среда, 11. март 2009.

НИШТА НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕНО

Прошле недеље на сајту МИП Руске Федерације појавио се званични преглед под насловом „Спољнополитичка и дипломатска активност Руске Федерације у 2008. години“. Ова врста докумената обично не крије у себи неке мало познате јавности податке и позвана је пре да обележи основне сфере руских интереса и проблеме са којима се она суочава у покушају да их реализује. Али овај пут се догодила сензација - у тексту прегледа нашли су се ови редови: „Супротстављање Русије намерама САД и НАТО да прибегну насиљу према косовским Србима омогућило је да се избегне дестабилизација у региону“. И ни речи више – ни када, ни у којим околностима, ни како је изгледало то супротстављање Русије.
Ми смо се наравно обратили у МИП у покушају да добијемо некаква разјашњења, али одговор на наше писмено обраћање до сада нисмо добили. Уосталом, као и наше београдске колеге које су покушале да добију коментар у руској амбасади. А то сведочи да ова информација и није била намењена нама новинарима, већ онима на које се директно и односи.
Уосталом, и није био неки проблем ући у траг догађајима који су могли да претходе одлуци о примени силе против косовских Срба. Највероватније је реч о догађајима од 17. марта 2008.
Ево како их је описао дописник „Првог канала“ руске телевизије Јевгениј Баранов:
„Раног јутра 17 марта, на годишњицу погрома и тачно месец дана након проглашења независности Косова специјалци Унмикове полиције уз подршку КФОР-а предузели су војну операцију под кодираним називом „Шок и Страх-2“. Циљ је било ослобађање зграде градског суда у Митровици. Прошле недеље у њему се забарикадирало око 50 Срба – бивших судија, које је отпустила међународна администрација. Међу тих 50, 38 је било жена. Преко 100 пострадалих, један на ивици смрти и један погинули – такав је резултат сукоба. По људима који су покушавали да по сваку цену ишчупају из руку војника ухапшене, које су одвозили на албанску страну, отворена је ватра из стрељачког оружја, између осталог из снајперских пушака“.
На ове догађаје подсетио нас је дописник „Првог канала“ Јевгениј Баранов, а ми се враћмо документу МИП Русије. Данас, посматрајући ове догађаје са солидне временске дистанце, постаје јасније какви су невероватни дипломатски напори уложени у оно што је описано сувим чиновничким речником као „супротстављање Русије намерама САД и НАТО да прибегну насиљу“. Јер сви су тада схватали, укључујући иницијаторе и покровитеље овог процеса, да проглашење и поготово признавање незавиисности Косова представља дубоко незаконити акт. И колико је могло бити искушење да се искористе емотивни протести косовских Срба за насилно, али коначно решавање српског питања у покрајини. Али на брзину, док је општа гужва није прошло.
И ето сада је МИП одлучио изгледа да подсети оне који су нас тако ватрено оптуживали мал те не за анексију дела територије суседне Грузије да и њихова савест није баш кристално чиста. А и Србе није наодмет подсетити.

5 коментара:

  1. Много хвала и на помоћи и на констатацији МИП-а. Онје који су спашени нетреба подсећати, а београдски *јастребови* имају свеједно пенџетиран образ.

    ОдговориИзбриши
  2. Александар12. март 2009. 11:53

    Хвала на подсећању, и наравно ... хвала на супротстављању.

    ОдговориИзбриши
  3. Није то први пут у историји да се царска Русија бори свим средствима да заштити српски народ од истребљења од стране Крсташа, док Влада у Београду (или део те Владе) отворено ради против интереса Русије и руског народа. Ако се сложите, драга Ксенија, могао бих детаљније да напишем о томе, на овом блогу!

    ОдговориИзбриши
  4. Пишите, Ненаде. Никоме од нас не би било на одмет такво једно подсећање.

    ОдговориИзбриши
  5. Током 1. свеског рата Западне силе нису хтеле да помогну Србији и српској војсци која се повукла преко Албаније. После интервенције руског цара, француска војска је помогла Србима у храни, оружју и медицинској опреми. За опоравак српске војске треба захвалити руском цару који је то платио златним дукатима. У Београду нема споменика руском цару у знак захвалности, већ се споменик подиже француској војсци.
    Београд је, у 2. светском рату, ослобођен захваљујућу руској војсци. Западне силе су бомбардовале Београд пред крај рата, у којем је страдало доста срспких цивила. У Београду се та војска зове савезничка, док се руска војска и не помиње, као ни генерали који су дали велики дорпинос ослобођењу Београда. Нисам сигуран, али мислим да су неке улице у Београду, са називима руских генерала, преименоване. Српска власт (коју народ ”бира”), нема намеру да потомству остави истину из ближе прошлости, већ пред истином затвара очи.
    Што се тиче одбране Косова, неки руски министри и водећи људи у Русији су више зноја пролили од многих министара у Влади Србије. Економска сарадња са Русијом се стидљиво спомиње у медијима, а понекад се отворено ради на томе да се руски капитал на сваки начин протера из Србије.
    Молим вас да ме исправите ако сам у нечему погрешио!

    ОдговориИзбриши