Ове седмице Министарство спољних послова Србије предузело је неколико корака који се могу окарактерисати као покушај да се свет потсети на постојање косовског питања.Као прво, министар Јеремић је послао неких осамдесетак писама својим колегама у земљама које или нису признале независност Косова, или су остале неутралне. У писмима, поред захвалности за подршку српским напорима на очувању тероторијалне целовитости земље, постоји и молба да писмено изложе свој однос према проглашењу независности Косова и упуте изјаву у Међународни суд правде до 17. априла текуће године.
Као друго, Јеремић се упутио у Њу-Јорк да установи како стоје ствари са имплементацијом оних шест тачака, које су биле услов за долазак Еулекса у покрајину, а такође да протестује поводом формирања Косовских безбедносних снага. Према саопштењу, размештеном на сајту Владе Србије, у Њујорку се министар договорио са шефом УНМИК-а Ламбертом Занијером да ће се седница Савета безбедности посвећена догађајима на Косову одржати почетком марта. Тада ће Београд отворити и питање формирања безбедносних снага у покрајини.
Позивање на извор у овом случају није испољавање професионализма и колегијалности. Просто, српски медији су махом игнорисали ову тему. Новинари се ових дана баве углавном почетком једностране примене од стране Србије Споразума и стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Ово схватите као реплику на питање приоритета спољне политике, - без обзира што власт декларише „и Косово, и Европа“, индикатор расположења јавности очигледно скреће у правцу европске будућности. Не мислим да то некако посебно инспирише министра Јеремића, који покушава да потсети свет да питање Косова још није дефинитивно решено. Чудно је говорити нешто у иностранству, ако та тема не занима превише ни грађане унутар земље. Или ја грешим, и моја констатација се односи само на медије?
Али, вратимо се на иницијативе Јеремића. Први његов корак, онај са писмима, може се протумачити као храбро решење. Остаје нам да се надамо да је пре него што се иницијатива родила, Министарство спољних послова обавило озбиљан мониторинг расположења у земљама којима су та писма упућена. Јер ако се испостави да чак ни присталице Србије неће да се оптерећују писањем изјава за Међународни суд правде, онда ће то њени противници схватити као сигнал да су били у праву. На то су заправо и рачунали, - временом ће страсти око Косова утихнути, и ако буду упорно и чврсто, и што је најважније - без превелике буке, спроводили Ахтисаријев план, пре или касније сви ће схватити да пута назад нема. У целини, већ данас можемо слободно тврдити да су сви они који не прихвате молбу Београда потенцијално спремни да признају независност Косова.
Што се тиче разговора Јеремић – Занијер и протеста поводом формирања Косовских безбедносних снага, збуњује термин одржавања седнице Савета безбедности. Ја наравно разумем да припрема извештаја за СБ захтева неко време, али средином фебруара очекује нас догађај који би могао кардинално да промени дневни ред седнице. 17. фебруара ће косовски Албанци, несумњиво, обележити годишњицу проглашења независности, и на шта ће то праздновање изаћи, осим гарантованог признавања од стане још неколико земаља, за сада је нејасно. Али постоје сумње да ће почетком марта формирање Косовских безбедносних снага изгледати као дечија игра, док се оних шест тачака нико неће ни сетити. Ипак, будимо оптимисти.
Али најважније је да у самој Србији не дођу на мисао да их се ова питања не тичу. Јер ствара се утисак да питање Косова, сем наравно Јеремића, мало кога у земљи занима.
Постови
Грађани су на изборима, у условима изузетно агресивне медијске кампање која је имала за циљ застрашивање грађана да је реч о избору између њихове личне будућности и "већ изгубљеног" Косова, већинску подршку дали странкама које су се недвосмислено залагале против ратификације "Соланиног споразума", самим тим и против продубљивања веза са ЕУ, док год Србија не добије одговор на претходно питање сматра ли ЕУ као организација Косово и Метохију саставним делом Србије или не. И то упркос томе што је реторика ДС као водеће странке која је била за Соланин споразум, изузев ове "ситнице" била наглашено патриотска.
ОдговориИзбришиНакон избора ствари су постале потпуно другачије... СПС који је пред бирачима у кампањи заступао најтврђу линију напрасно је одлучио "да се патриотизам не сипа у трактор" а Драган Марковић Палма који је до тада у кабинету држао руску заставу срдачно је у Јагодини дочекао амбасадре Велике Британије и Немачке, пробијајући лед који је постојао након уредбе владе о ограничавању званичних контаката званичника Србије са званичницама земаља које су признале Косово. Шта је дакле поента онога што желим да кажем: грађани нису добили владу за коју су гласали на изборима, врх СПСа је променио политику преко ноћи ушавши у коалицију са онима који су Милошевића испоручили Хагу. За овакву владу, за коју је из авиона било очигледно да ће јој Косово бити у другом плану сагласност је добијена од свих релевантних политичких чинилаца и на западу и на истоку. Косово у првом плану чини се да у овом тренутку не одговара никоме осим људима који на њему живе, без струје, иза бодљикаве жице. Народ Србије је у апатији, уверен да нема начина да промени свој положај, без вере у демократске процесе, јер избори из маја прошле године нису ни први ни последњи након којих је прекројена народна воља. Убеђен сам зато, да до реактуелизације косовског питања може доћи на само три начина. Један је нажалост ако Албанци одлуче да новим таласом насиља доврше већ скоро окончано етничко чишћење покрајине. Други је ако Међународни Суд Правде релативно брзо спроведе поступак и донесе одлуку. Трећи и најздравији би могла да донесе промена власти у Србији. Нова национално одговорна влада свакако би морала да припреми пакет мера са циљем да се побољша стање на терену, да добром организацијом и улагањем новца живне српска заједница на космету, да коначно почне и повратак прогнаних (према државним евиденцијама преко сто хиљада људи спремно је да се врати), ако треба у том циљу било би логично и да почне изградња насеља у северном, безбеднијем делу покрајине. На међународном плану, у договору са Русијом, морао би да се спроведе план перманентног притиска на надлежне међународне организације, и државе које још нису донеле одлуку о признању, укључујући и не ограничавајући се на егзампларно подношење тужби против неколико мање значајних држава које су већ признале космет. Све ово како би се јасно ставила до знања одлучност Србије, и одвратиле друге државе од потенцијалног признања. Све ово знају грађани Србије. Али не могу ништа да предузму. Имали су и нажалост имају државу која није мајка него маћеха. Зато подршка пријатељских земаља, пре свега Русије треба да иде пре свега у правцу подршке истински демократским политичким процесима у земљи и стварању какве такве медијске равнотеже.
