четвртак, 15. јануар 2009.

ДИЈАГНОЗА

Са великим интересовањем пратим развој једне занимљиве друштвене болести у листу „Блиц“ – русофобије. Обољење пролази кроз различите фазе, каткад бележим стање ремисије, каткад болест прелази у акутно стање. Данашња клиничка слика одражена је овде: http://www.blic.rs/temadana.php?id=74306
Оценила бих то као грозницу, појачану несаницом, јер ко би још у 5 ујутру размештао тако нешто на сајту у здравој памети!?!
Нећу залазити у историју, - гостујућа у „Блицу“ госпођа Стојановић позиционирана је као историчар, док ја то нисам. Али дозволићу себи да се бар у малој мери сматрам стручњаком за политичка дешавања данашњице, јер се овим послом бавим од 1996. године.
Дакле, госпођа пише: „„Gasna kriza” je, po ko zna koji put, pokazala suštinu odnosa Rusije i njenih „zavisnika” na Balkanu. Bilateralni sukob s Ukrajinom iskorišćen je, s ruske strane, za pokazivanje moći i ucenu Evrope. Srbija je tako postala jedna od žrtava ruske politike, i to malo vremena pošto su se izjalovila velika srpska očekivanja od Rusije - od Kosova do NIS-a. I onda, kao u nekoj priči: dok sam se pripremala za pisanje teksta o najnovijem srpsko-ruskom nesporazumu, gas je počeo da stiže iz Mađarske, Nemačke i Austrije. Bio je to događaj jakog simboličkog naboja...“
Текст даље скреће у Сан-Стефански мир, а ја би се радије зауставила у данашњици. Ово, по мишљењу Стојановићеве „показивање моћи и уцена Европе“ Русију кошта к'о светог Петра кајгана. „Гаспром“ је за ово време изгубио 1,2 милијарде долара. Узгред, управо та компанија треба да гради „Јужни ток“, реновира складиште „Банатски Двор“ и уложи средства у модернизацију НИС-а. Тек толико да потсетим кога још може да оштети цела ова прича. Да и не говоримо колико ће Русију коштати сасвим природна жеља Европе да диверзификује изворе снабдевања енергијом. Преорјентација руског гасног извоза на Исток захтева пуно времена, а и економску кризу не треба заборављати. Само непријатељ Русије могао је да јој пожели ситуацију у којој се затекла. Поготово што постоји опасност да Украјина одбије транзит руског гаса преко своје територије. Ауторка изгледа у својој фобичности мисли да се Русији јакој, агресивној и бахатој све може, и није у стању да види да ова ситуација није за сами Русију нимало бенигна.
Даље, госпођа пише: „Srbija je tako postala jedna od žrtava ruske politike, i to malo vremena pošto su se izjalovila velika srpska očekivanja od Rusije - od Kosova do NIS-a“. Сада је ред на мене да питам, - каква то очекивања у вези косова и НИС-а Русија није испунила?
Око НИС-а је све просто, - понудила је цену, која је уз одређена превирања у Србији ипак прихваћена. Нико Србију није терао да пристане на све то. Хоћеш – нећеш, и готово.
А око Косова... ту морам да станем мало, да узмем ваздуха, јер увек када ступам у дискусију са београдским „интелектуалцима из круга двојке“ добијем жељу да пређем на оно што се зове ненормативна лексика. Проблем је у томе што мене није мрзело да одавде, из Москве, кренем пут Косова и Метохије да својим очима видим шта се тамо и како дешава, како живе људи, шта желе и шта им треба. А у Београду, по разноразним блицевима, деведесетдвојкама и сл. седе људи који олако користе појам „Косово“ у политичким споровима, а у суштини појма немају ни шта је то, ни са чим се једе. То је из оне приче, - треба признати реалност, Косово је изгубљено, наш пут је Европа, нећете ваљда да вам Албанци седе у Скупштини... и сл. Тако и овде – да би доказала како је Русија „лош момак“ Стојановићева подиже тезу о изјаловљеним очекивањима око Косова. Верујем да њу саму то Косово занима колико и лањски снег.
И ту морам да потсетим да је управо Русија чувала и чува - бар са међународно-правног становишта - Космет у саставу Србије. И то док се сама Србија борила за своје место у Европској унији. Није случајно никла она Путинова ... „да ми не можемо бити већи Срби од самих Срба“.
И, на крају, о томе, како је... „gas počeo da stiže iz Mađarske, Nemačke i Austrije. Bio je to događaj jakog simboličkog naboja...“ Дакле ето их прави СПАСИОЦИ Србије од руске гасне игре, ето их велики, највећи пријатељи Србије уз њеној историји. Вукући паралелу са Сан-Стефанским миром Стојановићева пише „Srbiju su tada „spasle” upravo Austrougarska i Nemačka“.
За историчара је доста глупо да се позива на спасилачку улогу Немачке и Аустроугарске у српској историји, - могу да је оборе ђаци петог разреда. И сви они који су рођени пре марта 1999. године. Или поштована историчарка сматра да је и милосрдни анђео био својеврсни спас за Србију?
Најтужније је у овој причи то што је све изречено само са једним циљем, - да се као главни непријатељ Србије представи ... Русија.

