НЕЗАВИСНИ ПРОТЕКТОРАТ

Како оценити ситуацију око Косова данас, годину дана касније?
Може се описати оптимистички, како је то учинио премијер самопроглашене и полупризнате државе Хашим Тачи. Прва година косовске независности била је успешна, иако је Косово до сада признало само неколико десетина земаља. „Није битан број, него значај тих земаља. То су била очекивана признања и биће их још. Не можете очекивати да нас цео свет призна у исто време. Косово ће постати чланица НАТО, Европске уније у Уједињених нација и признаће га цео свет“.
Могуће да је као повод за оптимизам послужила и чињеница да се „око 30 земаља налази под великим притиском да признају независност Косова на дан годишњице њеног једностраног проглашења“. Ово је већ из изјаве министра спољних послова Србије Вука Јеремића.
Или јучерашња честитка новоизабраног председника САД Брака Обаме: „У име америчког народа честитам вама и грађанима Косова прву годишњицу историјске декларације независности Косова” – паптетично је почео Обама и наставио: „Док народ Косова ради на заједничкој будућности, желим да истакнем да ће САД наставити да подржавају мултиетничко, независно и демократско Косово у његовим напорима да заузме заслужено место као пуноправна чланица заједнице држава”.
Само лоше информисан или злонамеран човек може да говори о мултиетничности и демократичности последњег места на планети где постоје гета за не-албанце. Али нећемо одмах да оптужујемо младог америчког председника да је злонамеран. Претпоставићемо да је у питању недостатак искуства. Или...
Или обичај америчких председника да на такав начин честитају празнике својим протекторатима.
Дајемо реч сараднику Института за славистику РАН Георгију Енгелгарту:
„Независност као таква није се десила. Поготово што је њени творци нису ни планирали. Косово, и према плану Ахтисарија, и у реалности – то је територија којом управљају велике силе. Можемо само говорити о томе да се повећао степен аутономије ове формације, рецимо, дозволили су јој да уведе нека обележја државности – заставу, Устав, или стварање своје, макар и декоративне војске, да се људи осете „као велики“. Шта је покренуло велике силе да прогурају независност Косова? Претпоставке могу бити различите - можда тежња да се заврши процес фрагментације постјугословенског простора и у оквиру тог дробљења да се добије још једна мала, али добро контролисана државица“.
Још оштрији био је налатичар РБК Дејли Анатолиј Поморцев:
„Чак и годину дана након њеног проглашења, о реалној независности Косова тешко је говорити. Овлашћења албанске администрације покрајине, без обзира на називе „председник“, „премијер“ или „парламент“ крајње су ограничена и зависе од воље спољних фактора, пре свега од воље Европске уније и САД. Како се може говорити о пуноправној независности државе, ако централна Влада не контролише 15% земље, није чланица 99% међународних институција, не признаје је две трећине земаља света а и самим својим постојањем крши резолуцију Савета безбедности УН? Једина дефиниција која доста потпуно одређује садашњи статус Косова је ова: „илегално створени протекторат НАТО-а, где власт припада страним намесницима и локалним криминалним ауторитетима.
Посебну пажњу заслужује економска самосталност Косова – ње, као што морају да признају чак и они економисти који су на страни Приштине, једноставно нема, као што нема у овој квази-држави и саме економије у класичном смислу те речи“.
Ето, таквог се мишљења придржавају наше колеге. И томе се у суштини нема шта додати. Сем, можда, једног питања – може ли се сматрати независном државом територија коју чува 16 хиљада натовских војника? Од кога? Од њих самих – косовских Албанаца.
Уосталом, још пре годину дана министар спољних послова Шведске Крал Билд дао је тачну процену перспектива Косова: „У најгорем случају очекује нас преспектива неодрживе државе“. Значи знали су, још тада. Пре признања.