ПРЕСУДА СРБИЈИ

Дакле пресуда „косовској шесторки“ је донета.
Овај пут, истина, Хашки трибунал је одлучио да не поткрепљује аргументацију Војислава Шешеља, који активно ради на доказивању фарсичности поменутог судског органа. Милан Милутиновић, бивши председник Србије, који је за време Милошевића играо улогу зиц-председавајућег Фунта из бесмртног романа Илфа и Петрова, је оправдан.
За остале није било милости. Шаиновић, Павковић и Лукић добили су по 22 године, Ојданић и Лазаревић по 15. Ова лица, по мишљењу Трибунала, била су учесници за­јед­нич­ког зло­чи­нач­ког по­ду­хва­та на­сил­ног про­те­ри­ва­ња сто­ти­на хи­ља­да ал­бан­ских ци­ви­ла са Ко­со­ва, од мар­та до ју­на 1999, чи­ји је циљ би­ла про­ме­на ет­нич­ке рав­но­те­же ра­ди за­др­жа­ва­ња срп­ске кон­тро­ле над по­кра­ји­ном. Међу конкретним злочинима наводе се насилна депортација Албанаца из Косова, паљење кућа, уништавање културних и религиозних споменика, убиства цивила не-српског порекла, силовања.
Очигледно је да би исти ти злочини могли и требали бити инкриминирани двојици бивших и једном садашњем премјеру Косова, уз замену етничких Албанаца на етничке не-Албанце. Али не ради се о личностима. Ово није пресуда четворици српских генерала и једном потпредседнику Владе – то је пресуда самој Србији. Пресуда која накнадно правда и објашњава отуђење 15% суверене територије земље.
Изречена је, треба рећи, крајње својевремено јер сасвим скоро своје мишљење о легитимности проглашења независности Косова треба да изнесе Међунарони суд правде, са седиштем у истом том Хагу. Колеге из Хашког трибунала пожуриле су да дају свој допринос и да на време изнесу такорећи „експертно мишљење“.
У чињеници да је Хашки трибунал извршио још једну политичку наруџбину ништа наравно чудно нема. Изненађује нешто друго - зар никоме није до сада пало на памет да су осуђеници извршавали апсолутно исти задатак, што у Русија у Чеченији? И у једном, и у другом случају радило се о успостављању уставног поредка на делу суверене територије земље. Ипак, никоме на Западу није ни на памет пало да покрене судски поступак против, рецимо, Владимира Путина. Ограничили су се на „изражавање забринутости“ на свим нивоима. Поготово им није пало на памет да понуде Дмитрију Медведеву да мења Путина за чланство у ЕУ. А Србија је кроз све то прошла, још пролази, а кад ће најзад проћи – не знамо.
Из наведеног следи закључак формулисан још у Старом Риму – што приличи Јупитеру, не приличи волу. Русију, која је у августу и у пракси показала где пролази граница дозвољеног, нису се усудили да дирају. Али су се зато слатко изживели на Србији.
Уосталом, не може се рећи да власт у Србији није тога свесна. Последњих безмало девет година српска спољна политика ослања се на дипломатске, правне и остале мирољубиве методе успостављања правде. И што више став Србије подсећа на позу човека, дубоко повређеног у своим најбољим намерама, тим перверзнији постају задаци које јој намећу вршитељи српских судбина.
Србији је пресуђено. И сада Београду, који апелује на законе, на међународно правосуђе, увек могу да одговоре - господо, то је цена злочина извршених у ваше име. И они су судски доказани.