Данашња Србија није поуздан савезник ни самој себи и потребно је доста труда, новца и стрпљења да се то промени. Ипак сав тај уложени труд био би дословце минималан наспрам онога што би се добило постојањем Србије која стоји усправно и делује у пуном капацитету. То је нешто што никада не треба губити из вида...
Врло занимљиво виђење ситуације. Ипак, понеке моменте бих хтела да допуним.
ОдговориИзбришиПишете: "Нова национално одговорна влада свакако би морала да припреми пакет мера са циљем да се побољша стање на терену, да добром организацијом и улагањем новца живне српска заједница на космету". Ако ту Владу треба да чине већ познате личности, имала сам прилике да се уверим на самом Космету да је последњи који је тамо нешто градио и уопште радио био Човић. Сви остали су лепо уредили канцеларије и представништва по Косову, дали дупле плате једној категорији грађана, а остале оставили без извора финансирања. Ако се појави Влада која је спремна да организује какву-такву производњу на Косову, да отвори нова радна места, па још и да обезбеди тржиште за оно што произведу косовски Срби, - то ће бити ЈЕДИНА Влада која ће добити моју подршку. Ко год је чинио и у кавој год коалицији.
Пишете још: "Зато подршка пријатељских земаља, пре свега Русије треба да иде пре свега у правцу подршке истински демократским политичким процесима у земљи и стварању какве такве медијске равнотеже".
Било шта Русија да уради по питању стварања медијске равнотеже, а камоли подршке демократским процесима, биће протумачено као мешање у унутрашње послове земље. И без икаквог руског мешања стално наилазим на флоскулу да је Србија постала руска губернија. Мука ми је. Тамо код вас у Србији само Камерон Мантер има право да кроји политику, као и државне границе. А ако наш амбасадор каже да му се чини логичним да Скупштина треба прво да размотри енергетски споразум, одмах почиње дрека како скупштински дневни ред у Србији не одређују страни амбасадори. Могу мислити шта би било да нешто каже поводом демократских процеса или слободе медија.
Тако да мислим да Србија мора сама да одреди и своје спољнополитичке и унутрашње приоритете. А подршку Русије имаће увек, кога год изабрала.
Слажем са вашом оценом, и ја верујем да је Човић (мада прилично контроверзан као политичар) у своје време добро радио на терену и то чујем од људи са Космета. И само људима од дела сам спреман да поверујем. А што се тиче другог дела, моја поента (без жеље да будем дрвени адвокат :)) баш и јесте у томе да Србија није у позицији да сама изабере. Она је само пасивни субјект, који трпи радњу, у овом случају постепено увлачење у политичку, медијску и економску орбиту групе западних земаља. Треба бити свестан да тај процес са временом напредује, јер дотичне државе имају "проактивни приступ". И наравно да ће свако мешање Русије наићи на оштре реакције оних који у различитим сферама друштвеног живота такав концепт спроводе. Управо зато свако руско мешање мора да буде софистицирано. Постоји један пример из недавне прошлости (са којим је у вези са овим могуће повући паралеле) који треба да нас опомене. Пред крај постојања Државне Заједнице Србија и Црна Гора, пре и око референдумског процеса, званична Подгорица, са све тамошњим индипендистичким цивилним сектором оштро је протествовала против сваког мешања Србије у политичке процесе у Црној Гори. Такво понашање од Београда је енергично захтевао и Брисел. Србија, иако тада део исте државе са Црном Гором је пристала. За то време у процесе у Црној Гори су се најдиректиније мешале и све земље у региону и тај исти Брисел. Резултат знамо. Не би било добро и уверен сам да је слична грешка немогућа у Руско-Српским односима.
ОдговориИзбришиНадам се и ја да је грешка немогућа. Што се тиче софистицираних метода... Чини ми се да се користе, али не за промену Владе, већ за изналажење "својих" људи у постојећој.
ОдговориИзбришиГенерални тренд руске политике у односу на Србију је одржавање односа са свим урачунљивим политичким факторима. Пракса показује да је у Србији могуће све, па чак и то да природни непријатељи створе одржив савез као сада. Зато за Русију нема превише смисла да држи сва јаја у једној корпи. И још један начин деловања који се показује као доста ефикасан, - економска улагања без отвореног мешања у политику.