13 коментара:

  1. Lepa analiza.Procitao sam i komentare citalaca u Blicu i video da taj tekst nije na njih delovao tako kako ste ga Vi doziveli.Vecina se ne slaze sa ovom gospodjom po diplomi istoricarkom.Voleo bi da ste u Blicu ostavili ovaj Vas komentar verovatno bi pobrali aplauze.

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала Растко. Нисам још видела коментаре у Блицу, погледаћу. Ипак, чини ми се да госпођа није ни свесна шта пише, - подједнако је смешно представљати Русију као непријатеља Србије и државе настале распадом Аустоугарске монархије њеним спасиоцима.

    ОдговориИзбриши
  3. Драга Ксенија, као и обично покрећете значајну и занимљиву тему. Стицајем околности рођен сам и читав живот живим у кругу двојке и заиста, без обзира на то како се овде гледа на друге делове Србије, а камоли на Србе изван Србије овако малициозан и непријатељски став према Русији мери се са највише од 5-7%. Ова бројка може деловати произвољно али баш и није. Наиме постоји једна чудна коинциденција. 5-7% је проценат људи који према релевантним истраживањима (на подручју централних београдских општина) сматрају да Косову треба дати неки облик независности. Када је беснео конфликт у Јужној Осетији, рађено је истраживање за тв Фокс на подручју Београда, опет гле чуда, око 5% је било потпуно на страни Грузије, и опет, са идентичним процентом мери се подршка једној екстремној прозападној партији чији је назив, о ироније, исти као назив партије Владимира Жириновског. Који закључак може да се изведе? Не треба се обазирати на написе некога ко у гласилу у Швајцарском власништву, које слови за испоставу тврдо прозападног крила једне од владајућих странака, за ко зна чији рачун сеје злу крв. Треба се замислити над једном другом ни мало пријатном чињеницом. Тих пет процената људи у Србији, који се према својим ставовима и делима увек налазе насупрот њених интереса, Србију саму (а камоли Русију) доживаљавају као непријатеља. Реч је о људима који земљу у којој живе дубоко презиру и не прихватају је као своју. А Русију и Србију није могуће, нити ће бити могуће раздвојити. Оне су историјски гледано, и то само условно речено, биле политички раздвојене само онда када Русија није била Русија, а Србија није била Србија. Духовно и емоционално чак ни тада. Распадом СССР и СФРЈ (нажалост грађана насилним, уместо мирне трансформације), створена је нова реалност у којој су добрим делом одмрзнуте спољнополитичке константе у Руско-Српским односима из времена пре бољшевичке револуције. Све то на срећу ипак значи да ће ти односи пре или касније морати да одговарају односима који постоје између два народа, а они су братски и засновани на дубоким и вишеслојним духовним везама. И то није само фраза која се често понавља као опште место. То је и опипљива реалност коју је могуће документовати социолошким истраживањима, и која не може да промакне оку сваког пажљивог посматрача, долазио он са истока или са запада.
    И зато не треба бити забринут, Србија док постоји неће подлећи тој друштвеној болести. А најбољи лек против те болести јесте веће руско присуство (у сваком облику, а посебно медијски). Уосталом када је о историји реч, за крај, намеће се једна паралела. И данас, као и у 19. веку, Русија је на светској сцени једини чврсти гарант опстанка Србије у њеним признатим границама.

