понедељак, 23. март 2009.

СРБИЈУ У НАТО. ПРИЛОГ „БЛИЦА“ ЗА ДЕСЕТУ ГОДИШЊИЦУ БОМБАРДОВАЊА

Десету годишњицу натовског бомбардовања Југославије свако обележава на свој начин. „Блиц“ рецимо буквално два дана уочи овог трагичног датума позива Србију да ступи у Северноатлантску алијансу. У чланку насловљеном „Неутралност нам отежава пут у Европу“ издање даје реч неколицини експерата који доказују неопходност укидања одлуке о војној неутралности Србије.
Војни аналитичар Александар Радић тврди да је неутралност неспојива са намером да се уђе у ЕУ. А на потсећање да Шведска и Аустрија нису чланице НАТО, али јесу у ЕУ, Радић одговара да су то „високоразвијене државе, дуге демократске историје, са јаким оружаним снагама и јасном прозападном орјентацијом, са којима се Србија никако не да поредити“.
Бивша заменица министра иностраних послова Александра Јоксимовић, коју су у тексту некако преименовали у Јанковићеву, износи још занимљивију верзију. Наиме, она каже да „уколико је ЕУ наш стратешки првац, а не празна демагогија, нема превише простора за кокетирање са Русијом, које се крије иза војне неутралности“.
Питање треба ли Србија да ступи у Алијансу, која ју је по веома тачном изразу амбасадора Србије у Русији Јелице Курјак „пребила као непослушно дете“, јесте питање политичке гадљивости. Али какве све то везе има са Русијом?
Русији, несумњиво прија одлука о војној неутралности једне пријатељске земље, али од ње у нашим односима мало шта зависи. Као прво, Србија се налази далеко од наших граница. А као друго, на њеној територији се и онако налази највећа војна база САД у Европи, као и неких шеснаестак хиљада војника НАТО. Истина, Американци би били изненађени оваквим тумачењем, јер они Косово не сматрају делом територије Србије.
А што се тиче саме идеје о опозиву Резолуције о војној неутралности у циљу придруживања Европској унији, ту се питање може и другачије поставити. Да ли сте примећивали у којој мери велика политика понекад личи на правила понашања у тинејџерско-уличној средини? Онога ко сања да постане део друштва јаких и популарних често и са посебним задовољством понижавају, постављајући му понекад незамисливе услове. Док поштују само онога ко равнодушно иде својим путем.
Тако је то и са овим елитним клубовима, попут НАТО и ЕУ. У Европској унији се рецимо јасно види подела на Европљане првог, другог и трећег реда. Које је место резервисано за земље Балкана, ако их ипак приме, није тешко претпоставити. А што се тиче самог придруживања, ту је једна прворазредна Европљанка, Ангела Меркел, све већ рекла без увијања – врата су отворена само још за Хрватску.
Враћајући се питању војне неутралности, треба рећи да је ова одлука представљала једини достојанствен излаз за Србију која се затекла у окружењу земаља Уније и НАТО. Са једне стране, налазећи се у центру Европе тешко је бити изван највеће европске структуре. Са друге – сви претенденти на чланство у Унији прошли су кроз НАТО-филтер.
За Србију је чланство у овој војној алијанси једноставно политички опасно – улазак у НАТО значио би признање собствене кривице и потпуне правичности „Милосрдног анђела“, који је још за последицу имао и отуђење доброг дела српске територије. Једноставно, замислите како би изгледало обраћање Србије у Међународни суд правде поводом легитимности проглашења независности Косова да је Србија чланица НАТО. На тај начин је Резолуција о војној неутралности, уз позивање на статус једне Шведске, постала право соломонско решење.
Али све ово је тешко објаснити људима попут војног аналитичара Александра Радића. Зашто? Зато што се за њега Србија не да поредити са „високоразвијеним државама, дуге демократске историје“. Радић, изгледа, сматра да Србију само НАТО може да исправи.

5 коментара:

  1. Господин Радић и остала деца ”Милосрдног Анђела” попут Наташе Кандић, и да не набрајам даље, добро су позната народу у Србији по својим про-НАТО ставовима. Они су само плаћени да говоре оно што Борис Тадић (као и његов пријтељ Солана) мисли а не сме да каже отворено. Да се они питају, Србија би требало да бомбардује саму себе. Што се НАТО тиче, очито да је та војна алијанса одлучила на Србија тухо умре и нестане, а ако покаже пркос биће опет бомбадрована. Иако су границе Руске Федерације далеко од Србије, то не значи да се оне не могу ”приближити” у смислу неке војне сарадње. Ако Русија није заинтересована, онда је то нека друга ствар, али пошто Русија у Србију долази са великим инвестицијама, то мислим да ће у будућности морати те инвестиције и да заштити, јер Србија нема војску која то може да уради.

    ОдговориИзбриши
  2. Није поштено!
    Делом и због отpoра који смо пружили *Чикашки клуб* није завршио посао у РФ. Нисмо писали молбу да нас бомбардују, а они који су одлучили о Кумановском споразуму делом су у РФ. А што се *експерта Радића* тиче Калигула би га радо увео у Сенат.

    ОдговориИзбриши
  3. Драги моји блогери, Тадић и није баш тако једноставан. Пре неких годину дана на седници СБ УН коју сам гледала уживо пола ноћи видела сам како господин председник буквално режи на британског амбсадора. То није коректно, ни суздржано, ни политички паметно, али није могао да узме емоције под контролу када су му доказивали да је цела прича око Космета праведна и јеидно исправна.
    А што се тиче Радића у Сенат - има нешто у тој идеји :)

    ОдговориИзбриши
  4. То што режи на Енглеза, је више фолклор у његовом понашању него ли искрене намере да се заштити Србија. Не зовемо ми њега у Србији МАНЕКЕН, без разлога!

    ОдговориИзбриши
  5. Не бих да браним председника, али сваког политичара, па и њега не посматрам искључиво кроз призму речи и дела. За мене постоји још једна димензија која понекад постаје пресудна - психолошки портрет човека.
    Као пример значаја тог фактора могу навести отцепљење Црне Горе. Ђукановић је знао да ће то да уради чим буде у прилици још на прелазу 97-98. године. Разлог - да ли заиста планиран, да ли претња, али имао је разлога да се чува атентата. Све остало је историја - историја његове вере да су га Срби продали, издали итд.
    За Тадића могу да кажем да као сваки политичар, он има неке своје задатке, можда и тај да докаже народу да је губитак Космета цена боље будућности, али да лично то прихвата као нормално не верујем. Он има неки хамлетовско-месијански проблем, када с једне стране верује да му је живот наменио неку месијанску улогу, попут водања Јевреја пустињом. Са друге - прилично је усамљен у решавању проблема као што је бити или не бити. Да не компликујем: Тадић мора сам себи да образложи зашто вуче овај или онај потез кроз једну трагичну филозофску тезу о неизбежности. И то стварно може да буде опасно, али не вуче на површну причу о манекенству.
    Да, одмах да одбацим некакве сумње да ми се једноставно допада као леп човек - није мој тип.

    ОдговориИзбриши