни споразум о, на пример, једнинственом ПВО систему одбране.

    ОдговориИзбриши
  2. Тешко питање о односима НАТО и Србије у будућности. Јаке су снаге које лобирају за боље односе. Последице су очигледне - потпуни губирак националног достојанства и идентитета. Бар са моје личне тачке гледишта.

    Што се тиче Русије и војне сарадње са Србијом, - да је Србија хтела, имала би руски "Бондстил" на Копаонику још почетком прошле године. Србија је, међутим, изабрала изборе. Све остало данас је већ историја.Остало не смем да износим у јавност, а или и ово је довољно.

    ОдговориИзбриши
  3. Поштована Ксенија, нисам знао за ово што сте написали. Хвала Вам пуно на овим информацијама. Очито да неким политичким круговима у Београду више одговара плес са ђаволом него ли браткси загрљај брата рођенога. Надам се да ће српски народ ипак смоћи снаге да победи самога себе!

    ОдговориИзбриши
  4. Све што сте навели у свом тексту више је него тачно. Међутим, мој карактер је увек немиран и има питање за сваки понуђени одговор.
    Пратим Ваше коментаре на радију и углавном их схватам као позив на акцију, а акције нема.
    Зашто?
    Моја држава је одавно под појачаном непријатељском активношћу. Над њом се води, у првом реду, психолошко-пропагандни рат.
    Резултат тог рата је велика апатија, јер грађани Србије не виде излаз из садашњег стања. Ми смо жртве политичког насиља. Срби се понашају као пребијена жена, која о себи мисли све најгоре, а о насилнику све најбоље. Моји напаћени сународници се боје да напусте насилника. Ми не знамо где је "сигурна кућа". Да ли су јој врата откључана?
    Разне прозападне невладине организације, са великим успехом раде послове у интересу њихових држава финансијера. Они су ту да нас убеде да не вреди да се боримо, да не вреди да бежимо.
    Можда се понеки наши политички олигарси не слажу са многим идејама "невладиног сектора", али су принуђени да их уважавају, простом чињеницом да су њихове идеје присутне у јавности.
    С друге стране, сваки покушај наших само-организованих и само-иницираних патриотских организација, без компаса се брзо губи на пучини идеја. На тај начин, разједињени патриотски фронт, који можда није свестан шта је добро за Србију, али је веома свестан шта за нас није добро, нема делатну снагу и делује прилично јадно.
    Не заборавите, говорим о припадницима једног те истог народа. Срби су и "западњаци", Срби су и "русофили". Нису "западњаци" паметнији, многобројнији и дисциплинованији од нас осталих. Само су боље финансирани.
    Стара српска изрека каже: Пара врти где бургија неће.
    Волео бих да постоји алтернатива западним НВО, али је тренутно у Србији не препознајем.
    Да ли грешим?
    Када би постојала, морала би да се бори за истинске српске интересе, који се, сигуран сам донекле поклапају са руским интересима.
    За разлику од "западњака", истинска српска НВО морала би полазити, пре свега, од српских специфичности и интереса, као што и наша браћа Руси полазе од својих.
    А да ли ће? А ко ће? А с ким ће? А како ће?
    Неко ко "не сме да изнесе у јавности" више од онога што је већ рекао, сигурно зна одговоре на моја питања.

    ОдговориИзбриши