    ОдговориИзбриши
  4. Одличан пост Марко! Свака реч је на месту и ниједног скретања у патетику. ХВАЛА!
    А за оних 5%... И ми у Русији имамо ту врсту људи, који надасве презиру сопствену земљу и нацију. Ја сам чак из професионалних разлога приморана да слушам овде њихов радио -"Ехо Москве", тако да знам како дишу. Наравно, не радим то из урођеног мазохизма, једноставно радећи на "Гласу Русије" морам некако да одржавам политичку равнотежу :)
    Зашто то помињем? Интересантна је једна заједничка црта код српских и руских либерала -апсолутна ароганција, презир према сваком ко мисли другачије, ко не дели њихове глобалистичке ставове. Они су, по њиховом мишљењу, елита, морални еталон, а све остало је стока и све сам сељак до сељака (у Русији би рекли "быдло"). Намећу своје светоназоре са агресивношћу једне Биљане Србљановић, и ако случајно мислиш другачије - не можеш се сматрати ни интелектуалцем, ни уопште мислећом јединком. Код вас се концентришу у кругу двојке, код нас такође у кругу, боље рећи прстену, уоквирени булеварима под заједничким називом Садовоје кољцо. Иначе у оквиру тог "кољца" живим и ја, па смо у сличном положају :)
    Ипак, имам осећај да се господа у тим својим круговима понашају као оне кокошке што не могу да изаћу из круга нацртаног кредом на земљи. И то им баш и није неки повод за претерану препотенцију.
    То више личи на неку урабану болест. Нездраво је презирати сопствене корене. То још никог није усрећило.

    ОдговориИзбриши
  5. Ксенија, Ваш текст о ''историчарки'' је одличан. За неких четрвт века колико хвала богу читам књиге из области историје, некако не могу да се сетим нити једног наслова ове особе ''респектибилних'' запажања, која замислите предаје историју на факултету. Циници би рекли да је то добро-студенти ће имати прилику да стекну и изоштре критички дух, а што се учења историје тиче послужиће и давно написане књиге.
    Мало се шта може додати и одличном коментару који је поставио Марко. Појачано медијско присуство Русије у Србији веома је битно, од озбиљних новина у сфери политике до једног дана можда и телевизије. Као и сасвим обичних ствари као што су руски (и стари совјетски) цртани филмови који треба да постану (легално и широко) доступни у свим продавницам новина и књижарама. Иља Муромец рецимо...

    ОдговориИзбриши
  6. Камо лепих жеља Александре, - то поводом појачаног медијског присутства Русије. Јер то зависи од онога ко наручује.
    Али, искрена да будем, није се ни Русија нешто претргла да изађе у медијски простор Србије. Тек сада полако Москва почиње да схвата шта је то губити медијске ратове, - то се овде добро осетило после августовске кризе на Кавказу, а сада смо се поново суочили са истом причом око ове гасне кризе.
    Један од показатеља тог новог поимања значаја медија јесте промена руководства наше радиокомпаније. Сада има наде да ћемо покушати на неки нов начин да пренесемо свој став свету. Бар се ја искрено надам да је и Русија најзад схватила да обична реч када постане политичка теза добија сасвим матерјални садржај.

    ОдговориИзбриши
  7. Допуна коментара
    Увид у обимну библиографију ''истричарке из блица'' пружио је одговор питање зашто нисам примећивао њене књиге на полицама књижара.
    Зато што припадају помодној историји, којом владајућа идеологија пропагира површно и једнострано схваћено грађанско друштво.

