понедељак, 9. фебруар 2009.

ЛЕКЦИЈА

У недељном броју београдског „Блица“ појавио се готово сензационалан интервју министра спољних послова Србије Вука Јеремића. Он је говорио о губитку поверења у НАТО због формирања Косовских безбедносних снага, о томе како Србија данас има боље односе са Русијом него са САД, и о томе да подршка Москве у одбрани територијалног интегритета Србије нема никакве везе са енергетским питањима.
У чему је сензационалност, ако је све и тако очигледно? У тоналитету. Дипломате редко бивају тако категоричне. Одговори министра резултат су неуспеле провокације новинарке „Блица“.
Навешћу неколико примера – вредни су пажње. „Подржавате председника Тадића када каже да Косово нема цену? Чак и ако је та цена за Косово сама Србија?“, пита новинарка.
Министар, наравно, одговара да у свему подржава председника, и подсећа на пример Кипра коме је територијална целовитост ево већ тридесет година спољнополитички приоритет, што му не смета да буде уважени члан Европске уније.
„Бави ли се наша спољна политика ичим још осим Косовом?“, постаје све агресивнија колегиница. Министар – за сада – још је уздржан: „Дефинисали смо три спољнополитичка приоритета за годину која је пред нама“, каже Јеремић и на првом месту помиње одбрану уставног поретка.
„Како да рачунамо на успешност МИП уколико је питање Косова негативно решено, евроинтеграције такође, а нарушени су односи и са најјачом силом света?“
Јеремић стрпљиво одговара да је број земаља које су признале Косово, без обзира на велики притисак најмоћнијих држава релативно мали, да је питање статуса пребачено са политичког на правни терен, и подсећа на потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ.
И на све то чује – „Добро, када ће онда Србија добити бели шенген?“
Пропустићу део у коме Јеремић коментарише односе са Црном Гором и неке комлексе Холандије који не дају Србији да покаже своју лојалност Хашком трибуналу. На ова питања министар још покушава да одговара опширније, очигледно желећи да пренесе свој став саговорници. Али у једном тренутку Јеремић схвата да госпођу Николић-Ђаковић његови одговори мало занимају, да ту солира она и да је циљ новинарке да покаже своју либералну напредност у поређењу са националистичком заосталошћу шефа дипломатије. И ту одговори министра постају све краћи, конкретнији и оштрији.
- „Да ли сте успоставили контакт са новом америчком администрацијом?“
- „Нова администрација се још увек успоставља. Један број званичника чека формалне потврде“.
- “Да ли Србија сада има боље однос с Рсуијом него са САД?“
- „У овом тренутку наши односи са Русијом су ближи него односи са САД. Између нас и Русије не постоји ниједно отворено питање, док с Вашингтоном имамо неслагање када је реч о будућем статусу Косова и Метохије“.
- „И Милошевић се ослањао на Русију“, пушта мало отрова новинарка. „Да је био ближи САД, можда не бисмо прошли кроз ово болно искуство?“
-„У одбрани територијалног интегритета земље, Русија нам је пружила безрезервну подршку у свим међународним форумима, пре свега у Савету безбедности и ми ту подршку изузетно ценимо“, тврд је у свом ставу Јеремић.
- „А да ли смо Русима платили ту подршку НИС-ом? И дугујемо ли Русима још нешто за то?“, иронична је госпођа Николић-Ђаковић.
- „Подршка Русије је базирана на међународном праву и није ни на који начин повезана са енергетским питањима. Наш споразум је базиран на економском и енергетско-геостратешком интересу и Србије, и Русије“, јасан је Јеремић.
И, најзад, схвативши да ипак није успела да избаци министра из колосека, новинарка „Блица“ решава се да постави питање очајника, са преласком на личност – „Може се чути да се стране дипломате жале на ваш тврди став, речник, терминологију и наступ који исувише подсећа на Милошевићево време?“
- „Не могу да коментаришем спекулације, већ само ставове изречене у јавности“, одговара шеф дипломатије Србије једној веома агресивној и непрофесионалној новинарки, која је тако желела да покаже да се, ето, не боји чак ни миниистра.
А испало је тако да је Вук Јеремић морао да пређе на онај дидактички тон, којим искусни учитељи објашњавају приглупим ђацима аксиоме. Што мање речи - јасније је; што категоричније – боље се памти; што тврђе – брже стиже до мозга. Схватајући то министар је одржао новинарки, а с њом и свима за које је она овај интервју припремила, једну лекцију из основа спољне политике државе која жели да очува своје национално достојанство.

3 коментара:

  1. Комплименти на успешној и занимљивој реконструкцији мисаоног тока новинарке и министра. Блиц је наш стари зналац када је "другосрбијански" екстремизам у питању, па не чуди и тон новинарке која више него очито припада (или жели да припада) миљеу идеолошких покровитеља Блица. Оно што међутим забрињава је чињеница да је Рингиер група - швајцарска компанија у чијем је Блиц власништву, сада првопласирана на тендеру за продају недељника НИН... Остаје нада да угледни недељник ипак неће бити девастиран и претворен у партијско гласило памфлетског карактера...

    ОдговориИзбриши
  2. Да, НИН је свашта преживео у својој историји, али ОВО сигурно неће. Мада, кад погледамо трансформације које доживљава "Политика" под новим руководством... Људи још читају по инерцији, некад коментаришу чланке, али је један Миша Бркић довољан да растера мислећу публику. Остали су им само гостујући коментатори у рубрици "Погледи са стране", понекад и сами "Погледи". Најтужније је што примећујем и клице аутоцензуре код колега из "Политике". Почели су и да касне са информацијом (можда чекају инструкције?), да стављају на насловну страну споредне теме и сл. Тужно.

    ОдговориИзбриши
  3. Gospodin Jeremic se pokazao novinarki Blica onakvim kakav On jeste,na diplomatskom bojistu i na novinarske provokacije,uvek jednako isto izludjuje protivnika!

    ОдговориИзбриши