ГЛАС САВЕСТИ

Има ли Црква право да се меша у државне послове? У принципу, все световно требало би оставити политичарима. Али постоје ситуације када само Црква може да охлади званичнике, који су се запетљали у својим обећањима, коалиционим интересима и бескрајним компромисима са својом савешћу.
О томе да је Статут Војводине, који је изазвао оштро реаговање Српске православне цркве, неприкривено сепаратистички документ, речено је више пута. Сем што се Војводина волшебно претвара из српске покрајине у Европску регију - тако им ваљда звучи убедљивије – још добија и право склапања међународних уговора. А да партнерима у иностранству не остане ни грама сумње да је у питању одвојена од Србије држава, планира се отварање представништва Војводине у Бриселу.
Од оваквих прохтева застаје дах – чак ни косовски Албанци на почетку карјере нису толико тражили. Није ни чудо што Синод СПЦ „изражава велику забринутост за суверенитет и територијални интегритет државе Србије“ у вези са „покушајем да се од Аутономне покрајине Војводине начини нова држава у држави Србији“. И замолио да се да се „овај наш допис изнесе на заседање Скупштине, на коме ће бити распарављано о овом питању“.
Сада се по штампи много спекулише о увлачењу цркве у државне послове. Чак су се појавиле и гласине да је сам председник Борис Тадић замолио предеседавајућег у Синоду митрополита Амфилохија да напише ово писмо, а све у покушају да се ослободи конкурента у странци, војвођанског премјера Бојана Пајтића.
Зашто ми се од гомиле верзија учинила занимљивом управо ова? Зато што директно ради у корист оних који покушавају да докажу да Црква нема права да се меша у политику.
У корист, рецимо лидера Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка, који сматра да Црква гради у Србији „павославну џамахирију“. Али његов ниво је јасан – после изјаве да руководство цркве „на најгрубљи начин задире у политичке процесе у земљи“, Чанак прелази на педофилију у редовима свештенства и омиљену тему „клеро-фашистичке мафије“ унутар Цркве. Једино што за мене остаје загонетка јесте питање како се овај човек нашао у коалицији са председником Тадићем. Некако незгодно испада.
Али има и озбиљнијих случајева. Балинт Пастор у име Савеза војвођанских Мађара изјављује како Црква не треба да врши притисак на Скупштину, док председник истог Иштван Пастор процењује да ће, ако Статут Војводине доживи фијаско у Скупштини, доћи до дестабилизације политичких прилика, што ће подпомоћи оне снаге које се залажу за превремене изборе. Иначе, исто партнер председника.
Шта је ово? Уцена и лицемерство. Зашто? Зато што се они који покушавају да зачепе Цркви уста представљају као последњи бедем демократије у Србији.
Дакле, има ли Црква право да се меша у државна питања? Не само да има право – она има обавезу да искаже свој став када је реч о опстанку државе. И на то је обавезује огроман број сепаратиста у Србији, многи од којих су се затекли у окружењу председника државе. Писмо Синода је глас савести у овом мору обмана, компромиса и правних клопки.
И на крају – пар речи за оне који још нису свесни праве опасности документа под називом Статут Војводине. Још у мају 2006. године о томе да ће Војводину покушати да одвоје од Србије испричао ми је један високи руски дипломата. На моје изненађено и наивно питање – на којој основи, када ниједан народ тамо нема потребну за то већину? – речено ми је: „На економској. Формираће Европску регију Војводину, која ће отворити своје представништво у Бриселу, а затим и постати чланица Европске уније, одвојено од Србије“. Све ово дипломата сазнао је у разговору са својим западним колегама. Да ли још увек у сумњате?