    Интересантно је нешто друго. Библиографија autorke пружа увид у чињеницу да је од 1996. до 2007. године учествовала на 22-23 научна скупа - радионицe у иностранству.
    Анализа респектабилних организатора ових workshop-ова наводи на закључак да је огромна већина познатија по свом политичком ангажовању него по научном угледу и ауторитету. Нарано организатор многих скупова и радионица није чак ни наведен... Погодите зашто? Вероватно из скромности.
    Теме ових поштованих саветовања и радионица су такође много ближе дневној политици него историји и сасвим случајно су веома политички употребљиве. Опет случајност, увек у истом правцу.

    http://www.udi.org.yu/bib.asp?o=10

    Другим речима - уколико неко данас у српској политичкој и научној јавности према Србији и Русији примењује специфичне критеријуме (читај: шири отворену мржњу) бесплатно ће путовати по свету и све књиге и текстови те особе ће бити штампани. Сама особа биће рекламирана као научник. Што би они рекли: How convenient (како је то практично)

    Уколико некога данас у Србији или Русији изненади или згрози њихов број и њихова појачана активност треба га подсетити на следећу историјску лекцију:

    Они који на тај попагандни ''Blitz'' начин покушавају да обликују српско (кажете и руско) друштво, имаће од читаве те армије ''независних интелектуалаца'' исто онолико користи колико је Wehrmacht 1942. године имао користи од 3. и 4. румунске армије које су 6. немачкој армији обезбеђивале бокове под Стаљинградом.

    Јесте да сам се расписао, али мислим да сте покренули одличну тему. Надам се и да сам уз жељену прецизност успео да задржим и неопходну пристојност.

    Александар

    ОдговориИзбриши
  8. У праву сте када кажете да ће од "независних интелектуалаца" корист бити сумњива. Чак и на данашњи дан види се да се русофобија лоше прима, без обзира на то што је већина медија у Србији у њиховим рукама. Да ли то они слабо одрађују уложене поре, или су ипак у питању братске везе?

    ОдговориИзбриши
  9. Најновија верзија историје и још један нови русофобски аргумент који до сада нисам чуо. Сан-Стефанским миром Русија издала Србију?! Помогле Аустрија и Мађарска тада политички и данас с плином?!

    Па гдје је онда 1878 ратовао Вронски/Рајевски? Да није и Карењина Аустријанка? Војвода Мишић своје прве борбе није учио са Русима, већ са Мађарима...

    Александре, добро си примјетио у вези руских медија. Има њихове спорости, али има и српске опструкције. Поуздано знам да неколико руских телевизија даје бесплатан програм тв станицама у Србији, али многе не желе(чак ни државна РТС) да то преносе. Вјероватно Г-17 кадар и даље одређује политику јавног сервиса. РТС-у и многим тв станицама у Србији није занимљиво ни преузимање Божићне литургије из Москве, Дана побједе, а да не причамо о некој озбиљнијој сарадњи. Зато сваки дан видимо Глас Америке на српским тв станицама.

    РТС је на примјер добио неколико филмских руских класика по повлаштеној цијени(8 пута нижој од европске) и послије 8 мјесеци исте још није платио руској компанији! Своје обавезе према западним компанијама извршавају редовно.

    Надам се да ће Газпром убудуће имати већи утицај на медије у Србији путем оглашавања, сумњам да ће за пар година на РТС-у да се врте искључиво амерички филмови и серије типа "криминал у Русији".

    Поздрав Ксенији и екипи од С

    ОдговориИзбриши
  10. Морам дати мали допринос дискусији око заступљености руских медија у Србији. Видите, наше колеге на Западу нешто боље од нас схватају значај формирања јавног мњења у земљама за које су заинтересовани. Плаћају и то доста плаћају редовно реемитовање својих програма по бројним радиостаницама у Србији наши конкуренти са Би-би-сија, Дојче веле,и да не набрајам даље. Глас Русије можда тек сада почиње да схвата да емитујући програме на кратким и средњим таласима не може да им конкурише. Ми смо једна од ретких редакција која има склопљен споразум о реемитовању програма са ФМ-радиостаницом у Србији.
    А рачуница је уствари једноставна. Шта је исплативије, - плаћати по мало сваког месеца за могућност да грађани Србије сазнају руски став, или се касније борити са којекаквим динкићима, мислећи да ли ће или неће оборити енергетски споразум? И коме је кампања боље успела? Сигурно је да су људи око поменутог министра и његових налогодаваца имали далеко бољу медијску заступљеност него ја и слични мени, који смо покушавали да објаснимо да је енергетски споразум исплативији Србији него Русији.

    ОдговориИзбриши
  11. Da se i ja malo ukljucim u diskusiju. Mislim da je rusko-srpsko "bratstvo, prijateljstvo, ljubav" isforsirana krilatica na razini populacije obicnih ljudi. Srbima se uporno i to vec vijekovima postavlja stav da Rusi neograniceno i neopozivo stoje uz Srbe. Sto, dakako, nije istina. Rusi su uvijek djelovali u skladu sa svojim interesima i potpuno im je nebitno da li djeluju sa Srbima, Grcima, Hrvatima ili Austrijancima. I to je posve razumljivo jer tako se ponasa onaj tko drzi do svog dostojanstva.

    A sto se tice ovog clanka u blicu i postavljene "dijagnoze", ne bih se slozio da se radi o rusofobiji vec o jednostavnoj realnosti. Cijenica je da je Rusija jako daleko i takodjer je cinjenica da Rusi poput svake druge velike i znacajne sile nista ne rade iz altruizma pa je tesko ocekivati da ce Rusija pomagati "neku Srbiju negdje tamo daleko". S obzirom da zivim u Zagrebu i clan sam Drustva rusko-hrvatskog prijateljstva, mogu reci kad usporedim odnose Rusije prema Hrvatskoj i odnose Rusije i Srbije, da je Hrvatska u puno korektnijem i stalozenijem odnosu. Dok u Srbiji konstantno frcaju isprazne fraze o "bratstvu", u Hrvatskoj se radi na poboljsanju svih odnosa izmedju Rusije i Hrvatske koji su posebno aktivni unazad 15 godina. Ajmo to reci jednostavnijim jezikom, ako je Rusija naklonjenija i "bratskija" sa Srbijom, zasto Hrvatska ima povlasteniji polozaj u ekonomiji, politici, turizmu. Jedino je kulturna ramjena Srbije sa Rusijom u nesto vecem obimu u odnosu na Hrvatsku i naravno Rusija je utociste za srpske politicke aktere u nemilosti iz 90ih. Za kraj bih samo nadodao zakljucak da je cinjenica da Rusi traze partnere a ne postovatelje idola - u tome je razlika.

    ОдговориИзбриши
  12. Лепо, Младене, што постоји Друштво руско-хрватског пријатељства.
    Ипак, имам неколико примера испољавања тог, ако ви пишете коректнијег и сталоженијег односа. Рецимо, пуштање нацистичких маршева руским туристима, тек да схвате где су допутовали. А тога је било, и увек може да се понови.
    Јер док год у вашој земљи може да наступа неко попут Томпсона, тешко је очекивати да ће се обични грађани понашати другачије према Русима, Србима и свима који не деле њихове светонзоре, или су неодговарајућег порекла.
    Када ме питају зашто не летујем у Хрватској, ја која сам тамо провела најлепши део детињства, која још чувам кључеве од једног стана у Загребу као сећање на неке предивне људе, морам да одговорим да нисам сигурна да ће се свима у тој земљи свидети моје презиме...
    Као што се није свидело једном Хрвату из Херцеговине са ожиљком преко целог лица који је имао некакве везе са амбасадом и првим долазком Милана Бандића у посету московском градоначелнику. Ја сам тада била ангажована као преводилац, ангажована од стране домаћина, али то ми није помогло да избегенем крајње непријатан разговор.
    А ја сам ипак руска држављанка. Али са погрешним презименом и српским изговором.
    Није ни тема српско-руских односа тако једноставна како вама то делује из Загреба. Русија као држава може да има сасвим различите интересе, који се понекад не поклапају са српским интересима, али овде постоји толико јако, стабилно у вековима просрпски орјентисано јавно мњење да сваки политичар мора да води о њему рачуна. Да, то можда делује мало покровитељски, али Руси сматрају Србе својом браћом, ма како то нерационално изгледало.
    Са оне, српске стране све је то мало другачије, јер Русија је јака земља и као таква често изазива негативна осећања, исто тако нерационалне природе. Као у случају текста оне историчарке који је и покренуо тему.
    Ипак, хвала што се јављате на блог. Можда је то корак у правцу бољег међусобног разумевања.

    ОдговориИзбриши
  13. Модерна Хрватска би да сједи једном задњицом на двије столице.

    ОдговориИзбриши